"Грчка (дужничка) криза" је, иако још далеко од свог краја, већ променила Европску унију, отворила је незаустављив процес другачијег дизајнирања те европске интеграције и целог западног савезништва. Тачније, срушила је деценијама грађен идеолошко-политички пројекат `уједињене Европе` чији је симбол била јединствена европска валута, евро. Европска унија и евро, каквим смо их до сада знали, више не постоје." На слици: Грчка варијанта јединствене европске монете

Такозвана “Грчка (дужничка) криза” је, иако још далеко од свог краја, већ променила Европску унију, отворила је незаустављив процес другачијег дизајнирања те европске интеграције и целог западног савезништва. Тачније, срушила је деценијама грађен идеолошко-политички пројекат “уједињене Европе” чији је симбол била јединствена европска валута, евро. Европска унија (ЕУ) и евро, каквим смо их до сада знали, више не постоје. То је чињеница без обзира на упорност европске бирократске елите да јавност убеди у супротно разно-разним неистинитим саопштењима. “Црвена линија” је пређена, “европски Рубикон”, и назад се више не може. Предстоји дуг процес реорганизовања Европе, не само ЕУ, и у овом времену нико не може са довољном поузданошћу предвидети какав ће бити резултат тог процеса.

Са банкротством Грчке није нестало богатство те земље а нити целе Европске уније али је срушен један модел друштва и интеграције. То је тектонска промена. А новог модела нема ни на видику. Јавна саопштења и медијска кампања о презадужености као узроку кризе прикривају стварну слику и суштинске разлоге. Не само Грчка него и остале земље ЕУ су дужне већ деценијама, то је модел капитализма који се темељи на финансирању потрошње кроз задуживање, па се намеће кључно питање зашто се све то сада дешава и зашто је Грчка та која је “жртвована”.

У трагању за могућим одговором на та питања требало би се прво присетити не тако давних а сада већ скоро заборављених догађаја у самој Грчкој јер оно што се данас дешава је, изгледа, одавно припремано. Претходна грчка влада десног-центра, окосницу је чинила Нова демократија, је покушавала да се окрене повољнијим финансијерима и инвеститорима изван ЕУ и Америке чиме је угрозила “систем”. Један од њених највећих успеха је био уговор са Русијом, такозвани “Јужни крак Јужног тока”, о изградњи великог нафтно-гасног терминала у луци Александрополис. (Симболика је да су тај град и лука добили име по руском цару Александру И који је помагао Грке у њиховој борби за ослобођење од Отоманске власти и успостављању сопствене државе.) То би био највећи руски терминал на европском тлу. Са тако великим капацитетом Грчка би могла имати значајан финансијски прилив али угрожава интересе неких других. Онда су, пре годину и по дана, у Грчкој организоване серије вишедневних протеста, повод се увек лако нађе. Занимљиво је да су протести кренули из Јањине, града на северу Грчке, са већинским етнички албанским становништвом. Политичка сцена је озбиљно уздрмана, живот је био скоро паралисан, и влада Грчке је поднела оставку. Одржани су нови избори и на власт су дошли Социјалисти које деценијама контролише политичка династија Папандреу, породица традиционално блиска Америци. И садашњи премијер из те породице, као и његов отац, је и амерички држављанин. Први циљ је остварен, у Грчкој је фомирана “кооперативна” и “конструктивна” влада, па се прешло на другу фазу. Кључни играч постаје америчка банка Голдман Сакс која је од раније био “глави оперативац” грчких дугова. “Голдмановци” су прво кренули са ширењем гласина да Грчка неће моћи да враћа дугове па су чак формирали “тајну” кладионицу да ће то тако и бити. Па су онда укључене и америчке агенције за одређивање кредитног рејтинга од којег углавном зависе камате на кредите држава и у тим пословима неизбежни Међународни монетарни фонд. Онда су, махом америчке, банке кредитори Грчкој подигли каматне стопе на већ постојеће кредите, на преко 6 одсто годишње, и Грчка више није била у стању да плаћа тако велику камату. Грчка је проглашена као земља која не може да враћа дугове. У преводу, банкрот. Другим земљама нису подигнуте каматне стопе. На пример, Белгија је више дужна од Грчке али њу нико не спомиње. А “Голдмановци” су победили у кладионици и инкасирали око милијарду долара.

Са банкротством Грчке није нестало богатство те земље а нити целе Европске уније али је срушен један модел друштва и интеграције.
То је тектонска промена.
Јавна саопштења и медијска кампања о презадужености као узроку кризе прикривају стварну слику и суштинске разлоге.
Не само Грчка него и остале земље ЕУ су дужне већ деценијама, то је модел капитализма који се темељи на финансирању потрошње кроз задуживањ.
Намеће кључно питање – зашто се све то сада дешава и зашто је Грчка та која је “жртвована”.

Белгија је више дужна од Грчке али њу нико не спомиње.

Врло брзо се показало да генерисање “Грчке кризе” долази, у ствари, из Америке. Главни разлог – спасавање америчког долара кроз слабљење евра и одржавање неизвесности у ЕУ. Амерички долар је, посебно после берзанског слома и финансијске кризе отворене 2008. године, темељно уздрмана валута којој свакодневно прети потпуни колапс. А са доларом “пропада” и Америка јер долар је њен највећи извозни производ. Поједностављено говорећи, долар опстаје упркос финансијском слому, бесомучном штампању долара без икаквог покрића и још увек несагледном буджетском и банкарском дефициту Америке, захваљујући пре свега огромним доларским депозитима (резервама) већине држава у свету. Те резерве других одржавају долар. Али, појавиле су се државе, махом највећи доларски депозитори, као што су Кина, Русија и земље Персијског залива, које су почеле да део својих резерви пребацују у европску валуту, у евро. Зато је Америци неопходно да дестабилизује евро и ЕУ у целини како би спасила долар.

Очигледно да је у Вашингтону процењено да је Грчка “најпогодније тло”. Нова влада у Атини је показала да је “кооперативна” и “конструктивна”. Готово идентична методологија се, како изгледа, настоји применити и у Шпанији. И тамо се кренули протести и врло је вероватно да ће ускоро бити нови избори. Очекује се да ће влада Хозе Луиса Запатера изгубити наредне изборе и да ће бити замењена “пријатељима”. На то упућује и “припреме”. Јуна ове године Америка је понизила Шпанију одбијањем председника Обаме да дође на редовни годишњи америчко-европски самит који је требало да буде у Шпанији као земљи која председава ЕУ. Убрзо после тога, шпански премијер Запатеро је био у посети Вашингтону али је председник Обама избегао (читај одбио) да га прими.

Генерисање “Грчке кризе” долази, у ствари, из Америке.
Главни разлог – спасавање америчког долара кроз слабљење евра и одржавање неизвесности у ЕУ.

Очигледно да је у Вашингтону процењено да је Грчка “најпогодније тло”.
Нова влада у Атини је показала да је “кооперативна” и “конструктивна”.
Готово идентична методологија се, како изгледа, настоји применити и у Шпанији.

Наравно, све то нема никакве везе са дуговима, посебно у случају Шпаније, то је велика манипулација. Шпанија, на пример, има најмањи јавни дуг од свих великих земаља ЕУ. Али, Међународном монетарном фонду, који нема никакве ингеренције у евро зони, то није сметало да изда “саопштење упозорења” Шпанији. И то само тој земљи. Одавно увежбана улога ММФ-а у америчкој политици.

Занимљиви су подаци Организације Уједињених нација за економску сарадњу и развој (ОЕЦД). Треба, при том, подсетити да земље имају две врсте дугова. Једне, који су јавни и укључени у званичну статистику, и друге, који су стварни дугови али нису у јавним папирима. У те стварне дугове су укључени не само “тајна” дуговања него и она скривена као што су према пензијским и здравственим фондовима. Тако у званичној статистици најзадуженија земља ЕУ је Италија са 115,8 процената Бруто друштвеног производа (БДП), а иза ње је Грчка са 115,1 одсто. Потом следи Француска са 77,6, Немачка са 73,2, Велика Британија са 68 а тек после свих њих је Шпанија 3а 52,2 одсто. Али, у стварним дуговима Грчка има дуг од 800 процената БДП-а а одмах иза ње је Француска са 520 одсто. Одмах потом су Немачка и Велика Британија са по 400 одсто БДП-а дуга, Италија са 300 а на последњем месту је Шпанија са 250 одсто.

"Нико тачно не зна колико је која земља дужна. У ствари, сада је најзадуженија земља Француска. Из тог угла, највећи проблем у еврозони је Француска а не Грчка или Шпанија." На слици: Медуза горгона и петао - мотив са грчке новчанице из 1949. године.

Ни ови подаци нису баш сасвим тачни и стварна ситуација је много тежа јер процене ОЕЦД-а су прављене на основу података из 2005. године. Нико тачно не зна колико је која земља дужна. У ствари, сада је најзадуженија земља Француска која је минулих година успешно прикривала своје дугове фалсификовањем биланса. У случају Француске то траје већ 30 година па та земља, у ствари, није ни могла да буде чланица евро зоне јер не испуњава предвиђене услове. Као ни и Италија. Из тог угла, највећи проблем у еврозони је Француска а не Грчка или Шпанија. Уз то, проблем дугова постоји одавно али није отворена “дужничка криза”.

У основи, сами дугови, иако само медитеранске земље дугују око 7 трилиона евра (7 хиљада милијарди), и нису главни проблем. Проблеми су пре свега у политици. Водеће земље ЕУ су главнину својих задуживања имале према америчким банкама. Таква је била политика. ЕУ и њени грађани су на тај начин, као и многи други у свету, финансирали не само себе него и стандард америчких грађана, преведено на обичан језик, финансирали су и Америку. То је створило услове да политичка Америка преко банака може да диктира “правила игре” и Европљанима. Е, сада, када је дошло тешко време већ је касно. Америка је, у ствари, кренула у економски рат против ЕУ. Само нестабилност евра и неизвесност у ЕУ могу да одрже амерички долар.

У тешко рационално објашњивом заносу европске земље су кренуле не само у стварање неке врсте квази-супер-државе Европе него и у јединствну валуту за коју услови нису постојали.
Од самог почетка је то био нереалан пројекат и већина упућених људи је само чекала да евро посрне, то није никакво изненађење.
У том светлу евро је могао и раније да буде срушен.
Све је, међутим зависило од политике.
Преко евра Америка је само докрајчила пораз Европе.

Део проблема је и сама јединствена валута јер је и она политичка а не економска одлука. То отвара генерални проблем Еврпске уније и евра и околности које су створиле могућност да Америка крене у економски рат против “најближих савезника”. У тешко рационално објашњивом заносу европске земље су кренуле не само у стварање неке врсте квази-супер-државе Европе него и у јединствну валуту за коју услови нису постојали. Од самог почетка је то био нереалан пројекат и већина упућених људи је само чекало да евро посрне, то није никакво изненађење. У том светлу евро је могао и раније да буде срушен. Све је, међутим зависило од политике. Преко евра Америка је само докрајчила пораз Европе. Далеко су важније околности у којима се то дешава. Европска унија је, међутим, неспремно дочекала садашњу кризу и наставља да губи време. Договорени пакет помоћи угроженим земљама евро зоне вредан преко 750 милијарди је у основи још једно празно обећање и корак даље у понор. Тог новца нема и свака помоћ из таквог пакета је само додатно штампање пара без покрића и ново задуживање већ увелико задужених. Све очи су упрте у Немачку као најјачу европску земљу. Али, Немачка изгледа није више спремна да финансира друге мада јој то намећу као обавезу јер је управо она имала највише користи од евра. Народски речено, све је то једно замајавање којим се жели избећи признавање реалности, а та реалност је да је концепт евра и ЕУ пропао и да је Америка кренула у сукоб са ЕУ. Само куповина времена.

Мотив са француске новчанице из 1968. године.

Европска унија је, међутим, у веома неповољном положају, мора да се бори на више фронтова. Прво мора да барем за извесно време сачува опстанак јединствене валуте а тиме спаси и неке кључне земље. Спасавање евра се у основи претворило у спасавање Француске а не Грчке или Шпаније или Португала. Кључ је у Француској. Затим, убрзано мора да изналази нова решења за какву-такву европску интеграцију. И истовремено да се одупре економском рату Америке. Али, да ли садашња политичка елита ЕУ има довољно капацитета за тако велики историјски изазов? То је тешко и велико питање које прате још веће и тамније сумње. Утисак је да европска елита губи време јер нема унутрашњег капацитета за излазак из кризе. Поред тешкоћа у капацитету европска елита има и проблем што по угледу на Америку не жели да реши кризу него да тај проблем искористи за своје позициниорање у даљем развоју догађаја. Да, другим речима, искористи кризу за још веће преузимање контроле над животима људи и њиховом имовином а не да пронађе излаз из кризе.

Спасавање евра се у основи претворило у спасавање Француске а не Грчке, Шпаније или Португала.
Кључ је у Француској.
Затим, убрзано морају да се изналазе нова решења за какву-такву европску интеграцију и истовремено да се одупре економском рату Америке.
Да ли садашња политичка елита ЕУ има довољно капацитета за тако велики историјски изазов?

Упорно се и даље игнорише реалност. То не решава проблеме. Јасно је да је Америка кренула у економски рат против ЕУ и упорно избегавање признања те чињенице само отежава ситуацију. Јер, економски рат значи да је Америка, упркос другачијим саопштењима и заклињањима, ступила на курс сукоба са Европом. Историја нас је ваљда научила шта је, после економске, следећа фаза таквих сукоба. Утолико пре што ће актуелна криза довести до потпуно новог “дизајна” Европе са новим савезништвима и другачијим распоредом снага. На пример, могућност да Немачка и још неке земље затраже дугорочнију помоћ и савезништво са Русијом уместо са Америком. То је тектонска промена за америчке интересе и тешко је да би могла проћи само за преговарачким столом и пред камерама дворских фотографа. Није баш да тога многи нису свесни у Европи мада нико није спреман да о томе јавно говори. Тајно, ипак, нешто и раде. Тако, на пример, Немачка је једна од 16 земаља која већ извесно време у тајности развија нуклеарно оружје.

Није јасно куда садашња криза заиста води. Ово је само почетак али је већ сада јасно да ће разрешење не само кризе евра него и западног света бити, као и много пута до сада, у Европи.

"Ово је само почетак али је већ сада јасно да ће разрешење не само кризе евра него и западног света бити, као и много пута до сада, у Европи."На слици: антички трачки статер и амерички златник од 50 долара.