„Фармерима“ парафарме у Лисовићу је остављено да „уживају“ у слободи самоорганизовања, у богатству разноврсности својих лоших карактера и култура, у дубинама неморала мале заједнице, у демократској резистенцији и дијалозима псовки, пљувачки, мржње, лагарија.

Нација је одахнула. Репрезентација јесте испала после првог круга такмичења на Светском првенству у Јужној Африци, али је Милош Бојанић, упркос уроти најширих размера, постао фармер No.1 у Србији. На терену у Лисовићу код Барајева, спектакл који је потрајао три месеца донео је Пинк телевизији гледаност која у једном параметру надмашује четири или пет станица заједно. Произвођачи пива ће најстрашније да замере својим PR-агенцијама и адвертајзинг менаџменту који су играли „за све паре“ на Радомира Антића и црвене „орлове“.

А шта се све могло видети иза капије „глуве куће“ у Лисовићу…

Срби, којима је образ појам чојства и идентитета, гледали су данима како се њихови „хероји“ пљују (баш буквално!), јер по правилима Задруге „једино физички контакт није дозвољен“. И тако је момак који је „физички“ контактирао, накратко, задњицу другог „фармера“, по правилима Задруге прописно избачен. Ако би хтели да будемо моралисти, као наши дежурни психолози, питали би смо и себе и вас: докле ћемо допуштати овај примитивизам на „малим екранима“?

Али, после „банкета у Лисовићу“ те старе “теме и дилеме“ сасвим су излишне. Не, ово није поређење са Крлежиним „Бакетом у Блитви“ и с фиктивном „државом под диктаторском влашћу окрутног поручника Барутанског“. Само нам се реч „банкет“ чини згодном да сажме оно што помодна реч „ријалити“ не може. И колико год је ова мустра купљена „од онога света“, пошто ми мустре никад и не производимо него само играмо како се по свету игра, догађања су „аутентично“ наша. Контекст је XXI век, и „поручнике“ данас углавном не занима власт сама по себи, већ профити, „деривати“ здравих профита или ко зна шта је то тачно у овако расклиматаном капитализму. У сваком случају реч је о парама. Прљаве су, перу ли се ту на наше очи – свеједно. Данас то више није ни важно, сем у прокламацијама оних „чистунаца“ који могу да унајме државу да за њихове потребе из игре избаци опасне ривале.

Срби, којима је образ појам чојства и идентитета, гледали су данима како се њихови „хероји“ пљују (баш буквално!), јер по правилима Задруге „једино физички контакт није дозвољен“.

И у то име „фармерима“ парафарме у Лисовићу је остављено да „уживају“ у слободи самоорганизовања, у богатству разноврсности својих лоших карактера и култура, у дубинама неморала мале заједнице, у демократској резистенцији и дијалозима псовки, пљувачки, мржње, лагарија.

Неколико ислужених и гомила тек исклијалих „естрадних радника“, са бившим политичарем некад познатим шоуменом у Народној скупштини, али из времена којих се он одрекао – наочиглед нације, данима је водило расправе ко је од њих VIP? Још им је фалио наш градитељ „пута за Небо“ који има план до 2027. године! Јер, ипак би једини он могао испунити суштински услов уз дефиниције VIP (од енгл. Very Important Person) скраћенице која „означава врло важну особу – шефа државе или владе, односно неког другог високог политичког функционера, естрадну звезду, менаџера или директора велике корпорације, научника, односно другу важну особу којој се даје посебан третман из неког посебног разлога“. У тој групи без реда и хијерархије сваки убоги „фармер“ је, у ствари, као што и приличи заједницама у распаду, себе доживљавао као VVIP (Very Very Important Person).

У тој групи без реда и хијерархије сваки убоги „фармер“ је, у ствари, као што и приличи заједницама у распаду, себе доживљавао као VVIP (Very Very Important Person).

Али, на том „испитивању терена“ и баналности „банкет у Лисовићу“ још није могао да почне. Фалио је „жртвени јарац“. Заједнице без организације које траже излаз из хаоса једино тако могу да успоставе некакав поредак. И, наравно, нађен је. Пред VVIP ликовима, који су свакодневно исповедали „нацији“ своју племениту поруку о томе како их 100.000 евра уопште не занима, порађала се нека приказа склопљена од духова Давида Штрпца и краља Миде, а у лику деценијске народњачке звезде Милоша Бојанића. У Лисовићу, чист мит о краљу коме је Дионис (кад му је вратио на превару ухваћеног мудрог учитеља) обећао „да ће му испунити једну жељу“, не би прошао. У грчким митовима нема дилема ко је VIP, а људи, иако слаби и склони моралним унижењима, знају за ред, па и границе похлепе. „Мида зажели да се све, чега се дотакне, претвори у злато. Али кад виде да се и јело претвара у злато, замоли Диониса да га спасе невоља. Дионис му нареди да се окупа у Пактолу: Мида се спасе а река постане златоносна.“ (А. Замуровић, „Митолошки речник“, 1936, Књижара Славија Нови Сад)

„Река“ је за Задругу Жељка Митровића & Саше Поповића постала „златоносна“, али се главни играч, да би „спасао живу главу“ и задовољио потребе народа, морао маскирати у Давида Штрпца. Сценарио је настајао из минута у минут. Тако је улогу „оца мале нације“ добио онај бивши политичар коме је сада једино апстрактна математика јака страна. Њега је „естрадни мутљаг“ частио „узвишеним“ српским чином: чика, чика Рака! Што је у преводу значило: Матора дртино, нека те овде, јер ти нам ниси никаква препрека да се дочепамо „ковчега с благом“. А још ако заједно с нама бацаш камење сваког дана на оног подлаца, који без сумње има највећу подршку споља и највећу шансу да стигне први до „ковчега“, ти си цар.

У “гуруа” екипе, која ће Србији и „показати“ шта јој је пут у XXI веку, прометнуо се лик за кога су после и организатори говорили да је VIP углавном по томе што је некад био муж певачице “лаких нота” која је учествовала у првој Фарми.

У “гуруа” екипе, која ће Србији и „показати“ шта јој је пут у XXI веку, прометнуо се лик за кога су после и организатори говорили да је VIP углавном по томе што је некад био муж певачице “лаких нота” која је учествовала у првој Фарми. Старије гледаоце је подсећао на један незаборавни лик из чувеног „Нашег малог миста“ Миљенака Смојеа. Кад би он рекао „код нас у Америке“ слуђени „сељчићи“ би наћулили уши и као хипнотисани слушали шта може да се види „одозго“ из америчког камиона који је “гуру” тамо возио: шта Црнац каже кад трештен пијан у праскозорје избауља на улицу из њујоршког брлога где се свира „најбољи џез на свету“, те како су тамо широке улице, колико су велики бродови, како брз метро… Ма, да је овај Давид Штрбац и сам то видео, док се пребацивао од једне до друге српске кафане на америчком континенту, пао би у несвест пред тим чудесима. Али ни Давиди Штрпци више нису к’о некад. Видело то света и плус тамо зарађивало, а онда овде виле подигло. Опет, ове истинске љубитеље и поштоваоце Америке, “куче нема за шта да угризе”. Што ти је Србија: све се измешало и поставило наглавачке. Земља која не цени „праве вредности“.

„Банкет у Лисовићу“ је имао, како и приличи, свог комесара, иначе дугогодишњег сарадника првог задругара.

Глумац чије су главне улоге одигране у “ријалитијима”. Лепо се видео напор да се „све држи под контролом“. Али моралном снагом. И средствима кафанских филозофа.

А тек ако не може милом, онда није забрањено бити и суров и безобзиран, пљунути човека. Слободно пљунути, јер он је пљувач ту свој на своме.

Опуномоћеник Задруге.

Нешто као удбаш у кафани, у она времена.

Ништа он не каже, али сви знају да је „сарадник“.

„Банкет у Лисовићу“ је имао како и приличи свог комесара, иначе дугогодишњег сарадника првог задругара. Глумац чије су главне улоге одигране у “ријалитијима”. Лепо се видео напор да се „све држи под контролом“. Али моралном снагом. И средствима кафанских филозофа. А тек ако не може милом, онда није забрањено бити и суров и безобзиран, пљунути човека. Слободно пљунути, јер он је пљувач ту свој на своме. Опуномоћеник Задруге. Нешто као удбаш у кафани, у она времена. Ништа он не каже, али сви знају да је „сарадник“.

Али, после тих празњикавих умоболија, Давид Штрбац се осећао све јачим, комесар је губио стрпљење… А „разуларена руља“ вођена тим знаком, постајала је све безобзирнија. Линч се осећао у ваздуху. Међутим, Задруга то, у овом наставку, није могла допустити. Ипак је ово, још увек, овакав ријалити. Шта ће бити следећа приредба, ко зна. Задруга ће већ препознати „шта се тражи“. Логично, анонимни демос је све упорније „гласовао“ за „жртвеног јарца“. Чак је и Задруга признавала да он те “двобоје” добија 90:10. Комесару је народа био „пун куфер“. На крају је, као у Ћопићевом „Глувом баруту“, изливао препуне кибле презира и мржње на „гласаче“. То су они који су у нашим братоубилачким ратовима убадали „ближњег свог“ ножевима и вилама. Никог срећнијег од њега што га такви не подржавају! На крају ће се Задруга, као и сва тајна друштва, ипак, показати као неко „ко своје не оставља на цедилу“. Тако ће комесар после свог тог „ружења народа“ бити вицешампион. Да се своји људи испоштују. А и да се народ не заигра! „Велики брат“ све то гледа…

Гомила нађе свог „управитеља“ и ни једног трена не оставља „другачије“ на миру.

Ту се уједињују вукови са овцама, мачке са мишевима, уметници са неталентованим, брзи са кљастима, црни са жутима, писмени са безумницима, бебе са метузалемима… Свако има неки свој јед који с олакшањем избљује на „жртвено јаре“.

Ако је неко имао недоумица кроз шта све мора да прође појединац који се одлучи, или којег прилике поставе, на „игру сам против свих“, онда му је после „банкета у Лисовићу“ све јасно. Да, сваки бес узрујане гомиле има свој крај, али људска јединка за то мора дотрајати. Гомила нађе свог „управитеља“ и ни једног трена не оставља „другачије“ на миру. Ту се уједињују вукови са овцама, мачке са мишевима, уметници са неталентованим, брзи са кљастима, црни са жутима, писмени са безумницима, бебе са метузалемима… Свако има неки свој јед који с олакшањем избљује на „жртвено јаре“.

Једино животиње уопште не хају. Машу крилима изнад чемерног гноја и лају невино, као да јуре малог зеца из старог сна.

Можда по томе „банкет у Лисовићу“ највише репрезентује доба у коме настаје и у коме се приказује. Као туга и опомена.

Има код Андрића у „Травничкој хроници“ описано шта се збива кад се гомила истроши, кад разлози што се хорда подигла нестану, кад се у лобање, ваљда из васионе, врате разум и осећај за ред. Настаје време стида и заборава.

Који се несрећни „фармер“ није после „банкета у Лисовићу“ и „изласка“ на телевизијама и у новинама жалио како је био наиван, искрен до коске док су се сви „они други“ претварали, глумили, играли игре. Једино, ислужени првоборци остају при оном што су урадили и „не кају се“. Неважно. Задругу то не брине. Јер, они су толико истрошени и безвредни да их се више, извесно, неће морати звати на нове сесије у Лисовић. Паре се на њима више не могу зарадити. Јер тај народ је, ипак, некакав судија. Какав такав. И док плаћа, мора се трпети њихов Давид Штрбац. Без обзира што ће се Задруга, тамо где треба, сложити да то није баш најбоља траса пута у XXI век. Мора још много да се ради са демосом.

"Било се некад нешто". У данашње доба неки тешком муком покушавају да обнове удруживање и задругарство, а други злоупотребљавају моралне традиције народа да би подишли његовим најпримитивнијим особинама. Први скоро не завређују медијску пажњу, а други су окупирали медијски простор Србије. На слици: Управа Бадњевачке земљорадничке задруге, пре једва стотинак година. Фото: www.mojafarma.rs