Да ли је могуће стварање некакве “балканске уније” чији би Пијемонт била неоосманистичка Турска?

Др Дарко Танасковић: " Има основаних разлога за претпоставку да је окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али не би морала, да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве „балканске уније“ била би, наравно, Турска."

Пре свега, неоосманизам је више од идеологије. Он је филозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а особито њеној интелектуалној елити. Неоосманизам је рационализација непревладане империјалне носталгије једне велике историјске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Као такав, он је дубинска константа спољне политике Турске, упркос свим стварним и привидним идејним и политичким дисконтинуитетима, укључујући и Ататуркову радикалну секуларистичку традицију. Неоосманизам уме да тече и као понорница.

Захваљујући битно измењеној међународној констелацији после престанка Хладног рата и распада СССР, Турској се отворио простор за знатно самосталније осмишљавање и реализовање сопствених државно-националних интереса, што се испољило и кроз све самосвесније испољавање, у почетку недекларисаних неоосманистичких амбиција. Иако исходи из чињеница и митова прошлости, неоосманизам је политички изразито прагматичан и прорачунат, што у спољнополитичкој операционализацији долази до пуног изражаја. Целовиту програмску доктрину савременог неоосманизма формулисао је универзитетски професор, а од 2009. године министар иностраних послова Турске, Ахмет Давутоглу, у књизи Стратегијска дубина (2001). Та доктрина се данас укупним државним потенцијалима Турске систематично спроводи у дело.

Наредне године и деценије ће показати има ли, објективно, Турска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

У спровођењу спољне политике засноване на начелима доктрине „Стратегијске дубине“, које је крајем прве деценије ХХI века ушло у интензивну фазу, Турска настоји да искористи све компаративне предности свог геостратегијског положаја, економске моћи, војне снаге и поливалентног цивилизацијског идентитета. Она жели да одржи постојећа савезништва, али и да успостави нова, како би у мултиполарном светском поретку, који се рађа, обезбедила статус утицајне макро-регионалне силе и уважаваног партнера главних центара одлучивања на глобалном нивоу. Турска у том смислу, на многим правцима, постиже конкретне резултате и остварује значајне продоре. Ипак, с обзиром на сложеност околности, изукрштаност интереса и неке трансисторијске, релативно стабилне конфигурације односа међу народима и државама, неоосманистичка политика Турске суочава се и с озбиљним тешкоћама и ограниченостима које произилазе из унутрашње противречности њених приоритета. Наредне године и деценије ће показати има ли, објективно, Турска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

Неоосманизам је више од идеологије. Он је филозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а особито њеној интгелектуалној елити. Неоосманизам је рационализација непревладане империјалне носталгије једне велике историјске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Неоосманизам уме да тече и као понорница. На слици: Туркиња ваби кумрије, детаљ слике, 19. век.

На глобалном плану, за Турску су најважнији односи са САД, Русијом, ЕУ и Кином и у тој равни спољна политика заснована на доктрини „стратегијске дубине“ улаже велике напоре да оствари и одржи равнотежу између новог  приоритета диверзификовања односа и успостављања симетрије у билатералној сарадњи са свим важним субјектима светске политике, с једне, и очувања традиционално привилегованих партнерстава и савезништава, с друге стране, што се показује као крајње тежак и неизвестан задатак.

На регионалним правцима, приоритети нове турске спољне политике су Блиски исток, Кавказ и Балкан, области које су током прошлости дуже или краће време биле у саставу Османског царства. У вези с регионалном применом принципа доктрине „стратегијске дубине“, важно је схватити да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе. Ако се они могу уклопити у неки повољни шири сценарио, утолико боље, а ако не, Турска неће презати ни од разилажења с плановима великих, што се током последњих десетак година у више наврата потврдило, посебно на Блиском истоку. Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник. Неоосманизам искључује послушништво, али се не одриче сврсисходног тактизирања и корисних компромиса с најмоћнијима.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тло у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета. Зато му поклањају нарочиту пажњу. Муслиманске заједница на Балкану, а у првом реду Албанци и Бошњаци, главни су ослонац турског ангажовања у овом комплексном региону и Анкара отворено наступа као њихов савезник и адвокат. Југословенска криза, сукоби на бившем југословенском простору и коначна дезинтеграција федерације, створили су погодне услове за убацивање и неоосманистички размах турске политике, како у склопу деловања међународне заједнице тако и самостално. Кроз механизам билатералних, трилатералних и мултилатералних дипломатских иницијатива, у којима посредује, турска дипломатија жели да се наметне и докаже као најауторитативнији и најефикаснији фактор остваривања помирења, стабилности и просперитета у региону, за регион, али и за Европу. Има, међутим, основаних разлога за претпоставку да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али не би морала да се прикључи Европско Унији. Пијемонт такве „балканске уније“ била би наравно, Турска.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тло у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета.

Зато му поклањају нарочиту пажњу.

Турска је држава објективно такве снаге и значаја, поготово у регионалним размерима, да се без њеног учешћа и конструктивне сарадње са њом не могу остварити трајна стабилност и развој Балкана, поготово у широко схваћеној економској, али и политичкој сфери. Ради равноправног остваривања сопствених државно-националних интереса, партнери Турске на Балкану морали би, међутим, адекватно и доследно узимати у обзир и неоосманистичу природу мотива и циљева наглашеног турског занимања за регион који је у очима многог савременог Турчина и данас, пре свега, Румелија.

Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. С аспекта историјске логике и „утилитарне етике“ (С. Стојановић), могло би се чак рећи да је и легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде. Подједнако непрепоручљиво је избегавати суочавање с чињеницом његовог постојања и „политички коректно“ га препуштати пределима игнорантског прећуткивања или саучесничког подразумевања. Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.

Текст је преузет из закључка књиге др Танасковића: “Неоосманизам – повратак Турске на Балкан“, коју је објавио Службени гласник, Београд.