Фудбал је „наша игра“ од британских острва, до фавела на ободу Сао Паола, од Крита до Исланда, од Нила до Мисисипија, од Алпа до Анда... Марадона је трансрелигијски Бог, Пеле његов љути противник, а планетарни Пантеон попуњавају Пушкаш, Јашин, Гаринча, Бест, Кројф, Герд Милер, Кантона... И стотине других, какав је ко оставио дојам, јер место у „екипи снова“ је имагинарно и јако је колико обожавалаца може да се сети нечијих мајсторија.

Моћ фудбала је његова једноставност. Једноставност изведена  до савршенства. Да би нешто постало „власништво“ многих народа у дужем периоду мора бити – једноставно. То је оно у чему је свако „филозофирање“ намет. Колективни ум је „то“ схватио, разуме логику, осећа чему му то служи и – ужива. Осећа то као своје. То га опушта. Члан колектива, сваки на свом нивоу, вољан је да учествује у тој Игри: они који знају такмиче се, около су милиони оних који би такође да „уђу у Игру“, милијарде гледају и уносе се у то као „нешто лично“, свако кад се лопта докотрља до њега спреман је да је шутне, они који „ипак, не прате“ изговарају то као неко ко ипак има неки однос према тако важној ствари.

Фудбал је „наша игра“ од британских острва, до фавела на ободу Сао Паола, од Крита до Исланда, од Нила до Мисисипија, од Алпа до Анда… Марадона је трансрелигијски Бог, Пеле његов љути противник, а планетарни Пантеон попуњавају Пушкаш, Јашин, Гаринча, Бест, Кројф, Герд Милер, Кантона… И стотине других, какав је ко оставио дојам, јер место у „екипи снова“ је имагинарно и јако је колико обожавалаца може да се сети нечијих мајсторија. Стабло се онда грана на националне јунаке до локалних и сеоских мајстора.  „Знаш ли ти какво је његов отац био лево крило“, питаће те средњовечан мераклија у „нашој вароши“ преко пива, док нешто причате о некоме, а да читава прича почетно нема никаве везе с фудбалом.

Демокоратичност је уграђена у фудбалску игру. Потребна је колика толика зараван, по могућству травната, на којој две групе момака покушавају да стигну до – гола. (од енгл. Goal што у преводу значи “мета, циљ“) Лопта не сме да изађе из – терена. Игра се ногом и осталим деловима тела, али никако руком. То је једино допуштено последњој одбрани мете – голману.

Све ове речи које изговарамо као „сто посто наше“ адоптиране су из енглеског, јер је фудбал овакав каквог га данас имамо, утемељен у  XIX веку на Острву. После је то Енглезе коштало сталне фрустрације да „у игри коју су измислили“ постану прваци света. Успело им је то само једном и то на Вемблију, усред Лондона, и под никад довољно рашчишћеним околностима – пређе ли она лопта линију или не. Званично, према „слободном судијском уверењу“, Енглези бејаху прваци  света.

У фудбалској игри има неке митске дубине која опчињава масе. Вероватно због савршенства те једноставности: сви све знају, али су и свесни да само изабрани то могу да изведу. Тако близу, а тако далеко. У фудбалском таленту има неке „генијалности“, сличне уметничким „особеностима“. Да би били кошаркашки геније, ипак, морате да будете високи 2 метра, да би доминирао у рагбију предуслов је да момак мора бити јак као бик… Највећи фудбалер свих времена Дијего Марадона је 1,65 и обично је свих преосталих 21 играч на терену био јачи од њега. Али Марадона је имао таленат којим је надмашио све. Неки мисле да је Пеле био већи, други жале што је Бест био недисциплинован и склон пороцима, или што је такав геније као што је Бекенбауер играо позади а у фудбалу је убацивање лопте у мрежу, ипак, врхунац…

Учесници у Игри се обавезују на ферплеј: игра се „мушки“, али не сме бити циљ да се противник онеспособи за игру! Напротив: једино су непримерене грубости могле да уједине публику „свих боја“ у осуди. Игра јесте „мушка“, али, ипак, више се цени вештина. Такав приступ унесен је у XIX веку у Игру као „аристократски“, као нека врста презира старе класе према капиталистичко скоројевићком „отимању“ – без правила и скрупула.  У почетку се играло на енглеским универзитетима, а онда је то захватило све слојеве друштва и цео свет.

За све популарнију игру се све лепило: локални тимови су предстваљали неке градове и покрајине, али и мањине, класе, организације. Између два рата играли су „Грађански“ и „Раднички“. После Другог светског рата у хладном рату као противници западних градских представника с Истока су стизали симболи новог доба „Динамо“, „Црвена звезда“, „Напредак“, „Торпедо“…

Кад се тај период завршио на Истоку је крено талас антикомунистичког преименовања држава, градова, скупштина, новина, фабрика, деце, стадиона… Али, с преименовањем фудбалских клубова то није ишло тако праволинијски. Најтежи пораз је доживео наш комшија Фрањо Туђман, који је свом омиљеном клубу дао име државе на коју су Хрвати чекали вековима, али је на крају морао да „Динаму“ врати оно баш совјетско име из 1945.

У фудбалској игри има неке митске дубине која опчињава масе. Вероватно због савршенства те једноставности: сви све знају, али су и свесни да само изабрани то могу да изведу. Тако близу, а тако далеко. У фудбалском таленту има неке „генијалности“, сличне уметничким „особеностима“. Да би били кошаркашки геније, ипак, морате да будете високи 2 метра, да би доминирао у рагбију предуслов је да момак мора бити јак као бик… Највећи фудбалер свих времена Дијего Марадона је 1,65 и обично је свих преосталих 21 играч на терену био јачи од њега. Али Марадона је имао таленат којим је надмашио све. Неки мисле да је Пеле био већи, други жале што је Бест био недисциплинован и склон пороцима, или што је такав геније као што је Бекенбауер играо позади а у фудбалу је убацивање лопте у мрежу, ипак, врхунац…

Али, има ту још нешто. Фудбал је, ипак, колективна игра. Постоје, наравно, генијалци који могу да дриблују до изнемоглости, да лопту ударају главом или ногом, а да не падне на земљу, сатима… Али, ако то не може да постане део колективног напора онда је то безвредно, вештина за дивљење, мајстор може да наступи у полувремену озбиљне утакмице као забављач… Јер, увек има довољно противничких играча који ће на крају да осујете напоре „усамљеног појединца“ и увек ће он својом „аутистичном генијалношћу“ толико руинирати колективни дух екипе и нервирати и деморалисати саиграче да је његов допринос више штете него користи. А фудбал је у коначници – рационалан. „Рачунају се победе“, што би рекли они који углавном губе, али не губе наду.

Фудбал, због те сложености која се сложила у савршену једноставност, и јесте  „најпопуларнији спорт на свету“, „најважнија споредна ствар на свету“.

Ипак, савремени фудбал је „начет“. Има проблема, тражи решења, ухваћен је у „мреже“ иза који је веееелики новац. Велики новац увек носи и невоље. Прво су националне лиге разорене до темеља и сва позорност милијарди љубитеља фудбала је усмерена на две-три европске лиге и упола мање купова. Тако се фудбал од игре претвара у циркус вансеријски плаћених извођача. Постаје вештина с којом се све мање дечака може истински идентификовати. На два-три места су скупљени гладијатори са свих меридијана. Локални тимови, до оних најмањи, према тим „великим узорима“ делују као инфериорне зомби-скупине. А кад сплетом околности и дођу у прилику да се огледају с „великим“ њихов напор је већ унапред узалудан. Игра у којој Давид нема никаве шансе протв Голијата или двобој у коме Марко Краљевић нема наду да се могу напипати „слабе тачке“ Муси Кесеџији губи на најважнијем што игра носи – покопава се илузија да мали, ипак, може победити.

И плус, фудбалска вештина – колико год била универзална и заснивала се, као грчка трагедија, на неким суштинским елементима људске природе и друштвених законитости –  носи и неке препознатљиве локалне, регионалне, националне особености. Енглези играју оштро и једноставно, Немци тврдо и без емотивно условљених грешака, Бразилци раскошно и импровизаторски, Руси солидно али без највећих учинака… Скоро сваки балавац који скупља сличице фудбалских мајстора целог света умеће да каже покоју и о Јапанцима, Србима, Уругвајцима, Ганцима, Аустралијанцима… Та моћ идентификације, ако баш хоћете стереотипног разазнавања светова, „обичним људима“ је нека врста путоказа у компликованом и превеликом свету у коме је све теже наћи неки смисао. Момци у националним дресовима, а који утакмице почињу уз химну своје земље, чине милијардама људи најједноставнију орјентацију могућом. Која друга делатност то може? Политика, економија, религија, уметност подразумевају много већи ангажман и знање, а на крају је  и питање колико је та орјентација поузданија.

Ипак, савремени фудбал је „начет“. Има проблема, тражи решења, ухваћен је у „мреже“ иза који је веееелики новац. Велики новац увек носи и невоље. Прво су националне лиге разорене до темеља и сва позорност милијарди љубитеља фудбала је усмерена на две-три европске лиге и упола мање купова. Тако се фудбал од игре претвара у циркус вансеријски плаћених извођача. Постаје вештина с којом се све мање дечака може истински идентификовати. На два-три места су скупљени гладијатори са свих меридијана.  Локални тимови, до оних најмањи, према тим „великим узорима“ делују као инфериорне зомби-скупине. А кад сплетом околности и дођу у прилику да се огледају с „великим“ њихов напор је већ унапред узалудан. Игра у којој Давид нема никаве шансе протв Голијата или двобој у коме Марко Краљевић нема наду да се могу напипати „слабе тачке“ Муси Кесеџији губи на најважнијем што игра носи – покопава се илузија да мали, ипак, може победити.

Та инерција је и водеће  „националне селекције“ учинила циркуски мешовитим. Да би Запад одржао своје место у врху, те селекције су у савременом добу изналазиле начине да се „појачају“ момцима дошљацима. (Леп пример за то је Озил у репрезентацији Немачке на овом светском првенству.) Сасвим је логично ту појаву заштити „правима човека“ и антирасистичким и антидискириминаторним правилима који своје основе имају у Повељи ОУН и универзалним декларацијама, праву појединца да своју радну снагу продаје по најповољнијим условима, али то не може променити чињеницу да неевропске репрезентације, а европске сиромашније нације,  попуњавају своје редове из домицилног становништва.

Ово ће тек утицати на фудбалске организације и фудбалску игру. Хладни рат је имао свој фудбалски систем, а Велика криза ће овај постојећи редефинисати. Како?  Тешко је претпоставити. Кад фудбалски клубови престану бити „профитни центри“ највишег ранга, а и њих сустижу дугови и буџетски дефицити, нешто од садашње фудбалске хијерархије ће се или урушити или трансформисати у облике који нам сада нису јасни. Ако погледате ван тих лига „основног фокуса“ (Шпанија, Енглеска, Италија) видећете дугове, банкроте, кризу некад „великих клубова“. Видећете распад. Свратите у Љутице Богдана у Београду или до Хумске, можда до Максимира у Загребу или на Пољуд у Сплиту,  а да се не прича о клубовима средњих достигнућа, али не занемарљивих.  А то су само коцкице општег фудбалског мозаика.

Хоће ли фудбал опет постати „сиротињска утеха“, игра преко које ће „мали“ моћи скренути пажњу на себе? Хоће ли после Јужне Америке у арену ући и Азија и(ли) Африка са извесним шансама да се њихови тимови „попну на победничко постоље“? Хоће ли фудбалске легенде уместо с милионима долара на рачунима опет остајати „међу својим обожаваоцима“ да уз кафу и шах препричавају шта се стварно десило на оном финалу у Паризу? Сам Бог зна! Тако се каже за оно о чему сад не можемо с извесношћу мислити.

Друштва данас јесу на извесној прекретници која следи у компликованим и драматичним расплетима Великих криза. Фудбал се у таквим временима, као аутентичан и друштвено укорењен продукт, јесте прилагођавао, мењао, нанова укорењивао. Једноставан и савршен увек је био од користи: свим идеологијама и свим друштвеним организацијама. У тешким временима људима треба нешто што могу да разумеју. Нешто што могу да осете као своје. Неки камен за под главу. То је извесно. Све остало је сналажење и прилагођавања.

Хоће ли фудбал опет постати „сиротињска утеха“, игра преко које ће „мали“ моћи скренути пажњу на себе? Хоће ли после Јужне Америке у арену ући и Азија и(ли) Африка са извесним шансама да се њихови тимови „попну на победничко постоље“? Хоће ли фудбалске легенде уместо с милионима долара на рачунима опет остајати „међу својим обожаваоцима“ да уз кафу и шах препричавају шта се стварно десило на оном финалу у Паризу? Сам Бог зна! Тако се каже за оно о чему сад не можемо с извесношћу мислити. (На слици: Тим Уругваја из 1930. године)