Војислав Коштуница: "Треба имати у виду да ће Брисел, ако дође до замрзавања проширивање ЕУ, кривицу за неиспуњавање обећања о догледном уласку Србије у ЕУ пребацити на саму Србију. Успоставиће се ланац бесконачног условљавања Србије неписаним условима за приступање."

Шта је циљ Србије? Где смо данас? Куда као држава и народ идемо? На ова три основна питања садашња власт и део јавности под њеним медијским утицајем има колико једноставне, толико и оптимистичке одговоре: циљ Србије је улазак у ЕУ, земља је на сигурном путу ка том циљу, а будућност Србије као пуноправне чланице ЕУ је загарантована. Могуће је веровати да је овај циљ не само прави и добар него и реално остварљив. Мана овог веровања је у томе што га стварност свакодневно оспорава, највише и најубедљивије у последње две године, откако је скована једина и искључива парола “Европска Унија нема алтернативе”.

Постоји неколико важних разлога који отварају питање реалности и остварљивости циља да Србија постане чланица ЕУ. Пре свега, постоји суштинска супротстављеност између Устава Србије, односно природног интереса Србије да сачува своју територијалну целовитост, и одлуке 22 државе ЕУ да признају противзакониту независност Косова. Непосредна последица ове одлуке је да институције ЕУ делују као да је Косово стварно независна држава.

Други важан разлог који доводи у питање реалност циља да Србија постане чланица ЕУ произлази из саме ЕУ и њене презасићености даљим проширењем. Све то појачано је дубоком економском кризом која погађа више држава чланица ЕУ. Из Немачке, као најутицајније државе у ЕУ, стижу све јасније и одређеније поруке да ће после евентуалног уласка Хрватске доћи до дужег застоја у проширивању.

Не може се бежати од тога да све више долази до изражаја скепса челних функционера ЕУ, у вези са приступањем ЕУ и Србије и других држава западног Балкана. Треба имати у виду да ће Брисел, ако дође до замрзавања проширивање ЕУ, кривицу за неиспуњавање обећања о догледном уласку Србије у ЕУ пребацити на саму Србију. Успоставиће се ланац бесконачног условљавања Србије неписаним условима за приступање, посебно отварањем добросуседске сарадње са Косовом. Том услову, који је већ на столу, прикључују се и други, такође неписани, услови, као што су: покретање дезинтегративне регионализације Србије скопчане са променом њеног Устава, препуштање РС постепеној унитаризацији БиХ, као и улазак Србије у НАТО. Ниједна власт у Београду неће бити довољно добра да испуни све ове услове и то ће бити довољан разлог да се на Србију стално пребацује кривица што у догледној будућности неће моћи да постане чланица ЕУ.

Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање јер то за достижну будућност није реалан пројекат.

Шта Србија треба да мења у својој националној политици? Србија прво треба да промени и допуни свој основни циљ. Сада први циљ треба да буде сама Србија, унутрашња изградња земље на најбољим европским узорима, начелима и нормама друштвеног, привредног и политичког живота. Овај циљ не искључује и формално приступање ЕУ када буду испуњени стандарди наших међусобних односа који не доводе у питање виталне интересе Србије као државе. Али, на прво место увек мора да буде стављено усмеравање свих унутрашњих снага на саму Србију, њен развој и изградњу као модерне државе. Политика сарадње са ЕУ треба да буде употпуњена развијањем односа Србије са другим јаким привредним, политичким и безбедносним чиниоцима савременог света. Србија треба да своје националне циљеве прилагоди измењеној ситуацији у ЕУ, Европи и свету.

Ниједна власт у Београду неће бити довољно добра да испуни све ове услове и то ће бити довољан разлог да се на Србију стално пребацује кривица што у догледној будућности неће моћи да постане чланица ЕУ.

Србија треба да инсистира на непрестаном дијалогу са ЕУ, заступајући увек своје државне, националне и економске интересе.

Из овог новог и осавремењеног циља произлази и нови однос Србије према ЕУ. То значи да Србија треба да инсистира на непрестаном дијалогу са ЕУ, заступајући увек своје државне, националне и економске интересе. Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи. Новом националном политиком, реалним циљевима и новим приступом у односима са ЕУ, Србија би заправо проширила своју политику и учинила је сагласном савременим међународним односима и токовима. Србија данас и у предстојећем времену треба да успостави потпуно отворену политику за све форме међународне сарадње које су неспорно и јасно у интересу наше државе.

Вечерње новости, 11. 6. 2010.

Војислав Коштуница је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић