Реферат Бошка Обрадовића на Првој конференцији српских националних организација, одржаној у Подгорици 19. јуна 2010. године на тему „Српски народ у региону – положај и перспективе”, у организацији Српског националног савета Црне Горе.

Бошко Обрадовић: "За ових неколико година постојања Српске мреже учињено је доста да се разбијени српски национални НВО корпус међусобно најпре упозна, а потом и повеже, размени искуства, договара око најважнијих националних тема и спроведе велики број заједничких акција. Показали смо, дакле, да морамо и можемо да радимо заједно и постижемо много веће резултате него што то тренутно чини свака од наших организација појединачно." Фото: Двери Српске

Поздрављајући, на првом месту, изузетно велики, ако не и епохални, значај Прве конференције српских националних организација, вредно је напоменути раније покушаје нечега сличног, притом констатујући тужну и подједнако трагичну чињеницу да корпус српских патриотских иницијатива још увек нема добро развијене конкретне облике међусобне сарадње и стално координационо тело, упркос свим огромним историјским изазовима у којима се Српство нашло у последњих 20 година и још увек се налази.

Наиме, 17. марта 2007. године, поводом трогодишњице од шиптарског погрома Срба са Косова и Метохије, у великој сали Дома синдиката у Београду, у организацији Српског сабора Двери, уприличен је Први сабор српских невладиних организација из Србије, региона и расејања под називом ВРЕМЕ ЈЕ ЗА КОНТРАНАПАД. Уз присуство и обраћање неколико десетина у том часу водећих патриотских организација, говорило се на тему одбране Косова и Метохије у саставу Србије и ширих унутарсрпских повезивања која би требало да дођу на прво место националне спољне политике, далеко пре било каквих других интегративних процеса. Из овог Сабора изнедрила се идеја Српске мреже, чији је Српски сабор Двери оснивач и координатор, са циљем да се ови расути национални организациони потенцијали саберу у једну мрежу, која би се у потребном тренутку могла преобразити у све оно што је српском народу данас потребно: у хуманитарно-социјалну, духовно-мисионарску, медијско-информативну, културно-просветну, или економско-пословну мрежу.

За ових неколико година постојања Српске мреже учињено је доста да се разбијени српски национални НВО корпус међусобно најпре упозна, а потом и повеже, размени искуства, договара око најважнијих националних тема и спроведе велики број заједничких акција. Показали смо, дакле, да морамо и можемо да радимо заједно и постижемо много веће резултате него што то тренутно чини свака од наших организација појединачно. Све ово посебно добија на вредности када се узму у обзир све наше националне поделе и неслоге, као и вишедеценијско систематско цепање Српства на локализме. Српска мрежа не само да је издржала тест историјског оптерећења него се на делу показала као готово једина свежа и оргинална национална идеја гледано неколико последњих деценија уназад. На горенаведеном списку потенцијала Српске мреже није се нашао још један веома важан правац у коме би се наше умрежавање могло одвијати, а за који итекако има потребе. У досадашњем историјату Српске мреже имало је више и таквих заједничких активности, али се са овом Првом конференцијом српских националних организација отвара прави простор и начин за координирано деловање. У питању је Српска политичка мрежа, као нека врста политичког крила Српске мреже, које би се бавило кључним темама српске националне политике, ван дневне политике фокусирано на статус српског народа у Српским земљама на Балкану и у Расејању данас, кроз заштиту српског националног идентитета и националних интереса у целини.

Све ово посебно добија на вредности када се узму у обзир све наше националне поделе и неслоге, као и вишедеценијско систематско цепање Српства на локализме.

Српски народ данас

Племе моје сном мртвијем спава – била би сасвим одговарајућа песничка дефиниција актуелног духовног и националног стања српског народа. Са једне стране, огроман историјски умор који се рефлектује у свим животним сферама: од духовности и морала, преко демографије и културе, до економије и државотворности, а са друге стране неспособност интелектуалне и политичке елите за било какву националну визију и програм. Једина константа последњих више од пола века јесте дезинтеграција српског народа, и то по свим шавовима језичких, културних, црквених и етничких територија, као и одсуство националног плана и стратегије.

Растурање српског националног идентитета у његовим елементарним категоријама вере, језика, писма, историје, културе и државности не престаје и можемо рећи да живимо једно време новог титоизма као духа времена који је препознатљив управо по обрачуну са српским националним идентитетом. У брозовској парадигми, која се поново враћа на велика врата на Балкан, треба сломити српски народ, окупирати његову елиту и националне институције и његове идентитетске територије поделити између суседних нација и држава, међу којима је неколико потпуно непостојећих у суштинском смислу, пошто немају другог идентитета изузев конвертитског. Посебну студију, без које се не може разумети историја Балкана, требало би посветити стварању одређеног броја новобалканских нација на одрицању од српског националног идентитета, односно на тој необичној чињеници да се нови идентитет гради искључиво на рату против старог, српског националног идентитета из кога се потиче и који је напуштен милом или силом у протеклих неколико векова, а посебно у последњих 100 година.

Растурање српског националног идентитета у његовим елементарним категоријама вере, језика, писма, историје, културе и државности не престаје и можемо рећи да живимо једно време новог титоизма као духа времена који је препознатљив управо по обрачуну са српским националним идентитетом. У брозовској парадигми, која се поново враћа на велика врата на Балкан, треба сломити српски народ, окупирати његову елиту и националне институције и његове идентитетске територије поделити између суседних нација и држава.

Тек уз помоћ познавања инспиратора, реализатора и резултата свих научних, културних, духовних и политичких експеримената урађених у овој лабораторији нових идентитета, можемо разумети актуелни балкански моменат, из чега тек може уследити предвиђање будућности овог политички увек трусног региона.

Регион данас

Регион у коме Срби живе најтачније би се данас могао дефинисати као амерички протекторат који тежи ка учлањењу у Европску Унију. Узимајући у обзир сада већ опште познату чињеницу да, са једне стране, Америка и Европска Унија постепено губе геополитичке позиције и имају све мање снаге да задрже пресудан утицај на регион, потребно је уочити да, са друге стране, расту амбиције одређених старих балканских завојевача, као што су Ватикан и Турска, или младих нација и држава у успону, као што је шиптарска или хрватска. Постаје видљиво да регион чека прерасподела геополитичког утицаја страних фактора и преоријентација домаћих елита ка новим центрима моћи, међу које свакако треба рачунати и Руску федерацију која се такође, посебно на привредном плану, увелико вратила на Балкан. У свему томе лако се може поставити питање одрживости новијих државоликих творевина какве су бивше југословенске републике и покрајине као што су Босна и Херцеговина, Црна Гора, Македонија или Косово.

Питање свих питања јесте, дакле, да ли ће наш регион остати под америчким протекторатом, постати Европска, Ватиканска, Шиптарска, Хрватска, Турска или Руска Унија, или ће бити подељен на неколико сфера утицаја између ових великих сила.

Питање свих питања јесте, дакле, да ли ће наш регион остати под америчким протекторатом, постати Европска, Ватиканска, Шиптарска, Хрватска, Турска или Руска Унија, или ће бити подељен на неколико сфера утицаја између ових великих сила и њихових нових/старих сателитских држава на Балкану? У овом колоплету интереса кретаће се и решавање судбине српског народа, а свакако ћете приметити да у овом часу, упркос тужно-смешним покушајима државе Србије да се представи као лидер у региону, у свим овим геополитичким комбинацијама нигде нема спомена Срба и српских националних интереса.

Шта год да буде будућност региона, она ће изнова бити исписивана на живом ткиву српског народа широм Балкана, и на српским вековним етничким територијама.

Српске земље и Срби у региону данас

Ове године обележавамо 15 година од Олује, највећег етничког чишћења у савременој Европи после Другог светског рата, када је неколико стотина хиљада Срба у срцу Европе протерано са својих кућних огњишта, а да се у њих до дана данашњег није вратило.

Ред би био да анализу статуса српског народа и државе на Балкану почнемо од прве српске државе после 1918 – Републике Српске Крајине. Ове године обележавамо 15 година од Олује, највећег етничког чишћења у савременој Европи после Другог светског рата, када је неколико стотина хиљада Срба у срцу Европе протерано са својих кућних огњишта, а да се у њих до дана данашњег није вратило. Срби у Независној држави Хрватској и даље су грађани другог реда, а повратак, враћање станарских права и запослење су људска права која су им онемогућена на систематски начин од стране хрватске државе. Историјско памћење и политичко подсећање на постојање РСК до само пре 15 година, када је угушена здруженим злочиначким дејствима хрватске војске, а уз логистичку помоћ НАТО пакта, готово да је избледело и престало. Скупштина и Влада РСК у изгнанству није призната ни у Београду, а камоли да је помен РСК присутан у међународној јавности и политичким институцијама светске заједнице. Хрватској геноцидној држави мора се признати успешно обављен посао за који није била до краја способна чак ни првобитна НДХ која је имала потпуно одрешене руке од стране Хитлеровог новог европског поретка у коме није било места за Србе. Поставља се онда питање у каквом новом европском и светском поретку живимо, кад је у њему било могуће оно што није било могуће у Хитлерово доба, и да ли то значи да у овом поретку за Србе има још мање места?

Посебно је и најдраматичније питање шта у том контексту већ 20 година ради Бивша југословенска република Србија, која је у потпуности заборавила да без превенције геноцида кроз сећање на страдања у Јадовну, Јасеновцу, НДХ у целини, па све до Олује, нема опстанка српском народу?

Посебно је и најдраматичније питање шта у том контексту већ 20 година ради Бивша југословенска република Србија, која је у потпуности заборавила да без превенције геноцида кроз сећање на страдања у Јадовну, Јасеновцу, НДХ у целини, па све до Олује, нема опстанка српском народу? И шта је та иста БЈР Србија у последњих 15 година урадила да се пред светом и у Независној држави Хрватској постави питање Републике Српске Крајине и до 1991. године српског конститутивног народа у БЈР Хрватској?

Република Српска, друга српска држава после 1918. године, успела је оно што РСК није успела – да преживи и претраје. Постојање РС гарантује Дејтонски споразум и она је ове године постала пунолетна, што представља највећу српску историјску победу у последњих 20 година, као и доказ да је могуће очувати српске државотворне капацитете и у најтежим историјским околностима, када су нам све велике светске силе биле ненаклоњене и када смо били изложени санкцијама, бомбардовању и отвореној помоћи свим другим странама у ратном сукобу на територији бивше Југославије. Међутим, данас се Република Српска налази пред сталним оптужбама да је геноцидна творевина и плановима да је треба укинути, а Србе утопити у вешташки унитарну БиХ.

Република Српска, друга српска држава после 1918. године, успела је оно што РСК није успела – да преживи и претраје. Постојање РС гарантује Дејтонски споразум и она је ове године постала пунолетна, што представља највећу српску историјску победу у последњих 20 година, као и доказ да је могуће очувати српске државотворне капацитете и у најтежим историјским околностима.

На другој страни, Срби у Федерацији, дакле, у другом ентитету БиХ, као и на нивоу заједничке државе, трпе дискриминацију која је посебно изражена у немогућности повратка Срба у Федерацију, као и неравноправности сва три конститутивна народа приликом запошљавања у државној управи и на највишим државним функцијама.

Српски народ у Црној Гори живи у својеврсном апартхејду: негира му се елементарно национално постојање и укида језик, писмо, историја, култура и обичаји, а СПЦ се и даље прогони и уместо ње намеће полицијска секта самозванаца који носе назив Црногорска православна црква. Грађанска права за Србе у Црној Гори готово да су потпуно суспендована: Србину је немогуће да се запосли у државној управи, ограничени су сви други економски, медијски, културни и политички токови, а на делу су и други облици неравноправности грађана који чине најмање трећину становништва Црне Горе. Најизразитији пример овог насртања на српски национални идентитет у Црној Гори представља укидање српског језика и увођење црногорског као службеног језика, иако се на последњем попису становништва 63 процента грађана Црне Горе изјаснило да говори српским језиком.

Статус Срба и СПЦ у Бившој југословенској републици Македонији сличан је црногорском случају, јер су обе ове новоформиране државолике творевине, настале по авнојевским границама које је исцртала терористичка организација тога времена – КПЈ, заправо продукти истог титоистичког модела производње нових нација и република. Иако Македонци, такође у одређеном проценту пореклом Срби, и исте вере, као и БЈР Македонија, која почива на српским црквиштима, гробљима и историјским споменицима, немају нити један разлог да са Србима немају најбоље могуће односе.

Српски народ у Црној Гори живи у својеврсном апартхејду: негира му се елементарно национално постојање и укида језик, писмо, историја, култура и обичаји, а СПЦ се и даље прогони и уместо ње намеће полицијска секта самозванаца који носе назив Црногорска православна црква.

Коначно, треба поменути и тихо гашење присуства некада бројних српских националних заједница у Албанији, Бугарској и Мађарској, о којима нико не брине и које постепено губе национални идентитет и утапају се у земље домаћине.

Као посебан случај треба истаћи једну земљу из Европске Уније – Словенију, у којој је статус српске националне мањине такође нерешен, а људска, грађанска и национална права угрожена. Као најорганизованија српска национална заједница у окружењу истиче се српска заједница у Румунији, тако да њихов пример културно-просветне аутономије треба проучити, мада новији процеси говоре да је такође доведена у питање будућност тамошњих генерација и њиховог останка у српском националном идентитету.

Србија данас

Србија, након 20 година историјских пораза, наставља да понире у даљу пропаст великим корацима. Само у последњих годину дана у Србији су се одиграли следећи опасни политички процеси: нови статут Војводине, заокруживање шиптарске државности на територији Србије на Косову и Метохији под патронатом ЕУ и НАТО, медијска парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, Закон о електронској комуникацији…

Србија, након 20 година историјских пораза, наставља да понире у даљу пропаст великим корацима. Само у последњих годину дана у Србији су се одиграли следећи опасни политички процеси: нови статут Војводине, заокруживање шиптарске државности на територији Србије на Косову и Метохији под патронатом ЕУ и НАТО, медијска парада хомосексуализма, скупштинска резолуција о Сребреници, Истанбулска декларација, регионализација Србије, избори за мањинске националне савете, продаја Телекома, Закон о електронској комуникацији… Када се погледа брзина и ширина ових друштвених процеса, у којима се огледају размере и политичке и државне и економске и безбедносне пропасти, долази се до само наизглед парадоксалног закључка да Срби у Србији више нису државотворан народ, да све више подсећају на националну мањину и да у властитој држави тек треба да се изборимо за сопствена национална права и интересе. Јер, по ономе што сада имају и што ће тек имати националне мањине у Србији кроз регионализацију и функционисање националних савета, Србима би било боље да постану национална мањина и почну да користе све културно-просветне, медијске, политичке и друге законске могућности за неговање сопственог идентитета – које у овом часу немају у држави Србији, која је само на уставном папиру држава српског народа, док је у пракси грађанија којом све више влада диктатура мањина: од верских, преко сексуалних до националних.

Двери Српске, 27. 7. 2010.

Колико нас коштају волонтери у Влади и кабинету председника

Можда негде у Европи још постоји земља у којој министри раде без плате, али је мало вероватно да игде друго осим у Србији министар просвете плату добија, не из државне касе, већ из касе једног приватног факултета. Можда негде у Европи саветник председника државе, поготово ако су другари као што је код нас случај, обавља јавни посао без плате, јер је власник јаке маркетиншке агенције, али мало је вероватно да би такав могао да буде саветник председника државе за медије. И можда негде у Европи и то све може, али је мало вероватно да би игде осим у Србији ова двојица тиме могли да се хвале, јер у преплитању својих неплаћених државних и плаћених приватних послова, ваљда, не виде никакав проблем. Поготово не сукоб интереса. А има и оних који у свему препознају и корист за државу.

Чињеница је да државним службеницима, па и министру просвете Жарку Обрадовићу и саветнику председника за медије Небојши Крстићу, закон експлицитно не забрањује да раде државни посао без плате и допушта им да бирају да ли ће плату добијати у државној служби или на неком другом месту на коме још раде. То право, поред Обрадовића и Крстића, у Скупштини користе и многи посланици, а у Влади још два министра, министар вера Богољуб Шијаковић и министар за људска и мањинска права Светозар Чиплић. Баш као и Обрадовић, и Шијаковић и Чиплић одлучили су се да плату примају на факултетима на којима предају. Али за разлику од њих Обрадовић своју плату од 200.000 динара (како стоји у његовој имовинској карти) зарађује као ванредни професор на приватном факултету за који је као министар просвете надлежан.

У Крстићевој имовинској карти не пише од чега саветник председника живи последњих шест година кад већ не живи од саветничке плате, па је за прептоставити да, пошто у имовинској карти каже да нема уштеђевине, живи од прихода које остварује као стопостотни власник једне утицајне маркетиншке агенције која, између осталог, потенцијалним клијентима на свом сајту нуди и “ефикасан пласман у медијима”. (линк)

Због оваквог ангажмана министром и саветником су се бавила и надлежна тела за спречавање сукоба интереса, до јануара 2010. године то је био Одбор за решавање о сукобу интереса а од јануара Агенција за борбу против корупције. Поступак против Крстића Одбор је покренуо у новембру јер су била спорна управљачка права у приватној агенцији саветника председника државе. Крстић је тада тврдио да је управљачка права пренео на директорку своје фирме и после тог објашњења Одбор је, већ у децембру, одлучио да поступак против саветника обустави јер се, како рекао Слободан Бељански, у то време председник тог Одбора а сада члан Одбора Агенције за борбу против корупције, установљено да се ради о “повредама мањег значаја које нису утицале на обављање јавне функције”.

Поступак против Крстића Одбор је покренуо у новембру јер су била спорна управљачка права у приватној агенцији саветника председника државе. Крстић је тада тврдио да је управљачка права пренео на директорку своје фирме и после тог објашњења Одбор је, већ у децембру, одлучио да поступак против саветника обустави

Да се поменути Одбор бавио и министровим случајем недавно смо сазнали из интервјуа самог министра. Истичући, рекло би се не без поноса, да је један од малобројних који у влади не прима плату, Обрадовић је рекао да се неће одрећи посла и плате на приватном факултету јер му је то, како тврди, одобрио Одбор за решавање о сукобу интереса. Одбор је, каже Обрадовић, одлучио да као министар просвете може да ради и као предавач на приватном факултету који га је, стиче се утисак из његовог одговора (линк), својевремено “задужио” и тиме што му је дао посао када је мало ко то хтео да учини припадницима Социјалистичке партије Србије.

“Својевремено сам напустио место посланика на сталном раду и прешао на “Мегатренд” где сам дочекан раширених руку у време када је СПС био анатемисан. А, истог дана када сам изабран за министра поднео сам оставку на место в. д. декана Факултета за државну управу при “Мегатренду”. Одбор за спречавање сукоба интереса одлучио је да могу да радим као предавач. Иначе, један сам од ретких министара који не прима плату у Влади”, одговорио је Обрадовић упитан да ли размишља да оде са приватног факултета. .

Према незваничним информацијама којима располаже Пиштаљка, Обрадовићевим случајем се, осим појединих малобројних медија, бавила и Агенција за борбу против корупције која је, како тврде наши извори, Обрадовића упозорила да се налази у “сивој зони” и да ће реаговати на прву притужбу на његов рачун.

Док Слободан Бељански, члан Одбора Агенције за борбу против корупције не види проблем у томе да државни службеник не прима плату, јер “свако има право да ради без плате”, Јелисавета Василић, бивши судија и члан Савета за борбу против корупције, упозорава да неплаћање државних службеника може да буде симптом за постојање сукоба интереса.

Члан Одбора Агенције Слободан Бељански није хтео експлицитно да потврди ову информацију јер се, каже, “та ствар налази у надлежности директора Агенције” али се “присећа” да се о томе разговарало. Не сећа се и шта је одлучено.

“Код њега је проблем што ради приватно у свом ресору и што постоји могућност да буде пристрасан у одлучивању”, каже Бељански.

И док Бељански не види проблем у томе да државни службеник не прима плату, јер “свако има право да ради без плате”, Јелисавета Василић, бивши судија и члан Савета за борбу против корупције, упозорава да неплаћање државних службеника може да буде симптом за постојање сукоба интереса.

“Зашто би неко радио без надокнаде?”, пита Василић и одмах и одговара: “Државни службеници имају повлашћене и поверљиве информације које нису доступне свима а то је много скупље од плате”.

Иако закон експлицитно не забрањује да државни службеници раде без плате судија Василић тврди да је овакав вид волонтирања споран са становишта сукоба интереса.

Ни судија Василић, као ни председница Савета Верица Бараћ нису могле да се сете ни да су чуле за земљу у којој министри раде без плате. А то већ довољно говори о самој ствари.

Верица Бараћ:

“Не може министар да буде волонтер. Ни министар, ни саветник. Код нас је сукоб интереса релативизован, а Агенција за борбу против корупције је направљена да све релативизује. Пре две године је било јасније да је Драган Марковић Палма у сукобу интереса него данас. Па председник државе је у сукобу интереса јер се не зна када наступа као шеф државе а када као шеф партије. Министар енергетике Петар Шкундрић је акционар НИС-а, што је чист сукоб интереса. Шта рећи за Душана Бајатовића?

“Не може министар да буде волонтер. Ни министар, ни саветник. Код нас је сукоб интереса релативизован, а Агенција за борбу против корупције је направљена да све релативизује. Пре две године је било јасније да је Драган Марковић Палма у сукобу интереса него данас. Па председник државе је у сукобу интереса јер се не зна када наступа као шеф државе а када као шеф партије. Министар енергетике Петар Шкундрић је акционар НИС-а, што је чист сукоб интереса. Шта рећи за Душана Бајатовића? Како може министар просвете да буде професор на приватном факултету, и да у исто време буде надлежан за просветну инспекцију која треба да контролише тај факултет?”, набраја Бараћ. Председница Савета за борбу против корупције каже да је читав концепт Агенције “лакрдија” и да нема озбиљног бављења корупцијом када на сваке три, четири године, држава гаси једно и прави друго антикорупцијско тело.

“Кругови корупције шири су него што су били и ми имамо системску корупцију какву смо имали и под Милошевићем. Само што је тада Милошевић био изложен притиску јавности и макар делимично био под контролом. Сада тога нема. Основна карика која недостаје је контрола јавности, а контрола јавности је немогућа без слободних медија. А медији у Србији су под потпуном контролом. И у време Милошевића сте имали медије у којима сте могли да изнесете другачије мишљење. Данас тога више нема”, закључује Верица Бараћ.

Пиштаљка, 28. 7. 2010.

Знајући да се ова власт руководи политиком обмана, она може и да крене таквим путем да у Генералној скупштини УН сама Србије предложи такав закључак којим би се отворио дијалог о добросуседским односима између Косова и Србије. Тако да би власт Србије у Генералној скупштини била главни носилац идеје да је Косово сусед Србије. Read the rest of this entry »

Пријавите корупцију на сајту www.pistaljka.rs

Грађани који поседују доказе о корупцији на радном месту или околини, коначно без страха и уз потпуну заштиту идентитета, могу да пријаве ово кривично дело.

Грађани који поседују доказе о корупцији на радном месту или околини, коначно без страха и уз потпуну заштиту идентитета, могу да пријаве ово кривично дело. Интернет портал pistaljka.rs, који је 29. јула представљен у Медија центру Удружења новинара Србије (УНС), омогућује да било ко, било када, уз неколико клика компјутерским мишем, пријави коруптивну радњу. Новинари овог, у Србији јединственог сервиса, одмах затим крећу у истраживање навода „дувача у пиштаљку“.

- Уз правнике и адвокате пружићемо максималну подршку људима који су се осмелили да пријаве корупцију. Довољно је да нам грађани укажу на неки документ или уговор за који мисле да је коруптиван, а затим ће новинарска екипа сајта, на основу Закона о доступности информација, тражити од одређене институције да добије тај документ – објаснио је Владимир Радомировић, главни и одговорни уредник „Пиштаљке“.

Комуникација која се обавља преко овог портала заштићена је такозваним ССЛ сертификатом који обезбеђује потпуну тајност садржаја поруке, али како Радомировић саветује „дуваче у пиштаљку“, притужбе никако не треба да шаљу са компјутера на послу, већ јавних или кућних.

Влада Радомировић:

“Уз правнике и адвокате пружићемо максималну подршку људима који су се осмелили да пријаве корупцију. Довољно је да нам грађани укажу на неки документ или уговор за који мисле да је коруптиван, а затим ће новинарска екипа сајта, на основу Закона о доступности информација, тражити од одређене институције да добије тај документ.”

Горан Милошевић, радник „Путева Србије“ који је открио „друмску мафију“ и због тога стављен на стуб срама у фирми, открио је да би тада, уз овај сајт, сигурно био поштеђен „страшног искуства“.

- Прошао као бос по трњу, а проблеми су долазили од оних од којих сам тражио помоћ, почев од „Путева Србије“, Народне канцеларије председника Републике, до председника Бориса Тадића лично. Зато ме у последње време иритира када неко за себе каже да је регионални лидер у борби против корупције и криминала. Лично сам се уверио да то није тачно. Када сам отишао у „Народну канцеларију“ сви су хтели да чују о чему се ради, али када сам им дао диск са доказима, више никада нисам могао да ступим у контакт са тим људима. На стотине мејлова сам послао Тадићу. Никада ми није одговорио – рекао је Милошевић који је због улоге „узбуњивача“ или „дувача у пиштаљку“ три године био без посла у „Путевима Србије“.

Горан Милошевић:

“Прошао сам као бос по трњу, а проблеми су долазили од оних од којих сам тражио помоћ, почев од „Путева Србије“, Народне канцеларије председника Републике, до председника Бориса Тадића лично. Зато ме у последње време иритира када неко за себе каже да је регионални лидер у борби против корупције и криминала. Лично сам се уверио да то није тачно. Када сам отишао у „Народну канцеларију“ сви су хтели да чују о чему се ради, али када сам им дао диск са доказима, више никада нисам могао да ступим у контакт са тим људима. На стотине мејлова сам послао Тадићу. Никада ми није одговорио.”

Под притиском медија и повереника за информације од јавног значаја Родољуба Шабића, 2008. године је враћен на посао где је, како каже, стављен на стуб срама.

- Како се данас осећам после свега тога? Као Исус разапет на крсту. Стављен сам на стуб срама у фирми где свако може да ми приђе, каже било шта и оде, почев од погрдних речи до млатарања пиштољем – казао је Милошевић и навео да се на оптуженичкој клупи за крађу на наплатним рампама нису нашли организатори те пљачке, као и да наплату путарина поново контролишу они који су „за време пљачке били слепи и глуви“.

Родољуб Шабић је оценио на конференцији за новинаре да ће портал pistaljka.rs много допринети борби против корупције ,али и заштити људи који је пријављују јер они, по правилу, пролазе јако лоше.

- Одговорно друштво не сме то да гледа већ мора нешто да учини. Ти људи су изложени мобингу, шиканирању, притисцима, а неретко се против њих воде којекакви дисциплински поступци или губе посао. Зато је овај пројекат јако битан, јер пружа велики степен дискреције у комуникацији и омогућава тајност извора – рекао је Шабић и указао на чињеницу да се Србија већ годинама на светским листама по перцепцији корупције котира ниско, у друштву углавном афро-азијских земаља.

Родољуб Шабић, повереник Владе Србије за информације од јавног значаја:

Одговорно друштво не сме то да гледа већ мора нешто да учини. Ти људи су изложени мобингу, шиканирању, притисцима, а неретко се против њих воде којекакви дисциплински поступци или губе посао. Зато је овај пројекат јако битан, јер пружа велики степен дискреције у комуникацији и омогућава тајност извора.

Према његовим речима pistaljka.rs подсећа да овом злу не може да се супротстави само држава, већ је потребан напор целог друштва.

- Утицај јавности на борбу против корупције је немерљив. Овај сајт ће то и потврдити – рекао је повереник.

Члан Савета за борбу против корупције, Јелисавета Василић је истакла да се често узроци корупције налазе у лоше написаним законима, где се одређеним особама дају широка овлашћења и могућност да располажу привилегованим информацијама.

- Постоје закони који малом броју људи дају огромна овлашћења без икакве контроле. Неко може да уради све што жели јер нема препрека. То је коруптивно. У оваквој земљи, где је корупција заступљена у великом обиму мора да има контроле – указала је Василићева.

Рistaljka.rs је заједнички пројекат три невладине организације: Центра за истраживања миграција, Центра за новинарство удружења Еутопија и МедиаПраксе, а подржали су га амбасада Краљевине Норвешке и Сједињених Америчких Држава у Београду. Планирана је размена искустава и умрежавање на регионалном нивоу, обука новинара и, најважније, „узбуњивача“.

Само непун сат од када је сајт постао доступан на интернету, како је рекао Радомировић, неко је већ „дунуо у пиштаљку“, односно пријавио корупцију у здравству.

Погледајте видео записе са промоције:

Одлука Међународног суда правде не обавезује друге земље ни на шта

Јелена Гускова: "После фебруара 2008. године, када је Косово прогласило своју независност, они нису постигли никаквог успеха у том плану, И већ две и по година Косово није независна држава у саставу ОУН. Препрека је томе позиција Кине и Русије у Савету Безбедности, других земаља, који имају исти проблем, као и Србија, и због тога никада неће признати независност Косова."

После одлуке Међународног суда правде, пет земаља ЕУ је добило позив Хашима Тачија да признају независност Косова, а ми смо се обратили шефу одељења за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН Јелени Гусковој, која је љубазно пристала да да коментар овој изјави:

“После фебруара 2008. године, када је Косово прогласило своју независност, они нису постигли никаквог успеха на том плану, и већ две и по године Косово није независна држава у саставу ОУН. Препрека је томе позиција Кине и Русије у Савету безбедности,  и других земаља које имају исти проблем као и Србија, због чега никада неће признати независност Косова, и позиција Србије, позиција Београда, која сматра и даље Косово својом територијом, коју ни једна земља, ни једна организација не сме да одваја од Србије. Власти Косова надале су се да решење Међународног суда дозволи Косову да тражи од свих осталих земаља, које то још нису учиниле, признање независности. И због тога је срећна била Приштина, срећни су били Албанци, мислећи да ће сада кренути у правцу УН и својој столици у тој организацији. Међутим, због тога што та одлука није обавезна за друге земље, значи да свака земља онда гледа свој интерес.

И Шпанија, и Грчка, и Кипар у којима постоје сепаратистичке тенденције, као и у Србији, никада неће признати независност Косова. Зато и после одлуке Међународног суда, покушаји косовских Албанаца да стекну државност неће имати никаквих резултата. Наравно, Хашим Тачи и сви косовски Албанци ће радити све што могу како би друге земље признале независност Косова. Али, ипак, постоје околности које то ометају, које неће дозволити Косову да у најскорије време постане члан ОУН и самостална држава одвојена од Србије “, сматра Јелена Гускова.

А шта је са САД, које, како је познато, врше јак притисак на европске земље како би признале независност Косова? Ево мишљења Јелене Гускове:

“Америка нема толико велики утицај на неке европске земље, како можда машта Косово. И због тога тај процес за сада неће бити завршен.”

Елена Гускова је шеф одељења за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН.

Глас Русије, 29. 7. 2010.

Глобална неједнакост и њене импликације за економску политику у XХI веку

Бранко Милановић: „Данас је 80% проблема неједнакости засновано на глобалној неједнакости земаља, односно држава. Главна варијабла, од које зависи неједнакост појединца, јесте просечни доходак државе чији је грађанин. Дакле, може се рећи да су држављанство и доходак родитеља главне егзогене варијабле од којих зависи положај човека у глобалној расподели. Отуд се с правом данас поставља питање: да ли је држављанство постало рента?“

Др Бранко Милановић, сарадник Карнегијеве задужбине, професор Џон Хопкинс и Мериленд универзитета и сарадник истраживачког одељења Светске банке, одржао је на Институту за европске студије у Београду  29-ту трибину на тему: „Глобална неједнакост и њене импликације за економску политику у XХI веку“.

Дефинишући појам глобалне неједнакости, Милановић се, пре свега, осврнуо на проблематику „глобалне неједнакости доходака“.

„Ради изражавања величине глобалне неједнакости, користи се `gini`коефицијент – коефицијент глобалне неједнакости“.

Последњих деценија у глобализованом свету доходовна неједнакост се убрзано увећава. Милановић је подсетио да свега „девет процената људи стичу педесет посто глобалног дохотка, троше половину укупно произведене хране и користе половину светских услуга“. Глобалном неједнакошћу данашњице влада однос три велике светске привреде: „она је у троуглу којег одређују три земље: САД, Кина и Индија“, подсетио је Милановић.

Данашњицу обележава „највећи историјски ниво глобалне неједнакости“.

Подсетивши на то да је „gini“ коефицијент, ипак, релативна вредност, Миланковић је наставио са анализом структуре феномена глобалне неједнакости, подсетивши на прогресивни историјски развој глобалне неједнакости у XIX веку. „Данас је 80% проблема неједнакости засновано на глобалној неједнакости земаља, односно држава. Главна варијабла, од које зависи неједнакост појединца, јесте просечни доходак државе чији је грађанин. Дакле, може се рећи да су држављанство и доходак родитеља главне егзогене варијабле од којих зависи положај човека у глобалној расподели. Отуд се с правом данас поставља питање: да ли је држављанство постало рента?“

Постоји ли друштвени контакт који омогућује да се врши праведнија расподела или се просто држављанство, које је постало „рента“, трансмитује ка наредној генерацији.

У вези овако постављене структуре глобалног феномена неједнакости, по Милановићу, намеће се следеће питање: „постоји ли друштвени контакт, који омогућује да се врши праведнија расподела или се просто држављанство, које је постало „рента“, трансмитује ка наредној генерацији“. У вези тога, подсетио је на политику финансијске помоћи неразвијеним земљама, која је настала у другој половини ХХ века. „Средства помоћи неразвијенима у наше време износе тек око 100 милијарди долара на светском нивоу и већ из тога је јасно колико су то мала средства“. Велике миграције становништва могу бити решење за смањење глобалне неједнакости, али развијена подручја се томе одупиру. Милановић је подсетио на феномен „Тврђаве САД“ и „Тврђаве Европа“ у контексту рестриктивне миграционе политике.

Даљи ток излагања, Милановић је посветио методологији рачунања неједнакости у вези глобалне економске политике.

„Вођени су интензивни разговори Београда са Бриселом о садржају резолуције, коју предлаже Србија. Направљен је и значајан помак у разговорима, али изгледа да је та резолуција сада „насукана“ и да је Србија одлучила да иде сама у УН без претходног усаглашавања са ЕУ“, казао је овај извор.

Незванични извори из Београда јуче су „Политици“ преносили различите „информације“ о томе да ли је текст предлога резолуције, коју је Вук Јеремић упутио Генералној скупштини УН, усаглашен са Европском Унијом. Из дипломатских извора у Бриселу је нашем листу, пак, речено да ЕУ неће бити јединствена у подршци резолуције коју Србија припрема за Генералну скупштину УН.

Како објашњава један добро упућен саговорник из Брисела, 22 државе ЕУ које су признале Косово, по свему судећи, подржаће резолуцију коју припремају САД (у име Приштине која не то нема право јер није члан УН).

„Вођени су интензивни разговори Београда са Бриселом о садржају резолуције, коју предлаже Србија. Направљен је и значајан помак у разговорима, али изгледа да је та резолуција сада „насукана“ и да је Србија одлучила да иде сама у УН без претходног усаглашавања са ЕУ“, казао је овај извор.

„За 22 државе ЕУ које су признале Косово није прихватљиво да је Косово Србија и да су разговори о статусу отворена опција. С друге стране, не искључујем могућност да ће пет чланица ЕУ, које нису признале Косово подржати српску, а не америчку резолуцију. Брисел је прижељкивао текст резолуције који би могле да подрже свих 27 чланица ЕУ, а то је у линији са гледиштем да је будућност Србије и Косова у ЕУ. Верујем да би за то била најбоља опција и за Београд и за Брисел“, објаснио је наш извор.

„Реч је о једном веома опрезном тексту, који покушава да избегне конфронтацију, али и да отвори дебату на годишњем заседању Генералне скупштине УН“, коментарише текст резолуције Предраг Симић, професор Факултета политичких наука за „Политику“.

Александар Митић: "Овако формулисан предлог резолуције је очигледно смишљен с циљем да покуша да задовољи чланице ЕУ које су признале сецесију Косова."

Симић додаје да у тексту резолуције нема неких провокативних детаља. Али питање је да ли ће и супротна страна сада изаћи са својим нацртом резолуције. „Овако састављен предлог очигледно иде за тим да не отвара поларизацију. Претпостављам да се са овим покушава предупредити да се појави неки другачији текст резолуције и да се тема Космета уврсти у дневни ред овогодишњег заседања Генералне скупштине УН“.

„Овако формулисан предлог резолуције је очигледно смишљен с циљем да покуша да задовољи чланице ЕУ које су признале сецесију Косова и које су вршиле притисак на Београд да избегне помињање преговора о статусу. Постоји опасност да Брисел и Вашингтон, чак и ако прихвате овакву или сличну резолуцију, интерпретирају текст на начин на који то обично и раде, а то је `креативно` и противно интересима Србије, те да резолуцију посматрају као позив на преговоре о техничким, добросуседским питањима, а не као позив на преговоре о статусу”, каже Александар Митић, директор пројекта „Косовски компромис“.

Предраг Симић: „Реч је о једном веома опрезном тексту, који покушава да избегне конфронтацију, али и да отвори дебату на годишњем заседању Генералне скупштине УН“,

Франко Фратини, министар иностраних послова Италије, изјавио је, међутим, у понедељак, да би Србија и Косово требало да отпочну искрен и јасан дијалог – осим о статусу, наравно – и да би ЕУ требало да пошаље позитивну поруку Србији.

Београд је Бриселу, у понедељак, пренео „помирљив став“, који је тада прихваћен и који је, према неким незваничним тврдњама за наш лист, прекјуче потврђен, па онда повучен.

„Уколико Србија не буде ишла против става ЕУ у УН, ЕУ ће бити расположена да Србији омогући да Савет министара да налог Европској комисији да изради `мишљење` о спремности Србије да постане кандидат (што је неопходан услов за почетак преговора о чланству у ЕУ – прим. а.), наглашава наш неименовани, а врло обавештени саговорник. Он наводи и да је јасно да „када су у питању наши конкретни интереси и ход Србије ка ЕУ, ако желимо у ЕУ, не можемо да побеђујемо ЕУ у УН гласовима већине“ и подсећа на то да је свих 27 земаља Уније за то да се на један договоран начин реши цео проблем, али и да се не отварају преговори о статусу.

Владимир Тодорић, професор са Факултета за економију, финансије и администрацију, каже да би била грешка уколико текст резолуције није направљен са ЕУ.

„Без ЕУ Србија сигурно неће имати шансе да њена резолуција прође у Генералној скупштини УН“, уверен је Тодорић. Сама ЕУ је, према његовим речима, заинтересована да покаже пред другим светским актерима да може да утиче на Србију и на Косово и да може да регулише конфликте који постоје на њеној граници, односно међу будућим чланицама.

Владимир Тодорић: „Без ЕУ Србија сигурно неће имати шансе да њена резолуција прође у Генералној скупштини УН“

Упитан да ли у пракси сада могу да иду заједно залагања за одбрану интегритета земље и опредељење да се не доводе у питање европске интеграције, он одговара: „Боље је узети оно што се сада чини као максимум, јер ће и то за три месеца изгледати као недостижно“.

„Дијалога више неће бити о статусу, већ о ширини и врсти аутономије за српску мањину на Косову, укључујући и југ Косова, који може имати своју територију у оквиру општине, односно тамо може бити широк ниво децентрализације“, подвлачи Тодорић.

Политика, 29. јул, 2010.

Питање Косова мора остати у Савету Безбедности ОУН

Београд – Узрок пораза у Међународном суду правде је погрешна политика власти да ЕУ нема алтернативу, јер се више водило рачуна о Бриселу, него о националним интересима земље. Read the rest of this entry »

Мишљење суда у Хагу је последица аматеризма ове владе, инсистирамо на оставци јер ће држава бити још угроженија ако она остане, тврди функционер ДСС

Милош Јовановић: "Сматрамо да треба променити приоритете Србије, јер не можете истовремено да браните европске интеграције и територијални интегритет, јер су то два, у садашњим околностима, међусобно искључива потеза. Треба имати мање плашљив приступ и јасно рећи да став да "Европа нема алтернативу" није одржив. Треба прво да омогућимо опстанак Срба на КиМ. Потребно им је пружити пуну финансијску подршку и гарантовати безбедност."

Демократска странка Србије и Либерално-демократска странка једине су гласале против одлуке парламента да се Србија обрати Генералној скупштини УН и кроз резолуцију затражи наставак преговора о статусу Косова и Метохије. Шта ДСС замера и шта предлаже за “Вести” објашњава потпредседник те странке Милош Јовановић.

Јовановић: Сматрамо да треба променити приоритете Србије, јер не можете истовремено да браните европске интеграције и територијални интегритет, јер су то два, у садашњим околностима, међусобно искључива потеза. Треба имати мање плашљив приступ и јасно рећи да став да “Европа нема алтернативу” није одржив. Треба прво да омогућимо опстанак Срба на КиМ. Потребно им је пружити пуну финансијску подршку и гарантовати безбедност.

Зашто мислите да би обраћање Генералној скупштини УН био “самоубилачки потез”?

Јовановић: Зато што је саветодавно мишљење МСП дало легитимитет сецесији Албанаца и у том контексту ситуација би у Њујорку била за Србију још неповољнија него што је сада.

Предлажете да тужимо државе које су признале Косово?

Јовановић: То је био наш предлог од почетка, јер смо говорили да није добро, а на то су нам и страни стручњаци указивали, да идемо само по мишљење суда и то се тако лоше формулисаним питањем. Мени су лично неке бивше судије МСП рекле да би било целисходније у нашем питању поставити проблематику признавања сецесије. Познато је да у међународном праву не можете признати ентитет који је настао као последица агресије. Легитимитет одлуке суда био би на нашој страни, што би нам ојачало политичку позицију. У сваком случају, још није касно да тужимо државе, мада би после оваквог мишљења суда вероватно било мање успеха и на том терену.

Шта би те тужбе у суштини донеле, државе које су признале не би промениле своју одлуку?

Јовановић: Не би промениле свој став одмах, али би свака наша акција имала већи легитимитет. Велики аматеризам ове владе се види и из тврдње да ћемо обраћањем МСП проблем са политичке равни пребацити на међународно-правну раван. А међународно право је саставни део међународне политике, оно не познаје мере принуде већ је ту да легитимише вашу политичку позицију. Цела правна борба је требало да представља снажење наше политичке позиције. А десило се управо обрнуто. За то пуну одговорност сноси наш министар иностраних послова, али и цела Влада.

Због инсистирања ДСС на оставци Владе добили сте епитет “политичких лешинара”.

Мени су лично неке бивше судије МСП рекле да би било целисходније у нашем питању поставити проблематику признавања сецесије. Познато је да у међународном праву не можете признати ентитет који је настао као последица агресије.

Јовановић: Оптужити за лешинарство ДСС, која је једина у последње две године говорила шта треба да се ради, крајње је лицемерно. Инсистирамо на оставци из једног простог разлога – што ће држава бити још угроженија ако ова влада остане. Ова је само прва видљива последица њиховог аматеризма. Нама Зукорлић може да запали Санџак када хоће, Војводина је темпирана бомба и то захваљујући, пре свега, политици ДС. Председник Републике је у Скупштини говорио исто што и пре две године, баш као да нам се није десило мишљење МСП које је велики пораз наше политике. Имамо само јалове речи и празну реторику и обећања да ће наставити са истом методом да “бране” Косово. Онда им је боље да пређу на политику ЛДП која је такође погрешна, али је барем кохерентна.

Ни влада Војислава Коштунице није поднела оставку после 17. фебруара када је Косово прогласило независност?

Ми смо одговорни само зато што смо били са њима у Влади, а они су захтевали да бранимо КиМ тако да не реметимо наше односе са великим силама.

Зато смо и вратили мандат народу и тражили подршку за нашу политику.

Јовановић: Те две ствари апсолутно не могу да се пореде. Нека кажу како је било могуће спречити 17. фебруар? А то сте могли да спречите само ракетама. Шта је требало урадити другачије, нико није говорио. Да ли је ико рекао да треба покренути војску, или је указивао на неке грешке. Када нико није поменуо војску, ми смо сматрали да треба најенергичније ићи свим осталим средствима у одбрану. Ми смо одговорни само зато што смо били са њима у Влади, а они су захтевали да бранимо КиМ тако да не реметимо наше односе са великим силама. Зато смо и вратили мандат народу и тражили подршку за нашу политику.

Вести онлајн, 28. 7. 2010.

Милош Јовановић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић

"Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и `проналазача путева изласка` одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од `осушене руке` над градом Јерусалимом и живели `као сав нормалан свет` - у уједињеној Европи, наравно." На слици: Моше Бин Мајмон ("Мајмонидес" зван још и "Рамбам", подучава о људској сићушности пред Господњом васељеном), илуминација хебрејског кодекса број 37 из 14. века, сачуваног у Краљевској библиотеци у Копенхагену. Фото: Википедиа.

Дана 27. јула, лета Господњег 2010. пробудио сам се с осећањем терета и мучнине као после мамурлука. Дан је био сив као олово.

Прво чега сам се сетио био је мој сан о народном посланику Мићуновићу. Устаје Мићун, формално осамдесетогодишњак а с погледом на свет шеснаестогодишњег младца пред којим је читав живот, благо подиже десницу руку и навлачи смешак ретора који се спрема да као сунђером обрише све дотадашње неконтролисане бујице речи и гласова. КиМ! Какав КиМ? Окренимо се будућности! Посланици као да гледају пророка. Ех, да су Јевреји уместо Мојсија Мајмонида имали оваквог мислиоца и „проналазача путева изласка“ одавно би се ослободили митова о „светој земљи“ и страхова од „осушене руке“ над градом Јерусалимом и живели „као сав нормалан свет“ – у уједињеној Европи, наравно.

А онда, нови смешак, за опуштање тог форума опијеног од нектара будућности: време је за виц. Будимо „кул“, предлаже човек седе косе, чија је претходна инкарнација од пре два миленијума сигурно била избачена из свих Герузија на територији античке Грчке, од Атине до Ефеса, те је зато „овај Мићун“ кад је угледао комсомол у својој вароши одмах знао да из тог „здравог оптимизма“ никад не треба ни излазити. Заувек „свој на своме“. Хедонизам као лек за све. Опусти се и „живи живот“. Нема се ту ништа против озбиљних тема, али то је само пауза између два вица.  Да, присећам се, Хасо и Мујо и бандера и не знам ко је још ту био позван да нас забави, али смејали смо се као мала деца… У том ће нам већ оне „озбиљне чике“ узети наше играчке, а да нећемо ни осетити. Вечно ће нација бити захвална Мићуну што је знао да то изведе тако. Безболно, смешно чак…

Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце. Колико би у опскурној историји људског рода народа било поштеђено „крви, зноја и суза“ да су уместо озбиљних стрводера имали мислиоце „окренуте будућности“. Колико би Наполеона и Суворова остало без посла и славе. Па данас можда уопште и не би било држава и територија, него би сви живели и летели изнад свега као маслачци,  опуштени и лаки као пророк-Мићунова мисао. Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо  уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би „Библије хедонизма“ и, дао би Бог, живели ко либерал Хју Хефнер или тако некако. Уосталом, Запад је и постао моћан на зезању и мисли „пусти бригу на весеље“. И данас ти, који Мићуновим сународницима „отимају Косово“ (мада се он с тим не би могао сложити, ни у сну!), своју моћ заснивају на бомбардовању народа широм света добрим вицевима и идејама да се не треба оптерећивати никаквим својатањем ничега. Ево, ни Косово они неће себи…

"Шта би кнез Лазар дао да је имао такве чудотворце? Просто би се сви уронили у будућност као туршија и зачинили то одозго вицевима и досеткама, а не да се мучимо уставима, преамбулама, трактатима. Састављали би `Библије хедонизма`..." На икони: Свети мученик кнез српски Лазар и Свети мученик Георгије Нови, икона ман. Хиландара 17. век. Фото: Пројекат Растко

„Скупштина Србије је ноћас (26.јул) десетак минута пре поноћи, после готов0  дванаестосатне расправе, у којој су учествовали председник Борис Тадић, премијер и чланови Владе, усвојила документ о мишљењу Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности привремених институција Косова и Метохије и наставку активности Србије у одбрани суверенитета и територијалног интегритета. За предложену Одлуку  Владе, у коју су укључена и три амандмана СНС, гласало је 192 посланика, 26 је било против, а двоје није гласало.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

Од свега је на тој „светој вечери“, ипак, било најзанимљивије учествовање председника Владе, такорећи канцелара нашег. Биће којем су Устав, закони и подзаконски акти дали највише власти у овој земљи на западном Балкану, на „историјској седници Народне скупштине“ није проговорило ни реч. Да ово није једна баш демократска земља, у чијој је двовековној историји, а и средњем веку, потпуно непознат случај било какве неконтролисане употребе власти, посматрачи, аналитичари и сумњичаве дипломате би шпекулисали да се то „најмоћнији човек“ спрема да заведе диктатуру. Културолози би говорили о српској сфинги. Али пошто је ово земља „демократа“, ником ништа од тога није пало ни на памет. Можда би, проноси  се кафанским јавним мњењем – чија моћ ни у демократској Србији није изгубила на интензитету – овај стамени човек могао да абдицира у корист „новог партнера демократа“ Томислава Николића? „Кафанским аналитичарима“ је то пало на памет, кад су између два „јелена“ – а они знају зашто – примећивали како се министар иностраних послова у току заседања Народне скупштине више консултовао са г.Николићем него са сопственим председником. Ваљда око коначног лика историјске Одлуке. За разлику од других земаља и других премијера, ни Србији ни премијеру Цветковићу, одлазак највеће власти не би тешко пао. Једино би можда, приметили су „кафанскијанци“, то могло покварити рачуне потпредседнику Владе Ивици Дачићу и још неким партципантима у актуелној Влади. Акције њихове подршке би могле да се сломе као финансијски деривати у Волстриту. Али, то је само шпекулативни поглед на свет.

"Српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом" Фото: Видовдан.

Кафанске анализе на страну, али премијер се заиста држао као никад ни један носилац функције власти у земљи и окружењу, а извесно и много шире. Једном ће ваљда неки пажљив човек узети да уради докторску дисертацију на тему „Улога премијера Мирка Цветковића у демократизацији српских структура власти и шире, и психо-функционална конверзија легално инсталиране ‘воље за моћ’ у прах и пепео“. Истраживања на тој реткој и ваљда ендемичној појави свакако ће привући пажњу психоаналитичара широм света. Такав мир у таквој бури – то је појава без преседана.

„Агенција за привредне регистре објавила пословање фирми и предузетника; ГУБИЦИ ПРИВРЕДЕ ВЕЋИ ЗА 120 ОДСТО; Београд- Светска економска криза условила је да привреда Србије у 2009. више него дуплира губитке у односу на претходну годину. Негативни нето финансијски резултат повећан је са 43,5 на 95,7 милијарди динара, односно чак за 120 одсто. (…) На основу тих података показало се да је нето добитак забележило нешто више од 51.000 привредних друштава (око 3.800 мање него 2008.) која су зарадила око 278 милијарди динара, али је губитак више од 31.000 фирми био далеко већи (373 милијарде). Оно што је проблематично јесте да је кумулирани губитак српске привреде скочио на чак 1.607 милијарди динара.“

(„Данас“, 27. јула 2010.)

У свим „саборним и градским храмовима“ Српске православне цркве у 17 часова, дана 22. јула лета Господњег 2010., по налогу патријарха српског Иринеја служен је молебан. И звонила су звона у трајању од 5 минута. Патријарх је позвао свете архијереје СПЦ да позову „подручно им свештенство и верни народ“ да се окупе поводом саопштавања одлуке Међународног суда правде о легалности једнострано проглашене независности Косова.

Чувена Српска војска ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато, и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО- пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме.

Медији су јавили да број окупљених из „верног народа“  у заказаном термину нигде, па ни у Храму Св.Саве на Врачару где је служио сам Патријарх, није прелазио број случајних пролазника.

Tу појаву нико није озбиљно коментарисао…

Академија, широм света чувена САНУ, није се огласила у „одсудном тренутку“, бар не да би то имало неки одјек у јавности.

Чувена Српска војска, ужива у својој „неутралности“, пошто је српска дипломатија потпуно преузела њену улогу. Јер државе себи, као што је из историје познато и не праве војску да би она била претња која се може употребити у „крајњим случајевима“, већ је држе да би је професионализовале, да би војска учествовала у међународним мисијама, да би се српска војска – кад једном дође тренутак за који наш министар војни живи – прикључила НАТО-пакту и почела да ратује по Авганистану и иним дестинацијама где се штите „национални интереси“, амерички дабоме. И, није фер да се не спомене, да српска војска својој земљи служи да би учествовала на војним вежбама, још боље заједничким војним вежбама, и, наравно, да би  на парадама и свечаностима најбољим студентима Војне академије Председник предао „бритке сабље“, које ће они држати поред компјутера док играју пасијанс или одмарају мозак над неком другом разбибригом.  Можда ни многе демократске земље са Запада нису до те мере демократизовале и онеспособиле своје војске, али то је њихов проблем. Ми знамо свој пут! Чекамо да коњаник донесе поруку…

"Косово је јединствен случај". На фресци: Милош Обилић, Хиландар. Фото: Видовдански марш.

И из седишта објекта „свих наших жеља“, из Брисела, стигла је вест (истог дана док заседа Народна скупштина) да је „Тадићев изасланик изложио министрима спољних послова ЕУ ставове Србије о решењу косовског проблема“. Италијански министар иностраних послова Фратини није пропустио прилику да изрекне јавну похвалу, јер је „тај став помирљив“. Није се ни чудио. Не, наш велики пријатељ Франко је одбио сваку могућност да се „случај Косова“ може применити на „друге ситуације у свету, поред осталог на БиХ“, јер опште је „апсолутно“познато да се такве ствари могу радити само Србији „јер је Косово јединствен случај“.

Али нису министри земаља Уније „људи без душе и срца“, они ће, богами, „подржати проевропску власт у Београду“, јер засад нема у Унији земље која више воли Унију од себе, као што је то увек и недвосмислено демонстрирала Србија. И они су „затражили“ (биће једном занимљиво сазнати од кога) да се „убрза придруживање Србије ЕУ“. Ух! Али… Опет то „али“ које Србији деценијама срећу квари. „Позивајући се на изјаву словеначког министра спољних послова Самуела Жбогара, агенције преносе и да је неколико утицајних чланица ЕУ ставило до знања да то треба учинити корак по корак.“ Али, то није оно „не липши магарче до зелене траве“. Таман посла. Земљи која је толико посвећена вредностима Уније и која толико ради на убацивању у „породицу цивилизованих народа“,  није тешко да причека ни до 2025. године. Па ни коју годиницу дуже. Јер ми не сумњамо да морамо да још доста радимо на себи. Ево, чим окончамо те „техничке преговоре“ са суседном државом Косово, коју „ми никад нећемо признати“, моћи ћемо да се посветимо и другим радњама. Колико нас још извињавања и “посипања пепелом” чека. Многи народи, вероватно, не би имали стрпљења за то. Нама то није тешко. Ми смо то превазишли.

А народ? Народ се ућутао. Гледа своја посла.

„Грађани Алексинца започели су потписивање петиције за подизање споменика Слободану Милошевићу, у том градићу надомак Ниша. Покретач петиције Славиша Јовановић, дипломирани инжењер агрономије, каже да је до јуче петицију потписало 800 Алексинчана.

Он каже да је Алексинац добро живео ‘у време Слободана Милошевића’ и да је највише изгубио после смене власти 2000. године.

И после 10 година време власти Слободана Милошевића за неке је период који памте по доброме. Бројке најбоље говоре све: у Алексинцу пре 2000. године било је 15 фирми које су успешно пословале, а данас је то само једна. Радило је 5.500 људи, данас само 500. Имали смо четири средње школе, а данас само две. Тада је гарнизон имао преко 500 војника, данас је касарна затворена. У Алексинцу је пре 2000. године било 3.500 незапослених, данас је тај број 9000. Јесам и ја за Европу, али се тешко живи без посла, каже Јовановић… Он каже да се петиција потписује и по алексиначким селима и да је циљ да се прикупи око 3.000 потписа након чега ће бити прослеђена одборницима Скупштине општине уз захтев да се одобри постављање споменика и обезбеде средства.“

(„Блиц“, 27. јул, 2010.)

Јесте, ни ретроградне снаге никад не мирују. Одатле ли су, или из околине ли су, они који су још пре Милошевића са Жиком Павловићем ступали на „путу за Катангу“. Европска Србија никад неће допустити да је такви ометају на „путу без алтернативе“. Под хитно би ваљало организовати једне лепе локалне изборе у том Алексинцу, па да се тим људима тутне по 20 еврића у џеп и да онда читава Србија прославља победу листе снага „За европски Алексинац“. Ефикасно и јефтино.

"Опет то `али` које Србији деценијама срећу квари." На слици: Планина Ђеравица под снегом, без српског барјака.