"Наш Мирко нам сад више дође као пророк него као обичан премијер. То што он нама говори, то ни један `први министар` ни једне владе на свету не може обећати својим поданицима." На фотографији: тениска лоптица, политички најпопуларнија `личност` данашње Србије.

Сваки пут кад чујем најавну шпицу за вести сјурим се пред телевизор – и чекам да се појави Мирко Цветковић. Дај да се чује нешто лепо. Нешто баш лепо, а да није пословично обавештавање нације о успесима тенисера, како год поваде рекете и кренули да ударају по жутој лоптици. Јер, наш Мирко је „светско чудо“. Свако ко „сурфује“ по интернету између вести и коментара може да посведочи да је наш Мирко тренутно једини проносилац  добрих вести не само у нашој лепој земљи него и шире. Баш много шире. Наш Мирко нам сад више дође као пророк него обични премијер. То што он нама говори, ни један „први министар“ ни једне владе на свету не може обећати својим поданицима. Додуше, захвати с времена на време понеки залутали поветарац лаког оптимизма и друге земље и народе, али ми једини имамо ту хипер-срећу да смо у рукама кормилара који у ово доба „без правца и пута“ сигурно зна између којег стења и камења је „излаз из кризе“. И Обама, и Путин, и Ангела Меркел тек наслућују „опоравак“…

Нигде другде не цветају руже…

Ево даћемо за илустрацију један обичан цитат из „Њујорк тајмса“ од 2. јула текуће године. Читалац ће приметити да „Тајмс“ није могао сачекати ни да прође државни празник (4.јул) па да тек онда своје читаоце и грађане Америке полије хладним чињеницама. Баш немају слуха. Па, зар би пропала Америка да су сачекали три-четири дана. Нас Млађан Динкић и премијер годинама системтаски бране од истине о улгањима „Фијата“ у Крагујевцу. И шта нам фали? Јачи смо него икад!

Дакле: „Опоравак се успорио са слабим отварањем радних места у јуну“ (Напомињемо, реч је о Америци). „Кристин Ромер, шеф председниковог Савета економских савтеника описује економију као брод на олујним глобалним водама. Европске нације крешу буџете, кинеска економија се хлади а берзанско тржиште је ухваћено између застоја и озбиљних брига.“ И ту, њој, није чудо оно што се десило у јуну.

„уздигнута чела ступамо напред. Ништа нас не може зауставити. Што је другима горе то смо ми одлучнији. Па, зар нисмо ми себе отворили ешалонима компанија Европске уније пре и него што су преопрезни Европљани и размишљали да нам пошаљу упитник?"

„Пре два месеца свет је био у успону и то је изгледало боље него што је ико очекивао. У последње две недеље вести су другачије, лошије него што је ико могао да очекује.“

Ово није – досетила се – нормалан опоравак, „зато што ово није ни нормална рецесија. Јаки ветрови нам дувају у лице.“

Нама, као Шехерезада – из вечери у вече – приповеда наш Мирко, тихо и лагано, али одлучно на свој начин:  све иде набоље. „Сви параметри“ показују да се „ветрови који дувају Американцима у лице“ нас не тичу. Не осећамо их. Напротив, ми „уздигнута чела“ (можда је тајна у томе!) ступамо напред. Ништа нас не може зауставити. Што је другима горе то смо ми одлучнији. Па, зар нисмо ми сами себе отворили ешалонима компанија Европске уније пре и него што су преопрезни Европљани и размислили да ли да нам пошаљу упитник. И шта се десило? Кажу „неки“ злобници да је било „некаквих“ губитака наше привреде, али то нас је само учврстило у уверењу да нема потребе за одустанком од наше стратегије „перманентног напретка“ – па и по цену да то нико од грађана не може да примети ни на какав начин.

Важно је да ми не одустанемо. Само „мирно“ и без повишеног тона. Наш Мирко би једном могао за то да добије Нобелову награду. Али не за економију. Неће му га дати они злобници јер је сувише лако и једноставно решио највећи светски економски проблем с почетка новог миленијума. Него за мир. Нико никад није мирније посматрао како му вода долази до грла.

Наш Мирко би једном могао да добије Нобелову награду. Али не за економију, Него за мир.

Нико никад није мирније посматрао како му вода долази до грла.

Нико никад није, без икакве потребе да ослушне старе Латине који су рекли да је „историја учитељица живота“, тако храбро ступао напред! „Мрачна прошлост“ је достојна само нашег презира. Шта се може видети у мраку? На Велику кризу у Немањиној се систематски гледа као на лањске снегове. То је владин пројекат од највишег државног и националног интереса. Јер „ми“ знамо да Пол Кругман не зна шта прича. (Нећемо, ипак, да кажемо за једног Нобеловца да „прича глупости“ – знамо ми шта је ред.) Иако је Кругман још почетком ове године писао да ће у неком тренутку „стизати вести“ како се незапосленост смањује, БДП креће да расте, па ће настати „појачана бука“ резвесељених „добитника“, подгрејаће се очекивања у „размере опоравка“, поуздање у самосталну моћ привреде ће се осилити… Али ако се Америка не буде бранила од ове распојасаности, говораше Кругман, „поновићемо велику грешку из 1937, кад су ФЕД и Рузвелтова администрација одлучили да је Велика депресија окончана“, одлучили да привреда сама крене „путевима успона“ – „и економија је одмах поново пала у пропаст“.

"Ми више немамо времена за губљење. Ако неће Унија, хоће Турска"

Наш Мирко не хаје за ове „старе приче“ које говоре како могуће да „маст оде у пропаст“. Наш Мирко зна да те старе изреке не могу бити „звезда водиља“ премијерима XXI века. И – доста је Србија „била окренута прошлости“. Каква 1929, па још и та 1937!? Ми више немамо времена за губљење. Ако неће Унија, хоће Турска. Србија се за некога удати мора! А да би до „брака наших највиших нада“ дошло, Србија мора „имати нешто“. Макар и оно што би неки неуки белосветски посматрачи и циници звали „оптмизам без покрића“. Али они при том заборављају оригиналност нашег приступа. Тога нигде нема.

Ако је неко, кад је рађен „кастинг“ за ову владу, имао на уму „ове“ способности нашег премијера онда слава неће припасти само нашем Мирку. Има ту нечег далекосежног. Нечега што се губи у плаветнилу универзума. Ма, да је „главни глумац“ тражен у Брислу,  Вашингтону, Берлину, Москви, Шангају, међу експретима „свих боја“ и „са свих меридијана“, овакав протагониста темо не би могао бити нађен. Можда нама „није дато“ да то разумемо, али ми смо блажени кад смо поверовали без много отпора. Датп нам је да на Вести трчимо као на „појило мудрости“ и гасимо наш осећај потпуне инфериорности. Пред нама се појављује Човек као сенка из далеких пустињских манастира, његове поруке су као „слоу моушн“ подвлачења ванвременских проналазака, израз лица као да се управо вратио с погреба неког даљнег рођака па не зна да ли да о том прича или настави да дела као да се ништа није догодило, а у погледу има нечег од тајне хипнотизерске вештине и уверења – да ни њему ни нама – нема друге него да „сваког дана у сваком погледу све више напредујемо“. Ко се томе може одупрети? Ко може изрећи икакав контрааргумент!?

Кад се његов мандат једном оконча – а нажалост живимо у свету где је и то могуће – осетићемо „велику празнину“. Нико никад (до сад) није толико „деполитизовао“ премијерску функцију у Србији (а и шире), нити је тако незаинтересовано разбацивао власт која је у функцији премијера, нужно, по Уставу, концентирсана. И ничије речи нису примане са толико узвишене бенигности. Чак су и речи Николе Шећероског производиле више „трења“ у јавности. Или бар више емоција. Осећа се да поруке нашег Мирка „нису од овога света“.

Ангела Меркел говори све супротно од премијерових „смерних речи“ охрабрења, зна да ће Турци у Санџак донети благовест о „новој аутономији“…

Пошто смо у ери Светског фудбалског првенства у Јужној Африци, не може се избећи ни та врста компарације: Мирко Цветковић је као тренер кога играчи, окупљени пред утакмицу, шаљу по гајбу пива – „али да буде ладно“. И две пакле „марлбора“!  А он у том не налази ништа, ни добро – ни зло. Можда би им нешто и рекао, али што да се надвикује, и онако ће им председник Савеза натрљати уши кад  дође тренутак за то.

Зато гледалац, кад га гледа у вестима, као да прима анестетик. Зна колико му је „потрошачка корпа“ полупразна, зна колико је пријатеља и познаника остало без посла, зна да му ауто толико дуго лежи на паркингу да ће пре пропасти од стајање пре него од пређене колометраже, зна како је тежак удар на кућни буџет кад се поквари стари фрижидер, зна да је продаја „Телекома“ равна губитку очевог имања на картама, зна да никад неће бити оних километара пута које Мркоњић трасира деценијама, зна да Ангела Меркел говори све супротно од премијерових „смерних речи“ охрабрења, зна да ће Турци у Санџак донети благовест о „новој аутономији“…

"Тешко оном ко дође на место премијера после Мирка Цветковића. Костури ће испадати из ормара, труле даске ће му пуцати под ногама, ветрови ће му ударати у главу..."

Све он зна, али не може да одбије да му се изверши још једна лоботомија. И наш Мирко то све успева без икакве специјалне помоћи војске, полиције, медија, тајних служби, страног фактора, народних покрета… Сам самцијат. Такав какав је. Мирко је наш, ми смо Миркови.

*             *          *

„А на крају баладе“ – Мирко Цветковић неће бити ни за шта крив. Он ће да склизне у заборав као што врабац слети с олука у шипражје. Отићи ће за својим послом,  у свој спокој, а ми ћемо се пробудити с јаком главобољом. Много јачом од оне коју смо имали пре анестезије. Тешко оном ко дође на место премијера после Мирка Цветковића. Костури ће испадати из ормара, труле даске ће му пуцати под ногама, ветрови ће му ударати у главу као и осталим премијерима у Великој кризи од Токија, Мадрида, Атине, до Лондона и Бањалуке. Неће знати одакле да крене. Да ли да зауставља воз који „јури“ према Европској унији а наилази на деонице где нису постављене шине? Да ли да пусти „регионе“ које из дремежа подиже Млађан Динкић да се конституишу као (кон)федералне јединице? Да ли да трпи „дужничко ропство“ или објави банкрот? Како да мири на смрт завађане „делиоце правде“… А ни на кога се неће моћи пожалити. Ко би могао оптужити Мирка Цветковића за било шта. Човек је „невин на први поглед“. Он без сумње не изгледа као људско биће које се  отимало са израженом „вољом за моћ“ за место „првог човека српске власти“.  Ту ни један класични приговор неће имати смисла. Не знам да ли би прелиставање литературе о 1929. показало постојање таквих примера. А и нема ко би прелиставао.

„Србија се за некога удати мора! А да би до `брака наших највиших нада` дошло, Србија мора `имати нешто`. Макар и оно што би неки неуки белосветски посматрачи и циници звали `оптмизам без покрића`. Али они при том заборављају оригиналност нашег приступа. Тога нигде нема." На фотографији: детаљ са слике "Кићење невесте" Паје Јовановића.