Синиша Љепојевић: "У духу ингорисања реалности одржан је потом полугодишњи редовни самит Групе 20. Званично, то је група најразвијенијих и земаља које се убрзано развијају и већ располажу великим богатством. У реалности, нико не зна колико та група заиста има чланова."

Ових дана је у Канади, у Торонту, одржан још један самит Групе 20 (Г20) која окупља најбогатије земље света и оне које иду ка богатству. Претходио је састанак Г8, некада најексклузивнијег светског клуба. Оба скупа су, како наричу заговорници пропадајућег светског поретка, била неуспешна. Али, та два самита која су коштала равно милијарду долара, нису била неуспешна – била су бесмислена. У времену у којем живимо такав облик организовања света, без обзира на репрезентативни узорак светске политичке елите, одавно је изгубио смисао. Време и реалност су прегазили и Г8 и Г20. Те групе су по својој идеји и начину организације остаци прошлог времена, оне су потпуно изван реалности у којој живи савремени свет. Зато није ни чудо што на тим скуповима није ништа договорено, нити је било елементарне сагласности о кључним политичким и економским питањима. Додуше, сложили су се да се не слажу. То је, изгледа, постао најомиљенији принцип савремених међународних односа.

“Програм група” у Торонту је почео редовним годишњим самитом Групе 8. Та група се, такође, ни око чега није договорила а нити је, изгледа, озбиљно разговарала. И то је било очекивано јер је Г8 одавно изгубила значај и смисао. Међу чланицама те групе  економских проблема нема једино Канада и донекле Русија, а све остале чланице су одавно у “црвеном”. Неке, у ствари, већина њих, у потпуном су економском колапсу – Америка, Британија, Италија и Француска, а Немачка и Јапан муку муче са дефицитиом и дуговима иако су њихове привреде и даље веома јаке. Како онда да таква група одређује другима шта ће да раде и како да живе?

Политичке празнине су се медијски прикривале приземним бизарностима. На пример, “нови дечко у граду”, британски премијер Дејвид Камерон, није ишао на трчање тамо где и сви други лидери, него се једноставно окупао у локалном језеру. Онда је неко рекао да је то нормално, јер он једини може да се скине и не стиди се свог физичког изгледа на шта је, наводно, реаговао италијански премијер Силвио Берлускони показивањем фотографије како је он раније, у младости, добро изгледао. Невероватно! Детињарија. Да ли заиста неко може да поверује да је Берлускони знао како Камерон неће да трчи по шуми па је понео своју фотографију из младости? Или можда Берлускони заиста са собом у новчанику, или међу поверљивим премијерским документима, носи своје старе фотографије? Али, новине су купиле ту причу.

Група 20 је формално основана 1999. године у Берлину и то као самит министара финансија и гувернера централних банака.

Њено оснивање је, у ствари, био први наговештај надолазеће кризе.

Другим речима, она је део кризе а не решења.

Празнине су попуњаване и саопштењима за јавност у којима доминира осуда  Северне Кореје од стране Г8 због “потапања јужнокорејског војног брода”. Није, међутим, јасно шта је стварно договорено, јер је представник Русије касније новинарима демантовао да је о осуди постигнута сагласност. Русија, наиме, сматра да још није јасно ко је потопио јужнокорејски брод и да је Москва због тога тражила да се са осудом сачека. Осуда је, према саопштењу, утемељена на налазима такозване “независне међународне комисије”. Али ова комисија је све, само не независна пошто су је предводили представници Америке, Британије, Аустралије и Шведске.  Уз то, у документу комисије се нигде не тврди да је Северна Кореја потопила јужнокорејски војни брод, већ само да је на том делу дна мора “пронађен остатак торпеда севернокорејске производње”. Као нека врста “Корејског Рачка”.

Занимљив је положај Русије. Учешће Русије на скуповима Г8 као и на другим међународним скуповима се све више претвара у накнадно демантовање јавних саопштења. А саопштења, ипак, остају као документи.

Израелски лист “Хаарец” је објавио да је Г8 “дала сагласност” да се војнички нападне Иран. Извор информације је наводно Силвио Берлускони.

По истом принципу израелски лист “Хаарец” је објавио да је Г8 “дала сагласност” да се војнички нападне Иран. Извор информације је наводно Силвио Берлускони.

Скуп Г8 у Торонту је, на жалост, само још једна потврда да је тај сада већ самопроглашени ексклузивни клуб превазиђена институција која је пре свега део проблема а не решења. То је тугаљиво самозаваравање оних који своју некадашњу моћ сада морају да деле са другима, али још не желе то да признају. Као осиромашени енглески аристократа.

Скуп Г8 у Торонту је, на жалост, само још једна потврда да је тај сада већ самопроглашени ексклузивни клуб превазиђена институција која је пре свега део проблема а не решења. То је тугаљиво самозаваравање оних који своју некадашњу моћ сада морају да деле са другима али још не желе то да признају. Као осиромашени енглески аристократа.

У таквом духу ингорисања реалности одржан је потом и полугодишњи редовни самит Групе 20. Званично, то је група најразвијенијих и земаља које се убрзано развијају и већ располажу великим богатством. У реалности, нико не зна колико та група заиста има чланова. Тврди се да је у чланству 19 земаља плус Европска унија (ЕУ). Некада је то Г21, некада Г22, па Г23, а понекад и Г20 плус. “Основни” чланови Г20 су поред осам земаља Г8 и Јужна Африка, Мексико, Аргентина, Бразил, Кина, Јужна Кореја, Индија, Индонезија, Саудијска Арабија, Турска и Аустралија. На захтев Француске и Италије од 2009. године позвани су у Групу Шпанија и Холандија. Значи Г21. Међу члановима је и Европска Унија мада није јасно кога бирократија из Брисела представља. Кажу, ЕУ представља оне земље које су у њој интегрисане, а које нису у Г20. Можда Бугарску и Грчку? Ако се узме и ЕУ онда је то Г22, а не Г20.

Група 20 је формално основана 1999. године у Берлину и то као самит министара финансија и гувернера централних банака. Њено оснивање је, у ствари, први наговештај надолазеће кризе. Другим речима, она је део кризе а не решења. Од 2003. године је та организација је подигнута на ниво шефова држава или влада, мада се и министри и гувернери и даље састају на одвојеним скуповима. Од 2008. године Г8 и Г20 су “поделиле задатке” сугеришући да су заједно, нека врста једне целине. Г8 је себе прогласила надлежном за безбедност а Групи 20 је додељена брига о економији и финансијама.

У Торонту, међутим, ни Г20, (или како је већ правилније било именовати), није успела да се договори о било чему новом или важном. Њена саопштења за јавност не значе ништа.

На пример, пре непуних 15 месеци, на скупу у Лондону, Г20 је, судећи према тадашњем саопштењу, “договорила одлучне мере и координисану акцију на превазилажењу кризе”.

И од тада ништа није урађено.

У Торонту, међутим, ни Г20, (или како би је већ правилније било именовати), није успела да се договори о било чему новом или важном. Њена саопштења за јавност не значе ништа. На пример, пре непуних 15 месеци, на скупу у Лондону, Г20 је, судећи према тадашњем саопштењу, “договорила одлучне мере и координисану акцију на превазилажењу кризе”. И од тада ништа није урађено. Криза је само продубљена. Тако је и са саопштењем из Торонта. Кључни елеменат тог саопштења је да су земље Г20 договориле смањивање дефицита на половину до 2013. године. То је, на жалост, увреда за интелигенцију. Прво, све земље захваћене кризом су већ и пре самита у Торонту донеле појединачне мере за смањивање дефицита и то на дужи, а не трогодишњи рок. Према томе, то није ништа ново и  већ на снази и без Г20. Није успео покушај да се уведе међународни порез на банкарске трансакције, него је то остављено свакој појединачној земљи. Није успео ни амерички притисак на Кину у вези њене монетарне политике. Није успео ни притисак на Немачку да одустане од сопствених мера штедње које, како тврде Британци и Американци, угрожавају опоравак других земаља чију би робу требало да купују Немци али неће имати новца за то. Поново детињаста политика замајавања, изругивање реалности.

Кључни елеменат саопштења је да су земље Г20 договориле смањивање дефицита за половину до 2013. године.

То је, на жалост, увреда за интелигенцију.

Све земље захваћене кризом су већ пре самита у Торонту донеле појединачне мере за смањивање дефицита и то на дужи рок а не трогодишњи рок.

Није успео покушај увођена међународног пореза на банкарске трансакције.

Није успео амерички притисак на Кину око њене монетарне политике.

Није успео ни притисак на Немачку да одустане од сопствених мера штедње.

Реално, међутим, јасно је да самит Г20 у Торонту није могао на прође боље. Није имало смисла очекивати било какав договор јер би био само још једна лаж. Истовремено би се на неки начин могло рећи да је самит у Торонту био успешан. Зашто? Зато што је, (ако заборавимо саопштења за јавност), потврдио реалност света у коме живимо. Не постоји више међународна заједница као таква и не постоје више они који ће наређивати другима и на тај начин живети од њиховог рада и новца. То време је прошло. Г20 је основана као покушај оних који губе моћ и утицај да изговором потребе међународне “координације” задрже своје изгубљене позиције и наставе да живе од туђег рада и новца. То је пројекат не само да се задрже позиција и моћ, него и да се терет (цена) економског колапса западних економија пребаци на друге. Предводници овог пројекта су пре свега Америка и Велика Британија. Они који раде, производе и зарађују новац не желе да прихвате тај пројекат. Једино још прихватају да долазе на те бесмислене самите. Од тога се, међутим, не живи. Али, изгледа да то почињу да схватају и неки од аутора пројекта па је тако нови британски премијер Дејвид (пливач) Камерон одмах после самита Г20 у Лондону одржао предавање у којем је поручио да ради изласка из кризе Британија мора пре свега да се ослони на себе саму и своје грађане. Не треба очекивати ничију помоћ јер, поручио је, “свет није дужан да обезбеђује живот нама у Британији”.

Канадски самит је показао да се распао не само “крем” међународне заједнице него да су се разишли и западни савезници. Свако је кренуо својим путем изласка из кризе и свака земља појединачно мора пре свега да се ослони на себе саму. Међународна сцена тако подсећа на време из 19. века, што значи да “свако ради на себи и за себе”, а да су савезништва тренутна и често се мењају. У основи, трајна савезништва не постоје. Надања у трајнија савезништва или помоћ неке од већ постојећих интеграција су узалудна, немају смисла. Требало би, међутим, подсетити како је стање у међународним односима током 19. века, (на које изгледа личи почетак 21. столећа), на крају довело и до два светска рата.

Канадски самит је показао да се распао не само “крем” међународне заједнице него да су се разишли и западни савезници. Свако је кренуо својим путем изласка из кризе и свака земља појединачно мора пре свега да се ослони на саму себе.

Кина је отпочела са великим војним маневрима на својој источној обали.

Нема, наравно, никакве сумње да су састанци и координација на међународној сцени по дефиницији неопходни и неизбежни, али ово што се сада нуди изгубило је било какву ефикасност. Или тачније, изгубило је било какав смисао. То само подсећа на ону причу о коцкару који губи. Неопходно је пронаћи нове облике сарадње и координације на међународном нивоу, али изгледа да садашња политичка елита у свету за то нема ни капацитета ни жеље.

Утисак је како је претходно наведено основна порука самита у Торонту. Онај који губи, међутим, тешко одустаје и не жели да прихвати пораз, па ће бити још таквих самита. Занимљиво је са каквом је брзином самит у Торонту нестао из медија (за дан), као да никада није ни био. Реаговале су додуше берзе са великим падом вредности иако се у економији у међувремену ништа ново није догодило. То сугерише да је неко стварно нешто очекивао од тог скупа или га је  у то уверавала влада његове земље. У јавности, међутим, пост-канадску празнину су брзо попуниле приче о хапшењу “десет руских шпијуна” у Америци. Нема времена за размишљање. Ухапшено је 11 особа, “руских шпијуна”, али не зато (како је саопштено) што су тражили или се докопали неких тајни, него што су “радили на инфилтрацији у америчко друштво”. То би могло бити ново поглавље у историји “другог најстаријег заната на свету”, да је неко шпијун иако не тражи нити открива тајне него што се дружи са комшијама и чита новине. Али, о томе неком другом приликом.

Додуше, и једна “друга страна” из Торонта има свој одговор на “неуспех” самита. Кина је отпочела са великим војним маневрима на својој источној обали. Америка је за Кину “исток”.

"Реално, међутим, јасно је да самит Г20 у Торонту није могао на прође боље. Није имало смисла очекивати било какав договор јер би био само још једна лаж. Истовремено, могло би се, на неки начин, рећи да је самит у Торонту био успешан. Зашто? Зато шсто је, ако се забораве саопштења за јавност, потврдио реалност света у коме живимо. Не постоји више међународна заједница као таква и не постоје више они који ће наређивати другима и тако живети од њиховог рада и новца. То време је прошло. Г20 је основана као покушај оних који губе моћ и утицај да под изговором потребе међународне “координације” задрже своје изгубљене позиције и наставе да живе од туђег рада и новца. То је пројекат да се не само задрже позиција и моћ него и да се терет, цена економског колапса западних економија пребаци на друге." На слици: Град Торонто у прелепој, далекој, Канади.