Филозофија, Рафаел.
У свом Протесту (од 14. јуна о.г.) поводом доделе почасног доктората америчком професору Мајклу Волцеру и осталим реаговањима до сада нисмо помињали стручност лауреата и предлагача. Развојем догађаја и нарочито реакцијама с Факултета политичких наука, као подносиоца званичног предлога, натерани смо да се изјаснимо и по том питању. То чинимо у овом тексту, критичком анализом Предлога овог факултета у погледу начина образложења Волцерових заслуга за тако високо признање.
На страницама које следе бавимо се квалитетом, чињеничном заснованошћу и научном вредношћу образложења предлога. Оригинални текст у целини штампан је курзивом, а „испресецан“ је нашим аналитичким коментарима, да бисмо на крају изложили општи закључак.
ПРЕДЛОГ ЗА ДОДЕЛУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРАТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ
Поводом учешћа на међународној научној конференцији ИЛЕКС
То је повод? У Протесту од 14. јуна, указали смо на то да је сама конференција спорна. А свом тексту у Печату (18. јуна) објаснили до које мере су Волцер и ИЛЕКС (у оригиналној концепцији) неспојиви. Али предлагачу ништа од тога није познато, јер на конференцији никада није учествовао, па није ни био у прилици да прати њен дисконтинуитет.
и гостовања на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, Наставно научном већу Факултета и Сенату Универзитата предлаже се да се професору Мајклу Волцеру (Michael Walzer) додели титула Doctor Honoris Causa, почасни доктор.
Текст који следи, дакле, прошао је НН Веће ФПН, што је предлогу обезбедило институционално покриће да га Сенат Универзитета прими на поверење. Видећемо колико је предлагач са ФПН о том поверењу водио рачуна.
Мајкл Волцер је професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон, САД.
Професор чега? Како и зашто се то изоставља? Шта је предавао пре емеритирања? Можда зато што уопште нема одређену струку или због „непријатних“ чињеница?
По чему је поменути институт „престижан“? Зато што је при престижном Универзитету Принстон? То не следи нужно. Таквих института има на сваком универзитету у САД, а овај није ништа посебно у научном смислу. Штавише! Чувен је само по томе што је првобитно замишљен као азил за научнике који су уочи II светског рата бежали из Хитлерове Немачке, а нису били подобни за рад са студентима јер су били социјалисти или комунисти. Поред Алберта Ајнштајна, ту су били Јохан фон Нојман, Курт Гедел, Пол Дирак, Едвард Витен, Роберт Опенхајмер, итд.; шарено друштво на распону од физике, и математике до филозофије и уметности. Ето шта даје одређен смисао „престижа“, али уз рђаву политичку позадину макартијевског типа.
Професор Волцер је један од најутицајнијих живих политичких филозофа.
Ево „пријатне чињенице“! Али, откуд предалагачу идеја да је Волцер филозоф, кад није ни филозоф по струци. Ово је у противречности са самим текстом доле где пише да је завршио политичке науке. Ако је филозоф, зашто га не предлаже Филозофски Факултет? Да питамо колеге с тамошње катедре да ли би предожили „највећег живог филозофа“? Наравно да би, само што то сигурно не би био Волцер. И сад, ако на ИЛЕКС дође Ричард Фалк (као што за мало није неколико пута), филозоф и водећи теоретичар међународних односа, треба ли ФФ да га предложи за honoris causa? Зашто је ФПН-у било потребно да политиколога прерушава у филозофа? Чак и Волцерова wikipedia каже да је његов највећи допринос заступање „комунитарианизма“ у политичкој теорији, а политичка теорија у САД, као и код нас, није филозофија већ се ради у оквиру политичких наука.
и ангажованих критичких интелектуалаца.
Шта је сад то? И шта има неки факултет да се тиме бави? Критички интелектуалац, као мислилац „опште праксе“ који има мишљење и пише о свему – какву то има тежину са становишта критеријума за доделу тако високог признања БУ? Како је изабран управо овај а не неко други и заслужнији за културне везе своје земље и Србије? Шта је он то значајно критиковао да би био кандидован и да ли је важно да то буде значајно за ову земљу и њену највишу институцију? Видећемо да тако нечега – нема, али да предлагачима то не смета. У складу с програмом критичког интелектуалца као мислиоца „опште праксе“ даље се каже:
Његове области интересовања су широке и до сада је писао о многим темема: социјалној правди, толеранцији, политичким обавезама, револуцијама, праведним и неправедним ратовима, политичком радикализму, национализму, итд.
Ово је преписано из његовог CV: http://www.sourcewatch.org/index.php?title=Michael_Walzer
Речено је сигуран знак да није аутор прве категорије. Ови се фокусирају на једну област и обрађују је годинама. А опет се поставља питање критеријума, зашто би Волцерово сваштарење било нешто позитивно и важно за БУ?
Поред академског рада познат је и по интелектуалном ангажману и левичарској оријентацији.
С мистификацијом се наставља. Овај исказ не каже ништа ако се не раздвоји значење левице код нас и у САД. Прво, зар се нисмо отарасили времена када је левичарска оријентација била пресудан аргумент за академску каријеру? Каквог то значаја има данас са становишта БУ и значи ли то да му је наука квалитетнија ако би била левичарска? Уз то, шта значи истицање левичарског опредељења од стране факултета који је, као бивши бастион самоуправљања, на основу коњуктурног преокрета већ годинама познат као најтврђи домаћи бастион неолиберализма. И док су спремни да домаћег левичара гледају само попреко или с потсмехом, као да су спремни су да се клањају запдном левичару. У накарадном споју ова два става имамо то да факултет-предлагач промовише окорелог заговорника неолибералног империјализма маскирајући га у левичара за домаће прилике. Досетљиво, нема шта, али и лажљиво!
А шта то значи левичарска оријентација у Америци? (Да је то тамо нешто сасвим друго него у Европи вид. у књизи Neil Jumonville, Critical Crossing, Berkeley, Univ. Of California Press, 1990) Ако леви став по минималном значењу захтева супротстављање империјализму, онда је Волцер десничар, јер се залагао за сваки рат који је започињала нека демократска администрација у САД и сваки рат Израела. Какав је сад то левичар који подржава „демократске“ ратове (које води Демократска странка) у сврху ширења моћи америчких корпорација. Уосталом, Волцер следи линију задужбине коју је основала глобална корпорација United Parcel Service која се бави „испоруком пошиљки“ (заиста, врло одређено). Врло левичарски. Но, оставимо ли по страни то да је оно горе нетачна или бесмислена карактеризација, опет се поставља питање критеријума: зашто је сад па то важно и позитивно за БУ?
Налази се на листи сто најутицајнијих светских интелектуалаца о којој су гласали читаоци часописа Foreign Affairs и британског Prospect magazine.
Јесу ли читаоци гласали о листи, или о интелектуалцима који ће се на њој наћи? Куку мајко, писмености, а шта је с научном озбиљношћу! Какав је, наиме, научни углед ова два часописа да би глас њихових читалаца био значајан за БУ? Foreign Affairs је магазин који приређује Council on Foreign Relations (CFR). Реч је о приватној групи основаној у Њујорку 1921, с циљем да „унапређује разумевање америчке спољне политике и улоге у свету.“ (Пропагандом и употребом интелектуалаца као што је Волцер, то тече врло глатко.). То је једна од три најутицајне организације које је основао и финансира Рокфелер. Ко су ту „читаоци“ и зашто су значајни за БУ? Керол Куигли, професор историје на Џорџтаун Универзитету пише, „Савет за спољне послове је америчко друштво настало у Енглеској које се води уверењем да треба избрисати све границе и успоставити једну светску владу“ (вид. Tragedy & Hope: A History of the World in Our Time, G. S. G. & Associates, Inc., 1975). Дакле, по ком критеријуму тзв ЦФР-овце БУ треба да гледа с научним респектом?
А Prospect Magazin је једна неозбиљна публикација с аспекта било каквог академског стандарда: као проевропски часопис левог центра бави се бројним темама од економије до политичког тероризма, али без иоле препознатљивог озбиљнијег академског критеријума да би био од било ког значаја за БУ.
Мајкл Волцер је рођен 1935. године. Дипломирао је историју на Брандајс универзитету 1956, а последипломске студије завршио на Кембриџу (1956-1957) и Харварду. Докторирао је политичке науке (Government) на универзитету Харвард 1961. године.
Дакле, ни на основним студијама ни на посдипломским он није студирао филозофију. Мишљење предлагача да је реч о „највећем филозофу“ зачуђује тим пре што је Волцер, као политиколог, познат још само као „професор друштвене науке“ на поменутом Институту за напредне студије. То што није дипломирани филозоф не би било одлучујуће, да је показао филозофски нерв. Међутим, сам је признао да му филозофско писање о политици није полазило за руком, јер га, како рече, нервирају „мисаони експерименти“. А то значи да уопште не разуме суштину филозофског мишљења и аргументације. Ево цитата: „Покушавао сам да о политици пишем више филозофски. Не верујем да сам икада био успешан у правој филозофији. На високом нивоу апстракције који филозофија захтева, ја сам се гушио док су се моје колеге с групе у томе осећале сасвим угодно. Убрзо ме је издало стрпљење, због хипотетичких случајева који нас све више и више удаљавају од света у коме живимо.“ (Вид. на адреси: http://jeffweintraub.blogspot.com/2003_08_01_archive.html). Ово су заиста речи типичне за човека који нема ни трунке талента за филозофију.
Предавао је на универзитету Принстон (1961-1966), Харвард (1966-1980), а од 1980 године је стални члан Института за напредне студије на Принстону. На Харварду је 1971. године заједно с Робертом Нозиком држао прослављени заједнички курс „Капитализам и социјализам“, у коме су супростављали властите позиције о друштвеној правди.
Преписано из Wikipedia само што су додали оно „прослављени“. Шта би сад то значило? Претраживање по интернету не доноси никакве показатеље да се ради о „прослављеном“ курсу, осим што га Волцер помиње у својим интервјуима и Уводу у књигу Sferes of Justice. И овде се питамо за критеријум значајности за БУ: шта ако је с Нозиком предавао неки курс 1971. године? Пошто Роберт Нозик, наравно, јесте велико име у политичкој филозофији, ово личи на покушај да се Волцер уздигне „провлачењем“ уз његово име?
Предавао на универзитетима широм света и члан је управног одбора Хебрејског универзитета. Дугогодишњи је уредник уредник часописа Dissent, члан уредништва часописа Philosophy and Public Affairs, Political Theory и The New Republic. Професор Волцер је добитник је престижних међународних награда, укључујући холандску награду Spinoza Lens, која се додуљује сваке друге године и немачку Dr.-Leopold-Lucas награду.
Зашто у овом ређању не кажу да има почасни докторат од Тел Авив универзитета, кад је већ величина? Је ли идеја да се прикаже да бу му на БУ био први почасни докторат? Па то чини ствари још горим, пошто испада да једино ми мислимо да он то заслужује, као да смо тек ми запазили његову величину.
Професор Волцер је био један од уредника велике едиције The Jewish Political Tradition. Његове књиге (око 15 превођених наслова) су преведене на више од двадесет светских језика. На српски језик су преведене књиге Подручја правде и Шта значи бити американац.
Какав значај за БУ у контексту предлога има уређивање наведеног часописа? Такође, зашто се помиње ова друга књига и ком жанру припада? Да ли је то психијатрија, педагогија, или пропаганда на тему „како у савременом свету постати (не)пожељан“. Каква год била не види се у чему би био њен научни значај за БУ.
Позиција Мајкла Волцера била је различито описивана.
Која позиција? Политиколошка или политичка? Већ долази до изражаја систематска мисаона аљкавост предлагача!
Највише као комунитарна, али и као радикално демократска, социјално-демократска или либерална. Разлог за то је свакако оригиналност и вишеслојност његовог рада која се опире једноставним класификацијама и етикетирању.
А зашто разлог не би био у непрецизности, конфузности, неубедљивости његове приче? Зашто је неко аутоматски „оригиналан“ кад постоје нејасноће чак и у погледу класификације онога у прилог чега се наводно залаже? Већ горња реченица сведочи о томе: како неко озбиљно становиште може да се тумачи час као социјалдемократско час као либерално? Може једино ако је „мешовито“ до противречности. А као „радикално демократско“ може, у смислу радикалног присталице Демократске странке.
Разлог зашто се уз Мајкла, Чарлса Тејлора и Аластера Мекинтајера сматра једним од најважнијих заступника комунитаризнма јесте (тај) што верује да су друштвени процеси и њихово разумевање специфични за посебне заједнице и зависе од специфичне историје и културе.
И ово је преписано из Wikipedie само су (погрешно) ставили Тејлора уместо Мајкла Сендела. Независно од тога, представља опште место које зна сваки апсолвент социологије. Како то тривијално веровање може да буде разлог да неко постане „један од најважнијих заступника комунитаризма“? Само под условом да представља откриће за предлагача.
Због тога треба бити опрезан у погледу интервенционистичких политика и прихватити одређени степен културног релативизма.
Ова реченица ништа не значи. Ко у сврху опреза треба да прихвати културни релативизам: интервенционистичка политика или комунитариста теоретичар. Ако је реч о политици, чему тај празни нормативизам („треба“)? Хоће ли уз опрез политика бити мање интервенционистичка и нежнија? У чему је уопште ствар при спајању ових „баба и жаба“?
Међутим, Волцер такође прихвата да мора постојати и одређени минимално нерелативистичко морално језгро које важи за сва друштва и укључује забрану ропства, геноцида и тешких злочина почињених од стране државе.
Ето, кад ни Волцер а ни писац ових редова није филозоф, па не виде опште место: да наведено просто следи из универзалности морала. А када се наглашава, личи на откривање рупе на саксији.
Због тога је Волцерово решење нетипичо за комунитарне ауторе, оно уважава политичке и културне специфичности и очување суверености држава као најбољег средства заштите малих и мање моћних држава од имеријалних политика, али и захтева минимално поштовање људских права као услов признања права на самоопредељење заједница.
Ха, па није ли уважавање политичке и културне специфичности иначе типично за комунитарне ауторе, с једне стране, и како се то Волцер залаже за сувереност малих држава када се залагао за интервенције широм света, бомбардовање Југославије и отимање Косова и Метохије. Није ли у противречности са собом када се залаже за поштовање људских права до права на самоопредељење мањинских заједница, што ће рећи до нарушавања суверенитета држава, за шта се такође залаже. И нарочито, како то суверенитет може малу државу да заштити од империјалистичке политике моћне државе? У овом пасусу имамо свачега само не јасне мисли.
Због давања великог значаја праву на самоопредељење многи су његову теорију сматрали радикално-демократском.
С једне стране то је тачно, што је чини врло функционалном са становишта америчке империјалне интервенционистичке политике с ослонцем на „суверенитет грађана“ као „угрожених мањина“. С друге стране, то је део његове противречности, јер не може се заступати суверенитет као вредност уз истовремено цепкање државе подржавајући свако „самоопредељење“.
Као трајни доприноси Волцерове теорије најчешће се истичу његова теорија „сложене једнакости“ и обнављање теорије о праведном рату. Теорију сложене једнакости је изложио у књизи Подручја правде као одговор на славну Ролсову Теорију правде. Према његовој верзији егалитаризма друштвена добра би требало делити у складу с културно специфичним друштвеним значењима према принципима која важе за сваку друштвену сферу понаособ, а не према апстрактним моралним принципима који важе за сва друштва и цела друштва. Основни извор доминације (што је извор неправде) јесте то што се критеријуми за расподелу одређених добара примењују и изван подручја њиховог важења. Због тога је важно да ниједно добро (новац или политичка моћ) не доминира у другим сферама друштва у којима се захтева другачија расподела. Посебно су угрожене оне сфере у којима се захтева строго егалитарна расподела, какве су образовање или здравствена заштита. Ова књига представљала је једну од три најутицајније теорије правде у последње две деценије двадесетог века.
Никада оригиналан мислилац и критичар, коментатор или опонент не могу да дођу у исту раван. Неозбиљно је изједначавати их, јер је Ролс данас амерички класик кога пореде с Хобсом (како знају да кажу нама Европљанима: „Ви имате Хобса, ми имамо Ролса“), што Волцер никад неће бити, јер нема на основу чега. Својом књигом Подручја правде он је ипак само други и то ће остати, попут небројених критичара или апологета који су током седамдесетих година плавили странице часописа и правили каријеру критикама Ролса.
Професору Волцеру се такође одаје признање за убедљиву обнову теорије праведног рата која је била одбачена у име хуманитарног права и теорије хуманитарне интервениције.
Писци предлога хоће да кажу да прича о „праведном рату“ иде против приче о „хуманитарној интервенцији.“ Волцер се, тобоже, супротставља идеји о оправданости хуманитарних интервенција неком причом о „праведним“ ратовима? То би било лепо, али он је заправо заступник хуманитарних интервенција и пошто не воли „апстрактне филозофске експерименте“ био је врло конкретно за бомбардавање Југославије као пример оправдане хуманитарне интервенције илити „праведног“ рата. Праведан рат за Волцера је агресија моћне државе против слабе у циљу искоришћења побуне мањина ради њеног разарања и колонизовања, а с албијем „да буде што мање жртава и патњи“. Када је реч о праведном рату, то је постављање ствари на главу. Такође, извртање ствари од стране писаца предлога може само да заведе оне који нису ни дужни да познају овог „велико мислиоца“, а у ситуацији су да одлучују о утемељености предлога.
Он сматра да је потребно процењивати разлоге за вођење рата и начин на који се он води а не само средства којима се зараћене стране користе.
Овде такође више имамо посла са знањем писаца овог предлога. Каква је разлика између „начина на који се рат води“ и „средстава којa се користе“? Како би је писци објаснили, загонетно је, пошто је реч о бесмисленој разлици без разлике.
Основна начела су начело реципроцитета и апсолутне имунизације небораца од ратних дејстава.
Не „начело“ него ваљда „начела“ (по смислу реченице). Заводљиво звучи, али Волцер се у потпуности оглушио о начело реципроцитета кад год је писао о Израелу. (вид. шире у анализи оспоравања Волцеровог става: http://www.swans.com/library/art15/ajokic05.html )
А да не говоримо о томе на који начин извршити „имунизацију небораца од ратних дејстава“; и зашто се не говори јасно о њиховој заштити, а поготово не о „имунизацији“ бораца.
Његова теорија је покушај увођења строгих етичких норми у процену ратних сукоба избегавајући пацифизам као неодрживу опцију. Отуда и његов амбивалентан став према НАТО интервенцији у Србији и оштро противљење ратовима у Авганистану и Ираку [подвл. наше].
Ово је највећа неистина у Предлогу. Никад Волцер није имао „амбивалентан став“, што је потврдио за време свог боравка у Београду признањем да је подржавао „НАТО интервенцију“. Штавише, био је истомишљеник с генералом Весли Кларком, речима да је „не баш успешна ваздушна кампања у крајњем праведна“ (вид. на адреси: http://www.tikkun.org/article.php/Tikkun-TheAgonyofDefeat). То је доказ моралног проституисања с теоријом „праведног“ рата. Управо Волцер оваквом употребом дотичне теорије (у више случајева) представља моралну и интелектуалну срамоту академске заједнице, као један од оних који су урадили највише да је oбeзвреде претварајући је у средство отворене политичке апологетике.
Зато је формулација предлагача шокантна за некога ко с научним звањем пише овакав предлог (па још у Београду). Бар овде би требало да буде јасно да се ради о бесправној агресији на државу која никог није напала, а поготово је обавеза предлагача с титулама да се обавесте о кандидату којег тако рекламирају. Горња реченица је срамна лаж, или фалсификат.
Био је у групи од 58 интелектуалаца потписника Манифеста против ратних похода председника САД Џорџа Буша млађег након терористичког напада 11. септембра 2001. године.
Па шта с тим? И то је још један разлог да му се дâ почасни докторат? Зашто би наједном Волцеров потпис против Буша биио врлина, значајна за БУ? Зашто није демонстрирао против бомбардовања Југославије – па да буде кандидован за речено признање – већ је, напротив, био врло гласан заговарник тог бомбардовања (што није био разлог против кандидатуре)? Није тешко одговорити на то питање. У САД тзв. „критички интелектуалци“ су партизански подељени да подржавају поступке једне партије кад је на власти а пишу против друге кад дође на власт. Волцер је „демократски“ оперативац (што га, наравно, не чини левичаром, јер је америчка Демократска странка исто десничарска као и Републиканска). Дакле, као „демократски“ у смислу једне од тамошњих странака, а не као демократа у уобичајеном смислу, Волцер је бранио Клинтонове ратове и бомбардовања Сомалије, Ирака и Авганистана, а нападао је Бушове ратове. Обрнуто раде кобајаги десничарски „talking heads“ који су нападали Клинтонове, а бранили Бушове бомбе. Обе групе, међутим, при руци су кад год је потребно наћи оправдање за амерички империјализам, да би јавност подржала било који рат (без обзира која странка је на власти). Тако ће Волцер у случају да Израел и САД ове године нападну Иран из свег гласа то заступати неком верзијом своје прилагодљиве (и зато морално љигаве) приче о „праведном“ рату. Вид. шире објашњење у: http://www.swans.com/library/art12/ajokic01.html
Академски и јавни ангажман професора Волцера усмерен је на ширење идеје друштвене правде, демократије и успостављање толерантнијег режима међународних односа у међународним односима.
Материјално, ово је још једна неистина. Став је одржив једино ако се употпуни
начином ширења дотичних вредности: путем „хуманитарних интервенција“ или „праведних“ ратова које Шеста флота води час овде час тамо, ради „заштите грађана од недемократских режима“. Волцер те интервенције подржава (вид. http://www.dissentmagazine.org/article/?article=740) док верује да исте доносе правду, демократију и престанак патњи. (Притом, ни у једном случају није ex post facto, у светлу огромних жртава и патњи, извукао критичке поуке из такве подршке.) Независно од овога реченица представља обману, а граматички је бесмислена.
Његова велика заслуга је што је показао да је о конкретним проблемима нашег времена могуће расправљати с апаратуром политичке теорије и политичке филозофије које су сматране апстрактним дисциплинама удаљеним од политичке реалности.
Шта је ово? Да је тако нешто било ко од нас написао за домаћег колегу деценијама би био предмет потсмеха, због тривијалности. Зар ће неко да поверује да је тек Волцер открио како се дотичним појмовима могу промишљати конкретни проблеми. Зар то не указује да је образложење припремљено преко колена, јер предлагач није био начисто с тим шта уверљивије да стави на папир. То је срозавање „великог мислиоца“, а у исти мах показатељ да он и нема допринос који би заиста био велики у научном погледу. Да га има навели би га.
Што се тиче примењене етике као гране филозофије она је свој полет имала раних 1970-их година захваљујући Рејчелсовим текстовим о еутаназији, Џудит Томпсон о абортусу и тако даље, у чему је реч управо о примени апстрактних филозофских појмова на конкретне проблеме. Отада наовамо уопште није било потребе да Волцер у том погледу било шта доприноси филозофији, око чега се није ни трудио јер и сам рече да није филозоф. Овај параграф, поред тривијалности, садржински је потпуно нетачан. А опет, зашто би за то некога на ФПН уопште било брига?
За адекватно схватање и процену политичких прилика у данашњем свету потребна је сложена теоријска апаратура и пажљива процена аргумената и контрааргумената без моралне охолости и самоуверености која води поједностављивању и црно-белој слици света.
Ко то види ствари црно-бело, за разлику од Волцера? Ово су паушалне и тривијалне тврдње без озбиљног оправдања. Када су за Волцера имали значај контрааргументи Југославије, Ирака, Ирана, Авганистана, итд. Никада! У ствари је реч о контраргументима на штимованим конференцијама где истомишљеници у вези „праведних“ ратова раскомоћено схоластички дискутују о финесама.
Вишедеценијско уредништво у часопису Dissent који негује левичарску и антиимперријалну оријентацију
Ово је смешно. Dissent су основали 1954. Ирвинг Хоу (Irving Howe), Луис Козер (Lewis A. Coser), Хенри Пахтер (Henry Pachter), и Мејер Шапиро (Meyer Schapiro). Ова група са Сидни Хуком (Sidney Hook, једини филозоф међу њима и задрти антикомуниста), Ирвингом Кристолом (Irving Kristol), и Норманом Подхорецом (Norman Podhoretz) (ова двојица, први преко сина, били су активни као водећи неоконзервативци у последњој Бушовој администрацији) били су чланови тзв. Congress for Cultural Freedom. Ову организацију је оформила и богато финансирала ЦИА с циљом да контролише оно што излази из кобајаги „левичарских“ интелектуалних кругова и кобајаги левих магазина. То је данас толико познато да је на самом сајту ЦИА текст где се то отворено признаје: (https://www.cia.gov/library/center-for-the-study-of-intelligence/csi-publications/csi-studies/studies/95unclass/Warner.html).
Иначе је познато да ЦИА под контролом држи све трајније левичарске кругове у САД, услед чега је тамошња левица обмана и естрадна поза (шире у књизи Frances S. Saunders, The Cultural Cold War: The CIA and the World of Arts and Letters, The New Press, New York (2000), на адреси: http://www.amazon.com/gp/product/ B000OVLNK6/ sr=1-1/qid=1277568674/ref=sr_1_ 1_oe_1?ie=UTF8&s=books&qid=1277568674&sr=1-1).
Дакле, предлагачи својим мишљењем о томе да Dissent заступа левичарску и антиимперијалистичку оријентацију откривају одсуство елементарних знања. Оставимо ли незнање по страни, опет се поставља питање критеријума важности за БУ: и да је Dissent левичарски и антиимперијалистички, шта је то нама донело, јесу ли се побунили против бомбардовања? Нису, напротив. Dissent одавно, ако је икад био, није критичан према америчком хегемонизму, већ одавно служи за нападе на антиимперијалистички оријентисане интелектуалце (вид. http://louisproyect.wordpress.com/category/liberalism/).
сведочи о једном таквом покушају. Покушају да се на теоријски захтеван начин активно утиче на практичну политику, а који је снажно инспирисан идеалима правде и међукултурне толеранције. То је промоција културе дијалога која разликује насиље и доминацију од размене аргумената.
Утиче на практичну политику? Свашта, све што се дешава је да се оправдава све што Демократе раде и напада све што републиканци раде (а они у суштини раде исто) да се створи нека илузија утицаја и оправданости онога што твоја страна ради.
Као водећи политички филозоф данас у свету
што се не види ни из једне реченице Предлога, док се из овог коментара готово у сваком пасусу види неоснованост тог титулисања. Не вреди само наваљивати с тврдњама, треба(ло) је то (и) показати.
професор Волцер ће 17. јуна отворити 14. међународну конференцију о међународном праву и етици, The International Law and Ethics Conference Series (ILECS). Ове конференције су од 1996. године окупљале водеће моралне, правне и политичке филозофе а у организацији проф. Јована Бабића и др Петра Бојанића
НА ФПН о овој конференцији до овог скандала нису знали ништа. Зато не чуди што предлагачи пишу елементарне нетачности о оснивачима исте (о томе шире, Печат, од 18. 06. о. г).
уз подршку Српског филозофског друштва и Оделења за филозофију Филозофског факултета.
Тим поводом ће бити објављене и две књиге Мајкла Волцера (Праведни и неправедни ратови, у издању „Службеног гласника“ и Политика и филозофија у издању „Албатроса плус“) и професор Волцер ће одржати предавање на Факултету политичких наука, на последипломском курсу „Теорије правде“. На Факултету политичких наука је до сада одбрањено неколико дипломских радова посвећених Волцеровој теорији о подручјима правде, а у већем броју магистарских и докторских теза његов допринос политичкој филозофији комунитаризма је био предмет анализе.
Волзерова теорија о подручјима правде је саставни део неколико курсева на Факултету политичких наука („Историја политичких теорија“, „Савремена политичка теорија“, „Теорије правде“, „Политика отпора и грађанска непослушност“)
Све ово је споредно и само сведочи о стилској несређености текста и аљкавости предлагача. Наслов друге књиге наведен је нетачно (тачан наслов: Морал и прљаве руке: филозофија, политика и рат). Чак и да је у овом пасусу све написано тачно остаје питање: у реду, али зашто почасни докторат? Има сигурно барем још 50 аутора о којима се код нас пишу деипломски и докторски радови, чије књиге се преводе, па ипак нико од њих није предложен.
Сматрамо да би додела почасног доктората Мајклу Волцеру допринела афирмацији Београдског универзитета у свету и представљала подстицај за даље развијање међународне сарадње.
Рзмотрени Предлог, као што видимо у претходно изложеном, није утемељен. Ништа од изложеног не може да се резимира у скуп довољних разлога којима би предлог за тако високо признање био оправдан. Што се Волцеровог научног дела тиче, није нам намера била да га негирамо, него само да истакнемо да се по томе у најбољем случају не издваја од десетине других аутора – које нико никад неће предложити за нешто слично. И раније смо наглашавали да само дело није довољно. Ни овај Предлог не каже у чему је Волцеров допринос научној међународној сарадњи између БУ који почаст треба да додели и било ког сегмента америчке културе или академске заједнице. Може једино да се говори о сарадњи са званичним Вашингтоном и његовом политиком уоквиреном Волцеровом теоријом „праведног“ рата. Али, онда партнер не може да буде БУ, па ни држава Србија која (мора да) у тој сарадњи лавира, може само первертована конференција ИЛЕКС (17-19. јун) која се истиче као повод за овако високо признање. Повод, дакле, знамо, али разлог не, чак и по окончању ове анализе.
Говорити, дакле, о „подизању угледа Београдског универзитета у свету“ на овакав начин (како је то током овог скандала у више наврата речено са ФПН), награђивањем оваквих прегалаца као што је овде размотрени лауреат, представља дилетантизам или цинизам.
Предлог ФПН се завршава датумом:
У Београду, 29. марта 2010. г. – без потписа аутора –
Општи закључак
Видели смо да је текст Предлога у садржинском погледу нетачан, да садржи неистине до степена фалсификата, да је неутемељен, да сведочи о необавештености предлагача до степена недостојног професорског позива, да се искупљује политичким ставовима који не могу да имају научни значај, да је идеолошки-пропагандно профилисан, да је срочен аљкаво и на моменте чак неписмено. Узмемо ли у обзир да је на основу оваквог образложења почасни докторат ипак додељен скандал добија сасвим неочекивану димензију. Оправдано је, наиме, закључити да је процедура спроведена на основу двостепене обмане. Аутори предлога заслужују санкције од стране своје установе јер су обманули НН веће ФПН, а овај факултет заслужује да сноси санкције због обмане Сената БУ и Ректора.
Логично је да се предлог за овако високо признање прима по принципу поверења у факултет-предлагача као надлежну институцију, да чланови Сената, који доносе одлуку, и сам Ректор, нису дужни да буду експерти у датој области, да би могли кометентно да испрате процедуру одлучивања. Утолико је у овом скандалу најодговорнији ФПН, најпре зато што је на свом Научном већу од 22. априла уопште пустио овакав предлог, који сам по себи представља случај научне бруке. Додатни елемент бруке је у томе што је документ одштампан на папиру без заглавља и без потписа предлагача (?!), тако да је се ни дан данас не зна(ју) његов(и) аутор(и). Да ли је могуће да је овакав текст дошао на Сенат Универзитета?
Што се тиче кандидата, а сада већ лауреата, видело смо да је реч о политикологу који се не издваја толико својим научним делом (има их барем десетак који су по делу јачи од њега), него по интелектуалном ангажману на начин стручњака „опште праксе“ специјализованог за промоцију америчког интервенционизма у амбалажи теорије о „праведном“ рату и етичком оправдању „хуманитарне интервенције“, односно бомбардовања сваког ко се нађе на путу тог неоимперијализма (само под условом да је довољно слаб да не носи опасност „повратног ударца“). Посебно остаје загонетно зашто је предлагач фалсификовао чињеницу да је Волцер био заговорник бомбардовања Србије и отимања Косова и Метохије, што он сâм није прећутао на церемонији доделе признања.
Изложено обезбеђује још један разлог да се, да се Универзитет огласи, дато признање опозове, почасни докторат одузме и изрекне санкције ФПН због неодговорности. Ако до тога не би дошло, не види се зашто се с оваквом праксом не би наставило до награђивања осталих, сличних кандидата, Хавијера Солане до Била Клинтона, генерала Кларка и осталих јунака из 1999. године, укључујући и бројне „убице тастатуром“, стране и домаће „антиратне профитере“ који се диче ангажманом сличног типа и који се с овим предлогом слажу, само што схватају да још није опортуно да то јавно кажу.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН