Радмила Накарада: "Код нас се догматски однос према неолибералној парадигми задржао у делу стручне јавности. За њих су упркос свим негативним показатељима и кризама одговори и даље јасни, неупитни. Одговори почивају на једноставној дијагнози да је прописана доза лека била недовољна, дакле, неопходно је само појачати дозу лека а не променити терапију."

Србија је архипелаг острва једноумља која сама са собом разговарају

Како се Србија, после драматичне и трагичне завршнице двадесетог века, током којег је иначе – понекад и у деценијском континуитету – губила и девастирала људске и материјалне ресурсе, идеале и енергију, данас обрела „заглављена” у ситуацији коју стручњаци оцењују као извесност у којој стратешко мишљење, способност дугорочног сагледавања колективних, националних интереса и циљева драматично изостаје, док непромишљености, краткорочни интереси, корупција, спољна зависност, неодговорност према будућим генерацијама обликује нашу судбину и продужава наше обитавање на периферији?

О овим и неким другим актуелним питањима савременог света у којем је, не само кривицом тог света, нашем друштву наметнута улога „парије”, разговарамо са др Радмилом Накарадом, редовним професором на Факултету политичких наука Универзитета у Београду и директором Центра за студије мира на ФПН.

У стручним круговима све су гласнији и убедљивији коментари о потреби озбиљног преиспитивања стратегије транзиције у Србији. „Темељита демократска расправа”, за коју се поједини и међу Вашим колегама залажу, изостаје. Шта је пресудно за овакву ситуацију?

Радмила Накарада: Проговорити о негативним последицама транзиције значи довести у питање неке од „омиљених пристрасности”, преиспитивати доминантни глобални неолиберални консензус, утврдити ко су добитници ко губитници досадашњег тока транзиције, какви савези су успостављени између унутрашњег крила локалних и транснационалних елита, до које мере је држава приватизована, сударити се са хоботницом корупције и криминала, итд. Преиспитивање стратегије транзиције задире у низ фундаменталних питања, дакле, и у темељне интересе привилегованих унутрашњих и спољних актера.

Апатију већине у српском друштву израз је чињенице да не постоји ниједан уверљив политички актер на сцени који нуди прихватљиве одговоре, има кредибилитет којим може да покрене и ангажује.

Чини се да „вапијуће потребан дијалог” није ни „на видику”!?

Радмила Накарада: Демократске расправе изостају зато што је јавност подељена у антагонизирана острва једноумља која сама са собом разговарају.. Расправе су заробљене ратом етикета, моралним дисквалификацијама које спречавају да се разговора о самој ствари. Симулирају се анализе, разумевања, одговори а заправо се само распоређују препознатљиви кодови. Дијалог је потребан да би се (по)стигло до што разуђенијег разумевање реалних изазова и увећао простор могућих креативних одговора. То значи да сви актери и све формуле решења подлежу критичком преиспитивању, чија сврха није ни омаловажавање, ни раскид са цивилизацијским тековинама већ трагање за мање болним, мање неправедним, мање коруптивним – дугорочно плодотворнијим решењима.

Када би се – у условима савремених домаћих „антагонизираних острва једноумља” – предлагао хипотетички „спасоносни сценарио”, шта би, према Вашем виђењу, било најпрече учинити?

Радмила Накарада: Далеко смо од потребног дијалога иако мислим да је многима дозлогрдило стање посвађаности, затрованости и неуљудности. Напори у прилог дијалога морају започети на разним тачкама друштва, али с обзиром на пресудну важност политике, снажан подстицај мора да се зачне управо у тој сфери. Чињеница да су природни политички савезници (две демократске странке) доспели у позицију непомирљивих непријатеља је погубна, и мостови се морају изнова изградити управо на тој релацији уколико се жели рехабилитовати дијалог, створити претпоставке за унутрашњи консензус. Сигурна сам да се и у политичким и интелектуалним круговима ова потреба препознаје, а њено остварење би дало снажан импулс и другим актерима да подрже начело умерености, придобијања уместо искључивања, начело дијалога.

Глобална економска криза је дефинитвно скинула с дневног реда све идеје о крају историје, о пронађеној универзалној формули – на темељу неолибералне парадигме.

Огромна већина из редова наше друштвене елите, а међу њима су и Ваше колеге, уместо јавног говора о катастрофалним учинцима транзиције, радије се опредељује за „шутњу”?

Радмила Накарада: Мотиви за „шутњу” су различити. Код неких је она израз „калкулисаног опортунизма”, процене корисности ћутње. Онај ко калкулише са ћутњом, логично да калкулише и са својим „проговарањем”. Јавни говор се у том случају претвара у ослушкивање, додворавање (мандаринство), процењивање шта је опортуно заступати, тј. како се посредством „политички коректног” говора приближити моћи, ући у круг изабраних. Дакле, могли би се рећи да је такав тип јавног говора својеврсни облик „шутње”. Треба међутим додати, да се данас у глобализованом свету, прикривања напетости између прокламованих начела и праксе не односе искључиво на локални оквир, он често и подлеже критици, већ на доминантан глобални пројекат и његове заступнике. На тој релацији су калкулисане „шутње” и најгласније.

Међутим, поред оних који су се свесно калкулативно определили за ћутње и прећуткивања, постоје и они који су доспели у простор „шутње” јер су ућуткани доминантним апологетским дискурсом који се огрнуо моралистичком одором и покушаје темељније анализе, успостављања уравнотеженог односа према владајућој транзиционој парадигми и одликама властите реалности хитро сврстава у ретроградно, ксенофобично, националистичко мишљење. Једном речју, „шутња” је и плод масовног изостанка способности разговора између неистомишљеника.

Понекад, кроз неку „пукотину”, у медијски простор доспеју и драматична виђења као што је ово: „Треба хитно зауставити угрожавање самог биолошког опстанка становништва у Србији, треба да обновимо и преусмеримо процес материјалне производње на солидарно стварање услова за достојанствен живот, рад и развој креативних способности свих грађана!” Уколико се сложимо да оно прво „треба” није песимистичко претеривање, шта рећи – као одговор и предлог за „остатак” реченице?

Некритичност према глобализацији, почива на идеолошком, а не научном приступу, представља једну провинцијску позицију која не комуницира са огромним бројем заснованих критичких студија о глобализацији које је свет изнедрио.

Радмила Накарада: Зигмунд Бауман је рекао да је солидарност као вредност прва жртва неолибералне парадигме. На трагу неолибералног пројекта завладао је екстремни егоизам, „патолошка похлепа”, неодговорност према колективним и дугорочним општим интересима. Завладала је тенденција да се сиромаштво и беде посматрају превасходно као индивидуални проблем, израз појединачних (не)способности, а не и структуралних заплета. Међутим, солидарност није само ствар моралне пристојности, израз потребе да се искаже сућут, емпатија и активна брига за судбину губитника већ и темељна премиса слободе. Солидарност представља заклон, заштиту од дисциплинујуће, покоравајуће неизвесности, претпоставку самопоуздања и храбрости на којима почива слобода. Увећање броја губитника, незадовољника, искључених, неминовно увећава опште осећање неизвесности, смањује способност препознавања колективних интереса и колективног деловања, а увећава потребу за заштитом од потенцијалног гнева, насиља губитника, тј. јача репресивне тенденције.

Слобода, дакле, „не станује овде”, али ни том драстичном чињеницом, списак невоља није исцрпљен!

Радмила Накарада: У нашем контексту, једна од нити комунистичке прошлости коју је требало (уз све неопходне корекције) очувати је управо начело солидарност. Његовим потискивањем у име наводне економске ефикасности непотребно смо разорили део вредносног кода који спада у цивилизацијске тековине, али и осујетили, протраћили креативну енергију многих који су постали „сувишни” на путу ка бољој будућности. А као што указује Штиглиц, глобализовани свет је постао свет са превише губитника, превеликим бројем сувишних. Дакле, по мом суду, рехабилитација начела солидарности предстоји ако желимо да смањимо разорно дејство неодговорног егоизма, покренемо и развијемо најбоље способности што већег броја грађана и изнова ставимо на дневни ред питање у каквом друштву желимо да живимо. Да ли се било ко може осећати безбедно у друштву фрагментирано драматичним социјалним јазом? Међутим, услов да солидарност изнова заузме своје место у политици и економији је да неолибералну парадигму глобализације и транзиције замени освежени и кориговани социјал-демократски пројекат.

Помињете разарање друштвеног и националног вредносног кода, а као истраживач , бавили сте се проблемима односа нације и глобализације. Да ли је, према Вашем виђењу, тек „псеудоромантичарска тлапња” и ирационална тврдња да је у глобалном свету „са превеликим бројем сувишних”, и српска нација, њене традиционалне вредности – дух и етика, непомирљиво супротстављена идејама, вредностима и структурним принципима глобалног друштва, дакле „сувишна”? Исто питање можда би се могло поставити и када је уопште реч о словенским народима!?

Завладала је тенденција да се сиромаштво и беде посматрају превасходно као индивидуални проблем, израз појединачних (не)способности, а не и структуралних заплета.

Радмила Накарада: Сматрам да је прво, потпуно погрешно природу глобализацијских процеса сводити на поједностављење једнозначности. То су противречни, неравномерни процеси који носе и светле и тамне димензије. То су процеси који уједињују и раздвајају, који хомогенизују и потенцирају разлике, које производе и богатство и проширују просторе сиромаштва. Србија није непомирљиво супротстављена глобализацијским процесима, изразито је заинтересована за придруживање регионалним, европским интеграционим процесима, што је свакако саставни део глобалних токова. Међутим, као мала и слаба држава она је изложена и негативним аспектима глобализације и као и сва друга друштва има право и одговорност да покуша да изгради механизме којим ће, ако не спречити, онда бар умањити оне негативне и непожељне ефект гобализације од којих се и друга друштва бране. Некритичност према глобализацији, почива на идеолошком а не научном приступу, представља једну провинцијску позицију која не комуницира са огромним бројем заснованих критичких студија о глобализацији које је свет изнедрио. При томе, такво становиште примењује оне стереотипе на властиту заједницу који су уверљиво делегитимисали писци као Е. Саид и М. Тодорова.

Спровођење неолибералног концепта принудне и убрзане приватизације у Србији, „презадуженом полуколонијалном тржишту за увозну робу”, није заустављен. Стручњаци тврде да нас очекује „други талас приватизације”, погубнији од пређашњег? План о продаји Телекома као да иде у сусрет овој прогнози?

Радмила Накарада: Често наводим констатацију Бранка Хорвата да је транзиција највећа пљачка овог века, а ту констатацију су многи потврдили и допунили, посебно анализом прве фазе транзиције на пример, у Русији. У сваком случају, преласком са командне на тржишну економију фабулозна богатства су преко ноћи прешла из друштвене и државне својине у руке малобројних предатора. Посредством начина приватизације деиндустријализовала се земља, увећала њена зависност, смањили се капацитети државе да врши своје темељне функције. Из тих разлога ми упозорења на опасности од другог таласа приватизације изгледају закаснела, тј. по мом суду „катастрофа се већ десила”, ми смо већ главнину властитих ресурса распродали, посекли претпоставке аутономног развоја. Наравно, има још преосталих стратешких ресурса којима прети већ виђена судбина, Телеком свакако спада у један од њих. Аргументи за његову продају су неуверљиви, посебно ако већ постоји демонстрирана свест да телекомуникационе мреже спадају у важне (будуће) ресурсе, као што су то вода, нафта, минерали. Међутим, стратешко мишљење, способност дугорочног сагледавања колективних, националних интереса и циљева драматично изостаје. Непромишљености, краткорочни интереси, корупција, спољна зависност, неодговорност према будућим генерацијама обликује нашу судбину, продужава наше обитавање на периферији.

У ситуацији када се „катастрофа већ десила”, има ли смисла организовање друштвеног отпора, иницирање протеста, усмеравање критичког мишљење?

Радмила Накарада: Када кажем да се катастрофа већ десила, то не значи уједно и „крај”, непоправљиво стање петрифицираности, већ и могућност новог почетка. Његово полазиште мора да буде реалистичка дијагноза и стратешко окупљање – на транспартијским, трансетничким, трансгенерацијским, итд. основама – свих оних који су спремни да улажу напоре у опстанак и развој српског друштва.

Аргументи за продају Телекома су неуверљиви, посебно ако већ постоји демонстрирана свест да телекомуникационе мреже спадају у важне (будуће) ресурсе, као што су то вода, нафта, минерали.

Присуствујемо занимљивом парадоксу: у САД-у, „храму” либералног капитализма, најављују крај његове ере, односно потребу за структурним „редизајном” система, док у нашој земљи, поготово из редова режимске елите, слушамо да „либерални капитализам нема алтернативу!” Како то објаснити?

Радмила Накарада: То је заиста парадоксална ситуација. Глобална економска криза је дефинитвно скинула с дневног реда сваку идеје о крају историје на темељу неолибералне парадигме, о пронађеној универзалној формули. Њени неуспеси су умањили тријумфалистичке претензије. Аутори су додуше и раније указивали на поразне социјалне последице неолиберализма, али и на чињеницу да су изостале прокламоване енормне стопе економског раста тамо где је он примењиван. У исто време су по неки запазили да су државе на сасвим другим економским начелима постигли импресивне стопе раста и са мањом социјалном ценом. Текућа економска криза је чак обновила интерес западне јавности за Марксове идеје.

Чини се да би у Србији занимање за Марксове идеје пре наишло на подсмех, него на озбиљно научно разматрање!?

Радмила Накарада: Код нас се догматски однос према неолибералној парадигми задржао у делу стручне јавности. За њих су упркос свим негативним показатељима (нарочито у социјалној сфери) и кризама одговори и даље јасни, неупитни. Одговори почивају на једноставној дијагнози да је прописана доза лека била недовољна, дакле, неопходно је само појачати дозу лека а не променити терапију. У позадини таквог става и односа према реалности стоји уверење да ипак постоје коначне, универзалне формуле развоја и да се оне могу применити на сва друштва без обзира на њихове културне и историјске специфичности. Чињеница да постоје различити капитализми, да је легитиман избор и да он треба да почива на демократском консензусу, да има своје унутрашње социјално упориште, да кореспондира са искуством и културом друштва још увек није релевантна. Није релевантна, зато што суштина поштовања начела плурализма, аутономије, саморефлексије није надрасла приврженост догматизму.

Да ли је економски либерализам услов за демократију, односно да ли је демократија могућа без либералне „потке”. Није ли овакав узрочно- последични спој (и једна од актуелних недоумица нашег транзиционог друштва) уједно и својеврсна мистификација?

Радмила Накарада: Сложила бих се да постоји известан степен мистификације у назначеном узрочно-последичном споју, између осталог, и зато што су поједини ауторитарни режими почивали на економском либерализму (Чиле на пример, за време Пиночеа) али и због још једног разлога. Како указује Боавентура Сантос, социјална ускраћења које је произвео неолиберални капитализам су достигла такав ниво да је демократија у једном броју земаља постала ирелевантна за друштвену добробит грађана. Из тих разлога по њему је могуће замислити коегзистенцију „политичког либерализма и социјалног фашизма”. Дакле, односи су много сложенији од оних на које упућују поменуте једначине. По мом суду, главно је питање мере, равнотеже коју друштво треба да успостави између друштва и тржишта, тј. економске ефикасности, социјалне правде и солидарности, индивидуалних и колективних интереса, централизације и децентрализације, аутономије и инкорпорације у глобалне токове, итд. Свака неравнотежа, подлегање поједностављеним формулама које нуде позиције екстрема води у јачање дезинтегративних тенденција, „дислокацији масе становништва” (К. Полањи), у сукобе, каткад врло разорног типа. Како су могуће делотворне равнотеже указују примери скандинавских држава, а успешан пример Швајцарске храбри на трагање за властитом демократском формулом која обезбеђује опстанак и импресиван економски развој мултиетничке заједнице.

Распад Југославије представља значајно поглавље у исписивању нових правила.
Након Другог светског рата први пут су на тлу Европе насилно промењене границе суверене државе, новим тумачењем односа начела територијалног интегритета и начела самоодређења.
У име заштите мањих права, први пут је НАТО бомбардовао државу без одобрења СБ.
Многи су тада славили бомбардовање као први етички рат, рат који је вођен у име нових начела – примата људских права над суверенитетом.

Да ли је савремена „имплементација” нових правила и друштвених односа које подразумева систем и глобално структурно устројство који се зове „Нови светски поредак”, неповратно и свакако са драматичним последицама разорила поредак на Балкану? Да ли су политичке елите на овим просторима заиста биле „необавештене” или само неспособне?

Радмила Накарада: Распад Југославије представља значајно поглавље у исписивању нових правила. Након Другог светског рата први пут су на тлу Европе насилно промењене границе суверене државе, новим тумачењем односа начела територијалног интегритета и начела самоодређења. У име заштите мањих права, први пут је НАТО бомбардовао државу без одобрења СБ. Многи су тада славили бомбардовање као први етички рат, рат који је вођен у име нових начела – примата људских права над суверенитетом. Након тога је уследило и редефинисање начела самоодбране, па је САД интервенисао у Авганистану након 11. септембра, иза чега је дошло до испуњавања самозадате мисионарске обавезе ослобађања Ирака од тиранског режима и увођење демократије. До сада је увођење демократије, по неким проценама, однело више од пола милиона жртава. Дакле, с падом комунизма прокламована је потреба за увођењем нових правила која би послужила за уређење света у новим околностима. Правила су произвољно примењивана, у складу са интересима оних који су их истовремено прописивали али и себе изузимали из њихове примене. Произвољност је преуредила мапу Балкана, поредак моћи у региону, распоредила кривице и одговорности и произвела драматичне последице за оне који су поражени у реструктурацији овог простора. Међутим, слутим да посао преобликовања овог простора још увек није довршен. Одговорност локалних политичких елита мање произлази из помањкања разумевања новонастале међународне ситуације, а више из неспремности да вредност заједнице и људских живота схвате као историјски налог да пронађу ненасилан пут решавања унутрашњих проблема и спорова. Да је постојао консензус да се криза мора решити мирним путем, компромисима, да се мора преговарати док се не дође до решења прихватљивог за све, локални актери су таквом посвећеношћу могли да умање допринос спољних коаутора југословенској драми. Међутим, свима се журило да заиграју у трагедији.

У делу стручне јавности не доводи се у сумњу оцена да савремене реформе у образовању, високом школству поготово, представљају озбиљну девастацију образовног система, угроженог комерцијализацијом, високим школаринама, те Болоњским процесом. Није тајна да „Болоња” наилази на отпор широм света, али, не и код претежне већине универзитетских професора у Србији! Због чега?

Радмила Накарада: Нисам сигурна да Болоњска реформа није предмет критике, отпора у нашим академским, тј. универзитетским круговима. Наравно, тешко је проценити којих размера је тај отпор јер он није у потпуности јавно артикулисан.

Са реформама образовања је готово истоветан проблем као и са реформама у другим сферама живота. С једне стране постојала је свест да су реформе потребне, да је штошта подлегало корекцији и измени, али изнова садржај, правац, динамика реформи није почивала на пажљивом „читању” стварних услова, могућности, филтрирању и надоградњи претходних искустава. Амбиције су с једне стране надилазиле могућности, а с друге нису кореспондирале ни са потребама. Нису биле плод демократског консензуса унутар релевантних професија, ослушкивања „инсајдера” учитеља, наставника који су имале јасне радаре у погледу тога шта ваља мењати а били су отворени и за иновације које нису поништавале добре стране постојећег образовног система.

Болоња је уведена у виду наметнутог императива који је додатно требало да нас препоручује за Европу, исту ону Европу која сада озбиљно преиспитује Болоњски процес.
Представљала је насиље над реалношћу и изазвала је не само отпоре, него од самог почетка и „прилагођавања”, која су нарушавала њену суштину јер је била неостварљива.

Није било „демократског консензуса”, али је било „наметнутог императива”!?

Радмила Накарада: Болоња је уведена у виду наметнутог императива који је додатно требало да нас препоручује за Европу, исту ону Европу која сада озбиљно преиспитује Болоњски процес. Представљала је насиље над реалношћу и изазвала је не само отпоре, него од самог почетка и „прилагођавања”, која су нарушавала њену суштину јер је била неостварљива. Наметнуто је произвело нагодбе и резултирало је неким хибридом с којим нико није превише задовољан. То само још једном потврђује колико у нас недостаје елементарне храбрости, одважности да реформе пажљиво осмишљавамо сагласно озбиљним дијагнозама сопственог друштва, а не убрзаним удовољавањима спољним императивима, да их спроводимо темпом којим се полажу озбиљни темељи променама. Механичким променама, имитацијама кратког даха друштво држимо у стању „перманентних реформи”. Дакле, тиме се на један посебан, далекосежан начин одричемо само-одређења.

Да ли су појмови друштвеног активизма, као и одговарајућих политичко-идеолошких сврставања, позиција и назора, те неких традиционалних-практичних и доктринарних подела, на пример на „левицу” и „десницу”, и код нас, и у свету, изгубили негдашњи смисао и утемељење?

Радмила Накарада: Да, сложила бих се да су многе традиционалне поделе изгубиле смисао. То се посебно види у сфери политике. Многи су већ указали на чињеницу да често левичарске партије спроводе десничарске (економске) програме, или обрнуто да десничарске партије усвајају нешто од левичарских (социјалних) идеја. Изостанак јасног распознавања у политици а делом и у теорији сигурно да је у великој мери реалног хаоса, стварности која показује с једне стране обиље драматичних изазова и потпуни изостанак рационалних одговора. Свет који с равнодушношћу подноси чињеницу да близу милијарду људи живи у нељудским условима а да се истовремено преко хиљаду милијарди долара улаже у наоружање је очигледно свет без способности озбиљних критичких рефлексија, без озбиљних актера, покрета, свет који је поништио велика питања и порекао потребу визионарства. Као што је давно рекао Лео Штраус, ми се налазимо у позицији „бића која су трезвена када се баве тривијалним стварима, а која се коцкају као лудаци када су суочени с озбиљним питањима – разборитост на мало, а лудило на велико.”

Апатија је глобални феномен, а почива у великој мери на увећаној сложености стварности, њеној нетранспарентности, фрагментираности, неизвесности.
Апатија је резултат осећања немоћи и усамљености.
Слика незапослених, осујећених, сиромашних производи погнуте главе, послушност.

Критикујући пасивност маса и њихову помиреност са судбином у савременом свету, поједини западни теоретичари посежу за мудрим Грцима, па понављају давнашње запажање: „Нашу апатију према друштвеним проблемима плаћамо тиме што над нама владају зли људи”. Да ли оно што данас изгледа као „апатија већине” у српском друштву подстиче „пролиферацију” зла и невоља?

Радмила Накарада: Апатија је глобални феномен, а почива у великој мери на увећаној сложености стварности, њеној нетранспарентности, фрагментираности, неизвесности. Апатија је резултат осећања немоћи и усамљености. Слика незапослених, осујећених, сиромашних производи погнуте главе, послушност. Према томе, ја не могу да осуђујем апатичне, јер у то у великој мери није избор већ егзистенцијална ситуација. Апатију већине у српском друштву склона сам истовремено да делом видим и као израз чињенице да не постоји ниједан уверљив политички актер на сцени који нуди прихватљиве одговоре, има кредибилитет којим може да покрене и ангажује. Штавише, чини ми се да део политичке елите рачуна на апатију, на изостанак снаге, једног измореног и трауматизованог друштва да се озбиљно побуни. Између апатије и пролиферације зла чини ми се да постоји дијалектичан однос, једно друго производе.

Живимо у времену „напретка” демократије, али и неслућеног усавршавања пропаганде корпоративног капитализма – као средства његове „заштите од демократије”. Није ли посебно убојито зло данашњице управо та свемоћна и застрашујуће ефикасна пропаганда која на тзв „капиларном нивоу” (дакле у души појединца-потрошача) апсолутно„поткупљује људе, и чини да се темељно умртвљује отпор човечанства?

Радмила Накарада: Сасвим сигурно у позитивна кретања морамо књижити чињеницу да је демократија универзално препозната као вредност, као и заштита људских права. Међутим, истовремено није упутно занемарити ни сенке које се истовремено појављују – а помињу се као пролиферација демократија ниског интензитета, демократски дефицит, ерозија демократија, итд. Саставни део ових сенки је настала способност да се пропагандним средствима конструише реалност (Бодријар), прећуткују збивања, или поједностављују до предрасудности, да се у обиљу понуђених информација остане необавештен. Саставни део је и способност да се потенцира пасивност и воајеризам у замену за ангажовану радозналост и побуну. Приватно постаје јавно, а јавност заправо нестаје.

Преузето из магазина “Печат” бр. 116, 27. 3. 2010.