Синиша Љепојевић: "Сведоци смо једне од најдубљих међународних криза у последњих деведесет година. Та криза ће донети тектонске промене. Будуће генерације ће живети у потпуно другачијем међународном поретку, а излаз из савремене кризе ће дефинисати тај нови поредак. Какав ће тај поредак бити, нико не може поуздано да предвиди

Све учесталији наговештаји, званични и полузванични, да би Европска Унија могла зауставити своје ширење закључно са Хрватском, потврђују старе сумње да би на западном Балкану, и у неком новом међународном поретку, поново могла бити успостављена нека врста границе. Да ли су границе светова судбина Балкана? Ако је веровати историји, барем у последњих хиљаду година, и једном од највећих историчара Балкана Летнену Ставросу Ставрианосу (1913.- 2004.), границе су, изгледа, балканска судбина.

У том светлу, ти наговештаји су далеко озбиљнији проблем. Емотивне реакције актуелних политичких елита, пре свега у Хрватској и Србији, једни су одушевљени, други “изненађени и увређени”, су, наравно, разумљиве али проблем је далеко већи и озбиљнији. Он и нема велике везе ни са Хрватском ни са Србијом и те земље, у основи, не могу много да утичу на његов развој. Али, оно што могу и што би требало да раде је помно праћење развоја тог проблема и правовремена припрема уколико то постане и реалност.

Политичко-економска историја савременог света је историја криза, то је ваљда природа људског живота. Сада смо сведоци једне од најдубљих међународних криза у последњих нешто више од деведесет година. Та криза ће донети, и већ је донела, истински тектонске промене. Будуће генерације ће живети у потпуно другачијем међународном поретку, а излаз из савремене кризе ће дефинисати тај нови поредак. Какав ће тај поредак бити нико у овом часу не може поуздано да предвиди, мада се неке контуре, исписане кроз тражење изласка из кризе, већ назиру. Зато су изузетно важни наговештаји балканског заустављања Европске Уније и стварања неке нове границе.

Унија je у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили, и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи.

Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте.

За земље бивше Југославије и целог Балкана је, наравно, међу најважнијим питањима судбина Европске Уније, европске интеграције у којој су четири државе региона (рачунам и Словенију, мада Словенија тврди да није Балкан), а остале желе да буду у Унији. Европска Унија је, међутим, у дубокој, највећој до сада кризи и то је, сада већ јасно, пропао политичко-економски пројекат. Неки то воле да кажу да је Унија у “егзистенцијалној кризи”. Наравно, о изласку из те кризе највише брину они који су у тај пројекат највише и уложили, и вероватно од њега највише и добили, а то је Немачка. Сасвим је природно да Немачка, као најбогатија и по броју становника највећа земља Уније, највише и брине и сасвим је очигледно да ће од Уније остати или бити оно шта Берлин одлучи. То је природа ствари у Европској Унији. У Немачкој је, очигледно, нестао “идеализам Европе” и та земља више нема илузија, али жели да у актуелној кризи сачува своје интересе и заштити, пре свега, себе. То, уосталом, раде и све друге земље. Такав распад било које интеграције, па и досадашње идеје о Европској Унији, за већину историчара значи да се међународни односи враћају на “технологију” 19. века, а што значи стварање “регионалних забрана” за највеће и најмоћније, стварање неких нових граница. Истовремено, 19. век значи да се савезништва и мењају, па тако и ти “забрани”. Нико, додуше, у овом тренутку не може поуздано да каже шта ће на крају од свега тога бити, али је чињеница да је Немачка покренула разговоре о новом устројству Европске Уније, иако још нема ни годину дана како је на снази Лисабонски уговор који је требало да значи будућност Европе. Многе земље, укључујући и Велику Британију, се противе променама Лисабона и другачијем устројству Уније, али изгледа да су немачке идеје такве да неке од тих земаља не могу ни да утичу на њих. Колико је познато Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције у којој би, поред Немачке, биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска. И то је то.

Немачка се у потаји спрема за потпуно другачију интеграцију, што откривају детаљи о томе да ће бити могуће да нека чланица буде искључена из те нове Уније и да буде избачена из система јединствене валуте. Верује се да је то увод у стварање једне далеко мање интеграције, у којој би поред Немачке биле и Француска, Аустрија, земље Бенелукса али и Словенија и Хрватска. И то је то.

Ако се само и део тих немачких идеја оствари то би значило да Бугарска, Румунија и Грчка не би више биле у (немачкој) Унији, а остале земље Балкана и Турска то, ионако, нису ни биле. То за многе звучи невероватно, али све су чешћа упозорења оних “који знају” да ће Европа морати да се суочи и са “незамисливим”. Али, шта ће бити са тим делом Балкана који остане изван (немачке) границе? То је већ далеко компликованије питање. Конвенционално размишљање одмах упућује на Русију и њену “забран”, али и на Америку. И вероватно је тако, Америка и Русија ће бити кључни конкуренти за остатак Балкана. И једна и друга сила имају ограничавајуће факторе у тој конкуренцији, али и предности. Америка има јаку политичку инфраструктуру, већина политичких лидера су њени: или курсисти или нескривени симпатизери. Уз то, после тајног политичко-обавештајног рата између Немачке и Америке на Косову, Америка је у предности и утемељила се у албанском делу Балкана. Ту позицију је тешко променити. Јака је и у Грчкој и Македонији, а сада све интензивније ради на Србији. Ових дана је амерички амбасадор у Београду Мери Ворлик изјавила да Америка “све више гледа Србију као кључног партнера”. Могло би се тако десити да насупрот Немачкој на Балкану не буде Русија него Америка. Недостаци Америке су њена дубока унутрашња криза, политички хаос у самом врху администрације који намеће питање шта је уопште данашња америчка спољна политика. У бившој Југославији се и даље примењује шаблон из деведесетих година прошлог века, иако се ситуација темељно променила. Америка тренутно нема довољно капацитета и могло би се десити да јој све предности које има на Балкану не значе много. Да би се то избегло, за Америку су кључни инструменти НАТО, мада је мала корист од тога, то је још једна илузија, и Турска. У том светлу би, такође, упркос независним амбицијама те земље, требало гледати на њено поновно откриће Балкана. Недостаци Русије су слаба политичка инфраструктура у региону, а за њену изградњу су потребне године и године, и добрим делом недовољно ефикасан спољнополитички апарат. Предности Русије су економске инвестиције и Немачка. Русија је један од највећих инвеститора енергетске и базичне привредне инфраструктуре на Балкану. Вероватно је да то многима у тим земљама није по вољи, али немају избора у садашњој кризи. Са таквим економским присуством временом ће доћи и политички утицај. Друга предност је Немачка. Русија и Немачка, а све више и Француска, газе новим савезничким стопама. Не само у економији, него и у изградњи још увек нејасног новог модела европске безбедности. Иако се о том моделу у јавности мало зна, иза затворених врата су разговори о томе поодмакли. Америка су одлучно противи тој идеји, али није успела да је заустави. Могло би се тако десити да немачки наговештаји о заустављању проширења Уније и стварању нове границе на Балкану имају везе и са немачко-руским савезништвом.

Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава.

И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа.

Шта би све то требало да значи за Србију? Лидери Србије би, пре свега, требало да схвате да се реалност темељно променила од времена 2000. године када је њихова, назови опција, дошла на власт. Није, наравно, спорна њихова такозвана европска оријентација, јер Европа је природни амбијент, али је суштинско питање шта је то Европа данас. У сваком случају, то више није само Европска Унија. Стиче се утисак да лидери Србије једноставно не желе да верују шта се дешава. На вести из Немачке о заустављању проширења на Хрватској, они одговарају разочарењем, све чешће и љутњом темељеном на уверењу да то није природно, није фер. У реалности се, међутим, дешавају ствари и које нису природне, без обзира на цену. Србија под хитно мора да се суочи с новом реалношћу и да највећи део својих дипломатско-политичких капацитета инвестира у сагледавање онога шта се стварно дешава. И шта би у тим околностима требало и могло да буде интерес Србије, а не бирократије у Бриселу, и европске и натовске. Можда би нешто могла и да научи од Грчке која је, изгледа, схватила да од “Европе” нема ништа. Настављен је пројекат руског гасно-нафтног терминала у Александрополису, а део луке Пиреј је на тридесет година продат Кинезима.

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате.

Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм нити визију изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер, заиста, не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности.

“Пуна уста” Европе, а у свакодневном животу је све другачије…

Нема никакве сумње да у државном апарату Србије има довољно људи који разумеју ту реалност и који су способни да је аналитички прате. То је неопходно и како рече, већ споменути историчар, професор Ставрианос: “збивања на Балкану су увек била део ширих међународних криза и тим кризама су и изазвана”. Проблем је што политичка елита није заинтересована и нема никакав други програм, нити визију, изузев “европске Србије”. На томе се упорно инсистира без обзира што то постаје апсурдно и што инспирише нове лажи. То је тако јер, заиста, не постоји никакав други програм, никакво другачије виђење реалности. Па чак и тај назови програм “Европске Уније” је празан. “Пуна уста” Европе, а у свакодневном животу је све другачије, па све личи на непријатан апсурд.

Србија, разуме се, не може да утиче на шира кретања, али може да својим ставом и унутрашњим понашањем, другим речима уређењем државе, подстакне друге, велике силе, да и о њој другачије размишљају и да колико је год могуће спремно дочека нови међународни поредак. Без обзира на њене ограничене могућности, ни једно решење на Балкану, као региону, не може да траје или да буде ефикасно ако на тој страни није и Србија.

Србија не би требало да се љути ни на кога и да губи време у разочарањима и обманама сопствене јавности. Накнадна памет у животу није од велике користи.

"Лидери Србије би, пре свега, требало да схвате да се реалност темељно променила од времена 2000. године, када је њихова назови опција дошла на власт. Није, наравно, спорна њихова такозвана европска оријентација, јер Европа је природни амбијент, али је суштинско питање шта је то Европа данас." На фотографији: Евроинтеграције за сликање - лидери Србије са представницима ЕУ након потписивања ССП-а.