Већ почетком процеса уједињења Европе, „евроентузијазам“ је био праћен значајном дозом неповерења. Критички став, одговарајућих јавних личности, према процесу евроинтеграције опстао је без обзира на успешан развој „уједињене Европе“  из трговинске заједнице у царинску, спољнополитичку и монетарну унију. Дводеценијски раст привреде и благостања у Европској Унији, јавност је доживела као неодољив аргумент у прилог евроинтеграција. Под таквим утиском, јавности је изгледало да су критички ставови према ЕУ начелни, лоше аргументовани, малициозни и тичу се далеке будућности. Међутим, „будућност“ је изгледа неочекивано стигла. Европска Унија, у данашњим условима кризе, све више личи на бирократску супердржаву и поново се буди занимање за критичке ставове о ваљаности уједињења европских држава. Следи подсећање на неке критичке ставове који су раније звани „евроскептицизмом“, а које су током процеса „евроинтеграције“ износили државници, политичари, економисти и новинари који нису са балканског простора:

Детаљ са композиције "Слепа девојка", Џона Еверета Милеса. Фото: Википедиа.

„Најзагонетније у развојној политици ове деценије је очигледно опредељење западноевропских лидера да обнове Совјетски Савез у Западној Европи.“

Михаил Горбачов, председник СССР-а у периоду1985-1991, изјавио почетком деведесетих.

„Историчари ће се једног дана непристрасно осврнути на чињеницу да су у исто време, кад је Совјетски савез натеран да прихвати реалност распада власти на посебне државе и ограничи овлашћења  централне власти, неки у Европи покушавали да створе нову, вештачку државу, тако што би одузели овлашћења националним државама и концентрисали их у једном центру.“

Маргарет Тачер, британска премијерка 1981 – 1992.

„Европска монетарна унија је немачка ракета дизајнирана да се освоји Европа у целини. На томе, искрено говорећи, треба да захвалите Адолфу Хитлеру.“

Николас Ридли (1929 – 1993), државни секретар за трговину и индустрију у доба владе Маргарет Тачер, јула 1990.

„Политика ЕУ пати од мањка демократије и де факто суспензује поделу власти.“

Роман Херцог, бивши председник Немачке, 2007.

„У Бриселу, законе доноси комитет министара од 27 чланова, чиме министар постаје део олигархије, комитета законодаваца, најмоћнијег у историји, који прави законе за 500 милиона Европљана и којег је немогуће сменити без обзира шта уради. Појединачни министри, с друге стране, добијају невероватну количину личне моћи, пошто се трансформишу у извршну руку ЕУ власти на националном нивоу.“

Ентони Кохлан, редовни професор на Тринити колеџу у Даблину, ЕУ Обсервер, 19. 10. 2009.

Temperantia (персонификација трајности), Едварад Брн Џонс. Фото: Википедиа.

„Данас постоје Европљани, али само у смислу да Немци нису баш сасвим Немци, или Белгијанци нису сасвим Белгијанци. Форсирање Лисабонског споразума до краја само илуструје недостатак националног идентитета на континенту. Ако би се томе додала изричита неспремност да се формирају, а камоли употребе, значајније војне снаге, ЕУ ће остати тигар од папира. Двадесетпрви век би на крају могао да испадне још један век Америке или Кине. Али, он неће бити век Европе.”

Доуг Бандов, бивши специјални асистент председника Роналда Регана, сарадник у “Америкен конзервејтив дифенс”, изјавио за „Нешонал интерест“, 5.8.2008.

„Мастрихтска Европа је могла бити створена само у одсуству демократије.“

Клод Шејсон, француски секретар министарства спољних послова, на конференцији Федерације малих предузећа, Њукастл, 27. 6. 1996. Цитирано према белешци сер Џејсона Голдсмита.

„Ово је прелазак Рубикона, након чега неће бити суверених држава у Европи са потпуно овлашћеним владама и скупштинама који представљају легитимне интересе својих грађана, већ ће преостати само једна држава. О основним стварима ће се одлучивати од стране удаљене „федералне владе“ у Бриселу, а,грађанин Чешке ће, на пример, бити само сићушни члан, чији глас и утицај ће се свести скоро на нулу… Ми смо против `европске супердржаве`.“

Вацлав Клаус, председник Чешке, за лист „Млада фронта днес“, 29. 9. 2003.

„ЕУ је постала `јединствена форма државности у XXI веку`, заснована на међусобној сарадњи и трговини националних елита и елита међународних корпорација које потпуно искључују европску јавност.”

Бруно Вотерфилд, бриселски извештач за Дејли телеграф од 2006.

„Кривци (за кризу) су еврократи који тврдоглаво одбијају да признају како се њихова маштовита конструкција руши попут Вавилонске куле.“

Стивен Луис, гл. економиста компаније Монумент Секјуритиз, изјава за „Сиенбиси“, забележио Пол Вотсон.

„Сценарио распада Европске Уније је веома једноставан. Довољно је да само један национални популиста, у некој од земаља чланица, постане уверен да је решење за кризу излазак из ЕУ.“

Џерард Селенте, амерички економиста, бизнис консултант који је предвидео наступајућу економску кризу у XXI веку.