Синиша Љепојевић: Оптужени су, такође, и за намере “инфилтрације у америчко друштво”, што додуше није кривично дело, али им је и то стављено на терет. Какви су то “обавештајци”? Из угла стварне озбиљности обавештајног рада ово, заиста, делује као фарса.

Ниједна шпијунска афера у савременој историји није тако брзо завршена као недавна “афера” између Америкe и Русије. Размена је обављена брже него што  и Скупштина Србије гласа за “про-европски” закон, и то пред очима неколико хиљада путника на бечком аеродрому, и у сред бела дана. И све то, према званичним саопштењима Москве и Вашингтона, у циљу “добрих односа” две велике силе и “генералног унапређења руско-америчких односа”. Брзина операције није, међутим, могла да попуни празнине које остављају питања без одговора.

То је по први пут у историји, тог “другог најстаријег заната на свету”, да актери “шпијунске афере” уопште нису ни оптужени за шпијунски рад, нити за откривање државних тајни. Они, према оптужници, нису шпијуни и њихова је кривица што се нису регистровали као “страни представници”. Амерички суд је, да подсетимо, оптужио 10 особа да су “илегално представљали стране владе и компаније” и за “прање новца”, тачније за поседовање пара за које немају легално покриће. У Америци, према закону, свако може да представља стране владе и компаније и у њихово име контактира са државним органима и пословним центрима, али је основни услов да за тај посао буде регистрован. Актери “шпијунске афере” нису били регистровани. Оптужени су, такође, и за намере “инфилтрације у америчко друштво”, што додуше није кривично дело али им је и то стављено на терет. Једанаеста оптужена особа је била ухапшена на Кипру, али је, чекајући уз кауцију одлуку суда, једноставно нестала. Тешко је нестати са тако малог острва. Неки од оптужених су чак поверљиве шифре остављали на видна места одакле их је ФБИ могао лако узети. Чудно. Какви су то “обавештајци”? Из угла стварне озбиљности обавештајног рада ово заиста делује као фарса. И да, ипак, није реч о двема великим силама од чијих односа добрим делом зависи и ситуација у свету све би, поред апсурдности и фарсе, било и смешно.

У Америци стварно мало људи зна нешто о другим људима, јер многи ни о самима себи не знају много. Слично је и у другим земљама Запада које су већ деценијама, а неке и вековима, као Британија, давале уточиште разно-разним имигрантима.

У Совјетском Савезу је то за Запад било много теже јер постоји култура да људи све знају једни о другима. Уз то, КГБ је другачије радио, инвестирао је на дужи рок. Па су тако слани људи у свет на двадесет или тридесет година кроз које стичу други идентитет, па тек онда почињу да раде.

Медијски је највећа пажња била усмерена на лажне идентитете оптужених. Сви су, наиме, имали другачија имена од стварних и другачије порекло, изузев “првооптужене” Ане Чапман, Рускиње са легалним британским пасошем. Тај део уноси највише сумњи у фарсичност целе афере и сугерише да би, ипак, могло бити нешто више. Јер, методологија лажних идентитета је део стварног и озбиљног обавештајног рада. Лажне идентитете користе све обавештајне службе света. Највише и најефикасније су то користили КГБ и Совјетски Савез. Западне обавештајне службе углавном користе пасоше пријатељских земаља и то углавном за неке акције или кратак период, јер је у основи тешко прикрити прави идентитет, на пример, једног Енглеза или Француза у страној земљи. Западне земље о тим инструментима имају државне уговоре и пасоши са лажним именима се издају “легално”, то није крађа. Совјетски Савез је много озбиљније користио нови или лажни идентитет, посебно за своју обавештајну мрежу у Америци и на Западу, а обавештајци нису увек били руског порекла, него и из других земаља. То је Совјетима омогућавао и културни амбијент на Западу. У Америци стварно мало људи зна нешто о другим људима, јер многи ни о самима себи не знају много. Слично је и у другим земљама Запада које су већ деценијама, а неке и вековима, као Британија, давале уточиште разно-разним имигрантима. У Совјетском Савезу је то за Запад било много теже, јер постоји култура да људи све знају једни о другима. Уз то, КГБ је другачије радио, инвестирао је на дужи рок. Па су тако слани људи у свет на двадесет или тридесет година кроз које стичу други идентитет, па тек онда почињу да раде.

О тој технологији Совјета подробно је објашњено у књизи “Митрохинов архив - КГБ у Европи и на Западу”, која је настала на основу архиве совјетске службе безбедности, чији је велики део у Британију донео пребег, бивши директор тог архива Васили Митрохин.

О тој технологији Совјета подробно је објашњено у књизи “Митрохинов архив – КГБ у Европи и на Западу”, која је настала на основу архиве совјетске службе безбедности, чији је велики део у Британију донео пребег, бивши директор тог архива Васили Митрохин. Аутори књиге су професор Универзитета у Кембриџу Кристофер Ендрју и сам Митрохин. [1] Та технологија је, да издвојим један занимљив пример, била примењена и у Стаљиновом покушају да убије лидера Југославије Јосипа Броза Тита, после 1948. године.

Било је неколико покушаја, али један, последњи, за мало и да успе. За реализацију тог последњег покушаја 1953. године изабран је Јосиф Григулевич. Он је, међутим, имао лажни идентитет. Давно пре Другог светског рата послан је био у Јужну Америку где је постао Теодоро Кастро и временом се убацио у дипломатску службу централно-америчке државе Костарике. После Другог светског рата постао је отправник послова амбасаде те земље у Риму, а потом и опуномоћени министар (амбасадор). Пошто је Костарика имала дипломатске односе са Југославијом, али није имала амбасаду у Београду, римски амбасадор као Теодоро Кастро је био акредитован и у Југославији. Према архиву КГБ-а, он се добровољно пријавио да убије Тита и током 1952. године је био у Београду два пута и, како се тврди, успоставио добро односе са Титовим окружењем. Обећан му је био и лични сусрет са Титом. Направљен је план на састанку КГБ оперативаца, у Бечу фебруара 1953. године. Тита је “амбасадор” требало да отрује отровним спрејем који је био намочен у “амбасадорово одело” или, као друга могућност, да га на пријему убије пиштољем са пригушивачем, после чега би била изазвана паника спрејом сузавца што би омогућило бекство. Трећа варијанта је била да се Титу поклони неки вредан поклон, неко злато, који би у ствари био бомба. То Титово убиство је требало да буде или на неком пријему у Београду, или на коктелу у Лондону где је Тито ускоро требало да путује. “Амбасадор Костарике” је, пише у архиву, био у добрим односима са тадашњим југословенским амбасадором у Лондону, па је могао да обезбеди позивницу и за себе. Чекала се реализација плана, Григулевич је био написао и опроштајно писмо својој супрузи у случају да буде ухапшен, и 1. марта 1953. године је КГБ послао писмо Стаљину да се још није десио неки пријем или коктел да би план убиства Тита био реализован. Наредног дана, 2. марта, Стаљин је умро и од планова Титове ликвидације се потом одустало. Та порука КГБ-а је вероватно била последњи документ који је Стаљин у свом животу прочитао. Веровало се, међутим, да би Григулевич успео, мада 1940. године његова слична акција убиства Лава Троцког није успела.

Најновија америчко-руска “шпијунска афера” заиста личи на фарсу али се, ипак, не може избећи основно питање: зашто се све то догодило. Коме је то било потребно? Многи хроничари верују да је то било уперено против америчког председника Барака Обаме. Против њега је, наводно, део моћног америчког естаблишмента јер се, тврди се, не слажу са његовом “помирљивом про-руском политиком” и такозваним “ресетовањем” односа са Москвом.

После Стаљинове смрти, маја 1953. године, “римски амбасадор Костарике” је, са својом женом Мексиканком, тајно напустио Италију и вратио се у Москву. Остало је забележено да његов нестанак из Рима нико није ни приметио месецима, таква је била активност те амбасаде. Једна белешка из 1980. године, у његовом КГБ досијеу, тврди да западне обавештајне службе нису никада откриле да се иза несталог дипломате Теодора Кастра крије совјетски обавештајац Григулевич. По повратку у Москву Григулевич је докторирао етнографију и 1958.  године постао виши истраживач Етнографског института Совјетске академије наука. Временом је постао водећи совјетски аутор и академски ауторитет за етнографију и религију Латинске Америке, а био је и потпредседник друштава Совјетско-Кубанског и Совјетско-Венецуеланског пријатељства.[2]

Али, да се из сећања и архиве вратимо времену данашњем. У појавној форми, најновија америчко-руска “шпијунска афера”, заиста личи на фарсу али се, ипак, не може избећи основно питање: зашто се све то догодило. Коме је то било потребно? Многи хроничари верују да је то било уперено против америчког председника Барака Обаме. Против њега је, наводно, део моћног америчког естаблишмента јер се, тврди се, не слажу са његовом “помирљивом про-руском политиком” и такозваним “ресетовањем” односа са Москвом. Кроз ту призму се гледа и на саопштење званичне Москве да је пристала на размену због “одржавања добрих и побољшаних односа” са Вашингтоном. Москва је, упркос почетном демантовању да има било какве везе са тим људима, променила став и без затезања великом брзином пристала на договор. Али, о каквом побољшању се ту говори ако се имају у виду најновије анти-руске изјаве државног секретара Хилари Клинтон, током посета Украјини, Пољској и Грузији. Ако је судити по тим изјавама, у односима двеју земаља нема битнијих промена. Или, можда, званични Вашингтон има неколико или спољних политика према Русији или најужи државни апарат “минира” председника Обаму? Да ли би то могло значити да сада Москва спасава председника Обаму од његових најближих сарадника? То је, ипак, помало апсурдно, али изгледа да има нечега у том делу приче. Постало је очигледно да је, барем са америчке стране, све било унапред испланирано, па и брза размена оптужених. У Америци је потврђено да је план за размену направљен давно, пре оптужби и хапшења. Подсећања ради, дан после хапшења у Москви се обрео бивши амерички председник Бил Клинтон, а он не одлази на пут “за пет минута”. Није неважна чињеница да су “руски шпијуни” ухапшени само три дана после посете руског председника Медведева Вашингтону. Још је занимљивије да је већина медија у Америци потпуно игнорисала ту посету, која је, по дефиницији, историјски важна. Многи медији нису објавили ни вест о посети Медведева, а потом су на сва звона писали о “шпијунској афери”.

Можда, званични Вашингтон има неколико или спољних политика према Русији или најужи државни апарат “минира” председника Обаму? Да ли би то могло значити да сада Москва спасава председника Обаму од његових најближих сарадника? То је, ипак, помало апсурдно, али изгледа да има нечега у том делу приче.

Сада када се мање-више прашина слегла, поставља се и питање ко је од свега имао више користи – Америка или Русија? Русија је добила десет људи а испоручила четворицу већ осуђених за обавештајни рад. Двојица су остала у Великој Британији а двојица отишла за Америку. И ту има неких дилема. На пример, стручњак за нуклеарно оружје Игор Сутјагин, који је из затвора у Русији, где је издржавао казну затвора од 14 година, пребачен у Велику Британију, није желео да оде из Русије. Тако каже његова мајка. С којим правом га је неко испоручио другој земљи. Утолико пре што он изворно у Русији није осуђен за шпијунажу него сарадњу са једном британском компанијом чији је, тврди се, власник ЦИА. Значи ли то да би се он могао вратити у домовину, вероватно не у затвор и под истим именом? Америка је показала својој јавности да је још јака и да странци и непријатељи не могу баш тако да вршљају по тој земљи, поготово што је реч о Русима, инсталираним непријатељима који најлакше буде емоције. А то што ти људи нису ни оптужени за обавештајни рад – то ће се брзо заборавити, утолико пре што је Русија прихватањем размене на неки начин признала да су они заиста сумњиви. Амерички потпредседник Џозеф Бајден је изјавио да су Америка и Запад добили “четворицу вредних”, а дали људе који “нису много радили”. Истовремено, и Америка и Русија су на добитку јер су, тако изгледа, показали да “брину о својим људима” и да их “никада не напуштају”. О стварним добицима је у овом часу, ипак, тешко  говорити. Можда се у Русији деси неко ново суђење са истим актерима. Или је све смишљено да се прикрију неке далеко озбиљније и опасније ствари.

Чињеница је да и после “хладног рата” обавештајна активност не јењава. И то свако свакога шпијунира, можда највише пријатеље. То је опште познато. На пример, западне земље сада више троше средстава на међусобно шпијунирање него за обавештајну мрежу у целој Русији.

Давна је конвенција да је обавештајни рад увек део политике, а у конкретном облику то је далеко озбиљнија и компликованија активност од најновије афере. Уз то, чињеница је да и после Хладног рата обавештајна активност не јењава. И то свако свакога шпијунира, можда највише пријатеље. То је опште познато. На пример, западне земље сада више троше средстава на међусобно шпијунирање него за обавештајну мрежу у целој Русији.

Најновија америчко-руска афера је, пре свега, симбол времена у коме живимо. Времена где је све постало медијска презентација и манипулација јавним мњењем. Том технологијом доминирају помало детињаст, у основи наиван, приступ и веровање да се тако може променити реалност. Све, без обзира колико је озбиљно и важно, постаје бајка или прича пред спавање. То, у сваком случају, није добар знак.

"Најновија америчко-руска афера је, пре свега, симбол времена у коме живимо. Времена где је све постало медијска презентација и манипулација јавним мњењем. Том технологијом доминирају помало детињаст, у основи наиван, приступ и веровање да се тако може променити реалност." На фотографији: Споменик творцима "Спутника", првог вештачког сателита. Пре пола века је СССР револуционарно изменио технологију шпијунаже.

Упутнице:

___________

[1] Коришћено прво издање на енглеском језику. Cristopher Andrew and Vasili Mitrokhin: The Mitrokhin Arćive, The KGB in Europe and the West, London 1999.

[2] Више детаља у књизи од 462. до 464. стране.