Интелектуално (и не само интелектуално), једноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога.

Дилема око наслова

Нисам сигуран да разумем овај мој наслов. Реч »постмодерно« се користи у све ширем броју значења. Неретко, тиме се просто само жели додати арома учености и елеганције. Понекад се позивањем на постмодернизам сугерише флуидност ствари, стварности, догађања и постојања. Овакво позивање је смисленије, јер, како то ефектно каже Бодријар (Baudrillard), један од највећих постмодерниста: »Одсуство ствари из њих самих, чињеница да се оне не догађају, иако изгледа да се догађају, чињеница да се све повлачи и скрива иза своје спољашности и да није никад само себи истоветно – то је материјална илузија света. То је илузија у основи велике енигме, оне која нас урања у ужас и од које се штитимо формалном илузијом истине«.[1] Говорећи о »безнадежној политици постмодернизма« Х. Кариел каже да »За постмодернисту је једноставно прекасно да се супротстави полету индустријског друштва.(…) Одлучни да ништа не нападну, они су пасионирано безосећајни«.[2]

»Одсуство ствари из њих самих«, »материјална илузија света«, то су мисли које човека наводе да данашњи положај власника доведе у везу са постмодернизмом. Ту спада и немоћ супротстављања једном полету, једино што није реч о »полету индустријског друштва«. Индустрија и производња су све даље од фокуса савремене економије. Као што је пре око годину дана написао Небојша Попов: »Показало се наиме да је усмереност на опстанак и развој производње нешто споредно, да она јењава, гаси се у многим погонима… Тежиште је на брзој продаји и финансијским шпекулацијама«.[3]

Све у свему, управо је магловитост појма (нарочито за нестручњаке – али помало и за стручњаке) она карактеристика која омогућује да се се израз »постмодерно« користи и као могућа ознака савременог власништва.

Приближавање корпорације држави – које је било обележје модерности – данас није довољна индикација за одређивање места и садржине власништва.
Одвајање од пре-модерних корена постала је стварност, али се није нашао стабилни нови ослонац у држави, па ни у поређењу са државом. Истовремено, и држава постаје постмодерна.
У том контексту, материјалност власништва заиста постаје у доброј мери »материјална илузија«.

Постмодерно је корак даље од модерног (мада није увек јасно у ком правцу). Чувену – и још увек релевантну – анализу модерног власништва дали су Берл и Минс (Berle и Means) у књизи Модерна корпорација и приватно власништво. Реч је о анализи још из 1932, с тим да је дошло до једног ревидираног издања 1968. године. Књига је поново издата 1991. године, са предговором Вајденбаума (Weidenbaum) и Јенсена.[4] У том предговору наглашава се да је најтрајнија идеја књиге »раздвајање власништва од контроле модерне корпорације«. Додаје се и то да Берл и Минс показују јасну свест о проблему могућег (и вероватног) раздвајања интереса власника и менаџера, што је суштина проблема који се данас дефинише као »теорија представљања« (agency theory).[5] Берл је у дорађеном издању из 1968. наглашавао да корпорације не могу више да сматрају да су њихове фабрике, средства за производњу или њихова организација, њихово власништво. »Све се више препознаје да колективне делатности, па и оне којима се претежно баве корпорације, постају налик на делатности државе. Корпорације су у суштини политичке конструкције.«[6]

То приближавање корпорације држави – које је било обележје модерности – данас није довољна индикација за одређивање места и садржине власништва. Одвајање од пре-модерних корена постала је стварност, али се није нашао стабилни нови ослонац у држави, па ни у поређењу са државом. Истовремено, и држава постаје постмодерна. У том контексту, материјалност власништва заиста постаје у доброј мери »материјална илузија«.

Заиста је тешко рећи шта је заправо власништво (посебно, корпоративно власништво) данас.

О још једном проблематичном термину – (»транзиција«)

Није све добро што је на линији Кардеља, као што није све добро што је на линији идеја Међународног монетарног фонда.
ММФ је имао и одличне али и катастрофалне идеје и мере.

У вези са власништвом – па и у вези са државом у којој живимо – веома се често користи израз и квалификација »транзиција«. То није без смисла и основа – нарочито када је реч о власништву. Државно и друштвено власништво прелазе у приватно и корпоративно, постоји дакле нека транзиција. Оно што је, међутим, тешко прихватљиво то је квалификација (и замена) целе наше стварности са »транзицијом« – а то се данас чини у свим бившим социјалистичким земљама. Тиме се заправо не мења раније уврежени однос према стварности већ се тежи ка замрзавању перцепције која је гајена у доба социјализма.

Сетимо се, ми нисмо за себе говорили да смо комунистичка или социјалистичка земља (то су о нама говорили на Западу). Ми смо »градили социјализам«, ишли смо ка комунизму. То је (посебно за руководиоце) било веома лагодно и практично. Требало је сачувати идиличну слику о социјализму/комунизму, а то би било прилично тешко ако би се говорило да је то што је око нас, то што видимо и доживљавамо, већ комунизам/социјализам. Много је било лакше (мада није баш било сасвим лако) инсистирати на дивљењу једном циљу ка којем идемо, него на дивљењу стварности коју видимо. Тако је створена магија транзиције. Када је реч о транзицији, вредности су опредељене правцем у којем идемо, уместо стварношћу у којој живимо. Тиме се истовремено тежи ка обесмишљавању – или барем отупљењу – сваке критике. Ствара се контекст у којем се можемо питати да ли идемо довољно полетно или довољно брзо; долази у обзир корекција хода, али не долази у обзир корекција социјализма/комунизма, јер њега још нема, тамо још нисмо стигли. Суочавање је стално одлагано. Мислим да данас кроз концепт »транзиције«, кроз стално наглашавање »транзиције«, кроз небројене установе и публикације које у своје име и у своја гесла укључују реч »транзиција«, остајемо код поимања стварности које је сугерисала комунистичка идеологија. Тежи се да се сачува безгрешна идеалност капитализма – а то је замисливо једино на тај начин да оно у чему живимо не назовемо капитализмом (јер би у супротном постало очигледно, да капитализам није ни безгрешан ни идеалан). Уместо тога ми поново »градимо« нешто, видимо себе на путу ка нечему, све несавршености сваљујемо на транзицију. Поред тога, вредност потеза се процењује по правцу (могло би се рећи по томе да ли је »на линији«) а не по стварним ефектима. Мислим да нисмо имали ни разлога ни права да социјализам деценијама (и након више петогодишњих планова) третирамо као циљ, као идеал, а не као стварност. Немамо то право ни са капитализмом, са којим такође већ живимо две деценије. Тачно је да није још све приватизовано, али капитализам не почиње када све буде приватизовано. У многим земљама Источне Европе (и »западног Балкана«) већ данас је већи део привреде у приватним рукама него у Америци и неким земљама Западне Европе. Не бисмо смели више дозволити да правац и оријентација одређује вредносне судове. Није све добро што је на линији Кардеља, као што није све добро што је на линији идеја Међународног монетарног фонда. ММФ је имао и одличне али и катастрофалне идеје и мере.

Ствари се не могу вредновати тиме да ли су тржишно оријентисане већ да ли ваљају.

Ако је нека мера тржишно оријентисана, из тога не следи да је добра и рационална, само због тога што је на линији капитализма (као што наравно не следи ни то да није добра и није рационална). Ако је човек жедан, мерило среће је неко време опредељено тиме да ли смо на правом путу (рецимо, ка бунару или ка самоуслузи). Али ако стигнемо до бунара или самоуслуге, вредности (и наша срећа) нису више опредељени тиме да ли смо на правом курсу, већ тиме има ли воде у бунару, да ли је самоуслуга отворена (и има ли у њој барем киселе воде). Дошли смо у капитализам, живимо у капитализму. Ствари се не могу вредновати тиме да ли су тржишно оријентисане већ да ли ваљају. Ако лоше живимо, то није зато што смо још у транзицији (све ће доћи на своје место кад будемо стигли до одредишта). Ако нешто не ваља, то је због тога што не ваља, и требало би нешто учинити, уместо да се чека да прође транзиција.

Самоуправљање, друштвена својина и обесмишљавање власника

Наша бивша земља, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, дала је својеврстан допринос конципирању власништва, могли бисмо рећи постмодернизацији власништва.
Створена је једна занимљива варијанта колективне својине и она је имала ослонац и у неким идејама које нису без вредности.
Није без смисла и логике дати управљачка права онима који непосредно врше неки посао.
Идеја самоуправљања је имала одређене корене и у западним економијама.

Наша бивша земља, Социјалистичка Федеративна Република Југославија, дала је својеврстан допринос конципирању власништва, могли бисмо рећи постмодернизацији власништва. Створена је једна занимљива варијанта колективне својине и она је имала ослонац и у неким идејама које нису без вредности. Није без смисла и логике дати управљачка права онима који непосредно врше неки посао. Идеја самоуправљања је имала одређене корене и у западним економијама. Створити једну правну структуру и једну економску структуру која би функционисала на основама самоуправљања и друштвеног власништва био је (био би) огроман посао заиста историјског значаја. Нисам сигуран да ли је уопште било могуће урадити тај задатак. Знамо да то никада није озбиљно ни покушано.

Проблем је у томе да није нимало лако спојити две ствари: веровати у нешто и узети исто за озбиљно. У време стварања самоуправљања све се ослањало на веровање. Ако се нешто узима за озбиљно, онда се узимају у обзир и сумње – а то је било политички неприхватљиво. Сумње су имали само дисиденти – али нису они писали Закон о удруженом раду. Сећам се да сам негде седамдесетих година једном покушао да израчунам колико би времена одузимало ако бих заиста отишао на све састанке и скупове на којима сам имао самоуправљачка права (разни факултетски органи, самоуправне интересне заједнице за науку на разним нивоима, комисије, скупови станара итд.) и ако бих заиста прочитао све материјале о којима се дискутовало. Узео сам као узорак једну недељу и испало је да би ми за то било потребно око 15 часова дневно те недеље. Да се поставило питање логистике самоуправљања и да је озбиљно тражен одговор можда би се дошло до закључка да је реализација самоуправљања у свим сегментима друштвеног и економског живота једноставно немогућа. Замисливо је и то да би се као резултат озбиљног разматрања постављеног питања нашла нека решења, неки рационални компромиси који би омогућили реализацију основне идеје. Али, као што рекох, у првом плану је било веровање, а то је онемогућило да се нове идеје критички провере (тј. да се узму за озбиљно).

Требало је осмислити и правно изразити једну сложену и занимљиву идеју, требало је дати одговор на питање на који су начин радници у организацији удруженог рада заправо власници. То је био задатак Закона о удруженом раду. Нажалост, огромна већина одредаба сведочи само о верности идеји, уместо да идеју покуша да реализује. Једна дефиниција друштвене својине дата је у члану 2 у којем се каже да основу социјалистичког самоуправног удруженог рада чини: »друштвена својина средстава за производњу, која искључује било какав систем потчињавања човека и експлоатације туђег рада и која, укидањем отуђености радничке класе и радних људи од средстава за производњу и других услова рада и резултата рада, обезбеђује самоуправљање радних људи у производњи и расподели производа рада и усмеравање развоја друштва на самоуправним основама и омогућује сваком да се, под једнаким условима, укључи у удружени рад и да на основу свог рада стиче доходак за задовољавање личних и заједничких потреба«.

Анализирајући друштвену својину након петнаестак година функционисања, професор Андрија Гамс примећује да је створена нека »крња приватна својина«.
Крња, »јер не садржи битну компоненту приватне својине – одговорност предметима своје својине«

Могло би се рећи да је то само једна уводна одредба, али озбиљна правна разрада изостаје и у даљем тексту, норме замагљују (или просто замењују) политичке фразе. У члану 2 се помиње доходак који би заправо требало да буде резултат својинских права, те је било посебно важно да се ово власничко право прецизно дефинише.

Ево шта, међутим, каже, члан 45 став 1 и 2 ЗУР-а:

»Доходак је део укупног производа друштва који радници у основној организацији удруженог рада стичу у новчаном виду као друштвено признање резултата свог и укупног друштвеног рада, у условима социјалистичке робне производње, а којим радници у основној организацији управљају на основу свог права рада друштвеним средствима.

Радници у основној организацији стичу доходак зависно од производности текућег рада и успешности управљања и привређивања друштвеним средствима као својим и друштвеним минулим радом у основној организацији и у другим облицима удруживања рада и средстава, као и од сталног прилагођавања производње и обављања друге делатности условима тржишта, потребама друштва и односима које радници самоуправно уређују и о којима одлучују у оквиру друштвено-политичких заједница«.

Ето на основу те формуле се утврђује доходак. Човек се пита шта је ту заправо норма, где је правило из које следи шта »власницима« заправо припада. Уместо одговора на то (тешко и сложено) питање, у простор норми се једноставно убацује прегршт политичких ставова, жеља и парола.На тај начин, постало је прилично магловито шта су заправо права власника. Одлуке у вези са својином су наравно доношене, али су доношене од стране оних који су имали политички (партијски) повлашћени положај, или од стране оних који су се успели наметнути као власници, у ситуацији када једноставно није јасно ко је власник. Треба при том рећи да дговорност увек измиче ако формални доносиоци одлука нису истовремено и стварни доносиоци одлука.

Анализирајући друштвену својину након петнаестак година функционисања, професор Гамс примећује да је створена нека »крња приватна својина«. Крња, »јер не садржи битну компоненту приватне својине – одговорност предметима своје својине«.[7] Поред тога, замагљено је питање титулара друштвене својине.[8] Од интереса је такође констатација Гамса да није ни логично ни сврсисходно да радници у ООУР-има »који не могу имати знања из потребних специјалних области модерне технологије« имају (барем у начелу) »последњу реч у вођењу пословања предузећа«.[9]

Маргинализација власника у савременом капитализму?

У току последњих деценија сведоци смо појава и тенденција које воде до питања да ли ће сам капитализам успети да маргинализује власнике, након што нестају са сцене друштвена својина и самоуправни социјализам.
Постоје појаве у савременом капитализму – нарочито у домену финансијског капитала – које доводе у питање реалност власника и њихових овлашћења.

Закон о удруженом раду донео је један систем у којем су пароле замениле јасна овлашћења. Декларисани власници нису имали ни јасан преглед ни стварну контролу својине. Питање титулара је било замагљено. Стварност је постала тешко сагледива, нашла се, заправо, у доброј мери ван људских видика. С аспекта таквог система власништва, приватно власништво над средствима за производњу се чинило као оаза сигурности и прегледности. Не одбацујући у потпуности самоуправљање, Гамс сматра да је робна привреда базирана на приватној својини спојива и са социјализмом. Додаје да »тамо где приватно предузимаштво, приватна иницијатива даје боље привредне резултате, треба успоставити праву робну привреду базирану на приватној својини«.[10]Ово данас можда звучи као опште место, које понављају и људи који се са проблемом никада нису стварно суочили. Гамсова књига је, међутим, објављена 1987, када се до таквих закључака није долазило без озбиљног размишљања – и без одређене храбрости.

Оно што бих хтео да кажем у даљем тексту је то да смо у току последњих деценија – и посебно у току последњих година – сведоци појава и тенденција које воде до питања да ли ће сам капитализам успети да маргинализује власнике, након што нестају са сцене друштвена својина и самоуправни социјализам. Постоје појаве у савременом капитализму – нарочито у домену финансијског капитала – које доводе у питање реалност власника и њихових овлашћења.

1.  Проблем представљања

Овлашћење коришћења се углавном обавља преко представника/менаџера.
Исто важи у доброј мери и за право располагања.

Постоји ли ефикасна контрола над менаџерима?

Проблем представљања су Берл и Минс отворили још током тридесетих година прошлог века. Тај проблем се не односи на целу сферу приватне својине, али се односи на веома значајан део својине у области производње и финансија. Да бих проблем приближио, поменућу да сам једном приликом из чисте радозналости поставио једно питање десеторици својих колега професора на универзитету Емори (Еморy) у Атланти. Зна се да у Америци изузетно мало људи држи своју уштеђевину на штедним улозима. Уместо тога, своје паре улажу у акције. То се, наравно, често ради и у Европи. На тај начин, приходи су најчешће већи (или је то барем раније тако било), а новац је у функцији, може да служи економским подухватима. Акционари су власници. Има наравно крупних акционара који држе већину акција једне компаније (те су ближи ефективној контроли). Већина акционара, међутим, има релативно мали удео – а у многим подухватима и нема појединаца који би били доминантни акционари. Питање које сам поставио мојим колегама акционарима/власницима је да ли знају чега су власници. Нико није знао. Неки су умели да наведу примере из пакета акција, неки нису могли да наведу чак ни толико. Ниједан од професора није могао тачно да наведе над чим има власништво. Сви су наравно добијали дивиденде – значи добијали су корист која припада власницима. Сносили су и ризик – дивиденде су изостајале и капитал им се смањивао када су економска кретања била негативна. Додао бих да су дохоци (или губици) били јасно квантификоване последице берзанских кретања. Да ли је то довољно да се моје америчке колеге сматрају »правим« власницима? Да ли је то власништво које и даље садржи класична овлашћења власника – овлашћење држања (ius possidendi) овлашћење коришћења (ius utendi и ius fruendi), те овлашћење располагања (ius disponendi). Зна се, наравно, да ова овлашћења у развијеном капитализму нису више без ограда и модификација, може се говорити о одређеној »социјализацији« првобитног индивидуалистичког концепта[11] – но три кључна овлашћења су и даље истицана као одреднице приватне својине. Треба знати да се до акција најчешће долази преко банака, да је уобичајено пословање преко пакета акција којим рукују банке – и чињеница је да акционари често не памте шта је у пакету. Ако су у том пакету, рецимо, акције једне фабрике намештаја и једне банке, поставља се питање колико су реална (или колико су имагинарна) власничка овлашћења. То наравно зависи и од бројности акција (и удела), али у сваком случају овлашћење коришћења се углавном обавља преко представника/менаџера. Исто важи у доброј мери и за право располагања, јер се трговина акцијама, промене унутар пакета, замена за повољније, често поверава банкама и берзанским агентима.

Менаџерске плате и бонуси нису само наговештаји да право коришћења измиче из руку власника.
Ту је и питање постоји ли и даље ослонац рационалности у чињеници да се у ризике улази својом својином.

Тако долазимо до проблема представљања. Другим речима, суочавамо се са два питања: прво, постоји ли ефикасна контрола над менаџерима, односно да ли је овлашћење коришћења и даље у рукама власника; и друго, ако су се представници/менаџери осамосталили, да ли су барем мотивисани у правцу заштите интереса власника. Последњих година положај менаџера је постао веома популарна (и истовремено иритантна) тема. Навео бих један пример. Познати амерички ланац продавница Хом Дипо (Home Depot) је 2000. године ангажовао за генералног директора (CEO) Боба Нарделија (Bob Nardelli). Пошто пословни резултати нису били баш најбољи, Нардели је почео са реформама и рационализацијом. То је значило отпуштање око 200 запослених (углавном касирки). Рационализација је донела уштеду од око пет милиона долара (просечна бруто плата отпуштених износила је око 25.000 долара годишње). Рекло би се да је то можда мало сурово, али у интересу ефикасног пословања. Но постоји и други угао гледања. Годишња плата Нарделија износила је 156 милиона долара. Да мало приближим читаоцу ову суму, из ове плате је Нардели могао да купи дневно 20 аутомобила (истина, није имао потребе за колима, јер је имао привилегију да бесплатно користи луксузна кола компаније). Другим речима, да је плата Нарделија смањена са 156 на, рецимо, 151 милион, не би требало никога отпустити. Могло би се додати и то да су Нардели (и генерални директор пре њега) вероватно били више одговорни за пословне неуспехе него што су то биле касирке. Негативни пословни резултати су се наставили (било је и даље »рационализације«), док на крају Нардели није отпуштен 2006. године. Том приликом је добио отпремнину од 210 милиона долара.[12] Тиме прича о Нарделију није завршена. Он је постао генерални директор аутомобилске компаније »Крајслер« (Chrysler), и с њим је »Крајслер« отишао под стечај за време берзанске кризе 2008. године.

Питање које се намеће јесте где су били власници које је Нардели представљао? Да ли су били у положају да врше власничка права? Многи сигурно нису, јер нису ни знали да у свом пакету акција имају и акције Хом Дипо. Основно је питање да ли је створена конструкција представљања у којој се задржавају основна овлашћења приватног власништва, или се, напротив, обесмишљава приватно власништво. Менаџерске плате и бонуси нису само наговештаји да право коришћења измиче из руку власника. Ту је и питање постоји ли и даље ослонац рационалности у чињеници да се у ризике улази – како то каже Гамс – својом својином. Могли су власници и непосредно повлачити лоше потезе, могли су бити сурови према запосленима – али на крају не би тако добро прошли као Нардели, већ би прошли како су прошли. Конструкција представљања доноси селективну расподелу последица пословних потеза.

Проблем представљања је једно од суштинских питања савременог капитализма.
Предности капитализма се углавном базирају на рационалности власника, односно на подстицајима који лични успех власника повезују с успешним пословањем.

Проблем представљања је једно од суштинских питања савременог капитализма. Предности капитализма се углавном базирају на рационалности власника, односно на подстицајима који лични успех власника повезују с успешним пословањем. Долазимо до питања остају ли ти подстицаји правилно усмерени у ситуацији када су власници све више удаљени од стварног коришћења власничког права, и од стварног управљања (а при том су последице тако расподељене да консеквенце лоших одлука не осете они који те одлуке у стварности доносе).

Поставља се и питање да ли имају праву контролу над управљањем макар они власници који имају значајан удео – и који су свесни свог удела. То више није лако утврдити. Границе стварне власти власника су последњих година провераване у више држава кроз неколико судских одлука. Велику је пажњу изазвао спор власника и директора у случају компаније »Волт Дизни« (Walt Disney Company). Повод је било ангажовање и отпремнина генералног директора Мајкла Овица (Michael Ovitz). Одбор директора је именовао Овица 1995. године, и он је био на челу компаније 14 месеци. Пресуда детаљно описује чињенично стање.[13] Овиц је од почетка изазвао антипатије. Ни послови нису добро ишли. На заједничке излете функционера ишло се заједничким аутобусом, али је Овиц инсистирао да он сам иде лимузином. Управни одбор је хтео да се ослободи Овица, но то су учинили – с обзиром на уговорни положај Овица и с обзиром на корпоративне обичаје – да тако кажем, веома тактично. Повели су Овица на једну екскурзију јахтом, те су му понудили растанак уз отпремнину од 140 милиона долара. То је довело до спора – акционари су тужили управни одбор. Јавно мнење је било на страни акционара, симпатије према акционарима су изражене и у тону пресуде – али не и у самој одлуци. Управни одбор (управљачи, као и менаџери) имају тзв. фидуцијарну обавезу (fiduciary duty) према власницима. Поставило се питање да ли је описаним поступањем чланова управног одбора повређена та фидуцијарна обавеза. Суд у држави Делавер (Delaware) је стао на становиште да није. То је потврдио и Врховни суд државе Делавер.[14]

Треба рећи да однос према фидуцијарној обавези није исти у свим земљама развијеног капитализма. Отприлике у исто време када је вођен спор »Волт Дизни« у држави Делавер, сличан спор је дошао пред Врховни суд Немачке (Bundesgerichtshof). Реч је била о бонусу у вредности од око 17 милиона долара, који је управни одбор компаније Манесман (Mannessmann) доделио одлазећем генералном директору. Немачки врховни суд је стао на страну акционара, констатовао је да је причињена штета, и одлучио је да је управни одбор дужан да акционарима надокнади штету. На крају су чланови управног одбора – на основу поравнања – платили више милиона долара акционарима.[15]

У сваком случају, остаје питање да ли је фидуцијарна обавеза реална и ефикасна обавеза, да ли је адекватно обезбеђена санкцијама, те како су власничка права и обавезе у стварности подељене између власника и њихових представника. Другим речима, у којој су мери власничка овлашћења и даље реална на терену модерне (или постмодерне) својине.

Делују добро осмишљени саморегулативни механизми.
Менаџерова репутација зависи од успеха, а поред тога менаџер добија и бонусе за добре пословне резултате – ти резултати користе и власницима.
Према томе, чак и ако менаџера воде сопствени интереси, они га воде у добром правцу.
Ова теза никада није била неспорна, а последњих година, нарочито у време финансијске кризе, озбиљно је доведена у питање.

Износи се и аргумент да чак и ако менаџери самостално врше власничка права, то још не треба да донесе извитоперене резултате, јер су подстицаји који утичу на понашање менаџера у ствари рационални подстицаји који воде ка успешном пословању. Делују добро осмишљени саморегулативни механизми. Менаџерова репутација зависи од успеха, а поред тога менаџер добија и бонусе за добре пословне резултате – ти резултати користе и власницима. Према томе, чак и ако менаџера воде сопствени интереси, они га воде у добром правцу. Ова теза никада није била неспорна, а последњих година, нарочито у време финансијске кризе, озбиљно је доведена у питање.

Менаџерске плате и бонуси заузимају све значајнији део економског простора. Године 2008, на врху кризе и након што су банке Вол Стрита добијале огромну помоћ од државе, на Вол Стриту су подељени бонуси у висини од 18 милијарди долара. То је тешко било повезати с успехом, јер су банке биле – могло би се рећи – на социјалној помоћи. Претходне године (2007), када криза још није била очита (али је интензивно стварана), само на Вол Стриту менаџери су добили бонусе у висини 32,9 милијарди долара.[16] Да би се те суме мало приближиле, просечна плата у Америци (рецимо плата болничарке) износи између 20.000 и 30.000 долара годишње. То значи, да би се са 32,9 милијарди долара могло покрити око 1,3 милиона радних места. Према томе, менаџерске плате и бонуси нису занемарљив фактор. Кључно је питање како се конструишу показатељи који доводе до бонуса. Показатељи и мерила могу се везати за резултате, као што могу и да се везују за привид резултата. Могу бити везани за дугорочне успехе, могу бити везани и за краткорочни успех, који се убрзо претвара у неуспех. Показатеље конструишу углавном представници, тј. сами менаџери и чланови управних одбора, што свакако доноси са собом огромну опасност. Власници практично нису на сцени, а државну регулативу многи одбијају као супротну тржишној привреди. При том се губи из вида не само то да је свака здрава привреда једна комбинација слободног тржишта и државне регулативе, већ и то да су главни (и проверени) аргументи за слободно тржиште ослоњени на рационалне интересе власника, уместо на рационалне интересе представника.

Менаџери који су довели до катастрофалних резултата заправо нису поступали нерационално, они су поступали рационално са становишта сопствених интереса.
Проблем је у томе да подстицаји нису усмерени у конструктивном правцу.

Иако зна да ће се економска конструкција срушити, за менаџера је рационално да се држи правца који ће му донети још неке бонусе, уместо да се на време окрене ка нечем здравијем, што у почетку захтева одрицања.

Анализирајући финансијску кризу Ендру Халден (Andrew Haldane), директор за финансијску стабилност Bank of England, износи да су постојећи подстицаји заправо наводили менаџере да потцене могућност да ствари крену у погрешном правцу.[17]17 Слична су и запажања Ричарда Познера (Richard Posner), познатог судије, писца бројних правних студија и познатог заговорника слободног тржишта. У свом предавању на Универзитету Колумбија, 24. новембра 2008. године, Познер је изнео становишта која радикално одступају од његових ранијих ставова. Говорећи о финансијској кризи, Познер је истакао да менаџери који су довели до катастрофалних резултата заправо нису поступали нерационално, они су поступали рационално са становишта сопствених интереса. Проблем је у томе да подстицаји нису усмерени у конструктивном правцу. Иако зна да ће се економска конструкција срушити, за менаџера је рационално да се држи правца који ће му донети још неке бонусе, уместо да се на време окрене ка нечем здравијем, што у почетку захтева одрицања. Ићи ка катастрофи није уопште ризично, имајући у виду последице неуспеха. (Ако је последица неуспеха отпремнина од стотинак милиона долара – онда неуспех није баш непривлачан.) Поред тога, чланови управног одбора – како каже Познер – такође нису мотивисани да буду поуздани представници акционара. Ако неко добије шестоцифрену накнаду (у доларима) да би годишње неколико пута присуствовао састанцима управног одбора, тај неће бити мотивисан да отвара фронтове и да оспори менаџерске плате и бонусе.

Проблем представљања несумњиво тражи да се преиспитају неке догме рационалности.

2 . Да ли је функционисање корпорација (и својина) у видокругу власника?

Проблеми постоје не само у вези са чињеницом да оне нису под ефикасном контролом власника, већ се јавља и питање да ли су те плате уопште познате власницима.

Поновио бих још једном Гамсову констатацију о томе да у ООУР-има (барем у начелу) последњу реч у пословању предузећа имају људи који не могу да имају специјална знања потребна за доношење сложених технолошких и финансијских одлука. Сличну критику самоуправљања својевремено сам прочитао у Вол Стрит џурналу, у једном коментару чија је поента била да не могу доносити рационалне одлуке радници који нису упознати с економским и технолошким премисама на које се ослања одлука. Одлуке се могу формално везати за све раднике, али оно о чему се одлучује остаје у доброј мери ван видокруга доносилаца одлука. Ширењем попришта шири се и проблем. Унутар основне организације удруженог рада већи део пословних проблема и одлука је још могао бити унутар видокруга самоуправљача. Теже је било сагледати проблеме у организацијама удруженог рада и сложеним организацијама удруженог рада.

Ту поново долазимо до једне тачке на којој су све очитије паралеле између самоуправног социјализма и данашњег (постмодерног) капитализма. Када је избио скандал око »Енрона« покренути су судски поступци и створена је једна посебна комисија (комисија Пауерс – Powers Comitee) да испита како је могло доћи до аномалија таквих димензија. Један од кључних налаза комисије Пауерс је био да су трансакције биле превише компликоване и премало транспарентне и једноставно нису биле разумљиве за оне који читају финансијске извештаје. Према томе, ток догађаја и могуће опције нису могли схватити ни власници.[18] Трансакције следе компликоване математичке моделе, актери се склањају иза других актера и алтер ега. У афери »Голдман-Сакс« (Goldman & Sachs) јавља се оптужба да је Голдман створио пакет Abacus 2007.AC1 на захтев познатог менаџера Џона Полсона (John  Paulson) који је профит очекивао од пропасти тржишта некретнина – и који је 2007. године зарадио 3,7 милијарди долара, пошто је заиста дошло до краха тржишта некретнина. И сама компанија »Голдман-Сакс« је зарадила на том краху. Истовремено, Голдман је охрабривао неке клијенте да улажу новац који би донео профит ако дође до финансијског успона тржишта некретнина.[19] Долази до (кон)фузије улога. Пишући о појавама које обележавају аферу »Голдман-Сакс«, коментатор Фајненшал тајмса Мартин Волф (Wолф) каже да је улога великих финансијских институција постала очигледно проблематична, они су истовремено и кућа (касино), највећи играчи за коцкарским столовима, агенти за друге играче – а ако ствари крену низбрдо, њихова је одговорност лимитирана, а могу и очекивати државну помоћ.[20] Власници са чијим се акцијама врши коцкање тешко да то могу да прате. Ствари се отежавају тиме да трансакције обухватају све шири простор, који је понекад и глобалан. Додао бих да су сумње које се везују за »Голдман-Сакс«[21] резултат рада специјалне државне истражне комисије а не свести власника акција, мада власници акција нису били само појединци већ и неке светске банке, као Банка ABN AMRO..

Вративши се на плате менаџера треба рећи и то да проблеми постоје не само у вези са чињеницом да оне нису под ефикасном контролом власника, већ се јавља и питање да ли су те плате уопште познате власницима. У многим земљама – посебно у бившим социјалистичким земљама – плате привредних руководилаца нису јавне, настоји се само да се јавним учине плате руководилаца државних фирми. У том погледу веома је значајна норма донета недавно у САД, инспирисана скандалом »Енрон«. По тим прописима, одређеној контроли јавности подлежу сви берзански актери – дакле и приватна предузећа. Што је такође веома важно, прописано је и то на који начин треба исказати плате. Значај начина исказа се најбоље види на једном примеру. Извештај сачињен по ранијим прописима је показивао да за 2006. годину плата Невила Издела (Neville Isdale), генералног директора »Кока-Коле«, износи 7,5 милиона долара. То је оно што је било познато – онима којима је било познато. По новим правилима евиденције у исказану плату су урачуната и друга давања, те је испало да је плата Издела за 2006. годину заправо износила 32,3 милиона долара. [22] Некада се јављао захтев да би неке од ствари које знају само власници требало учинити јавним. Данас се јавља потреба да се ствари учине јавним, да би сазнали и власници. По модификованој верзији нових америчких прописа која важи од 4. фебруара 2008. године потребно је учинити јавним плате главног извршног директора (principal executive officer), главног финансијског директора (principal financial officer), те плате даља три извршна директора са највишим примањима. То важи за све компаније чије су акције на берзи. Утврђено је и то на који начин треба рачунати и исказати плате.[23] Очигледно је да транспарентност није (ни за власнике) природна последица данашњих својинских односа, за њено обезбеђење је потребан одређен степен државне регулативе.

У вези са транспарентношћу јавља се и проблем актера који нису ни власници ни представници, али који имају веома значајан утицај на кретања на финансијском тржишту.
Поменуо бих агенције за процену кредитне способности (CRA – Credit Rating Agencies).
Ове агенције процењују кредитну способност компанија, па и држава.
Њихове процене утичу на вредност акција, па и на привредна кретања уопште.

У вези са транспарентношћу јавља се и проблем актера који нису ни власници ни представници, али који имају веома значајан утицај на кретања на финансијском тржишту. Поменуо бих агенције за процену кредитне способности (CRA – Credit Rating Agencies). Ове агенције процењују кредитну способност компанија, па и држава. Њихове процене утичу на вредност акција, па и на привредна кретања уопште. Најпознатије од ових агенција, рецимо Муди, Стандард & Пур, Фич (Moody, Standard & Poor, Fitch) постале су кључни актери светске економије. Данас се све више говори о томе да су те агенције својим погрешним проценама значајно утицале да опасности остану предуго сакривене.[24] Чињеница је и то да ЦРА не сноси последице својих погрешних процена. Може доћи до губитка репутације, али је питање да ли је то довољно. Неки стручњаци – као, на пример италијански професор Бусани (Буссани) – предлажу да се створе норме које би донеле и конкретнију, па и финансијску одговорност.[25] Велико је питање колико се ови предлози могу остварити. Неспорно је, међутим, да одсуство адекватне транспарентности озбиљно доводи у питање реалност власничких овлашћења.

3.  Ко су компаније?

Почетком прошле године, када су се јављали знаци опоравка тржишта, неке компаније су почеле поново да исплаћују раније бонусе. Примања менаџера се делом састоје од акција. Ако је реч о акцијама истог предузећа, тај облик бонуса је подстицај у добром правцу, јер ће менаџер добити веће бонусе ако вредност акција расте – а ако вредност акција расте, добро ће проћи и други акционари. Пошто су неке акције пропале, око 100 америчких компанија је одлучило да менаџере награди на тај начин што је њима (и само њима) омогућено да пропале акције замене за друге вредније. Тиме су менаџери (за разлику од власника не-менаџера) изоловани од негативних консеквенци пословања. Тако је поступио, на пример, Гугл (Google).

Те мере су наишле на доста критика и добиле су и доста публицитета. Вашингтон пост (Washington Post) наводи да – бранећи се од критика – »компаније тврде« да су такви потези неопходни да се задрже и мотивишу службеници.[26] Ваља застати код речи »компаније тврде« и упитати се ко су заправо компаније? Тешко је претпоставити да се мисли на власнике (који су остали с обезвређеним акцијама). Остаје питање која је (и чија је) стварност која је данас призната као компанија? Да ли је приватно власништво над компанијама и над финансијским капиталом данас стварност, или је пред нама – као што каже Бодријар – још једно »одсуство ствари из њих самих«.

Постприватна својина?

Ставови ММФ нису ставови незаинтересованог стручњака.
ММФ даје зајмове.

Читам на интернет издању Б 92, од 22. марта 2010. године, да је Богдан Лисоволик, представник Међународног монетарног фонда (ММФ) у Београду, оценио да је »време да се обнови процес приватизације јавних предузећа у Србији«. Могуће је да би то заиста било потребно и корисно. Замисливо је и то да би једна економска анализа довела до другачијег закључка. Ставови ММФ нису ставови незаинтересованог стручњака. ММФ даје зајмове. Примарни (и природни) је интерес зајмодавца да се наплати дуг. Наравно, дуг може да плати тај ко има пара.

Ако се преостала јавна предузећа приватизују, држава ће имати више пара и биће веће шансе да се наплати дуг. То је позитивно за повериоца (за ММФ). Да ли ће то позитивно утицати на економију? Замисливо је да хоће, могуће је да неће. Наша држава има већ доста искуства са приватизацијама (наш регион још више). Знамо да су неке приватизације донеле веома добре резултате, знамо да су неке приватизације донеле катастрофалне резултате. Интелектуално (и не само интелектуално), једноставно је поражавајуће стати на становиште да је приватизација по себи нешто добро, да је то увек корак напред – вероватно зато што је то »на линији«. Као што је поражавајуће и заузимање супротних ставова из идеолошких разлога. Требало би се одвојити од уврежених рефлекса »транзиције«, треба превазићи став да се вредност одређује правцем, те према томе што даље од државне или друштвене својине, тим већа срећа. Наравно, много је теже анализирати могуће консеквенце једне конкретне приватизације него бити на линији. Да би анализа била адекватна није довољно само упоредити уврежене конотације приватне и државне својине, већ је потребно да се суочимо с тим који је то стварни сплет односа и овлашћења који настаје путем приватизације.

Питање је колико смо спремни за такво суочавање. То да многи од нас у државама бивше Југославије имају непосредна искуства са више концепција својине и више догми може да створи инерцију и инстинкт везивања за дежурну догму. Исто искуство може, међутим, да представља и компаративну предност, јер је теже видети догму са интелектуалне дистанце онима који су живот провели унутар радијуса једне те исте догме – а лакше је релативизирати догму онима који су искусили промене догми.

Да класични концепти понекад постају сметња за виђење стварности уочено је још у римском праву.

Одвајање од догми је данас олакшано и тиме да се у многим државама чије смо економске системе сматрали моделима данас веома озбиљно ради на регулативи која би створила рационалне оквире данашњих својинских односа. То ће највероватније бити дуг пут, оптерећен контроверзама. Врло је могуће да ће се поставити и питање да ли је термин »приватно« и концепције које се везују за »приватну својину«, и даље путоказ, или пак сметња да се сагледа данашња стварност. Након берзанске кризе 1987. године, Николас Бреди (Nicholas Brady) – који је водио комисију Америчког конгреса за испитивање узрока слома – рекао је: »Оно што не можеш да објасниш, нећеш моћи ни да поправиш«.[27] Тешко је објаснити данашње »постмодерне« појаве ако настојимо да их сагледамо у традиционалном координатном систему приватне својине.

То да класични концепти понекад постају сметња за виђење стварности уочено је још у римском праву. Након што је један концепт својине високог ауторитета био редукован на »голу својину«, Јустинијан се одлучује за суочавање са (тадашњом) новом стварношћу. По речима Јустинијана:

»Уклањајући овом одлуком бесмислицу некадашње превелике прецизности, не допуштамо да постоји ма каква разлика између сопственика који има голу својину ex iure Quiritium, и сопственика који има само бонитарну својину, јер нећемо да постоји такво разликовање, нити назив ex iure Quiritium, који се нимало не разликује од загонетке, нигде се не среће у пракси, нити има неког смисла, већ је то израз празан и сувишан који младе људе који тек долазе да изучавају правну науку само застрашује…«[28]

Било би заиста опасно ако бисмо ми у »земљама транзиције« наставили да доказујемо да нисмо комунисти и ако бисмо наставили да се и даље боримо са старим нерационалностима, те да решења тражимо у бившој рационалности приватног власништва.
Треба уместо тога да се придружимо онима који се суочавају с новим ирационалностима и траже нову рационалност.

Имајући у виду односе који су се данас обликовали као стварност, замислива су два решења: да се значајно повећају стварна овлашћења власника[29] или пак да се просто прихвати да је у неким областима савремене економије својина постала огољена, да власници не могу у довољној мери да ограничавају и рационализују посреднике/менаџере, те да се рационализација тражи путем других инструмената. Тешко је веровати да је у домену модерних корпорација (и посебно финансијског капитала) могуће вратити стварну контролу приватних власника. Ако је то тако, онда не могу бити довољно ефикасни ни рационални инструменти који полазе од тога да је право управљања у рукама приватних власника. Рационална правила понашања се могу поставити само ако су нам у видокругу прави актери. Можда смо на прагу прихватања постприватне својине.

Било би заиста опасно ако бисмо ми у »земљама транзиције« наставили да доказујемо да нисмо комунисти и ако бисмо наставили да се и даље боримо са старим нерационалностима, те да решења тражимо у бившој рационалности приватног власништва. Треба уместо тога да се придружимо онима који се суочавају с новим ирационалностима и траже нову рационалност.

Аутор је професор универзитета

Преузето из часописа “Република”

Упутнице:

---

[1] Бодријар, Савршени злочин, Беогрд, 1998, 12.

[2] H. Kariel, The Desperate Politics of Postmodernism, University of Massachusetts Press, 1989, p. ix.

[3] »Стратези и стратегија«, Република, 462-463/ 2009, str. 3.

[4] Adolf Berle, Gardiner Means, The Modern Corporation & Private Property – with a new introduction by M. Weidenbaum & M. Jensen, Transaction Publishers, New Brunswick, 1991.

[5] Berle & Means, op. cit., str. ix Uvoda.

[6] Berle & Means, op. cit., str. xxxviii.

[7] A. Гамс, Својина, ЦФДТ, Београд 1987, стр. 363.

[8] Гамс, оп. цит., стр. 291.

[9] Гамс, оп. цит., стр. 358.

[10] Гамс, оп. цит., стр. 362.

[11] О социјалним функцијама имовине говори већ и Леон Диги – Léon Duguit, Les transformations générales du droit privé depuis le Code Napoléon, Paris 1920.

[12] Ови су подаци публиковани на више места. Видети, на пример: R. Beals, »Nardelli deal reveals some Home truth«, Financial Times, 6-7. januar, 2007.

[13] The Walt Disney Company Derivative Litigation, 907 A. 2d 693 – одлука од 9. августа 2005.

[14] 906 A. 2d 27, одлука од 18. јуна 2006.

[15] Bundesgerichtshof, одлука od 21. децембра 2005.
Видети упоредну анализу два случаја: F. A. Gewurtz, Disney in a Comparative Light, 55, American Journal of Comparative Law, 2007, str. 453-492.

[16] Те податке су објавили многи медији, видети на пример, New York Times, 29. јануар 2009, чланак под насловом »What Red Ink? Wall Street Paid Hefty Bonuses«.

[17] Videti N. Koen (Cohen), »Haldane sets out banks’ systemic failures«, Financial Times, 13. februar 2009.

[18] Видети M. Gadwell, »Open Secrets«, The New Yorker, 8. januar 2007.

[19] Међу бројним текстовима на ту тему видети, на пример, текст Л. Стори (Story) и г. Моргенсон, S.E.C. »Accuses Goldman of Fraud in Housing Deal«, New York Times, 16. april 2010.

[20] M. Wolf, »Why cautious reform of finance is the risky option«, Financial Times, 28. april 2010.

[21] У току писања овог текста у мају 2010. године још је реч само о сумњама.

[22] Видети Atlanta Journal Constitution, 10. март 2007, стр. C.1.

[23] Regulation S-K, Item 402(a) – 17 C.F.R.para 229.402.

[24] Видети текст Г. Моргенсон и Л. Стори (Story) »Rating Agency Data Aided Wall Street Mortgage Deals«, New York Times, 23. april 2010.

[25] M. Bussani, »Credit Rating Agencies’ Accountability, Short Notes on a Global Issue«, Global Jurist, 2010, vol. 10, iss. 1.

[26] Видети T Murakami, »Underwater Stock Options Get a Lifeline from Firms«, Washington Post, 7. март 2009.

[27] Ова се реченица цанас поново често помиње. Видети, на пример, завршну реченицу у чланку B. Applebaum, S. Chan, »Senate Financial Bill Misguided, Some Academics Say«, New York Times, 2. maj 2010.

[28] Iustinianus, C.J. 7, 25, 1 (530-531) – srpski tekst iz knjige M. Sič, Praktikum iz Rimskog privatnog prava, Novi Sad, 2002, str. 111.

[29] Такав прилаз заговарајунеки познати аутори, као на пример Lucian A. Bebchuk, »The Case for Increasing Shareholder Power«, 118 Harvard Law Review 833 (2005).