„Народни посланик не може бити посланик у Скупштини Аутономне Покрајине, нити функционер у органима извршне власти и правосуђа, нити може обављати друге послове и дужности за које је законом утврђено да представљају сукоб интереса.”

(Устав Републике Србије,  чл. 102. ст. 3.)

Ако је Војводина традиционално „европскија” и „мултија” регија од остатка Србије, онда би било логично да власт управо у Војводини има цивилизован став против умножавања јавних функција. Међутим, управо у Војводини се одомаћило кршење највиших прописа ради њиховог грабљења. Отуд данашњи покрајински фотељаши и њихови београдски политички „пединтори[1]” игноришу уставни пропис који прописује да по правилу народни посланик не може обављати другу јавну функцију.

Ипак, на основу прелазних одредби Закона за борбу против корупције (чл. 82.), Агенција за борбу против корупције, донела је Одлуку којом се налаже покрајинским посланицима који су истовремено и републички посланици, да се определе за само једну од две посланичке функције – покрајинску или републичку.

Узалудни покушај спречавања „фотељаштва”

„Што је свима јасно, тумачити не треба”, писао је Валтазар Богишић. Међутим, покрајински посланици ДС Недељко Коњокрад и Светозар Буквић, нису „свако”. Они су одмах објавили да о својој функцији очекују „став Уставног суда Србије”, односно „одговор Агенције за борбу против корупције[2]“. Сличан однос према уставној обавези имала је најпре читава група од двадесетак покрајинских посланика Пајтићеве ДС и њених коалиционих партнера. Двоструки посланик Коњокрад је изјавио: „Кад стигне њихов одговор (Агенције за борбу против корупције), ја ћу консултовати неког правника да видим какав је мој положај – да ли сам у сукобу интереса или не.[3]“

Драгослав Петровић:

- Оставке су поднете због неспојивости функција у представничким и извршним органима власти, а на основу новог Статута Војводине и Закона о поверавању надлежности, који је Влади Војводине дао знатно већа овлашћења.
Ми у покрајинској администрацији сматрамо да се ту не ради о сукобу интереса и да се један закон не може примењивати ретроактивно.
Наш став је да ти људи треба да остану на обе или више функција до истека мандата, што се слаже и са мишљењем Министарства правде.

Ипак, без обзира на став Коњокрада, петоро „двоструких” посланика „Коалиције за европску Србију” из Војводине, поднело је оставке на своје функције покрајинског посланика. Међутим, ово је само отворило нове проблеме тумачења, јер су добро пазили да не помену Уставни пропис као основ личног акта одустајања од покрајинске посланичке функције..

Драгослав Петровић је овако образложио своју оставку: „Оставке су поднете због неспојивости функција у представничким и извршним органима власти, а на основу новог Статута Војводине и Закона о поверавању надлежности, који је Влади Војводине дао знатно већа овлашћења.[4]” „Ми у покрајинској администрацији сматрамо да се ту не ради о сукобу интереса и да се један закон не може примењивати ретроактивно. Наш став је да ти људи треба да остану на обе или више функција до истека мандата, што се слаже и са мишљењем Министарства правде.[5]” Међутим, противно Уставу као акту највише правне снаге, ни Закон, ни покрајинска Скупштина не могу некаквом „императивном одлуком” да „обавежу” посланика да врши две посланичке функције у смислу чл. 82. Закона о Агенцији за борбу против корупције[6]. Петровић није објаснио зашто оставке нису поднели сви посланици владајуће коалиције, већ су остали наставили да их врше, подневши Уставном суду Предлог за оцену уставности одредбе поменутог закона, по којој морају да се одрекну једне од функција[7].

Недељко Коњокрад:

- Кад стигне њихов одговор (Агенције за борбу против корупције), ја ћу консултовати неког правника да видим какав је мој положај – да ли сам у сукобу интереса или не.

Слободан Бељански из Агенције за борбу против корупције је затим изјавио: „Те функције су неспојиве! Агенција може само да изрекне неку од прописаних мера – упозорење или захтев да се поднесе оставка. У надлежности директорке и служби Агенције је да то и спроведе у дело.[8]” Наиме, по Закону, у надлежности Агенције је одобравање изузетка од неспојивости јавних функција[9], али Агенција нема дискрециону власт да допусти обављање две посланичке функције, пошто је по овом питању Уставни пропис изричит и савршено јасан.

За разлику од Бељанског, Драган Петровић, бивши шеф посланичког клуба владајуће коалиције у покрајинској Скупштини, није оставке покрајинских двоструких посланика правдао Уставним прописом. Основ подношења оставки није поштовање Устава, већ политичкa предајa власти у Војводини аутономашима (Нови Статут и Закон о надлежностима).

Пошто је, захваљујући попустљивости Уставног суда, неколицина посланика из Војводине успела да противуставно задржи две посланичке функције, хиљаде локалних политичара из Србије почело је да засипа Агенцију захтевима да им се одобри вршење вишеструких функција.

Конвалидација „фотељаштва”

За примером бившег шефа најбројније посланичке  групе у Скупштини АПВ, нису пошле и његове колеге које су за посланике Скупштине АПВ изабране већинским системом. Не само да су противуставно наставили да истовремено врше републичку и покрајинску посланичку функцију, посланици из Сремских Карловаца, Апатина и Новог Бечеја, су чак Уставном суду Србије поднели Предлог за оцену уставности прелазне одредбе Закона о борби против корупције, по основу које је Агенција за борбу против корупције одлучила да им наложи вршење избора посланичке функције коју ће задржати. На основу њиховог предлога, „Уставни суд (је) донео решење о обустављању извршења појединачних аката или радњи предузетих нао основу члана 82. Закона о Агенцији за борбу против корупције[10].”

„На седници Уставног суда одлучено је да се од Скупштине затражи мишљење о предлогу за оцену уставности, те прелазне одредбе Закона о Агенцији за борбу против корупције.[11]” Ради се о тражењу аутентичног тумачења од органа који је донео Устав.

Из, изјава судија Уставног суда, датих том приликом, како изгледа, није јасно  одвојено питање неспојивости две посланичке функције од неспојивости посланичке с осталим јавним функцијама. Општој збрци је допринео и председник покрајинске Владе, који је и сам бивао носилац мноштва функција, нарочито у јавним покрајинским фондовима. Пајтић је изнео рачуницу по којој „није фер” да се овако поступа према „двадесетак војвођанских већинских посланика, који чине свега 0.3 одсто од укупног броја функционера у Србији који имају две функције.[12]” Овај лидер војвођанске економске катастрофе је чак покушао да имовински оправда „фотељаштво”: „другачија одлука донела (би) трошак од неких 200 милиона динара за организовање нових избора. ‘Изгубили би смо и време, шест месеци би смо се бавили новим изборима, стајале би започете инвестиције, а добили би смо на платном списку двадесетак нових функционера.[13]” Пајтићева политичко – економска софистерија би изгледала ефектно да се не ради о руководиоцу покрајинске бирократије коме су уста пуна „политике запошљавања”, под чијом управом је уистину преполовљен број запослених у Војводини[14].

Ни један од војвођанских посланика који врши неку другу јавну функцију, која није посланичка, за дозволу се није обратио Агенцији.
Сви су просто наставили да врше обе функције.
Зашто би тражили дозволу, кад „гомилање фотеља” двоструким посланицима допушта и сам Уставни суд Србије?

Судија Уставног суда, Драгиша Слијепчевић је изјавио како је „чланом 82 (Закона) ускраћено право да од Агенције за борбу против корупције затраже сагласност за обављање две јавне функције, (па би) наступиле штетне последице јер би (посланици) морали поднети оставке без обзира што испуњавају законске услове”. Судија Марија Драшкић је у вези проблема изнела ставове о питању „забране дискриминације” и „упоредивости ситуације”, које новинар очигледно није потпуно и ваљано репродуковао[15]. Није јасно каква аналогија постоји између неспојивости јавних функција и забране дискриминације. Посланици свакако нису никаква „мањинска група”, чији припадници су субјекти заштите антидискриминационих прописа. Судија Боса Ненадић дала је изјаву по којој „оспорена законска одредба на неједнак начин третира затечене функционере и оне који на функцију ступају по доношењу Закона о агенцији за борбу против корупције. ‘Питање је да ли заиста постоји разумна сумња да одредбе Закона доводе у неједнак положај носиоце јавних функција’.[16]“

Међутим, као што сам већ поменуо, ако се проблем види у ретроактивности Закона који се примењује тек од почетка 2010. године, зашто и судије Уставног суда ћуте о одредби Устава, која то исто не дозвољава? Устав је донет 2006. године, пре него што су посланици неуставно нагомилали функције.

Под притиском захтева из читаве Србије, Агенцији за борбу против корупције заиста прети опасност да се претвори у орган за конвалидацију корупције.

Епидемија „фотељаштва” у Србији

У већем је мање. Пошто је, захваљујући попустљивости Уставног суда, неколицина посланика из Војводине успела да противуставно задржи две посланичке функције, хиљаде локалних политичара из Србије почело је да засипа Агенцију  захтевима да им се одобри вршење вишеструких функција[17]. За разлику од молбе, материјална садржина захтева је тражење нечега на шта се има право. Двострука функција, која је по Уставу и Закону прописана као изузетак, схваћена је најпре у Војводини као право, а затим, дакле и у остатку Србије. Међутим, ни један од војвођанских посланика који врши неку другу јавну функцију, која није посланичка (градоначелник, одборник, члан управног одбора јавног предузећа, итд), за дозволу се није обратио Агенцији. Сви су просто наставили да врше обе функције. Зашто би тражили дозволу, кад „гомилање фотеља” двоструким посланицима допушта и сам Уставни суд Србије? Ако аутономашким посланицима њихово противуставно „фотељаштво” конвалидира највиша уставно-судска власт, за што би за „ситније ствари” питали републичку Агенцију.

Што се тиче остатка српске бирократије, којој тренутно зазубице аутономашким привилегијама праве домаће „одаџије[18]” децентрализације, и они би да се „омасте” двоструким функцијама, по примеру колега из АПВ. Под притиском захтева из читаве Србије, Агенцији за борбу против корупције заиста прети опасност да се претвори у орган за конвалидацију корупције.

Жалосно напуштање начела правне државе и елементарних политичких начела цивилизованих народа, генерише се баш у Војводини, на бруку и срамоту њених житеља, чији преци су до половине 20. века били узор грађанског друштва.

Повратак „фотељаша”

Упркос алармантном паду запослености, привредној и пословној катастрофи, војвођански аутономаши су наставили да папагајски понављају приче о  инвестицијама и запошљавању. Заједничко драгоцено време, сопствену политичку енергију и „наше новце” у стварности троше како би истовремено приграбили што више јавних функција, иако то изричито забрањује Устав. Оно што су Устав и Закон прописали као изузетну могућност, војвођански аутономаши су претворили у правило. У том послу су већ прикупили импозантан број „пединтора” из Скупштине Србије и њене Владе, а прикључиле су им се и судије Уставног суда.

Слушајући две деценије аутономашко гунђање, „фенси паори” у Војводини су стекли уверење да су они „једнакији од других”. Жалосно напуштање начела правне државе и елементарних политичких начела цивилизованих народа, јуче се генерисало баш у Војводини, на бруку и срамоту њених житеља, чији преци су до половине 20. века били узор грађанског друштва. Данашњи „фенси паори” не познају елементарни значај начела неспојивости јавних функција за цивилизовани поредак. Војводином влада човек који је „набрао” себи „на громиле” разне функције, па сад правда туђе „фотељаштво” тиме што су скупи избори, а његови сарадници не разликују децентрализацију од федерализације.

После начела уставности и законитости, војвођанској бирократији је успело да, под ковчегом „Корхецовог Статута”, сахрани још једно важно начело на коме почива владавина права.

Шта је следеће?

Да укинемо изборе пошто су скупи?

Да се одрекнемо демократије, па да нам, уместо посланика, новосадска бирократија по „покрајинским управним окрузима” постави своје надоришпане[19], а они даље своје „ерегбироше[20]“, „бироше[21]“, „нотароше[22]” и „бирове[23]” под новим „фенси” именима? Да се одрекнемо правне државе и заменимо је „патентима” које ће доносити цесарске „канцеларије” и „фондови”?

На срамоту слободарских традиција, у овој деградацији, војвођанској аутономашкој бирократији већ помажу судије Уставног суда Србије. „Широким тумачењем”, допустили су да начело неспојивости јавних функција у Војводини, па потом у остатку Србије, постане мртво слово на папиру. После начела уставности и законитости, војвођанској бирократији је успело да, под ковчегом „Корхецовог Статута”, сахрани још једно важно начело на коме почива владавина права.

Упутнице:

---

[1] „Пединтор” је личност која је вршила разне службе вишим класама у доба Хабсбуршке монархије. На територији јужне Угарске ова служба је била задужена за комуникацију феудалних господара (спахија) и зависних сељака. Они су се могли обраћати спахији преко пединтора, вршити преговоре са њим, умолити га за неку услугу, али је и спахија поверљиве управне послове вршио преко њега. Пединтор је редовно позиван у спахијски кастел на балове, добијао „милости” од господара (сребрни сат, штап и сл).

[2] Раковић, Гордана: Дупле функције и даље важе за Војвођане, Курир, 18. 5. 2009.

[3] Раковић, Гордана: Дупле функције и даље важе за Војвођане, Курир, 18. 5. 2009.

[4] Због двојних функција поднели оставке, РТВ, 17. 5. 2010.

[5] Због двојних функција поднели оставке, РТВ, 17. 5. 2010.

[6] Одлука војвођанског парламента не обавезује Агенцију, РТВ, 244. 3. 2010.

[7] Двоструке функције опет дозвољене, Б92, 20. 5. 2010.

[8] Раковић, Гордана: Дупле функције и даље важе за Војвођане, Курир, 18. 5. 2009.

[9] Закон о борби против корупције, чл. 28. ст. 1. Овај Закон у ставу 1. наводи и законску могућност коју Устав не помиње: «Функционер може да врши само једну јавну функцију осим ако је законом и другим прописом обавезан да врши више функција». Тиме је Закон на мала врата увео принцип законске компатибилности функција, у ком случају је установљена дужност функционера да затраже мишљење од Агенције (чл 28. ст. 3-5).

[10] Двоструке функције опет дозвољене, Б92, 20. 5. 2010.

[11] Двоструке функције опет дозвољене, Б92, 20. 5. 2010.

[12] Танјуг, Пајтић – задржавањем функција уштеђено 200 милиона, РТВ, 22. 5. 2010.

[13] Танјуг, Пајтић – задржавањем функција уштеђено 200 милиона, РТВ, 22. 5. 2010.

[14] Ковачев, Душан: Социјално беспуће Аутономаша, Фонд Слободан Јовановић, 19. 4. 2010.

[15] Двоструке функције опет дозвољене, Б92, 20. 5. 2010.

[16] Двоструке функције опет дозвољене, Б92, 20. 5. 2010.

[17] Г. Н: Две фотеље тражи више од хиљаду функционера, Политика, 27. 5. 2010.

[18] Приватни службеници који су вршили редовне услуге опслуживања. На пр. Опслуживање салаша, снабдевања дуж саобраћајница, итд.

[19] Мађ. Окружни начелник.

[20] Мађ. Виши службеник (стр. сарадник)

[21] Мађ. Нижи службеник

[22] Мађ. Бележник, оверитељ.

[23] Мађ. Најнижи службеник, угл. у општинској самоуправи.

Посета Београду Сулејмана Тихића, лидера СДА и председавајућег Дома народа Парламента БиХ – познатог по дубинском, до сада много пута исказаном, антисрпском опредељењу – пре свега има маркетиншку димензију. Исто као што њу имају и, нешто ранији, доласци председника Хрватске, Иве Јосиповића, и Црне Горе, Филипа Вујановића, у Бања Луку, сусрети лидера земаља региона у Сарајеву, или коперативан однос Бориса Тадића и Хариса Силајџића у Истамбулу.

Регионалне уместо европских интеграција

Лидери пост-југословенских земаља увиђају да је, услед кризе, све реалније да ће капије ЕУ бити затворене за пријем нових чланица. Са мањом извесносшћу може да се говори и о скорим европским интеграцијама Хрватске, за коју се сматрало да је већ једном ногом у ЕУ, а што се осталих балканских земаља тиче, споменуте интеграције постале су потпуно магловите. И то не када се ради о роковима, већ генерално. Уосталом, ако једног дана и уђу у Унију, питање је шта ће она представљати. Тим пре, да ли ће бити фондова због којих сви тежимо уласку у ЕУ. Заклињање у тзв. европске вредности, то су приче за малу децу. Паре су свима привлачне, а њих је све мање.

Кључни политички услова за европске интеграције, од раније, представља појачана сарадња свих држава региона по моделу који је карактеристичан за ЕУ. Или бар уз симулирање усвајања тог модела. Ужурбана активност регионалних лидера има за циљ да земље пост-југословенског простора врати на пут који до њих води. Да ће то на тај или било који други начин постићи, мало је вероватно, али они, у очају, чине било шта зашта мисле да може да упали, или да бар тако из пропагандних разлога делује.

Уз то, у околностима када досадашња евро-интеграциона политика готово да се изјаловила, покушавају да код грађана, који у уласку у ЕУ и даље виде кључ за решавање националних и личних економских проблема, одрже илузију да све није изгубљено. Када већ не могу да се свакодневно грле са представницима бриселске елите, то раде међусобно. Народи пост-југословенских држава такву праксу углавном поздрављају. Вероватно једни на друге и даље, а поготово Хрвати и муслимани на Србе, не гледају са више симпатија него раније, али и они су убеђени да ће их регионална нормализација довести до бољег живота. А када за то дође време, поново ће моћи да неспутано испоље мржњу.

Лидери пост-југословенских земаља увиђају да је, услед кризе, све реалније да ће капије ЕУ бити затворене за пријем нових чланица.
И то не када се ради о роковима, већ генерално.
Уосталом, ако једног дана и уђу у Унију, питање је шта ће она представљати.
Да ли ће бити фондова због којих сви тежимо уласку у ЕУ?

Заклињање у тзв. европске вредности, то су приче за малу децу.
Паре су свима привлачне, а њих је све мање.

Споменута маркетиншка прича, отуда, уз спољноплитички аспект, везан за перцепцију нашег простора од стране Брисела, има и унутрашњу страну: побољшавање рејтинга локалних политичара. Утркују се ко ће с ким више да се изљуби и искаже на помпезнији начин спремност за помирење. И при томе, осуђују друге политичаре, из свог националног јата, што то раде. Наводно, једино они поступају национално одговорно, док други мешетаре. У том светлу треба гледати и на међусобно оптуживање бошњачких лидера Сулејмана Тихића и Хариса Силајџића. Ствари не стоје битно другачије ни са српским политичарима. Поготово, у околностима када у БиХ узима маха предизборна кампања.

Јалове приче

Поруке које чујемо са скупова, и декларације које се на њима усвајају, у пракси ништа не значе. Гомила познатих фраза, које суштински неће изменити устројство БиХ и односе међу тамошњим народима и ентитетима. Међутим, могу некоме да донесу који проценат на изборима. Било тако што у игри учествује као „нормализатор” односа, или се буни јер наводно неко угрожава оно што доживљава као „светињу”. У тој комбинацији је, са српске стране, посебно активан Милорад Додик. Те је љут на свог, до јуче, кључног савезника у Србији, Бориса Тадића, те са њим прави некакве аранжмане и убацује се у игру.

Уз Хрвате и муслимане, од учешћа у евро-регионалној фарси, корист имају једино поједини српски политичари и припадници евроатлантске медијске, културне и НВО „пете колоне”.

А игра је, у погледу националних резултата, а не ћара појединих политичара – јалова. Неће донети никаква побољшања на плану европских интеграција. Додуше, краткорочно чак ни за Србије није ни штетна. Неће ни угрозити статус Републике Српске или погоршати наше шансе да парирамо отмици Косова. Можда, када говоримо о ефектима који превазилазе партијски ниво, једино представља фазу у креирању аранжмана који ће заменити улазак у ЕУ, а да се не изазове општа депресија и пометња у региону. Можда нам се спрема некаква балканска унија, која би била слојевито повезана са ЕУ. Очували би тако и илузије да ћемо једног дана ући у ЕУ, и интеграциону парадигму, само што би она попримила други садржај. Тако би европско буре на простору нашег турбулентног региона још неко време могло да држи воду, а они који су га склепали, остали би, надају се, на позорници.

Посета Сулејмана Тихића Београду има смисла само посматрана на овај начин, и у контексту споменутих надигравања. Иначе, ништа не значи. Једино, можда неко добије по коју бољу карту, за предстојеће партијско-политичке покерашке сеансе. Тако ствари стоје ако говоримо о надигравању на терену на коме се играју српски и други владајући политичари на простору некадашње Југославије. Но, време је за нову игру. Дошло је доба да се пређе на нови терен, а не да и даље играмо туђу игру на старом терену. Ако то не учинимо, суштински и дугорочно, себи правимо велику штету.

Срљање у нову превару

Баш брига америчке клијенте у Србији, Српској и Црној Гори, за српске интересе.
Ваљда нисмо, после света лошег што су нам урадили, поверовали да је другачије?
Једино настоје да сачувају своје позиције.
Можда нас тако уведу и у неку, нема сумње, једнако накарадну, нову Југославију, која би заменила улазак у ЕУ.

Свет се променио. И још више ће се променити у наредним годинама. Однос снага који је омогућио да српски државни и етнички простор буде распарчан, полако али сигурно, мења се. Доба америчке хегемоније је већ прошло. А из дана у дан нестаје и реална могућност да путем европских интеграција побољшамо свој животни стандард. Време је да то схватимо и да се окренемо себи.

Јалове игре, срачунате на цементирање постојећег распореда снага, одговарају народима који су профитирали током задњих 20 година, а не нама. Нама треба озбиљна спољнополитичка преоријентација, и унутрашње свестрано преструктуирање, како би добили националне државе које би у новим околностима биле способне да се боре за наше виталне интересе. И да, на промишљен начин који нам не би нанео штете, исправе бар део последица зла које нам је учињено у претходном периоду.

Уз Хрвате и муслимане, од учешћа у евро-регионалној фарси, корист имају једино поједини српски политичари и припадници евроатлантске медијске, културне и НВО „пете колоне”. Зато са својим евроатлантски настројеним, антиспркси индоктринираним, пост-југословенским пријатељима, глуме у садашњој, само по форми од претходне донекле другачијој, политичко-позоришној престави. И при томе се, у складу са сценаријом одобреним од стране Брисела и Вашингтона, понекад чак претварају и да су српски „националисти”.

Свиме тиме одлажу отпочињање вођења нове, по нас конструктивне политике. Мада, то што чине је и нормално. Баш брига америчке клијенте у Србији, Српској и Црној Гори, за српске интересе. Ваљда нисмо, после света лошег што су нам урадили, поверовали да је другачије? Једино настоје да сачувају своје позиције. Можда нас тако уведу и у неку, нема сумње, једнако накарадну, нову Југославију, која би заменила улазак у ЕУ.

Призивање зла

Они који су нас и 1918., односно у новом контексту 1944. године, угурали у „братски” загрљај са народима који су иза леђа држали нама намењену каму, то и сада раде, како би продужили да контролишу наш регион. И како би нас онемогућили, преко „наших” а њихових политичара, играјући на наше потрошачке инстикте и досадашњи ниво индоктринације евро-унијатском идеологијом, да се коначно окренемо себи и онима који стварно могу да постану наши стратешки партнери.

Зато се Сулејман Тихић и Борис Тадић умиљато осмехују! А ми пропуштамо шансу да, себи а не другима у корист, почнемо нешто да мењамо и у делу Србије под влашћу Београда, и у вези са нашом окупираном јужном покрајином, и на простору БиХ, а посебно Републике Српске, као и Црне Горе. Имајмо то на уму, и не заборавимо ко је одговоран. Поготово, у својој националној лаковерности и склоности да зло олако заборављамо, немојмо наивно да помислимо: Хвала Богу да се коначно миримо са муслиманима и Хрватима.

Многи су то помислили и 1939. године, када су на основу сулудог споразума Цветковић-Мачек, Хрвати од тадашњих српских властодржаца добили огромну бановину. Срби су им поклонили многе своје историјске и етничке територије, како би купили њихову добру вољу. Знамо шта смо ускоро добили за узврат. Хрватске усташе су већ 1941. године, чим су за то добиле прилику, почеле да пуне јаме стотинама хиљада масакрираних лешева српских жена, деце и мушкараца. А сада нам се, с обзиром шта радимо, Анте Павелић смеје из последњег круга пакла.

Преузето са сајта Видовдан.орг

Поштовани пријатељи, Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину:

“ПОВРАТАК ТУРСКЕ НА БАЛКАН”

На трибини ће говорити проф. др Дарко Танасковић, оријенталиста и дипломата.

Трибина ће се одржати у Задужбини Илије М. Коларца, Малој сали, у Београду, у четвртак 24. јуна 2010. године у 19 и 30 часова.

Читајући управо објављену студију „Неоосманизам – повратак Турске на Балкан”, сетио сам се једног скупа на Исламском теолошком факултету у Сарајеву од пре две деценије. Препун амфитеатар, полусветло, пригушени мир у којем се осећа пренапрегнутост и суздржавање и говорника и слушалаца… Таквих атмосфера нема после рата. Та енергија се дуго скупља по буџацима, предграђима, у завереничким разговорима који се воде полушапатом и онда негде одлете. Остану само резултати. После „пуцања” настаје нова реалност.

Ових дана на полици, међу књигама, о исламу препознајем наслов: „Исламски фундаментализам – шта је то?” Бела подлога, црна слова, зелене илустрације; мало арапски стилизовани фонтови за име недељних муслиманских новина „Препород” и крупним зеленим словима исписан назив часописа „Исламска мисао”. Зборник уводних текстова и дискусија изречених тог 13. јануара 1990. године. У „Ријечи приређивача” објашњење да је то „знанствени скуп који би ријешио или бар дао одређене теоријске смјернице за рјешавање дилема које се јављају уз феномен политичког ислама и/или политичке, па и дневно политичке рецепције ислама”. Било је око 500 слушалаца и извештачи 26 редакција листова, радија и телевизија (међу извештачима и моја маленкост). Ал’ су некад „научни скупови” били посећени! Говорници су из Сарајева, двојица „зналаца” из Загреба (публициста и католички теолог) – и др Дарко Танасковић.

У утиску који и после две деценије носим готово да цинично звучи помињање „теоријских смерница”. Био је то „политички ислам” у акцији. И најпре бих то расположење и закључке могао да сравним с једном реченицом из зборника: „Баук исламског фундаментализма, онако како га је доживљавала и интерпретирала наша јавност у последњем десетљећу, производ је параноидне и исфрустриране свијести која је једну нефункционалну и анахрону организацију друштва и своје интересе у њему штитила серијском производњом увијек нових непријатеља.” Толеранција је тада значила слушати то мишљење с разумевањем. Време које је дошло ставило је „исфрустриране и параноидне свијести” на њихова места.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници.
Ова божја војска чека моју веру.
Алах је највећи!
Алах је највећи!”

Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу” провео четири месеца у затвору.
„Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гакалпа (1875-1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време балканских ратова.”
Али, стихови које смо навели на почетку пасуса не постоје у оригиналној песми. Појавили су се ту на крају XX века „из непознатог извора”.

Треба ли напоменути да је развој ситуације у „секуларној Турској” Ердогана „казнио” тако што је он данас премијер те земље.

У „научној арени” где се и аплаудирало, навијало, звиждало, довикивало, наступи проф. Танасковића били су главне тачке напетости. Његово опонирање потреби скупа да се опасности исламског фундаментализма минимизирају изазивала је перманентни пригушени бес. И данас се сећам неког мог дубинског страховања куд би тај „демократски дијалог” могао да крене. И „чујем” озбиљан и самоуверен професоров тон. И „видим” како се накупљени бес растаче и разговор, ипак, наставља.

То је исти онај тон којим је написана ова, невеликог обима (107 страна) али врло битна, књига „Неоосманизам”. У њој „Танасковић објашњава и због чега на све то (нову улогу Турске, прим. Р.С.) ћуте и Вашингтон и Москва, као и Брисел и Пекинг, а српске политичаре у Београду и Бањалуци упозорава… да се у српској народној перцепцији биографија Мехмед-паше Соколовића прије везује за ‘данак у крви’ него за блиставу великовезирску каријеру једног сународника”. (из рецензије проф. др Ненада Кецмановића)

Овакве књиге су потребне јавности да би нација у битним тренуцима могла да се суочи с чињеницама. Чињенице које се ту налазе су често запањујуће, али закључци, ипак, разумни, практични, „хладне главе”.

„Минарети су наши бајонети, а куполе наши шлемови, џамије су наше касарне, а верници наши војници. Ова божја војска чека моју веру. Алах је највећи! Алах је највећи!” Због говорења ових стихова на јавном скупу је Тајип Ердоган 1997. године морао да напусти место градоначелника Истамбула и због „подстицања на верску мржњу” провео четири месеца у затвору. „Инкриминисано дело било је јавно рецитовање стихова из песме Војничка молитва (1913) Зије Гакалпа (1875-1924), идеолога и песника, једног од утемељитеља (пан)туркизма, а песма је написана у време балканских ратова.” Али, стихови које смо навели на почетку пасуса не постоје у оригиналној песми. Појавили су се ту на крају XX века „из непознатог извора”. Треба ли напоменути да је развој ситуације у „секуларној Турској” Ердогана „казнио” тако што је он данас премијер те земље.

У Дејтонској Босни Давутоглу „препуштање готово целе источне Босне” доживљава као пресецање „везе између Санџака, Косова и Босне” и зато је „од највећег значаја, наглашава турски министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда”.

Министар иностраних послова Ахмет Давутоглу и писац је књиге „Стратегијска дубина” у којој су изложени геостратешки приоритети неоосманистичке Турске. Без неких теоријских магли, кад разматра повратак на Балкан, Давутоглу упућује да се треба усредсредити на „два темељна традиционална ослонца османско-турске балканске политике, Бошњаке и Албанце”. Оптирање за јаку Албанију, централизовану Босну и самостално Косово је из разлога „супротстављања руском (преко Бугара и Срба) и немачком (преко Хрвата и Словенаца) утицају у региону”. А: „лук који иде југозападно и протеже се од Бихаћа, па кроз Средњу и источну Босну, преко Санџака, Косова, Албаније, Македоније, Крџалија, до источне Тракије, за Турску је балканска геополитичка и геокултурна жила куцавица”.

Док се чита ова Министрова реченица, не можете а да се не сетите с каквим подсмехом и презиром се деведесетих и код нас говорило о уоченој „зеленој трансферзали”. У Дејтонској Босни Давутоглу „препуштање готово целе источне Босне” доживљава као пресецање „везе између Санџака, Косова и Босне” и зато је „од највећег значаја, наглашава турски Министар, одржати бар постојећи коридор код Горажда”. Или је овај човек параноик или смо ми историјски неодговорни? Али, готово да уопште не треба сумњати да у Берлину, Москви, Лондону или Вашингтону мисле да је турски Министар „залутали љубитељ” неоснованих жвака из велике збирке маничних теорија завере.

А „неподношљива лакоћа” нашег разумевања нашег положаја лепо се види и на „епизоди геноцид”. Кад је Спољнополитички комитет Представничког дома америчког Конгреса 4. марта 2010. године донео резолуцију у којој је погром над Јерменима осуђен као геноцид, „Анкара је одмах повукла амбасадора из Вашингтона на консултације, отказано је редовно годишње заседање Америчко-турског савета, запрећено је и другим болнијим мерама одмазде укључујући и отказивање замашних војних поруџбина.” И када је Барак Обама, поводом 95-годишњице геноцида над Јерменима, ово назвао „велико страдање” (избегавајући реч „геноцид”), Турци су то примили „са жаљењем, као израз погрешног и једностраног политичког виђења”. Истовремено, министар Давутоглу је (19. марта 2010.) новинарима, који су га пратили на путу у Бугарску, „најављивао да ће се, захваљујући турском заузимању, ‘Срби извинити због убијања Турака (sic!) у Сребреници’”. Скупштина Србије, наравно, не обраћа пажњу како се понашају други у свету, мирно „мете испред своје куће”, и уздигнута чела жури у геноцид. Да нам се не би приговарало како ту одуговлачимо, не поштујемо светла начела Хашког трибунала, а безглаво молимо за пријем у „европску породицу народа”. И због катарзе, наравно. А “после контроверзног тројног самита Гул-Тадић-Силајџић у Истамбулу,(24.4.2010.) најављено је и да ће Ердоган на годишњицу злочина одати почаст жртвама у Поточарима.” Било би логично и да одржи једно предавање о геноциду. И да се обезбеде слушаоци с обе обале Дрине.

„Важно је схватити”, пише проф. Танасковић „да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе… Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник.” Много би се могло научити од „неоосманске Турске”.

Рецимо, да изнад парцијалних, партијских и групних интереса увек постоји виши разлог. Држава. Сукоби кемалиста и неоосманиста знају бити крајње сурови, сасвим недемократски. Али: „и за кемализам и за неоосманизам идеологија ‘државног разлог’ је на пиједесталу највишег начела политичког деловања, без обзира на то што је у много чему различито сагледавају. Захваљујући томе и постоји дубински континуитет у нововековној турској спољној политици.”

Закључак књиге Дарка Танасковића носи у себи веру да здрав разум још увек обитава међу Србима.
На свим нивоима.
„Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. Из аспекта историјске логике и ‘утилитарне етике’ (С. Стојановић), могло би се рећи и да је легитиман.
Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде.”
„Игнорантско прећуткивање или саучесничко подразумевање” су такође опасни, вели наш дипломата.
„Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право.
Јер, већ сутра може бити касно за учење.”

Полако али сигурно, многе парадигме се мењају. Многи планови ревидирају. Многе тактике прилагођавају „новонасталој ситуацији”. Тако се наша европска надања, која нису имала алтернативу, лагано хладе. Приметан је напор већег дела „уморне Уније” да се некако у Европу увуче Хрватска. Чак и ако тај напор не добије формалну завршницу, то само по себи „исцртава” ону границу из XIX века. Као што су „низ воду” пуштене Грузија, па и Украјина, тако и европски југоисток, западни Балкан или како се ово парче Европе већ не зове, може ускоро осетити да чак и чиновници плаћени да послују око „проширења Уније” губе ентузијазам. У ваздуху ће као фатаморгана само лебдети „чврсто обећање” да ћемо чим прође Велика криза, бити позвани…

Зато би ваљало обратити пажњу и на следећу реченицу нашег некадашњег амбасадора у Ватикану и Анкари: “Има, међутим, основаних разлога да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама (Турска) званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве ‘балканске уније’ која би могла, али не би морала да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве ‘балканске уније’ била би, наравно, Турска.”

Закључак књиге Дарка Танасковића носи у себи веру да здрав разум још увек обитава међу Србима. На свим нивоима. „Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. Из аспекта историјске логике и ‘утилитарне етике ‘(С. Стојановић), могло би се рећи и да је легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде.” „Игнорантско прећуткивање или саучесничко подразумевање” су такође опасни, вели наш дипломата. „Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.”

Када би поштовали европске манире понашања, Влада и премијер би већ до сада поднели оставку због погубне економске политике и неиспуњених обећања. Овако, криза у земљи ће их натерати на ванредне изборе до следећег пролећа – изјавио је за “Новости” Ненад Поповић, потпредседник ДСС. Read the rest of this entry »

Четврти Видовдански марш, од Београда до Газиместана, пошао је 13. јуна, у 9 сати од споменика Карађорђу код Храма Св. Саве. Учесници Видовданског марша окупили су се најпре око 7.30 како би присуствовали јутарњој молитви у малој цркви код Храма Св. Саве, док су у 8.30 почели окупљање код споменика Карађорђу.

Видовдански марш је ходочасна и хуманитарна акција Српског народног покрета 1389, која има за циљ пружање подршке Србима на Косову и Метохији. Учесници Марша ходаће 14 дана, како би на Видовдан 28. јуна стигли на Газиместан и присуствовали обележавању 621. годишњице Косовске битке. Током Марша учесници пролазе кроз Раљу, Младеновац, Тополу, Крагујевац, Кнић, Краљево, Рашку, Лепосавић, Звечан, Косовску Митровицу и Грачаницу. На свом путу oбилазе манастире Жича, Студеница, Градац, Павлица, Бањска и Грачаница.

Марш и ове године има интернационални карактер и на њему ће учествовати представници омладинских удружења из Словачке, Пољске и Русије као и Срби из расејања. Током Марша прикупљаће се хуманитарна помоћ за народне кухиње на Косову и Метохији.

Четврти Видовдански марш, од Београда до Газиместана, почео је 13. јуна, у 9 сати од споменика Карађорђу код Храма Св. Саве.

Учесници Видовданског марша окупили су се најпре на јутарњој молитви у малој цркви код Храма Св. Саве

Овим путем позивамо све добронамерне људе који су у могућности да помогну Видовдански марш

С обзиром да не постоји спонзор Видовданског марша, свима је јасно да се марш финансира само добротворним прилозима, те овим путем позивамо све добронамерне људе који су у могућности да помогну Видовдански марш, да помогну уплатом на жиро рачун.

Прималац: Народни покрет Србије

Сврха уплате: Донација за Видовдански Марш 2010. године

Жиро рачун: 205-142128-19

Шифра плаћања: 88

Срдачан поздрав,

Организациони одбор Видовданског марша

Донације за Видовдански марш

Интелектуално (и не само интелектуално), једноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога.

Дилема око наслова

Нисам сигуран да разумем овај мој наслов. Реч »постмодерно« се користи у све ширем броју значења. Неретко, тиме се просто само жели додати арома учености и елеганције. Понекад се позивањем на постмодернизам сугерише флуидност ствари, стварности, догађања и постојања. Овакво позивање је смисленије, јер, како то ефектно каже Бодријар (Baudrillard), један од највећих постмодерниста: »Одсуство ствари из њих самих, чињеница да се оне не догађају, иако изгледа да се догађају, чињеница да се све повлачи и скрива иза своје спољашности и да није никад само себи истоветно – то је материјална илузија света. То је илузија у основи велике енигме, оне која нас урања у ужас и од које се штитимо формалном илузијом истине«.[1] Говорећи о »безнадежној политици постмодернизма« Х. Кариел каже да »За постмодернисту је једноставно прекасно да се супротстави полету индустријског друштва.(…) Одлучни да ништа не нападну, они су пасионирано безосећајни«.[2]

»Одсуство ствари из њих самих«, »материјална илузија света«, то су мисли које човека наводе да данашњи положај власника доведе у везу са постмодернизмом. Ту спада и немоћ супротстављања једном полету, једино што није реч о »полету индустријског друштва«. Индустрија и производња су све даље од фокуса савремене економије. Као што је пре око годину дана написао Небојша Попов: »Показало се наиме да је усмереност на опстанак и развој производње нешто споредно, да она јењава, гаси се у многим погонима… Тежиште је на брзој продаји и финансијским шпекулацијама«.[3]

Све у свему, управо је магловитост појма (нарочито за нестручњаке – али помало и за стручњаке) она карактеристика која омогућује да се се израз »постмодерно« користи и као могућа ознака савременог власништва.

Приближавање корпорације држави – које је било обележје модерности – данас није довољна индикација за одређивање места и садржине власништва.
Одвајање од пре-модерних корена постала је стварност, али се није нашао стабилни нови ослонац у држави, па ни у поређењу са државом. Истовремено, и држава постаје постмодерна.
У том контексту, материјалност власништва заиста постаје у доброј мери »материјална илузија«.

Постмодерно је корак даље од модерног (мада није увек јасно у ком правцу). Чувену – и још увек релевантну – анализу модерног власништва дали су Берл и Минс (Berle и Means) у књизи Модерна корпорација и приватно власништво. Реч је о анализи још из 1932, с тим да је дошло до једног ревидираног издања 1968. године. Књига је поново издата 1991. године, са предговором Вајденбаума (Weidenbaum) и Јенсена.[4] У том предговору наглашава се да је најтрајнија идеја књиге »раздвајање власништва од контроле модерне корпорације«. Додаје се и то да Берл и Минс показују јасну свест о проблему могућег (и вероватног) раздвајања интереса власника и менаџера, што је суштина проблема који се данас дефинише као »теорија представљања« (agency theory).[5] Берл је у дорађеном издању из 1968. наглашавао да корпорације не могу више да сматрају да су њихове фабрике, средства за производњу или њихова организација, њихово власништво. »Све се више препознаје да колективне делатности, па и оне којима се претежно баве корпорације, постају налик на делатности државе. Корпорације су у суштини политичке конструкције.«[6]

То приближавање корпорације држави – које је било обележје модерности – данас није довољна индикација за одређивање места и садржине власништва. Одвајање од пре-модерних корена постала је стварност, али се није нашао стабилни нови ослонац у држави, па ни у поређењу са државом. Истовремено, и држава постаје постмодерна. У том контексту, материјалност власништва заиста постаје у доброј мери »материјална илузија«.

Заиста је тешко рећи шта је заправо власништво (посебно, корпоративно власништво) данас.

О још једном проблематичном термину – (»транзиција«)

Није све добро што је на линији Кардеља, као што није све добро што је на линији идеја Међународног монетарног фонда.
ММФ је имао и одличне али и катастрофалне идеје и мере.

У вези са власништвом – па и у вези са државом у којој живимо – веома се често користи израз и квалификација »транзиција«. То није без смисла и основа – нарочито када је реч о власништву. Државно и друштвено власништво прелазе у приватно и корпоративно, постоји дакле нека транзиција. Оно што је, међутим, тешко прихватљиво то је квалификација (и замена) целе наше стварности са »транзицијом« – а то се данас чини у свим бившим социјалистичким земљама. Тиме се заправо не мења раније уврежени однос према стварности већ се тежи ка замрзавању перцепције која је гајена у доба социјализма.

Сетимо се, ми нисмо за себе говорили да смо комунистичка или социјалистичка земља (то су о нама говорили на Западу). Ми смо »градили социјализам«, ишли смо ка комунизму. То је (посебно за руководиоце) било веома лагодно и практично. Требало је сачувати идиличну слику о социјализму/комунизму, а то би било прилично тешко ако би се говорило да је то што је око нас, то што видимо и доживљавамо, већ комунизам/социјализам. Много је било лакше (мада није баш било сасвим лако) инсистирати на дивљењу једном циљу ка којем идемо, него на дивљењу стварности коју видимо. Тако је створена магија транзиције. Када је реч о транзицији, вредности су опредељене правцем у којем идемо, уместо стварношћу у којој живимо. Тиме се истовремено тежи ка обесмишљавању – или барем отупљењу – сваке критике. Ствара се контекст у којем се можемо питати да ли идемо довољно полетно или довољно брзо; долази у обзир корекција хода, али не долази у обзир корекција социјализма/комунизма, јер њега још нема, тамо још нисмо стигли. Суочавање је стално одлагано. Мислим да данас кроз концепт »транзиције«, кроз стално наглашавање »транзиције«, кроз небројене установе и публикације које у своје име и у своја гесла укључују реч »транзиција«, остајемо код поимања стварности које је сугерисала комунистичка идеологија. Тежи се да се сачува безгрешна идеалност капитализма – а то је замисливо једино на тај начин да оно у чему живимо не назовемо капитализмом (јер би у супротном постало очигледно, да капитализам није ни безгрешан ни идеалан). Уместо тога ми поново »градимо« нешто, видимо себе на путу ка нечему, све несавршености сваљујемо на транзицију. Поред тога, вредност потеза се процењује по правцу (могло би се рећи по томе да ли је »на линији«) а не по стварним ефектима. Мислим да нисмо имали ни разлога ни права да социјализам деценијама (и након више петогодишњих планова) третирамо као циљ, као идеал, а не као стварност. Немамо то право ни са капитализмом, са којим такође већ живимо две деценије. Тачно је да није још све приватизовано, али капитализам не почиње када све буде приватизовано. У многим земљама Источне Европе (и »западног Балкана«) већ данас је већи део привреде у приватним рукама него у Америци и неким земљама Западне Европе. Не бисмо смели више дозволити да правац и оријентација одређује вредносне судове. Није све добро што је на линији Кардеља, као што није све добро што је на линији идеја Међународног монетарног фонда. ММФ је имао и одличне али и катастрофалне идеје и мере.

Ствари се не могу вредновати тиме да ли су тржишно оријентисане већ да ли ваљају.

Ако је нека мера тржишно оријентисана, из тога не следи да је добра и рационална, само због тога што је на линији капитализма (као што наравно не следи ни то да није добра и није рационална). Ако је човек жедан, мерило среће је неко време опредељено тиме да ли смо на правом путу (рецимо, ка бунару или ка самоуслузи). Али ако стигнемо до бунара или самоуслуге, вредности (и наша срећа) нису више опредељени тиме да ли смо на правом курсу, већ тиме има ли воде у бунару, да ли је самоуслуга отворена (и има ли у њој барем киселе воде). Дошли смо у капитализам, живимо у капитализму. Ствари се не могу вредновати тиме да ли су тржишно оријентисане већ да ли ваљају. Ако лоше живимо, то није зато што смо још у транзицији (све ће доћи на своје место кад будемо стигли до одредишта). Ако нешто не ваља, то је због тога што не ваља, и требало би нешто учинити, уместо да се чека да прође транзиција.

Самоуправљање, друштвена својина и обесмишљавање власника

Наша бивша земља, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, дала је својеврстан допринос конципирању власништва, могли бисмо рећи постмодернизацији власништва.
Створена је једна занимљива варијанта колективне својине и она је имала ослонац и у неким идејама које нису без вредности.
Није без смисла и логике дати управљачка права онима који непосредно врше неки посао.
Идеја самоуправљања је имала одређене корене и у западним економијама.

Наша бивша земља, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, дала је својеврстан допринос конципирању власништва, могли бисмо рећи постмодернизацији власништва. Створена је једна занимљива варијанта колективне својине и она је имала ослонац и у неким идејама које нису без вредности. Није без смисла и логике дати управљачка права онима који непосредно врше неки посао. Идеја самоуправљања је имала одређене корене и у западним економијама. Створити једну правну структуру и једну економску структуру која би функционисала на основама самоуправљања и друштвеног власништва био је (био би) огроман посао заиста историјског значаја. Нисам сигуран да ли је уопште било могуће урадити тај задатак. Знамо да то никада није озбиљно ни покушано.

Проблем је у томе да није нимало лако спојити две ствари: веровати у нешто и узети исто за озбиљно. У време стварања самоуправљања све се ослањало на веровање. Ако се нешто узима за озбиљно, онда се узимају у обзир и сумње – а то је било политички неприхватљиво. Сумње су имали само дисиденти – али нису они писали Закон о удруженом раду. Сећам се да сам негде седамдесетих година једном покушао да израчунам колико би времена одузимало ако бих заиста отишао на све састанке и скупове на којима сам имао самоуправљачка права (разни факултетски органи, самоуправне интересне заједнице за науку на разним нивоима, комисије, скупови станара итд.) и ако бих заиста прочитао све материјале о којима се дискутовало. Узео сам као узорак једну недељу и испало је да би ми за то било потребно око 15 часова дневно те недеље. Да се поставило питање логистике самоуправљања и да је озбиљно тражен одговор можда би се дошло до закључка да је реализација самоуправљања у свим сегментима друштвеног и економског живота једноставно немогућа. Замисливо је и то да би се као резултат озбиљног разматрања постављеног питања нашла нека решења, неки рационални компромиси који би омогућили реализацију основне идеје. Али, као што рекох, у првом плану је било веровање, а то је онемогућило да се нове идеје критички провере (тј. да се узму за озбиљно).

Требало је осмислити и правно изразити једну сложену и занимљиву идеју, требало је дати одговор на питање на који су начин радници у организацији удруженог рада заправо власници. То је био задатак Закона о удруженом раду. Нажалост, огромна већина одредаба сведочи само о верности идеји, уместо да идеју покуша да реализује. Једна дефиниција друштвене својине дата је у члану 2 у којем се каже да основу социјалистичког самоуправног удруженог рада чини: »друштвена својина средстава за производњу, која искључује било какав систем потчињавања човека и експлоатације туђег рада и која, укидањем отуђености радничке класе и радних људи од средстава за производњу и других услова рада и резултата рада, обезбеђује самоуправљање радних људи у производњи и расподели производа рада и усмеравање развоја друштва на самоуправним основама и омогућује сваком да се, под једнаким условима, укључи у удружени рад и да на основу свог рада стиче доходак за задовољавање личних и заједничких потреба«.

Анализирајући друштвену својину након петнаестак година функционисања, професор Андрија Гамс примећује да је створена нека »крња приватна својина«.
Крња, »јер не садржи битну компоненту приватне својине – одговорност предметима своје својине«

Могло би се рећи да је то само једна уводна одредба, али озбиљна правна разрада изостаје и у даљем тексту, норме замагљују (или просто замењују) политичке фразе. У члану 2 се помиње доходак који би заправо требало да буде резултат својинских права, те је било посебно важно да се ово власничко право прецизно дефинише.

Ево шта, међутим, каже, члан 45 став 1 и 2 ЗУР-а:

»Доходак је део укупног производа друштва који радници у основној организацији удруженог рада стичу у новчаном виду као друштвено признање резултата свог и укупног друштвеног рада, у условима социјалистичке робне производње, а којим радници у основној организацији управљају на основу свог права рада друштвеним средствима.

Радници у основној организацији стичу доходак зависно од производности текућег рада и успешности управљања и привређивања друштвеним средствима као својим и друштвеним минулим радом у основној организацији и у другим облицима удруживања рада и средстава, као и од сталног прилагођавања производње и обављања друге делатности условима тржишта, потребама друштва и односима које радници самоуправно уређују и о којима одлучују у оквиру друштвено-политичких заједница«.

Ето на основу те формуле се утврђује доходак. Човек се пита шта је ту заправо норма, где је правило из које следи шта »власницима« заправо припада. Уместо одговора на то (тешко и сложено) питање, у простор норми се једноставно убацује прегршт политичких ставова, жеља и парола.На тај начин, постало је прилично магловито шта су заправо права власника. Одлуке у вези са својином су наравно доношене, али су доношене од стране оних који су имали политички (партијски) повлашћени положај, или од стране оних који су се успели наметнути као власници, у ситуацији када једноставно није јасно ко је власник. Треба при том рећи да дговорност увек измиче ако формални доносиоци одлука нису истовремено и стварни доносиоци одлука.

Анализирајући друштвену својину након петнаестак година функционисања, професор Гамс примећује да је створена нека »крња приватна својина«. Крња, »јер не садржи битну компоненту приватне својине – одговорност предметима своје својине«.[7] Поред тога, замагљено је питање титулара друштвене својине.[8] Од интереса је такође констатација Гамса да није ни логично ни сврсисходно да радници у ООУР-има »који не могу имати знања из потребних специјалних области модерне технологије« имају (барем у начелу) »последњу реч у вођењу пословања предузећа«.[9]

Маргинализација власника у савременом капитализму?

У току последњих деценија сведоци смо појава и тенденција које воде до питања да ли ће сам капитализам успети да маргинализује власнике, након што нестају са сцене друштвена својина и самоуправни социјализам.
Постоје појаве у савременом капитализму – нарочито у домену финансијског капитала – које доводе у питање реалност власника и њихових овлашћења.

Закон о удруженом раду донео је један систем у којем су пароле замениле јасна овлашћења. Декларисани власници нису имали ни јасан преглед ни стварну контролу својине. Питање титулара је било замагљено. Стварност је постала тешко сагледива, нашла се, заправо, у доброј мери ван људских видика. С аспекта таквог система власништва, приватно власништво над средствима за производњу се чинило као оаза сигурности и прегледности. Не одбацујући у потпуности самоуправљање, Гамс сматра да је робна привреда базирана на приватној својини спојива и са социјализмом. Додаје да »тамо где приватно предузимаштво, приватна иницијатива даје боље привредне резултате, треба успоставити праву робну привреду базирану на приватној својини«.[10]Ово данас можда звучи као опште место, које понављају и људи који се са проблемом никада нису стварно суочили. Гамсова књига је, међутим, објављена 1987, када се до таквих закључака није долазило без озбиљног размишљања – и без одређене храбрости.

Оно што бих хтео да кажем у даљем тексту је то да смо у току последњих деценија – и посебно у току последњих година – сведоци појава и тенденција које воде до питања да ли ће сам капитализам успети да маргинализује власнике, након што нестају са сцене друштвена својина и самоуправни социјализам. Постоје појаве у савременом капитализму – нарочито у домену финансијског капитала – које доводе у питање реалност власника и њихових овлашћења.

1.  Проблем представљања

Овлашћење коришћења се углавном обавља преко представника/менаџера.
Исто важи у доброј мери и за право располагања.

Постоји ли ефикасна контрола над менаџерима?

Проблем представљања су Берл и Минс отворили још током тридесетих година прошлог века. Тај проблем се не односи на целу сферу приватне својине, али се односи на веома значајан део својине у области производње и финансија. Да бих проблем приближио, поменућу да сам једном приликом из чисте радозналости поставио једно питање десеторици својих колега професора на универзитету Емори (Еморy) у Атланти. Зна се да у Америци изузетно мало људи држи своју уштеђевину на штедним улозима. Уместо тога, своје паре улажу у акције. То се, наравно, често ради и у Европи. На тај начин, приходи су најчешће већи (или је то барем раније тако било), а новац је у функцији, може да служи економским подухватима. Акционари су власници. Има наравно крупних акционара који држе већину акција једне компаније (те су ближи ефективној контроли). Већина акционара, међутим, има релативно мали удео – а у многим подухватима и нема појединаца који би били доминантни акционари. Питање које сам поставио мојим колегама акционарима/власницима је да ли знају чега су власници. Нико није знао. Неки су умели да наведу примере из пакета акција, неки нису могли да наведу чак ни толико. Ниједан од професора није могао тачно да наведе над чим има власништво. Сви су наравно добијали дивиденде – значи добијали су корист која припада власницима. Сносили су и ризик – дивиденде су изостајале и капитал им се смањивао када су економска кретања била негативна. Додао бих да су дохоци (или губици) били јасно квантификоване последице берзанских кретања. Да ли је то довољно да се моје америчке колеге сматрају »правим« власницима? Да ли је то власништво које и даље садржи класична овлашћења власника – овлашћење држања (ius possidendi) овлашћење коришћења (ius utendi и ius fruendi), те овлашћење располагања (ius disponendi). Зна се, наравно, да ова овлашћења у развијеном капитализму нису више без ограда и модификација, може се говорити о одређеној »социјализацији« првобитног индивидуалистичког концепта[11] – но три кључна овлашћења су и даље истицана као одреднице приватне својине. Треба знати да се до акција најчешће долази преко банака, да је уобичајено пословање преко пакета акција којим рукују банке – и чињеница је да акционари често не памте шта је у пакету. Ако су у том пакету, рецимо, акције једне фабрике намештаја и једне банке, поставља се питање колико су реална (или колико су имагинарна) власничка овлашћења. То наравно зависи и од бројности акција (и удела), али у сваком случају овлашћење коришћења се углавном обавља преко представника/менаџера. Исто важи у доброј мери и за право располагања, јер се трговина акцијама, промене унутар пакета, замена за повољније, често поверава банкама и берзанским агентима.

Менаџерске плате и бонуси нису само наговештаји да право коришћења измиче из руку власника.
Ту је и питање постоји ли и даље ослонац рационалности у чињеници да се у ризике улази својом својином.

Тако долазимо до проблема представљања. Другим речима, суочавамо се са два питања: прво, постоји ли ефикасна контрола над менаџерима, односно да ли је овлашћење коришћења и даље у рукама власника; и друго, ако су се представници/менаџери осамосталили, да ли су барем мотивисани у правцу заштите интереса власника. Последњих година положај менаџера је постао веома популарна (и истовремено иритантна) тема. Навео бих један пример. Познати амерички ланац продавница Хом Дипо (Home Depot) је 2000. године ангажовао за генералног директора (CEO) Боба Нарделија (Bob Nardelli). Пошто пословни резултати нису били баш најбољи, Нардели је почео са реформама и рационализацијом. То је значило отпуштање око 200 запослених (углавном касирки). Рационализација је донела уштеду од око пет милиона долара (просечна бруто плата отпуштених износила је око 25.000 долара годишње). Рекло би се да је то можда мало сурово, али у интересу ефикасног пословања. Но постоји и други угао гледања. Годишња плата Нарделија износила је 156 милиона долара. Да мало приближим читаоцу ову суму, из ове плате је Нардели могао да купи дневно 20 аутомобила (истина, није имао потребе за колима, јер је имао привилегију да бесплатно користи луксузна кола компаније). Другим речима, да је плата Нарделија смањена са 156 на, рецимо, 151 милион, не би требало никога отпустити. Могло би се додати и то да су Нардели (и генерални директор пре њега) вероватно били више одговорни за пословне неуспехе него што су то биле касирке. Негативни пословни резултати су се наставили (било је и даље »рационализације«), док на крају Нардели није отпуштен 2006. године. Том приликом је добио отпремнину од 210 милиона долара.[12] Тиме прича о Нарделију није завршена. Он је постао генерални директор аутомобилске компаније »Крајслер« (Chrysler), и с њим је »Крајслер« отишао под стечај за време берзанске кризе 2008. године.

Питање које се намеће јесте где су били власници које је Нардели представљао? Да ли су били у положају да врше власничка права? Многи сигурно нису, јер нису ни знали да у свом пакету акција имају и акције Хом Дипо. Основно је питање да ли је створена конструкција представљања у којој се задржавају основна овлашћења приватног власништва, или се, напротив, обесмишљава приватно власништво. Менаџерске плате и бонуси нису само наговештаји да право коришћења измиче из руку власника. Ту је и питање постоји ли и даље ослонац рационалности у чињеници да се у ризике улази – како то каже Гамс – својом својином. Могли су власници и непосредно повлачити лоше потезе, могли су бити сурови према запосленима – али на крају не би тако добро прошли као Нардели, већ би прошли како су прошли. Конструкција представљања доноси селективну расподелу последица пословних потеза.

Проблем представљања је једно од суштинских питања савременог капитализма.
Предности капитализма се углавном базирају на рационалности власника, односно на подстицајима који лични успех власника повезују с успешним пословањем.

Проблем представљања је једно од суштинских питања савременог капитализма. Предности капитализма се углавном базирају на рационалности власника, односно на подстицајима који лични успех власника повезују с успешним пословањем. Долазимо до питања остају ли ти подстицаји правилно усмерени у ситуацији када су власници све више удаљени од стварног коришћења власничког права, и од стварног управљања (а при том су последице тако расподељене да консеквенце лоших одлука не осете они који те одлуке у стварности доносе).

Поставља се и питање да ли имају праву контролу над управљањем макар они власници који имају значајан удео – и који су свесни свог удела. То више није лако утврдити. Границе стварне власти власника су последњих година провераване у више држава кроз неколико судских одлука. Велику је пажњу изазвао спор власника и директора у случају компаније »Волт Дизни« (Walt Disney Company). Повод је било ангажовање и отпремнина генералног директора Мајкла Овица (Michael Ovitz). Одбор директора је именовао Овица 1995. године, и он је био на челу компаније 14 месеци. Пресуда детаљно описује чињенично стање.[13] Овиц је од почетка изазвао антипатије. Ни послови нису добро ишли. На заједничке излете функционера ишло се заједничким аутобусом, али је Овиц инсистирао да он сам иде лимузином. Управни одбор је хтео да се ослободи Овица, но то су учинили – с обзиром на уговорни положај Овица и с обзиром на корпоративне обичаје – да тако кажем, веома тактично. Повели су Овица на једну екскурзију јахтом, те су му понудили растанак уз отпремнину од 140 милиона долара. То је довело до спора – акционари су тужили управни одбор. Јавно мнење је било на страни акционара, симпатије према акционарима су изражене и у тону пресуде – али не и у самој одлуци. Управни одбор (управљачи, као и менаџери) имају тзв. фидуцијарну обавезу (fiduciary duty) према власницима. Поставило се питање да ли је описаним поступањем чланова управног одбора повређена та фидуцијарна обавеза. Суд у држави Делавер (Delaware) је стао на становиште да није. То је потврдио и Врховни суд државе Делавер.[14]

Треба рећи да однос према фидуцијарној обавези није исти у свим земљама развијеног капитализма. Отприлике у исто време када је вођен спор »Волт Дизни« у држави Делавер, сличан спор је дошао пред Врховни суд Немачке (Bundesgerichtshof). Реч је била о бонусу у вредности од око 17 милиона долара, који је управни одбор компаније Манесман (Mannessmann) доделио одлазећем генералном директору. Немачки врховни суд је стао на страну акционара, констатовао је да је причињена штета, и одлучио је да је управни одбор дужан да акционарима надокнади штету. На крају су чланови управног одбора – на основу поравнања – платили више милиона долара акционарима.[15]

У сваком случају, остаје питање да ли је фидуцијарна обавеза реална и ефикасна обавеза, да ли је адекватно обезбеђена санкцијама, те како су власничка права и обавезе у стварности подељене између власника и њихових представника. Другим речима, у којој су мери власничка овлашћења и даље реална на терену модерне (или постмодерне) својине.

Делују добро осмишљени саморегулативни механизми.
Менаџерова репутација зависи од успеха, а поред тога менаџер добија и бонусе за добре пословне резултате – ти резултати користе и власницима.
Према томе, чак и ако менаџера воде сопствени интереси, они га воде у добром правцу.
Ова теза никада није била неспорна, а последњих година, нарочито у време финансијске кризе, озбиљно је доведена у питање.

Износи се и аргумент да чак и ако менаџери самостално врше власничка права, то још не треба да донесе извитоперене резултате, јер су подстицаји који утичу на понашање менаџера у ствари рационални подстицаји који воде ка успешном пословању. Делују добро осмишљени саморегулативни механизми. Менаџерова репутација зависи од успеха, а поред тога менаџер добија и бонусе за добре пословне резултате – ти резултати користе и власницима. Према томе, чак и ако менаџера воде сопствени интереси, они га воде у добром правцу. Ова теза никада није била неспорна, а последњих година, нарочито у време финансијске кризе, озбиљно је доведена у питање.

Менаџерске плате и бонуси заузимају све значајнији део економског простора. Године 2008, на врху кризе и након што су банке Вол Стрита добијале огромну помоћ од државе, на Вол Стриту су подељени бонуси у висини од 18 милијарди долара. То је тешко било повезати с успехом, јер су банке биле – могло би се рећи – на социјалној помоћи. Претходне године (2007), када криза још није била очита (али је интензивно стварана), само на Вол Стриту менаџери су добили бонусе у висини 32,9 милијарди долара.[16] Да би се те суме мало приближиле, просечна плата у Америци (рецимо плата болничарке) износи између 20.000 и 30.000 долара годишње. То значи, да би се са 32,9 милијарди долара могло покрити око 1,3 милиона радних места. Према томе, менаџерске плате и бонуси нису занемарљив фактор. Кључно је питање како се конструишу показатељи који доводе до бонуса. Показатељи и мерила могу се везати за резултате, као што могу и да се везују за привид резултата. Могу бити везани за дугорочне успехе, могу бити везани и за краткорочни успех, који се убрзо претвара у неуспех. Показатеље конструишу углавном представници, тј. сами менаџери и чланови управних одбора, што свакако доноси са собом огромну опасност. Власници практично нису на сцени, а државну регулативу многи одбијају као супротну тржишној привреди. При том се губи из вида не само то да је свака здрава привреда једна комбинација слободног тржишта и државне регулативе, већ и то да су главни (и проверени) аргументи за слободно тржиште ослоњени на рационалне интересе власника, уместо на рационалне интересе представника.

Менаџери који су довели до катастрофалних резултата заправо нису поступали нерационално, они су поступали рационално са становишта сопствених интереса.
Проблем је у томе да подстицаји нису усмерени у конструктивном правцу.

Иако зна да ће се економска конструкција срушити, за менаџера је рационално да се држи правца који ће му донети још неке бонусе, уместо да се на време окрене ка нечем здравијем, што у почетку захтева одрицања.

Анализирајући финансијску кризу Ендру Халден (Andrew Haldane), директор за финансијску стабилност Bank of England, износи да су постојећи подстицаји заправо наводили менаџере да потцене могућност да ствари крену у погрешном правцу.[17]17 Слична су и запажања Ричарда Познера (Richard Posner), познатог судије, писца бројних правних студија и познатог заговорника слободног тржишта. У свом предавању на Универзитету Колумбија, 24. новембра 2008. године, Познер је изнео становишта која радикално одступају од његових ранијих ставова. Говорећи о финансијској кризи, Познер је истакао да менаџери који су довели до катастрофалних резултата заправо нису поступали нерационално, они су поступали рационално са становишта сопствених интереса. Проблем је у томе да подстицаји нису усмерени у конструктивном правцу. Иако зна да ће се економска конструкција срушити, за менаџера је рационално да се држи правца који ће му донети још неке бонусе, уместо да се на време окрене ка нечем здравијем, што у почетку захтева одрицања. Ићи ка катастрофи није уопште ризично, имајући у виду последице неуспеха. (Ако је последица неуспеха отпремнина од стотинак милиона долара – онда неуспех није баш непривлачан.) Поред тога, чланови управног одбора – како каже Познер – такође нису мотивисани да буду поуздани представници акционара. Ако неко добије шестоцифрену накнаду (у доларима) да би годишње неколико пута присуствовао састанцима управног одбора, тај неће бити мотивисан да отвара фронтове и да оспори менаџерске плате и бонусе.

Проблем представљања несумњиво тражи да се преиспитају неке догме рационалности.

2 . Да ли је функционисање корпорација (и својина) у видокругу власника?

Проблеми постоје не само у вези са чињеницом да оне нису под ефикасном контролом власника, већ се јавља и питање да ли су те плате уопште познате власницима.

Поновио бих још једном Гамсову констатацију о томе да у ООУР-има (барем у начелу) последњу реч у пословању предузећа имају људи који не могу да имају специјална знања потребна за доношење сложених технолошких и финансијских одлука. Сличну критику самоуправљања својевремено сам прочитао у Вол Стрит џурналу, у једном коментару чија је поента била да не могу доносити рационалне одлуке радници који нису упознати с економским и технолошким премисама на које се ослања одлука. Одлуке се могу формално везати за све раднике, али оно о чему се одлучује остаје у доброј мери ван видокруга доносилаца одлука. Ширењем попришта шири се и проблем. Унутар основне организације удруженог рада већи део пословних проблема и одлука је још могао бити унутар видокруга самоуправљача. Теже је било сагледати проблеме у организацијама удруженог рада и сложеним организацијама удруженог рада.

Ту поново долазимо до једне тачке на којој су све очитије паралеле између самоуправног социјализма и данашњег (постмодерног) капитализма. Када је избио скандал око »Енрона« покренути су судски поступци и створена је једна посебна комисија (комисија Пауерс – Powers Comitee) да испита како је могло доћи до аномалија таквих димензија. Један од кључних налаза комисије Пауерс је био да су трансакције биле превише компликоване и премало транспарентне и једноставно нису биле разумљиве за оне који читају финансијске извештаје. Према томе, ток догађаја и могуће опције нису могли схватити ни власници.[18] Трансакције следе компликоване математичке моделе, актери се склањају иза других актера и алтер ега. У афери »Голдман-Сакс« (Goldman & Sachs) јавља се оптужба да је Голдман створио пакет Abacus 2007.AC1 на захтев познатог менаџера Џона Полсона (John  Paulson) који је профит очекивао од пропасти тржишта некретнина – и који је 2007. године зарадио 3,7 милијарди долара, пошто је заиста дошло до краха тржишта некретнина. И сама компанија »Голдман-Сакс« је зарадила на том краху. Истовремено, Голдман је охрабривао неке клијенте да улажу новац који би донео профит ако дође до финансијског успона тржишта некретнина.[19] Долази до (кон)фузије улога. Пишући о појавама које обележавају аферу »Голдман-Сакс«, коментатор Фајненшал тајмса Мартин Волф (Wолф) каже да је улога великих финансијских институција постала очигледно проблематична, они су истовремено и кућа (касино), највећи играчи за коцкарским столовима, агенти за друге играче – а ако ствари крену низбрдо, њихова је одговорност лимитирана, а могу и очекивати државну помоћ.[20] Власници са чијим се акцијама врши коцкање тешко да то могу да прате. Ствари се отежавају тиме да трансакције обухватају све шири простор, који је понекад и глобалан. Додао бих да су сумње које се везују за »Голдман-Сакс«[21] резултат рада специјалне државне истражне комисије а не свести власника акција, мада власници акција нису били само појединци већ и неке светске банке, као Банка ABN AMRO..

Вративши се на плате менаџера треба рећи и то да проблеми постоје не само у вези са чињеницом да оне нису под ефикасном контролом власника, већ се јавља и питање да ли су те плате уопште познате власницима. У многим земљама – посебно у бившим социјалистичким земљама – плате привредних руководилаца нису јавне, настоји се само да се јавним учине плате руководилаца државних фирми. У том погледу веома је значајна норма донета недавно у САД, инспирисана скандалом »Енрон«. По тим прописима, одређеној контроли јавности подлежу сви берзански актери – дакле и приватна предузећа. Што је такође веома важно, прописано је и то на који начин треба исказати плате. Значај начина исказа се најбоље види на једном примеру. Извештај сачињен по ранијим прописима је показивао да за 2006. годину плата Невила Издела (Neville Isdale), генералног директора »Кока-Коле«, износи 7,5 милиона долара. То је оно што је било познато – онима којима је било познато. По новим правилима евиденције у исказану плату су урачуната и друга давања, те је испало да је плата Издела за 2006. годину заправо износила 32,3 милиона долара. [22] Некада се јављао захтев да би неке од ствари које знају само власници требало учинити јавним. Данас се јавља потреба да се ствари учине јавним, да би сазнали и власници. По модификованој верзији нових америчких прописа која важи од 4. фебруара 2008. године потребно је учинити јавним плате главног извршног директора (principal executive officer), главног финансијског директора (principal financial officer), те плате даља три извршна директора са највишим примањима. То важи за све компаније чије су акције на берзи. Утврђено је и то на који начин треба рачунати и исказати плате.[23] Очигледно је да транспарентност није (ни за власнике) природна последица данашњих својинских односа, за њено обезбеђење је потребан одређен степен државне регулативе.

У вези са транспарентношћу јавља се и проблем актера који нису ни власници ни представници, али који имају веома значајан утицај на кретања на финансијском тржишту.
Поменуо бих агенције за процену кредитне способности (CRA – Credit Rating Agencies).
Ове агенције процењују кредитну способност компанија, па и држава.
Њихове процене утичу на вредност акција, па и на привредна кретања уопште.

У вези са транспарентношћу јавља се и проблем актера који нису ни власници ни представници, али који имају веома значајан утицај на кретања на финансијском тржишту. Поменуо бих агенције за процену кредитне способности (CRA – Credit Rating Agencies). Ове агенције процењују кредитну способност компанија, па и држава. Њихове процене утичу на вредност акција, па и на привредна кретања уопште. Најпознатије од ових агенција, рецимо Муди, Стандард & Пур, Фич (Moody, Standard & Poor, Fitch) постале су кључни актери светске економије. Данас се све више говори о томе да су те агенције својим погрешним проценама значајно утицале да опасности остану предуго сакривене.[24] Чињеница је и то да ЦРА не сноси последице својих погрешних процена. Може доћи до губитка репутације, али је питање да ли је то довољно. Неки стручњаци – као, на пример италијански професор Бусани (Буссани) – предлажу да се створе норме које би донеле и конкретнију, па и финансијску одговорност.[25] Велико је питање колико се ови предлози могу остварити. Неспорно је, међутим, да одсуство адекватне транспарентности озбиљно доводи у питање реалност власничких овлашћења.

3.  Ко су компаније?

Почетком прошле године, када су се јављали знаци опоравка тржишта, неке компаније су почеле поново да исплаћују раније бонусе. Примања менаџера се делом састоје од акција. Ако је реч о акцијама истог предузећа, тај облик бонуса је подстицај у добром правцу, јер ће менаџер добити веће бонусе ако вредност акција расте – а ако вредност акција расте, добро ће проћи и други акционари. Пошто су неке акције пропале, око 100 америчких компанија је одлучило да менаџере награди на тај начин што је њима (и само њима) омогућено да пропале акције замене за друге вредније. Тиме су менаџери (за разлику од власника не-менаџера) изоловани од негативних консеквенци пословања. Тако је поступио, на пример, Гугл (Google).

Те мере су наишле на доста критика и добиле су и доста публицитета. Вашингтон пост (Washington Post) наводи да – бранећи се од критика – »компаније тврде« да су такви потези неопходни да се задрже и мотивишу службеници.[26] Ваља застати код речи »компаније тврде« и упитати се ко су заправо компаније? Тешко је претпоставити да се мисли на власнике (који су остали с обезвређеним акцијама). Остаје питање која је (и чија је) стварност која је данас призната као компанија? Да ли је приватно власништво над компанијама и над финансијским капиталом данас стварност, или је пред нама – као што каже Бодријар – још једно »одсуство ствари из њих самих«.

Постприватна својина?

Ставови ММФ нису ставови незаинтересованог стручњака.
ММФ даје зајмове.

Читам на интернет издању Б 92, од 22. марта 2010. године, да је Богдан Лисоволик, представник Међународног монетарног фонда (ММФ) у Београду, оценио да је »време да се обнови процес приватизације јавних предузећа у Србији«. Могуће је да би то заиста било потребно и корисно. Замисливо је и то да би једна економска анализа довела до другачијег закључка. Ставови ММФ нису ставови незаинтересованог стручњака. ММФ даје зајмове. Примарни (и природни) је интерес зајмодавца да се наплати дуг. Наравно, дуг може да плати тај ко има пара.

Ако се преостала јавна предузећа приватизују, држава ће имати више пара и биће веће шансе да се наплати дуг. То је позитивно за повериоца (за ММФ). Да ли ће то позитивно утицати на економију? Замисливо је да хоће, могуће је да неће. Наша држава има већ доста искуства са приватизацијама (наш регион још више). Знамо да су неке приватизације донеле веома добре резултате, знамо да су неке приватизације донеле катастрофалне резултате. Интелектуално (и не само интелектуално), једноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога. Требало би се одвојити од уврежених рефлекса »транзиције«, треба превазићи став да се вредност одређује правцем, те према томе што даље од државне или друштвене својине, тим већа срећа. Наравно, много је теже анализирати могуће консеквенце једне конкретне приватизације него бити на линији. Да би анализа била адекватна није довољно само упоредити уврежене конотације приватне и државне својине, већ је потребно да се суочимо с тим који је то стварни сплет односа и овлашћења који настаје путем приватизације.

Питање је колико смо спремни за такво суочавање. То да многи од нас у државама бивше Југославије имају непосредна искуства са више концепција својине и више догми може да створи инерцију и инстинкт везивања за дежурну догму. Исто искуство може, међутим, да представља и компаративну предност, јер је теже видети догму са интелектуалне дистанце онима који су живот провели унутар радијуса једне те исте догме – а лакше је релативизирати догму онима који су искусили промене догми.

Да класични концепти понекад постају сметња за виђење стварности уочено је још у римском праву.

Одвајање од догми је данас олакшано и тиме да се у многим државама чије смо економске системе сматрали моделима данас веома озбиљно ради на регулативи која би створила рационалне оквире данашњих својинских односа. То ће највероватније бити дуг пут, оптерећен контроверзама. Врло је могуће да ће се поставити и питање да ли је термин »приватно« и концепције које се везују за »приватну својину«, и даље путоказ, или пак сметња да се сагледа данашња стварност. Након берзанске кризе 1987. године, Николас Бреди (Nicholas Brady) – који је водио комисију Америчког конгреса за испитивање узрока слома – рекао је: »Оно што не можеш да објасниш, нећеш моћи ни да поправиш«.[27] Тешко је објаснити данашње »постмодерне« појаве ако настојимо да их сагледамо у традиционалном координатном систему приватне својине.

То да класични концепти понекад постају сметња за виђење стварности уочено је још у римском праву. Након што је један концепт својине високог ауторитета био редукован на »голу својину«, Јустинијан се одлучује за суочавање са (тадашњом) новом стварношћу. По речима Јустинијана:

»Уклањајући овом одлуком бесмислицу некадашње превелике прецизности, не допуштамо да постоји ма каква разлика између сопственика који има голу својину ex iure Quiritium, и сопственика који има само бонитарну својину, јер нећемо да постоји такво разликовање, нити назив ex iure Quiritium, који се нимало не разликује од загонетке, нигде се не среће у пракси, нити има неког смисла, већ је то израз празан и сувишан који младе људе који тек долазе да изучавају правну науку само застрашује…«[28]

Било би заиста опасно ако бисмо ми у »земљама транзиције« наставили да доказујемо да нисмо комунисти и ако бисмо наставили да се и даље боримо са старим нерационалностима, те да решења тражимо у бившој рационалности приватног власништва.
Треба уместо тога да се придружимо онима који се суочавају с новим ирационалностима и траже нову рационалност.

Имајући у виду односе који су се данас обликовали као стварност, замислива су два решења: да се значајно повећају стварна овлашћења власника[29] или пак да се просто прихвати да је у неким областима савремене економије својина постала огољена, да власници не могу у довољној мери да ограничавају и рационализују посреднике/менаџере, те да се рационализација тражи путем других инструмената. Тешко је веровати да је у домену модерних корпорација (и посебно финансијског капитала) могуће вратити стварну контролу приватних власника. Ако је то тако, онда не могу бити довољно ефикасни ни рационални инструменти који полазе од тога да је право управљања у рукама приватних власника. Рационална правила понашања се могу поставити само ако су нам у видокругу прави актери. Можда смо на прагу прихватања постприватне својине.

Било би заиста опасно ако бисмо ми у »земљама транзиције« наставили да доказујемо да нисмо комунисти и ако бисмо наставили да се и даље боримо са старим нерационалностима, те да решења тражимо у бившој рационалности приватног власништва. Треба уместо тога да се придружимо онима који се суочавају с новим ирационалностима и траже нову рационалност.

Аутор је професор универзитета

Преузето из часописа “Република”

Упутнице:

---

[1] Бодријар, Савршени злочин, Беогрд, 1998, 12.

[2] H. Kariel, The Desperate Politics of Postmodernism, University of Massachusetts Press, 1989, p. ix.

[3] »Стратези и стратегија«, Република, 462-463/ 2009, str. 3.

[4] Adolf Berle, Gardiner Means, The Modern Corporation & Private Property – with a new introduction by M. Weidenbaum & M. Jensen, Transaction Publishers, New Brunswick, 1991.

[5] Berle & Means, op. cit., str. ix Uvoda.

[6] Berle & Means, op. cit., str. xxxviii.

[7] A. Гамс, Својина, ЦФДТ, Београд 1987, стр. 363.

[8] Гамс, оп. цит., стр. 291.

[9] Гамс, оп. цит., стр. 358.

[10] Гамс, оп. цит., стр. 362.

[11] О социјалним функцијама имовине говори већ и Леон Диги – Léon Duguit, Les transformations générales du droit privé depuis le Code Napoléon, Paris 1920.

[12] Ови су подаци публиковани на више места. Видети, на пример: R. Beals, »Nardelli deal reveals some Home truth«, Financial Times, 6-7. januar, 2007.

[13] The Walt Disney Company Derivative Litigation, 907 A. 2d 693 – одлука од 9. августа 2005.

[14] 906 A. 2d 27, одлука од 18. јуна 2006.

[15] Bundesgerichtshof, одлука od 21. децембра 2005.
Видети упоредну анализу два случаја: F. A. Gewurtz, Disney in a Comparative Light, 55, American Journal of Comparative Law, 2007, str. 453-492.

[16] Те податке су објавили многи медији, видети на пример, New York Times, 29. јануар 2009, чланак под насловом »What Red Ink? Wall Street Paid Hefty Bonuses«.

[17] Videti N. Koen (Cohen), »Haldane sets out banks’ systemic failures«, Financial Times, 13. februar 2009.

[18] Видети M. Gadwell, »Open Secrets«, The New Yorker, 8. januar 2007.

[19] Међу бројним текстовима на ту тему видети, на пример, текст Л. Стори (Story) и г. Моргенсон, S.E.C. »Accuses Goldman of Fraud in Housing Deal«, New York Times, 16. april 2010.

[20] M. Wolf, »Why cautious reform of finance is the risky option«, Financial Times, 28. april 2010.

[21] У току писања овог текста у мају 2010. године још је реч само о сумњама.

[22] Видети Atlanta Journal Constitution, 10. март 2007, стр. C.1.

[23] Regulation S-K, Item 402(a) – 17 C.F.R.para 229.402.

[24] Видети текст Г. Моргенсон и Л. Стори (Story) »Rating Agency Data Aided Wall Street Mortgage Deals«, New York Times, 23. april 2010.

[25] M. Bussani, »Credit Rating Agencies’ Accountability, Short Notes on a Global Issue«, Global Jurist, 2010, vol. 10, iss. 1.

[26] Видети T Murakami, »Underwater Stock Options Get a Lifeline from Firms«, Washington Post, 7. март 2009.

[27] Ова се реченица цанас поново често помиње. Видети, на пример, завршну реченицу у чланку B. Applebaum, S. Chan, »Senate Financial Bill Misguided, Some Academics Say«, New York Times, 2. maj 2010.

[28] Iustinianus, C.J. 7, 25, 1 (530-531) – srpski tekst iz knjige M. Sič, Praktikum iz Rimskog privatnog prava, Novi Sad, 2002, str. 111.

[29] Такав прилаз заговарајунеки познати аутори, као на пример Lucian A. Bebchuk, »The Case for Increasing Shareholder Power«, 118 Harvard Law Review 833 (2005).

Универзитет у Београду

Ректорат

Српско филозофско друштво

Медији

ЈАВНИ ПРОТЕСТ ПРОТИВ АКАДЕМСКОГ НАЦИОНАЛНОГ САМОПОНИЖЕЊА

Ми, доле потписани, овим путем прилажемо свој најоштрији протест због акције довођења осведочених непријатеља ове државе и нашег народа на конфе­ренцију „Асиметрични ратови, међународни односи и теорија праведног рата”, заказаној за 17-19 јун, о. г., на Филозофском факултету у Београду у оквиру “International Law and Ethics Conference Series (ILECS)” (оснивачи проф. др Александар Јокић, Portland State Univ. и проф. др Јован Бабић, Филозофски факултет, Београд) а у организацији до сада непознатог Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва и Београдског Универзитета.

На страну зачуђујуће сужен избор учесника – 14 иностраних уз само једног домаћег референта (проф. др Јован Бабић, као преостали суоснивач и организатор) – насупрот тако сложеној интердисциплинарној теми. Зашто група иностраних учењака заседа у Београду о трошку наше државе? Зар су наши филозофи и остали посленици друштвених наука недовољно компетентни за дијалог с њима? Да је ограничен само на то, протест би тицао научне струке и нашег слуганског односа „према свету”. Реч је, међутим, о нечему много важ­нијем од пуко филозофске расправе.

Прави разлози за протест садржани су у томе што је:

1) организатор позвао неке од учесника који у озбиљној земљи ни у ком случају не би доживели гостопримство на највишем, академском нивоу;

2) што ће један од њих бити награђен почасним докторатом, а што ће остати као беспримеран догађај, нарочито ако се мотри према лауреатовим заслугама за исти.

Ад. 1) Реч је, прво, о Мајклу Волцеру (Универзитет Принстон, СAД) – који у нашем контексту није значајан као аутор цитираних књига, него као инте­лек­туалац који се ентузија­стички залагао за бомбардовање Србије. Помињем га као првог зато што ће му бити посвећен први део речене конфе­рен­ције.

Други је Дејвид Лубен (Универзитет Џорџтаун, СAД) – који је вођен видљивим антисрпским политичким мотивима острашћено нападао први зборник радова с ИЛЕКСА, објављен у САД (вид. The Philosop­hical Review, Vol. 111 (October 2002), No. 4, pp. 620-24), и другим идеолошки обојеним текстовима (као на пример http://www.allbusiness.com/legal/4081615-1.html), без икакве аналитичке вредности. Дотични се уз то готово прославио оптужбом Србије за геноцид у тексту „Timid JusticeThe ICJ should have been harder on Serbia” (http://www.slate.com/id/2160835), јер се залагао за промену званичне дефиниције геноцида како би земља у коју сада долази као гост могла да буде боље оптужена.

Трећи је Игор Приморац – бивши професор Филозофског факултета у Београду, од почетка деведесетих, после емигрирања, осведочен борац против „српског нацизма” и свих „српских геноцида”, такође заговорник бомбардовања током свих деведесетих година. Није уздржавао да и бивше београдске колеге назива „нацистима” (а неки од њих сада ће му узвратити пријатељским доче­ком, као организатори овог „симпосиона”). Ово су општепознате чињенице унутар Српског филозофског друштва и Филозофског факултета.

Позивати у госте људе спремне да вам 1992. или 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, пред­ставља запањујући случај самопонижа­вања и мазохизма, на који би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања. Ко хоће, то може да ради при­ва­тно, али је недопустиво радити као представник било које националне инсти­туције (Центра за етику, право и примењену филозофију, Српског филозофског друштва као организатора, Минис­тарства науке које је обезбедило финансирање овакве „међународне сарадње”, и Ректората Бео­градског Универзитета, који свему обезбеђује најсвечанији тон).

Као бивши председник Српског Филозофско друштва – националне установе која је до сада увек водила рачуна о интелектуалној части и нацио­налном достојанству, и као суоснивач ИЛЕКСА – ануалне конференције зами­шљене да током година „пробија санкције” и афирмише нашу земљу и науку у западном свету, протестујемо и у име необавештених колега који држе до самопоштовања и достојанства своје земље ограђујемо се од овог догађаја. Дотична конференција се очигледно преобратила у своју супротност, у институцију самопонижавања и малтене трибунал за покретање новог таласа оптужби против наше земље, сада не штампом него путем „примењене филозофије” на неукусан начин потчињене идеолошко-политичким захтевима. Рачунамо да би таквим људима као што су горепоменути, у озбиљној држави, ако би их неко и позвао, госто­прим­ство на званичном нивоу сигурно било ускраћено.

Скандалозно је и то што овај беспримерни дога­ђај не изазива никакве реакције наше академске и културне јавности.
Пошто сматрамо да је одбрана нацио­налног достојанства дужност одговорних људи а не тек пов­ре­мени хир, споредан у односу на про­моцију личне каријере, својим про­тестом се супротстављамо том саучес­нич­ком ћутању и пракси мазохистичко-провин­цијал­ног додворавања „извиканим име­нима” из иностранства, без питања шта су током деведесетих година писали, а често и викали – о нама.

Ад. 2) Наш протест свој последњи али и најзначајнији разлог има у скан­далозној најави да ће професор Мајкл Волцер у четвртак 17. јуна у 11.00 часова свечано бити окићен почас­ним докторатом Београдског универзитета! Зна ли управа Универзи­тета шта чини и кога у овом случају награђује? Има ли Рек­то­рат Одељење за информације које обезбеђује увид у то ко уопште заслужује да буде дочекан на тако високом академском нивоу?

Дотични лауреат се у својим ангажованим текстовима, попут многих аме­рич­ких аутора, инвестирао за политику своје владе а да се притом није прос­лавио ни филозофски, логички, односно аргумен­тативно. Напротив, реч је о политичкој злоупотреби филозофије. Ослоњен на вести ЦНН-а и сао­п­штења Стејт Департмана, што баш не служи на част филозофу високог ранга, Волцер не схвата када је на танком леду и када аргументативно пропада. Погледајмо.

Ако с једне стране каже да су хуманитарне интервенције морално оправ­дане ван сваке сумње („Argument about Humanitarian Intervention”, Dissent, Winter 2002), а с друге да би данас на Косову, „у случају да је све остало препуштено Европи” данас „у животу била само шачица Косовара” (u Inprints, Vol. 7 (2003), no. 1, http://jeffweintraub. blogspot.com/2003/08/michael-walzer-on-just-wars-politics_25.html), онда следе закључци који су за филозофа ван сваке сумње:

1) да је бомбардовање Србије било оправдано,

2) зато што је Србија (била) геноцидна држава,

3) да је Европа неодговорна и неспособна да решава проблеме у сопственој кући;

4) да је агресија САД и НАТО на Југославију морално оправдана,

а) као спашавање образа Европе,

б) као заустављање српске геноцидне политике на КиМ.

Погледајмо још један пример. Велики филозоф исписује таутологију не­до­стојну бољег студента када каже: „Да је у случају Косова НАТО војска била на терену пре бомбардовања Србије, бомбардовање највероватније не би било неизбежно, нити би дошло до таласа очајних и огорчених избеглица” („Argu­ment about Humanitarian Intervention”, Dissent, Winter 2002). Дакле, да је било онако како је тражила Медлин Олбрајт у Анексу Б Рамбујеовског „споразума”, за бомбар­довањем не би било потребе. Смешна таутологија међутим скрива озбиљнији став који гласи: Г-дин професор Волцер дакле сматра да је бомбардовање Србије било оправдано (иако му се, успут, омиче ненамеравана логичка пос­ле­дица да је управо та акција НАТО снага подстакла „талас избеглица”).

Зар је у академским круговима потребно тражити експлицитне изјаве о подршци бомбардовању, када је провлачење оваквих ставова кроз (квази)науч­не/филозофске текстове много озбиљније. Није ли ту реч о засењивању про­сто­те познатим именом, чему је очигледно подлегао и предлагач за високо при­знање о којем је овде реч. А као што се види, дотични професор према бомбар­довању уопште није имао „амбивалентан однос”. Уз то, ни предлагач није био амбивалентан када професора који се политички инвестира по цену брукања своје, филозофске струке, предлаже за тако високо признање.

Ако је речени предлог потекао из незнања, онда то сведочи о површности и неозбиљности предлагача; ако је, пак, потекла из намере, онда очекујемо да се у образложењу почасти Волцеру дâ за право у вези бомбар­довања и да његово „ратно залагање” (а не само научно дело) буде истакнуто као важан разлог за њену доделу. Како год било, овај догађај ће остати у супротности с укупним наслеђем и програмским смислом ИЛЕКС серије, као и с досада­шњом праксом Српског филозофског друштва, и Бео­град­ског Универзитета.

На крају, скандалозно је и то што овај беспримерни дога­ђај не изазива никакве реакције наше академске и културне јавности. Пошто сматрамо да је одбрана нацио­налног достојанства дужност одговорних људи а не тек пов­ре­мени хир, споредан у односу на про­моцију личне каријере, својим про­тестом се супротстављамо том саучес­нич­ком ћутању и пракси мазохистичко-провин­цијал­ног додворавања „извиканим име­нима” из иностранства, без питања шта су током деведесетих година писали, а често и викали – о нама.

Др Милан Брдар

редовни професор Универзитета,

научни саветник Института друштвених

наука, Београд и бивши председник Српског

филозофског друштва, 1997-2000

mbrdar@eunet.rs

Др Александар Јокић

tenure professor, Portland State University, USA,

суоснивач конференције ИЛЕКС и њен редован

организатор и учесник до лета 2004. године

ajokic@sbceo.org

У Београду, 14. 06. 2010. године

Преузмите трећи део интервјуа Љубомира Кљакића у PDF верзији за штампање

Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?

Кљакић: Србији ће бити постављани најразличитији додатни услови, познати или непознати, јавни или тајни, у свакој верзији понижавајући, све док носиоци „вероватно најважнијег пост-хладноратовског пројекта” не буду закључили да је „недовршени посао на Балкану” на крају завршен у складу са њиховим стратешким интересима и политикама. Иако тренутно мање вероватна, ни друга могућност није искључена.  Наиме, Србији ће бити постављани најразличитији додатни услови, познати или непознати, јавни или тајни, све док „вероватно најважнији пост-хладноратовски пројекат” не буде суспендован и то упркос вољи његових носилаца и то пре него што заврше свој „недовршени посао на Балкану”. Постоји, наиме, и  вероватноћа да неки контингентни догађај или неки скуп контингентних догађаја модификује или чак радикално преусмери постојећи ток ствари и тако отвори простор за суспензију „вероватно најважнијег пост-хладноратовског пројекта” пре него што „недовршени посао на Балкану” буде завршен онако како то сада желе његови главни протагонисти. Време пред нама, показаће која ће се од ових могућности остварити.

Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?

Кљакић: Будући да је актуелна власт у Србији, током 2008 – 2009 – 2010. године, поново потврдила да свет без алтернатива за њу нема алтернативу, она је Србију паралисала и умртвила. Следствено, актуелна власт нам је ставила до знања да најбоље функционише под претпоставкама пуне зависности од спољашње политичке воље. То значи да је актуелна политичка номенклатура трансформисала политички простор Србије у идеални затворени простор у коме нити мора, нити може, нити сме, да ради самостално, у коме никакви маневри и нису могући и који нема излаз. Никакве симулације и никакви модни детаљи, никакве маркетиншке досетке и никакав дизајн, никакве пропагандне кампање и никакви супститути које власт у овим условима користи, не могу сакрити ово бедно и понижавајуће стање блокаде, парализе и мртвила.

Главна последица таквог стања ствари јесте да са нашом актуелном влашћу нико није задовољан – ни код куће, ни у свету. Ни она сама није са собом задовољна. Ово је веома лош амбијент за суочавање са било каквим изазовом, а нарочито са тако крупним изазовом као што је то избор између признања „независности Косова” и чланства у ЕУ.

Власт у Србији данас је као Буриданов магарац – између два стога сена (ЕУ и КиМ) до којих јој је, као што тврди, подједнако стало, није у стању да изабере ни један.

Ствари се додатно компликују уколико се присетимо да неке од најважнијих послова за сваку земљу, па и за Србију, у структурама актуелне власти и моћи обављају најрепрезентативнији представници управо оне политичке фракције која током протеклих десет година са много ентузијазма и веома еуфорично ради на успостављању корпоративног поретка глобалне дистопије. Занимљиво је, не и неочекивано, да истој овој групи најрепрезентативнијих особа припадају и главни актери „меког државног удара”, „министарске побуне” или „министарског пуча” из јануара – марта 2008. године.

Следствено, а у складу са обнародованом чињеницом да је „Балкан… вероватно најважнији пост-хладноратовски пројекат”, на коме, „као што се види, Америка и Европа раде заједно”, основано се може претпоставити да ће, већ до истека ове године, али у сваком случају у тренутку када и сама власт призна да се налази у положају Буридановог магарца који не може да се одлучи између чланства у ЕУ, за које је услов признање „независног Косова”, и Косова и Метохије као интегралног дела Србије, што искључује чланство у ЕУ, бити покренута још једна операција лажна застава – false flag operation, односно ланац догађаја у коме ће иста група особа добити прилику да заигра исту игру. Актуелно владајућа коалиција тада ће се распасти, садашња влада биће принуђена да одступи, а споља ће (наравно, и изнутра) бити учињено све да ту одлазећу владу, са ослонцем на контролисане и манипулисане људске ресурсе идентичних професионалних, политичких, моралних и психолошких својстава, замени  нека „нова” влада која ће бити још „кооперативнија” и још „прозападнија”.

Власт у Србији данас је као Буриданов магарац – између два стога сена (ЕУ и КиМ) до којих јој је, као што тврди, подједнако стало, није у стању да изабере ни један.

Богато историјско и актуелно искуство, које у Србији имамо са операцијама лажних застава – false flag operations, главни је аргумент који говори да се један овакав ток догађаја може покренути, још више, да је веома вероватан. Уосталом, актуелна владајућа коалиција и њена влада преузели су власт у Србији захваљујући простору који је за тај догађај отворила управо једна операција лажна застава – false flag operation. Пример је већ поменут. Реч је о догађајима који су се одиграли у Београду на дан 21. фебруара 2008. године, непосредно после заврштка масовног митинга Косово је Србија – каменовање више амбасада, пожар у амбасади САД и погибија студента Зорана Вујовића (20), чије је угљенисано тело под неразјашњеним околностима нађено у унутрашњости ове амбасаде, немири на улицама Београда, демолирање и пљачка продавница у центру града.

Непосредно заинтересовани политичари, протагонисти оног већ помињаног меког државног удара, министарске побуне или министарског пуча из јануара – марта 2008. године, као и медији под њиховом контролом, одмах су оптужили организаторе митинга Косово је Србија, а нарочито тадашњег премијера Војислава Коштуницу и његове најближе сараднике, Александра Никитовића посебно, да сносе непосредну одговорност за све узроке и све последице онога што се догодило тог дана, а нарочито за случај амбасаде САД. У контролисаним медијима, ова тврдња одмах је добила статус службене верзије о догађајима 21. фебруара 2008. године.

Међутим, да дубља анализа једног таквог догађаја, као што је то случај амбасаде САД у Београду, може довести и до радикално другачијих закључака, показано је већ два дана касније, управо у Сједињеним Државама. Реч је о чланку Вебстера Терплија Бжежински полагано преузима контролу над политиком САД - Brezinski Seizing Control Over US Policy in Slow-Motion Group, који је објављен 23. фебруара 2008. године.

Поред осталог, Терпли овде каже и следеће: „Догађаји у последњих неколико дана показују да је фракција Збигњева Бжежинског, који лудачки мрзи Русију, сада остварила надмоћ унутар тајног већа англо-америчке финансијске олигархије, па је до сада доминантна фракција неоконзервативаца Џорџа Шулца исељена. Иако Џорџ Буш и његови присталице и даље бораве у Белој кући, политике које се сада спроводе, намеће машинерија Бжежинског са левог крила ЦИА. Због улоге коју има у врху естаблишмента који контролише кампању Барака Обаме, Бжежински је током протеклих неколико месеци обновио свој значај у јавности. Међутим, Бжежински не чека исход новембарских избора како би преузео кључне делове америчке владе. Бжежински и његови савезници са ЦИА левице већ су кренули да утврде своју стратегију, па су чак и неоконзервативци са њиховим карактеристичним опсесијама гурнути у запећак…

„Независност Косова отворила је нови кризни фронт у источној Европи, са потенцијалом за врло непријатне компликације у односима према Русији. То је суштина анти-руске политике Бжежинског…”

„Будући да се српска Влада у Београду жестоко противи независности Косова, једностране акције САД, Британије и НАТО представљају саму суштину међународне анархије. Нови режим на Косову превазилази уобичајену клептократију НАТО-марионета коју преферирају Бжежински и кругови око њега. Нови режим на Косову у суштини је терористичка ОВК, организација посвећена трговини оружјем, трговини дрогом и трговини робљем. ОВК је балканска верзија Ал Каиде, а обе су у потпуности власничке креације ЦИА и британске обавештајне службе. Са независношћу Косова, САД, Британија и НАТО су показали решеност да употребе оружане снаге у одбрани права терористичке банде да успостави свој суверенитет над делом модерне Европе. Кривична опсценост ове политике тешко да може бити већа, али су за Бжежинског све методе легитимне, под условом да повећавају тензије са Москвом, па је у том смислу независност Косова већ сјајан успех…”

„Напад на америчку амбасаду у Београду, Србија, од стране банде пијаних ученика, јесте класична операција Бжежинског. Тактика распаљивања изнајмљене масе узаврелих адолесцената за напад на америчку амбасаду у циљу изазивању кризе, јесте један од специјалитета са Збигњевљевим потписом. Време док је Бжежински водио спољну политику Џимија Картера, као лутке Трилатерале, било је време крвавих напада на америчке амбасаде у Пакистану и Авганистану, а обе ове земље биле су видљиво уобличене под сводом теорије кризе Бжежинског. Наравно, најпознатији је напад на америчку амбасаду у Техерану, Иран, који је довео до узимања талаца и велике међународне кризе која је омогућила пропаст Картерове администрације на изборима. Уколико, било где у свету, током наредних недеља и месеци америчке дипломате или особље Стејт Департмента буду узимали за таоце, то мора бити приписано Бжежинском.” (подвл. Љ.К.)[1]

Истог дана када је у САД објављен овај чланак Вебстера Терплија, контролисани медији покренули су у Београду кампању без преседана против организатора митинга Косово је Србија, а нарочито против тадашњег председника Владе Војислава Коштунице и његових најближих сарадника, оптужујући их да су најодговорнији за све догађаје 21. фебруара, пре свега за пожар у америчкој амбасади, министри из ДС и Г 17+ фактички су блокирали рад Владе, Војислав Коштуница је 8. марта вратио мандат, а његова Влада је пала… Двадесетак дана касније, министар одбране Драган Шутановац оптужио је Војислава Коштуницу и Слободана Самарџића, министра за КиМ, да су директно и непосредно одговорни не само за догађаје од 21. фебруара у Београду, него и да су као права завереничка група организовали уличне немире у Косовској Митровици 17. марта 2008. године. Ево како је о том догађају, са Драганом Шутановцем у главној улози, известио Миша Бркић, тадашњи дописник Гласа Америке из Београда:

„Министар одбране Драган Шутановац оценио је да оно што се дешавало у Београду и на Косову поводом једностраног проглашења независности Косова није случајно и да је координирано и руковођено из Београда и у највећој мери без знања Владе./ Министар Шутановац је рекао да се то дешавало по договору министра за Косово Слободана Самарџића и техничког премијера Војислава Коштунице. О потезима министра Самарџића нису упознати ни председник Републике ни Влада, рекао је Шутановац и појаснио да у Влади никада није поменута могућност поделе Косова./ На то је одмах реаговао саветник премијера Бранислав Ристивојевић и одбацио оптужбе да премијер и министар за Косово стоје иза нереда насталих после проглашења независности./ Функционер Савета за регионалну сарадњу и бивши шеф југословенске дипломатије Горан Свилановић сматра да се о Косову разговара на кампањски предизборни начин са пуно гнева и да нико од коалиционих партнера не приступа тој теми на начин одговорне власти. Техничка Влада ради на нивоу групе супротстављених министара који покушавају да одговоре дневно диктираним страначким интересима, каже Свилановић./ А директор Балканског фонда за демократију Иван Вејвода изјавио је да Србија мора што пре да врати пун ниво дипломатских, политичких и привредних комуникација са светом које су прекинуте повлачењем амбасадора из држава које су признале независност Косова. Србија не сме да сече грану на којој седи и њени представници не смеју да напуштају састанке на којима се говори о Србији и њеној будућности, рекао је Вејвода и нагласио да су привреда и политика тесно повезани и да су зато најопасније привредна изолација и самоизолација.” (подвл. Љ.К.) [2]

Оптужујући Војислава Коштуницу, у том часу још увек Председника Владе РС и Слободана Самарџића, тада Министра за КиМ исте Владе, за догађаја од 21. фебруара (Београд) и 17. марта (Косовска Митровица), Драган Шутановац је, као Министар одбране у тој истој Влади, јавно изнео безпримерну лаж и на тај начин драстично злоупотребио Министарство одбране РС, у коме је и тада, као и данас, највиши и најодговорнији функционер по рангу. Имамо ли у виду да је, само десетак дана раније, на седници Владе РС одржаној 20. марта 2008. године, и Драган Шутановац такође дао свој гласа за усвајање Информације о догађајима у Косовској Митровици 17. марта 2008. године,[3] коју је поднео министар за КиМ Слободан Самарџић, има ли се у виду и то да је доцнији извештај групе истражитеља Савета безбедности ОУН, који су имали мандат да установе све чињенице о догађајима од 17. марта 2008. године у Косовској Митровици, као и да утврде одговорност за те догађаје, такође потврдио наводе ове Информације[4] , онда и читава прича са ширењем безпримерних пропагандних лажи и злоупотребом Министарства одбране од стране самог министра одбране постаје још занимљивија. У то време, био сам помоћник Министра за КиМ задужен за односе са међународним војним и цивилним мисијама на КиМ, а такође и координатор МОГ (Међуресорска оперативна група за координацију Владе РС овлашћена да делује у складу са Акционим планом ВРС и на његовој примени), па о догађајима од 21. фебруара и 17. марта 2008. године говорим на основу непосредног личног искуства и готово из прве руке… Својом изјавом од 30. марта 2008. године, тадашњи и данашњи Министар одбране потврдио је да се у Србији, јануара – марта 2008. године, заиста одиграо „меки државни удар” – „министарска побуна” или „министарски пуч”.

Тако је она „српска Влада у Београду (која се) жестоко противи независности Косова”, пала са власти, расписани су избори, почела је стандардно оштра изборна кампања, бирачком телу је по пропозицијама управљања перцепцијом наметнута дилема „за или против Европе”, бирачима, а нарочито бирачима СПС и ПУПС, сугерисано је да ће се „жестоко противљење независности Косова” наставити, будући да је постизборна коалиција ДСС – СРС – СПС, која ће то гарантовати, једино могућа и зато једино извесна, 11. маја 2008. године, одржани су избори, захваљујући здруженом напору Вашингтона, Лондона и Берлина, чији су амбасадори у Београду најдиректније, и то јавно, током и после избора интервенисали у прилог једних, а против других претендената, формирана је нова владајућа коалиција ЗЕС – СПС – ПУПС – ЈС. Уз јавну подршку Вашингтона, Лондона и Берлина, нова владајућа коалиција и њена влада представљени су јавности као „проевропско”, „прозападно” и једино могуће решење за Србију, а оно „жестоко противљење независности Косова” у Србији је суспендовано. На сцену је ступила доктрина ЕУ нема алтернативу – Никада нећемо признати независност Косова, Србија је неутралисана, а започети послови „изградње нације” на „независном Косову” могли су мирно да се наставе.

А што се тиче Збигњева Бжежинског, ствари стоје овако: он је јануара 1998. године, као један од најзаслужнијих чланова најексклузивнијег клуба најутицајнијих „војника хладног рата”, јавно и са поносом, говорио о својим заслугама за креирање и спровођење једне од најкомплекснијих познатих тајних операција - covert operation познатих као лажна застава – false flag operation, оне операције креирања кризе и рата у Авганистану 1979. године (организовање, снабдевање и обучавање исламских фундаменталиста као првих одреда исламских светих ратника, муџахедина – међу финансијерима и снабдевачима ових формација, тада се на сцени први пут појавио и Осама Бин Ладен, класификовани агент Збигњева Бжежинског и ЦИА – који су повели оружану борбу против владе у Кабулу; то је испровоцирало војну интервенцију и окупацију Авганистана од стране СССР, што је последично довело до десетогодишњег рата у коме је погинуло око милион људи). О својим прворазредним заслугама у овој завери, Бжежински је сведочио у интервјуу који је, под насловом Како смо Џими Картер и ја започели са муџахединима, Интервју са Збигњевом Бжежинским, париски недељник Le Nouvel Observateur објавио 15 – 21. јануара 1998. године.

Упитан да ли жали што је у свему томе учествовао, Бжежински је одговорио: „Шта да жалим? Ова тајна операција била је одлична идеја. За последицу је имала увлачење Руса у авганистанску клопку, а ви желите да због тога жалим? На дан када је Совјетски Савез званично прешао границу, написао сам председнику Картеру: Сада имамо прилику да СССР-у дамо његов сопствени Вијетнамски рат.” На питање да ли жали „због тога што је наоружавао и саветовао будуће терористе”, одговорио је: “Шта је важније за историју света? Талибани или колапс совјетске империје? Неки узрујани муслимани или ослобађање централне Европе и крај Хладног рата? ” А на примедбу новинара да „исламски фундаменталисти данас представљају светску претњу”, резолутно је рекао: „Глупости. Прича се да Запад има глобалну политику према исламу. То је глупо. Не постоји глобални ислам.” [5]

Није реч о пукој коинциденцији то што је Бжежински о својим заслугама у завереничкој операцији креирања кризе и изазивања рата у Авганистану 1979. године, односно у епицентралном подручју евроазијског Балкана (како је 1997, у Великој шаховској игри, назвао подручје Централне Азије), сведочио двадесет година доцније, јануара 1998. године за Нувел Обсерватер, управо у тренутку када је у епицентралној области европског Балкана, наиме на Косову и Метохији, пуном снагом била покренута иста таква завера, она тајна операција креирања кризе и изазивања рата која ће 1999. године довести до агресије САД и НАТО-а на последњи остатак некадашње Југославије, на СР Југославију, односно на Србију.

Пошто је 24. августа 2007. године, гостујући у једној телевизијској емисији, јавно подржао тадашњег сенатора Барака Обаму у надметању са сенаторком Хилари Клинтон за председничку номинацију унутар Демократске партије, Бжежински је од тог тренутка постао Обамин главни саветник за стратешка питања спољне политике.[6] Бжежински и данас обавља ову утицајну дужност као главни неформални саветник председника Обаме. То се види кроз залагање Обамине администрације за нове односе са Руском Федерацијом – сасвим у складу са налазима до којих су дошли аутори документа Ангажовање са Русијом. Следећа фаза. Извештај Трилатералне комисије – Engaging With Russia. The Next Phase. A Report to The Trilateral Commission из 2006. године [7] , а нарочито у концептуално редефинисаном приступу ове администрације проблемима националне безбедности, који је службено представљен јавности 26. маја 2010. године, као Стратегије националне безбедности САД – The National Security Strategy of the United States of America предсеника Обаме.[8]

Тада се на сцени први пут појавио и Осама Бин Ладен, класификовани агент Збигњева Бжежинског и ЦИА – који су повели оружану борбу против владе у Кабулу.

То је испровоцирало војну интервенцију и окупацију Авганистана од стране СССР, што је последично довело до десетогодишњег рата у коме је погинуло око милион људи.

Ова концептуално редефинисана Стратегија националне безбедности САД у складу је са доктринарним, институционалним и персоналним континуитетом политике националне безбедности САД, о чему се по нешто рекло раније, као и у складу са начелним и конкретним ставовима које је у овим стварима заступао Бжежински и 1979. када је руководио завером креирања кризе и изазивања рата у Авганистану, и 1998.године када је о томе сведочио за Нувел Обсерватер.

Међу „регионима” у свету где се ова стратегија увелико тестира, или као прекоморске контингентне операције (Авганистан, Ирак, Пакистан) или као дипломатија и јавна дипломатија (Русија, Кина), свакако су и она два „региона” где „посао још није завршен”, Босна и Херцеговина, односно Република Српска, односно Србија и „независно Косово”, односно Србија. Кад је о Србији реч, онда овде треба додати још три „региона” где се ова тестирања интензивно одвијају, „регион” Бујановац, Прешево, Медвеђа, „регион” Рашка област и парадржавни „регион” Војводина.

Као што смо видели, Бжежински се у великом стилу вратио на главну светску позорницу, можда баш преко Београда, 21. фебруара 2008. године. Богати арсенал метода, техника и средстава завере и њене „меке моћи”, стигао је са Бжежинским да буде употребљен у складу са доктринарним, институционалним и персоналним континуитетом политике националне безбедности САД.

Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?

Кљакић: Као прво, европске интеграције Србије заиста су условљене и формалним признањем „независности Косова”. Ово сви виде и сви знају. Ево, управо данас, 28. маја 2010. године, Улрике Луначек, известилац Европског парламента за Косово, обавестила је овдашњу јавност да „Србија не може у ЕУ ако не призна Косово”.[9] Само се владајућа политичка номенклатура у Србији, у тој очигледној ствари, прави глува и слепа. Зато је више него очигледно да са оваквом влашћу Србија не може да уради ништа, како поводом случаја КиМ, тако и поводом свих других проблема са којима је Србија данас суочена. И зато садашња власт у Србији мора бити промењена. То је први услов који треба да буде испуњен како би се Србија ослободила гвозденог загрљаја у коме је неутралисана, паралисана и умртвљена, такође и први услов да се Србија пробуди, ослободи и почне да размишља и ради. Делотворни одговор на питање шта треба да ради Србија, биће могућ тек када овај примарни услов буде испуњен.

Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?

Кљакић: Имајући у виду данашње стање чињеница које недвосмислено потврђује да се пројекат глобалне корпоративне дистопије урушио сам од себе, као што се то види у САД и ЕУ, имајући у виду данашње стање и перспективу САД и ЕУ, а нарочито имајући у виду текући процес новог конфигурисања структуре светске моћи у правцу мултиполарног поретка, као и нове непознанице које по природи саме ствари један такав процес доноси са собом, јасно је да Србија не може постати члан ЕУ пре 2020. године. Колико разумем светске послове, постоје три услова који се морају испунити да се тако нешто уопште догоди. Први је да се ЕУ до 2020. одржи, реформише, редефинише и напусти политику „добре империје” – наиме, САД и ЕУ, своје улоге на великој сцени светских послова од 1990 – 1991. године, играју унутар пропозиција „добра империја – лоша империја” – коју протеклих двадесет година истрајно демонстрира на Србији. Уколико се ЕУ до 2020. не одржи, или уколико се не реформише, не редефинише и не промени политику „добре империје”, јасно је да Србија ни 2020. године неће моћи да постане чланица ЕУ. Други услов је да Србија за десет година искаже интерес да постане чланица ЕУ. Међутим, све ово пада у воду уколико Србија не буде могла да чека још десет наредних година на хипотетичко чланству у ЕУ. А пошто је извесно да то неће моћи под влашћу протагониста света без алтернатива, онда је неопходно да Србија смени такву власт. Иако поменут као трећи, ово је услов свих услова. Уколико буде испуњен, Србија ће бити у прилици да онда, када јој то највише буде одговарало, одлучује о свим питањима од интереса за њене односе са ЕУ, или са оним у шта се данашња ЕУ може трансформисати за десет или више година.

Имајући у виду данашње стање чињеница које недвосмислено потврђује да се пројекат глобалне корпоративне дистопије урушио сам од себе, као што се то види у САД и ЕУ, имајући у виду данашње стање и перспективу САД и ЕУ, а нарочито имајући у виду текући процес новог конфигурисања структуре светске моћи у правцу мултиполарног поретка, као и нове непознанице које по природи саме ствари један такав процес доноси са собом, јасно је да Србија не може постати члан ЕУ пре 2020. године.

Колико разумем светске послове, постоје три услова који се морају испунити да се тако нешто уопште догоди:

Први је да се ЕУ до 2020. одржи, реформише, редефинише и напусти политику „добре империје”. Уколико се ЕУ до 2020. не одржи, или уколико се не реформише, не редефинише и не промени политику „добре империје”, јасно је да Србија ни 2020. године неће моћи да постане чланица ЕУ.

Други услов је да Србија за десет година искаже интерес да постане чланица ЕУ. Међутим, све ово пада у воду уколико Србија не буде могла да чека још десет наредних година на хипотетичко чланству у ЕУ.

Алтернатива постоји. Да не постоји, Србија би одавно била земља које више нема. Тако је и данас.

Алтернатива ће се манифестовати као могућност у стварном животу онда када у овој лепој и богатој земљи схватимо да се координатни систем глобалне корпоративне дистопије распао и када се ослободимо од његовог инерционог загрљаја.

Србија то и може и мора да уради сама.

Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?

Кљакић: Алтернатива постоји. Да не постоји, Србија би одавно била земља које више нема. Тако је и данас. Алтернатива ће се манифестовати као могућност у стварном животу онда када у овој лепој и богатој земљи схватимо да се координатни систем глобалне корпоративне дистопије распао и када се ослободимо од његовог инерционог загрљаја. Србија то и може и мора да уради сама. Први корак, који у том правцу води, јесте промена у редоследу питања која себи постављамо. Другим речима, питање свих питања није однос Србије према ЕУ, или према САД, или према било коме другом, него је питање свих питања однос Србије према Србији. Једноставан одговор на ово тешко питање јесте наша данашња алтернатива.

„… ми треба да обрађујемо свој врт.”[10]

Овде се пред Србијом отвара простор могућности читавог света као простор наших властитих људских могућности.

Крај

Београд, април – мај 2010. године

Напомена: Садржај овог текста јесу одговори које сам дао на питања у оквиру анкете ЕУ и(ли) Косово? Фонда Слободан Јовановић. Љ.К.

_________________________________________________

Погледајте први и други део интервјуа Љубомира Кљакића

Упутнице:

---

[1] Webster G. Tarpley: Brezinski Seizing Control Over US Policy in Slow-Motion Group, Rense.com., 2-23-8 (February 23, 2008).

[2] Miša Brkić: Šutanovac optužuje: Koštunica i Samardžić organizovali nerede, Voice of America, Glas Amerike, Beograd, Ponedeljak, 31 Mart 2008.

[3] Република Србија. Министарство за Косово и Метохију. Строго поверљиво број: 019-03-08.01. Београд, 19. март 2008. Информација о догађајима у Косовској Митровици 17. марта 2008. У техничкој напомени на крају овог документа каже се да је Информација сачињена у Министарству за КиМ и то на основу непосредног увида у догађаје на терену 17. марта 2008, као и на основу доступних чињеница о њиховој генези; такође се наводи да је Информацију сачинио Љубомир Кљакић, помоћник министра, а верификовао Слободан Самарџић, министар. На истом месту, наводи се и да је Информација истог дана, дакле 19. марта 2008, достављена Борису Тадићу, председнику Републике, Војиславу Коштуници, председнику Владе, Вуку Јеремићу, министру спољних послова, Драгану Шутановацу, министру одбране, Мирјани Орашанин, државном секретару у Министарству унутрашњих послова, Радету Булатовићу, директору БИА, Светку Ковачу, начелнику ВБА и Здравку Јелисавчићу, заступнику директора ВОА. Видети, такође, Mondo: UNMIK i Kfor koristili bojevu municiju. Pripadnici specijalnih jedinica UNMIK policije i Kfora koristili su, tokom sukoba sa Srbima u severnom delu Kosovske Mitrovice, bojevu municiju, gumene metke i suzavac, tvrdi pomoćnik ministra za Kosovo Ljubomir Kljakić, agencije/Mondo, 21. mart 2008, 16:13 > 16:15; Međunarodni radio Srbija: Kljakić: UNMIK i KFOR koristili bojevu municiju i gumene metke, Tanjug, 21. mart 2008, 16:28; Blic: Kljakić: UNMIK i Kfor koristili bojevu municiju i gumene metke, Tanjug,  21. 03. 2008, 16:47h; више прилога о догађајима 17. марта  у Косовскј Митровици објавиле су београдске Вечерње Новости такође 21. марта 2008, под заједничким насловом Удар на срце; поред осталог, овде се може наћи и следеће: „ЗАХТЕВ ОПОЗИЦИЈЕ У КИЈЕВУ. ПОВЛАЧЕЊЕ/ Кијев – Украјинска опозициона Партија региона затражила је у петак повлачење украјинских мировних снага с Косова – изјавио је лидер те странке Виктор Јанукович./ – Прво, не можемо да дозволимо да наши млади војници гину. Друго, то није наш рат и ни у којем случају нећемо учествовати у игри оних политичких снага које подстичу оружане сукобе./ Украјински Савет безбедности ће размотрити питање учешћа у мисији на Косову. Украјински војник је погинуо, а 22 су повређена у нередима у Косовској Митровици./ АМЕРИЧКИ ДИПЛОМАТА КОМАНДОВАО НАПАДОМ НА СУД У МИТРОВИЦИ. РОСИН ЗАПАЛИО ФИТИЉ. Aкцијом специјалаца у згради суда у Косовској Митровици 17. марта, после које су избили нереди и пале људске жртве, руководио је директно из Приштине први заменик шефа Унмика Лари Росин, сазнају Новости./ У планирању и извођењу обрачуна са српским правосудним службеницима, амерички дипломата Росин у потпуности је заобишао земљака, регионалног администратора Унмика за Косовску Митровицу Џерарда Галучија, који је, затим, резигниран, понудио оставку на своју функцију./ Осим тога, Лари Росин је искористио и одсуство шефа Мисије УН на Косову и Метохији Јоахима Рикера, који тренутно није у покрајини./ Аутентичност Галучијевог писма ‚централи’ у Приштини, у којем је жестоко протестовао због напада на суд 17. марта, потврдило нам је више извора…/ Лоренс Г. Росин, први заменик Јоахима Рикера, последњих неколико година ради у служби Уједињених нација. Пре тога, био је каријерни дипломата Стејт департмента. Служио је као амерички амбасадор у Хрватској, у два наврата био је члан Савета за националну безбедност, а једном и заменик помоћника државног секретара САД за европске и евроазијске послове./ После рата 1999. године, послат је на Косово да успостави америчку дипломатску мисију у Приштини. Хрватски председник Месић одликовао га је орденом кнеза Бранимира с огрлицом./ М. РАДОЊИЋ/ МИНИСТАР ОДБРАНЕ ДРАГАН ШУТАНОВАЦ О АМЕРИЧКОЈ НАЈАВИ НАОРУЖАВАЊА КОСОВА. СРБИЈА НИЈЕ УГРОЖЕНА./ Одлука о дозволи продаје оружја Косову изузетно је лоша и стигла је у врло лошем тренутку. Све земље у региону поводом тога изражавају сумњу, јер не знам која би од земаља у региону угрозила безбедност Косова – рекао је у петак министар одбране Драган Шутановац на свечаности прославе 35 година Техничког опитног центра Војске Србије./ Одговарајући на новинарска питања испред Дома гарде у Топчидеру, Шутановац је указао да је Косово и Метохија регион у Србији који би, пре свега, требало да се привредно развија./ – Имајући у виду да је на Косову незапосленост већа од 60 посто, и да је стопа криминала и корупције највиша у Европи, одлука о помоћи у оружју је апсолутно непотребна. Очекивао сам да се донесе одлука о јачању привредних ресурса, да се помогне и Србима и Албанцима да живе боље и да Косово и Метохија економски ојача, а не да се појачава наоружањем било каквог калибра./* Шта очекујете од предстојећег самита НАТО – Русија, који је заказан на захтев Руске Федерације?/ – Не мислим да ће се на том самиту решавати нешто од суштинског значаја за Србију. Сматрам да ћемо морати сами да тражимо решења, како за северни део Косова, тако и за енклаве за Косову./* Шта та решења конкретно подразумевају? – То значи да се погледамо у очи и видимо на који начин активностима из Београда помажемо Србима који живе на Косову, а како им одмажемо. Последње активности не помажу стабилизацији на Косову и не помажу људима који тамо живе. Министарство за КиМ требало би да се бави побољшањем живота грађана, а држава да брине о проблему статуса Косова./ * Шта ћете као министар одбране предузети да грађани Србије у овим околностима буду заштићени? – Не мислим да одобрена врста наоружања може на било који начин да угрози безбедност Србије. То није наоружање које је од стратешког значаја и које може да угрози безбедност у региону. Ми смо и војно и економски много јачи, и по свим капацитетима битнији од региона Косова, и то не може да нас дестабилизује./ * Да ли оваква одлука Вашингтона значи стварање оружаних снага на Косову? – Капацитет који је одобрен није довољан да се створи велика оружана сила./ * Да ли ће се ова одлука одразити на војну сарадњу Србије са САД?/ – Не бих волео да наша војна сарадња дође под знак питања. Она је тренутно сведена на нижи, технички ниво, али је стратешки битна за Србију./ Р. ДРАГОВИЋ/ ГЕНЕРАЛ ЛЕОНИД ИВАШОВ, РУСКИ ГЕОПОЛИТИЧАР. АРМИЈУ БРЗО СТВАРАЈУ/ Косовски Албанци ће, после савремених аутоматских пушака, у наредних пет година добијати и другу војну технику, па и авионе. Којим ће се темпом наоружавати Косовски заштитни корпус зависи и од обуке њихових припадника у САД и другим западним земљама. Паралелно са обуком, на Косову ће правити и војну инфраструктуру, са циљем стварања армије – изјавио је у петак ексклузивно за Новости најпознатији руски геополитичар генерал-пуковник Леонид Ивашов, председник руске Академије геополитичких проблема./ Он додаје да косовски Албанци још немају обучених пилота који би могли брзо да се оспособе за лет на америчким авионима и другим летилицама. Ивашов објашњава да Америка наоружава косовске Албанце да би они били противтежа српској армији./ – Данашњи Косовски заштитни корпус се не би могао супротставити чак ни ослабљеној српској армији. Засад КЗК, настао од ОВК, има пешадијско наоружање и неколико оклопних возила совјетске производње. Али, када би српска војска кренула ка Косову супротставиле би јој се и јединице НАТО које су тамо стациониране – објашњава генерал Ивашов./ Руски генерал износи и планове за КиМ једног дела арапских земаља. – Ускоро, Косово може постати врло агресивна држава као што је то Израел. Саудијска Арабија, Емирати, али и друге земље су спремне да инвестирају у Косово као једину чисто муслиманску државу у Европи. Кад се то догоди, Албанци ће хтети да имају сличну позицију као Израел међу Арапима. Све словенске суседне земље ће тада жалити дан када су подржале отцепљење Косова од Србије – прогнозира Леонид Ивашов. Б. ВЛАХОВИЋ./ АЛЕКСАНДАР АЛЕКСЕЈЕВ, АМБАСАДОР РУСИЈЕ У СРБИЈИ. ОРУЖЈЕ ЗА НОВЕ ПРЕТЊЕ/ Амбасадор Русије у Београду Александар Алексејев изјавио је у петак да је Русија јако забринута одлуком САД о испоруци оружја Косову, коју види као наставак покушаја да се учврсти незаконита независност српске покрајине. Одлука о испоруци оружја је изузетно опасан потез, посебно ако се узму у обзир догађаји после 17. фебруара, када је једнострано проглашена независност Косова./ – На Косову, на основу руских података, већ има пуно оружја и нема потребе да се додатно наоружава. Шта ће донети додатно наоружавање? Ко планира да нападне Косово? – запитао је амбасадор./ Алексејев је рекао да је Русија захтевала одговор на питање зашто су Косову уопште потребне наоружане снаге, али да је једини одговор који је добила било објашњење о потреби наводног учешћа тих снага у мировним операцијама./ На питање да ли после одлуке председника САД о испоруци оружја ситуација на КиМ, па и у региону, измиче контроли, Алексејев је одговорио:/ – Косово је складиште оружја, али и не само оружја већ и дроге. То је и центар трговине људима. Има и пуно других појава које ми обично стављамо у списак заједничких изазова и претњи. И, уместо да се решавају ови проблеми, Косову се шаље додатно оружје. Сада има још више разлога да наставимо с принципијелном линијом око Косова. Од једнострано проглашене независности прошло је мало више од једног месеца и какви су резултати тог корака? Велика напетост на северу Косова, политичка криза у Београду и у Македонији, експлозија ратних дејстава у Нагорно-Карабаху и нереди у другим земљама као последица проглашења независности Косова. А не видим позитивне стране једнострано проглашене независности Косова./ И ПРЕ ‚ПОШИЉКЕ’ ИЗ САД. АРСЕНАЛ 400.000 ЦЕВИ/ Образложење власти Сједињених Америчких Држава да ће Косову испоручивати само ‚мало и лако оружје’ има смисла колико и извоз песка у Сахару./ Ако нечега у јужној покрајини, међу Албанцима, има – то је управо ‚мало и лако оружје’. Последњих година, под покровитељством Пакта за стабилност југоисточне Европе и Програма за развој Уједињених нација (УНДП), спроведено је неколико истраживања, и сва су редом дошла до закључка да једино војне јединице имају више пушака и пиштоља по становнику од косовског ‚цивилног друштва’./ Према овим истраживањима, јуна 2006. на Косову и Метохији је било око 400.000 комада ватреног оружја: од тога, 33.949 у легалном власништву грађана, 45.217 у рукама званичних служби и агенција за обезбеђење, и најмање 317.000 у нелегалном власништву грађана и – како се дословно наводи ‚других група’!/ Истраживање ‚од врата до врата’ показало је да су Срби са Косова и Метохије у већој опасности да постану жртве кривичног дела почињеног ‚малим и лаким оружјем’, новим артиклом у америчко-албанској робној размени./М. З. Р./ КАМП ‚БОНДСТИЛ’ НЕДАЛЕКО ОД УРОШЕВЦА – ГЛАВНО УТВРЂЕЊЕ АМЕРИЧКЕ ВОЈСКЕ НА ПРОСТОРУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ/ Камп ‚Бондстил’ код Урошевца главна је база америчких војника у саставу Кфора, стационираних у оквиру Мултинационалне бригаде ‚Исток’./ Иако је ова групација задужена за део централног Косова и косовског Поморавља, убрзо по 17. фебруару и уклањању и спаљивању царинских пунктова на прелазу Јариње, амерички војници појавили су се на крајњем северу покрајине, очи у очи са српским студентима, које нису пустили преко административне линије. “Јенки” су на Косову увек тамо где процене да треба да буду. Кључну улогу одиграли су и у смиривању албанског дивљања 17. марта 2004. године./ Бројно стање америчке војске у ‚Бондстилу’ је војна тајна. Према званичним подацима, у саставу Кфора има их око 1.500. То су припадници Националне гарде Канзаса, Небраске, Мисурија и Илиноиса, мобилисаних за мисију у саставу Кфора, али има и активних трупа. Њихов командант је бригадни генерал Џон Е. Даворен./ База код Урошевца, која је име добила по хероју Вијетнамског рата, коју циници називају и највећом ‚дивљом градњом’ на Косову од 360.000 квадратних метара, од како је, убрзо после НАТО-агресије експресно подигнута, често је голицала машту теоретичара америчке моћи: наводно, била је и тајни затвор ЦИА, а помињали су се и планови да се, изградњом писте, претвори у ваздухопловну базу по угледу на ‚Авијано’, с једном ‚ситном’ разликом – у Ахтисаријевој ‚НАТО-држави Косово’ војници би могли да раде, буквално, шта желе./ Ниједна војска никада није могла да тражи ништа више. М. З. Р./ ПОВРАТАК. Косовска Митровица – Регионални шеф Унмика на северу Косова Џерард Галучи вратиће се обављању дужности у среду, а тренутно је на годишњем одмору, пренео је портпарол Унмика у Косовској Митровици Ђорђи Какук./ Он је казао да ће Галучи наредне седмице наставити да обавља дужност шефа регионалне мисије УН на северу Косова, додајући да не може да коментарише наводе незваничних извора да је Галучи поднео оставку и да се враћа на функцију под притиском са Запада./ БЕЗ СВЕСТИ/ Крагујевац – Екипе стручњака и даље се боре за живот тешко повређеног Небојше Вукомановића (36), који је 17. марта, током нереда у Косовској Митровици, прострељен у главу. Лекари кажу да су његове животне функције и даље стабилне и да је прикључен на апарате за дисање. Лекари предузимају све мере, али је тешко рећи шта ће бити даље. М. Ђ./ ДОГОВОР. Грачаница – У понедељак у подне, са Србима, командирима полицијских станица у Грачаници, Обилићу, Косову Пољу и пет подстаница, разговараће регионални командант Унмик полиције Лари Вилсон. Истог поподнева, очекује се и долазак шефа Унмика Јоахима Рикера, на разговор са кризним штабом. Д. Д./ МУНИЦИЈА. Припадници специјалних јединица Унмик полиције и Кфора користили су, током сукоба са Србима у северном делу Косовске Митровице 17. марта, бојеву муницију, гумене метке и сузавац – изјавио је помоћник министра за КиМ Љубомир Кљакић./ Кљакић, који је у министарству задужен за сарадњу са међународним мисијама, показао је два неиспаљена метка калибра 5,56 пронађена испред седишта суда, у северном делу града. Он је показао и патрону за испаљивање гумених метака и оруђе за испаљивање сузавца./ – То су средства која су користили припадници француског контингента, који је користио аутоматско наоружање – рекао је Кљакић.” Екипа Новости: Удар на срце, 21. 03. 2008, 19:49:15.

[4] „Министарство за Косово и Метохију саопштило је данас да су истражитељима УН представљени материјални докази који недвосмислено указују на одговорност УНМИК-а и КФОР-а за насиље 17. марта у Косовској Митровици./ Министар Слободан Самарџић је на састанку са истражитељима УН у Београду, како се наводи у саопштењу, пренео ставове Београда у вези са насилном акцијом УНМИК-ове полиције и КФОР-а приликом упада у суд и хапшења српских судија и догађајима у Косовској Митовици који су уследили./ Самарџић је нагласио да је утврђивање одговорности за инцидент 17. марта од највеће важности за процес стабилизације стања на Косову и Метохији и повратка поверења Срба и других неалбанаца у међународне институције и првенствено враћање кредибилитета УН и мисије УНМИК./ Самарџић је у разговору са четворочланим истражним тимом УН који ради на прикупљању података у вези са догађајима 17. марта 2008. године у Косовској Митровици нагласио спремност Београда на пуну сарадњу у даљем току истрагу како би се дошло до одговорних./ Састанку у Београду присуствовали су и помоћници министра за Косово и Метохију Бранислава Алендар и Љубомир Кљакић.” Blic: Istražiteljima UN predstavljeni dokazi o odgovornosti za nasilje u Mitrovici, Beta, 05. 05. 2008. – 18:04h.

[5] How Jimmy Carter and I Started the Mujahideen: Interview with Zbginiew Brzezinksi
Le Nouvel Observateur (France), Jan 15 – 21, 1998, p. 76, translated from the French by Bill Blum author of the indispensible, Killing Hope: US Military and CIA Interventions Since World War II and Rogue State: A Guide to the World’s Only Superpower, posted at Progressive South Asian Exchange Net; исти документ такође доступан и под другим насловима, на пример, The CIA’s Intervention in Afghanistan. Interview with Zbigniew Brzezinski, President Jimmy Carter’s National Security Adviser, Le Nouvel Observateur, Paris, 15-21 January 1998, Posted at globalresearch.ca, 15 October 2001.

[6] Eli Lake: Obama Adviser Leads Delegation to Damascus, The New York Sun, February 12, 2008; Obama Adviser leads delegation To Damascus, Huffington Post, First Posted: 02-12-08 09:10 AM | Updated: 03-28-08 02:45 AM; Aidan Monaghan, 911 Blogger: Meet Obamas Foreign Policy Brain: Zbigniew Brzezinski. Obama foreign policy advisor sanctioned creation and support of militant Islam tied to al-Qaeda, InfoWar, February 20, 2008.

[7] Engaging With Russia. The Next Phase. A Report to The Trilateral Commission, Roderic Lyne, European Author, Strobe Talbott, North American Author, Koji Watanabe, Pacific Asian Author, The Triangle Papers: 59, The Trilateral Commission,  Washington, Paris, Tokyo 2006.

[8] White House. Wahington DC. President Barak Obama: National Security Strategy, May 2010; Милан Мишић: Барак Обама укида унилатеризам САД. Аме­рич­ка без­бед­ност тре­ба да по­чи­ва на ди­пло­ма­ти­ји, ме­ђу­на­род­ној са­рад­њи и ја­ким ме­ђу­на­род­ним стан­дар­ди­ма и ин­сти­ту­ци­ја­ма, Политика, 24. мај 2010;  David E. Sanger and Peter Baker: New U.S. Strategy Focuses on Managing Threats, New York Times, Published: May 27, 2010; Ewen MacAskill: Barack Obama sets out security strategy based on diplomacy instead of war. Report described as clean break from Bush years addresses fresh challenges including rise of India and China, Guardian, Thursday 27 May 2010 23.40 BST; Karen De Young: Obama redefines national security strategy, looks beyond military might, Washington Post, Thursday, May 27, 2010; 4:46 PM; Edward Luce: Obama doctrine hinges on economy, The Financial Times, Published: May 27 2010 22:31;  Chidanand Rajgahtta: Obama rids terror lexicon of ‘Islamic radicalism’, May 28, 2010, 02.17am IST, The Times of India; Obamina “meka sila”, RTS, petak, 28. maj 2010, 07:47 -> 08:33; Tanjug: Američka administracija objavila novu Strategiju nacionalne bezbednosti. Naglasak na upotrebi „meke sile”, Danas, Petak, 28. maj 2010.

[9] Igor Živanović: Ulrike Lunaček, specijalni izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo, u razgovoru za Danas. Srbija ne može u EU ako ne prizna Kosovo, Danas, 28. мај 2010, стр., 1, 2.

[10] Волтер: Канид, Дивит, Београд 1994, стр. 137.

Шта је циљ Србије? Где смо данас? Куда као држава и народ идемо? На ова три основна питања садашња власт и део јавности под њеним медијским утицајем има колико једноставне, толико и оптимистичке одговоре: циљ Србије је улазак у ЕУ, земља је на сигурном путу ка том циљу, а будућност Србије као пуноправне чланице ЕУ је загарантована. Могуће је веровати да је овај циљ не само прави и добар него и реално остварљив. Мана овог веровања је у томе што га стварност свакодневно оспорава, највише и најубедљивије у последње две године, откако је скована једина и искључива парола “Европска Унија нема алтернативе”.

Постоји неколико важних разлога који отварају питање реалности и остварљивости циља да Србија постане чланица ЕУ. Пре свега, постоји суштинска супротстављеност између Устава Србије, односно природног интереса Србије да сачува своју територијалну целовитост, и одлуке 22 државе ЕУ да признају противзакониту независност Косова. Непосредна последица ове одлуке је да институције ЕУ делују као да је Косово стварно независна држава.

Други важан разлог који доводи у питање реалност циља да Србија постане чланица ЕУ произлази из саме ЕУ и њене презасићености даљим проширењем. Све то појачано је дубоком економском кризом која погађа више држава чланица ЕУ. Из Немачке, као најутицајније државе у ЕУ, стижу све јасније и одређеније поруке да ће после евентуалног уласка Хрватске доћи до дужег застоја у проширивању.

Не може се бежати од тога да све више долази до изражаја скепса челних функционера ЕУ, у вези са приступањем ЕУ и Србије и других држава западног Балкана. Треба имати у виду да ће Брисел, ако дође до замрзавања проширивање ЕУ, кривицу за неиспуњавање обећања о догледном уласку Србије у ЕУ пребацити на саму Србију. Успоставиће се ланац бесконачног условљавања Србије неписаним условима за приступање, посебно отварањем добросуседске сарадње са Косовом. Том услову, који је већ на столу, прикључују се и други, такође неписани, услови, као што су: покретање дезинтегративне регионализације Србије скопчане са променом њеног Устава, препуштање РС постепеној унитаризацији БиХ, као и улазак Србије у НАТО. Ниједна власт у Београду неће бити довољно добра да испуни све ове услове и то ће бити довољан разлог да се на Србију стално пребацује кривица што у догледној будућности неће моћи да постане чланица ЕУ.

Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање јер то за достижну будућност није реалан пројекат.

Шта Србија треба да мења у својој националној политици? Србија прво треба да промени и допуни свој основни циљ. Сада први циљ треба да буде сама Србија, унутрашња изградња земље на најбољим европским узорима, начелима и нормама друштвеног, привредног и политичког живота. Овај циљ не искључује и формално приступање ЕУ када буду испуњени стандарди наших међусобних односа који не доводе у питање виталне интересе Србије као државе. Али, на прво место увек мора да буде стављено усмеравање свих унутрашњих снага на саму Србију, њен развој и изградњу као модерне државе. Политика сарадње са ЕУ треба да буде употпуњена развијањем односа Србије са другим јаким привредним, политичким и безбедносним чиниоцима савременог света. Србија треба да своје националне циљеве прилагоди измењеној ситуацији у ЕУ, Европи и свету.

Ниједна власт у Београду неће бити довољно добра да испуни све ове услове и то ће бити довољан разлог да се на Србију стално пребацује кривица што у догледној будућности неће моћи да постане чланица ЕУ.

Србија треба да инсистира на непрестаном дијалогу са ЕУ, заступајући увек своје државне, националне и економске интересе.

Из овог новог и осавремењеног циља произлази и нови однос Србије према ЕУ. То значи да Србија треба да инсистира на непрестаном дијалогу са ЕУ, заступајући увек своје државне, националне и економске интересе. Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи. Новом националном политиком, реалним циљевима и новим приступом у односима са ЕУ, Србија би заправо проширила своју политику и учинила је сагласном савременим међународним односима и токовима. Србија данас и у предстојећем времену треба да успостави потпуно отворену политику за све форме међународне сарадње које су неспорно и јасно у интересу наше државе.

Вечерње новости, 11. 6. 2010.

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић