АУТОРИЗОВАНА ДИСКУСИЈА СА ПЛЕНАРНЕ СЕСИЈЕ И ЧЕТВРТЕ ПАРАЛЕЛНЕ СЕКЦИЈЕ НАУЧНОГ ДРУШТВА ЕКОНОМИСТА
(Економски факултет, Београд, 08.05.2010)
Јован Б. Душанић: "У потпуности сагласан са колегом Љ. Маџаром да је „нови модел раста" још једна химера, те да се не може говорити ни о „новом", нити било каквом „моделу", а поготово „расту". Такође сам сагласан са колегом Љ. Маџаром да су економски учинци прве деценије транзиције у Србији поражавајући. Међутим, јавио сам се за реч да бих истакао оно у чему се са њим не слажем. Колега Љ. Маџар сматра да за поражавајуће економске резултате нису одговорни ни ММФ (креатор), нити српска економска и политичка елита на власти (реализатори), а ни академски економисти (пропагатори, односно убеђивачи)."
Желео бих да нешто кажем у вези са уводним рефератом професора Љубомира Маџара, који је управо поднео на овој пленарној сесији научне конференције „Економско-социјална структура Србије – учинци прве деценије транзиције”.
Пре тога, само мали осврт на речи председника Научног друштва економиста (НДЕ) колеге Божидара Церовића, којима је отворио ову конференцију. Истакавши како смо пропустили 90-е године ХХ века и нисмо тада кренули у реформе, као друге постсоцијалистичке земље, колега Б. Церовић је констатовао да смо 2000. године изабрали добар реформски курс, а већ после 2003. „скренули са правог пута”.
Међутим, очигледно је да се од 2000. године у континуитету води економска политика од стране истих креатора (ММФ) и реализатора (високи владини економски чиновници), а коју сам управо на научној конференцији НДЕ 2003. године (што је објављено и у часопису Економски анали, бр. 12/03 (видети: прилог 1), назвао „бећарском економијом”, пошто се српска власт понаша као сеоски бећар – распродаје очевину, задужује се код комшије и све то троши на „лумперај” у кафани. Данас је и колега Љ. Маџар у свом излагању споменуо моју књигу „Бећарска економија“, а економску политику после 2000. године на сличан начин сликовито описао речима ─ продали смо кућу и другу породичну сребренину, те потрошили то летујући на Хавајима.
Примарни узроци колапса српске привреде налазе се у погрешно одабраном „моделу раста” ─ како то сада орвеловским речником називају креатори, реализатори али и пропагатори или убеђивачи (многе наше колеге, академски економисти) ─ економске политике у последњој деценији. Сада нам исти креатори, реализатори и убеђивачи говоре да је „исцрпљен стари, те да треба прећи на нови модел раста”.
Овде сам у потпуности сагласан са колегом Љ. Маџаром да је „нови модел раста” још једна химера (назив његовог данашњег реферата гласи: „Пустоловине помереног раста: стари и нови модел ─ ка још једној макроекономској химери”), те да се не може говорити ни о „новом”, нити било каквом „моделу”, а поготово „расту”. Такође сам сагласан са колегом Љ. Маџаром да су економски учинци прве деценије транзиције у Србији поражавајући.
Међутим, јавио сам се за реч да бих истакао оно у чему се са њим не слажем. Колега Љ. Маџар сматра да за поражавајуће економске резултате нису одговорни ни ММФ (креатор), нити српска економска и политичка елита на власти (реализатори), а ни академски економисти (пропагатори, односно убеђивачи).
Колеге Љ. Маџар сматра да српска политичка и економска елита на власти не само да не ради лоше, него се не може говорити о било каквим промашајима уколико се имају у виду огромна политичка ограничења са којима се власт сусреће. Моје мишљење је сасвим супротно и о томе сам недавно детаљније писао (видети: прилог 2).
О одговорности академских економиста рећи ћу нешто више на секцији (последњој, као последњи учесник ─ како је то организатор предвидео ─ уколико тада буде било кога да то саслуша), а сада бих рекао нешто о улози ММФ-а.
Колега Љ. Маџар сматра да је ММФ у Србији имао позитивну улогу, те да би без њега ситуација била још лошија.
Колега Љ. Маџар сматра да је ММФ у Србији имао позитивну улогу, те да би без њега ситуација била још лошија или како он усхићено пише: „тешко је наћи довољно јаке и тачне речи да би се изразило све оно позитивно које је успевао да оствари ММФ”. Међутим, ММФ је у Србији (као и у другим постсоцијалистичким земљама) препоручио (да не кажем натурио, што је вероватно адекватнији израз) вођење економске политике на бази такозваног Вашингтонског договора (разрадили су га ММФ, Светска банка, Министарство финансија САД и УСАИД). Огољену суштину овог програма изразио сам поднасловом своје књиге: „Washington consensus ─ кодификовани програм економског неоколонијализма”. Вашингтонски договор је један универзалан програм који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, а они имају огромну финансијску моћ и у стању су да у многим земљама обликују политички и медијски простор, те наметну економску политику која њима одговара – слободно кретање транснационалног капитала и потчињавање својим интересима привреда што већег броја земаља у циљу стварања максималног профита. Због тога би било погрешно објашњавати деловање светске олигархије разним теоријама завере или активностима неких сатанских сила него објективним економским интересом крупног капитала. Тешко се томе одупиру мале земље, али примери неких од њих (Словеније) показују да то није немогуће.
"Вашингтонски договор је један универзалан програм који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, а они имају огромну финансијску моћ и у стању су да у многим земљама обликују политички и медијски простор, те наметну економску политику која њима одговара - слободно кретање транснационалног капитала и потчињавање својим интересима привреда што већег броја земаља у циљу стварања максималног профита. Због тога би било погрешно објашњавати деловање светске олигархије разним теоријама завере или активностима неких сатанских сила него објективним економским интересом крупног капитала. Тешко се томе одупиру мале земље, али примери неких од њих (Словеније) показују да то није немогуће." На слици: Словеначки апоен евра.
Због погрешно одабране економске политике, не треба да кривимо ММФ (који је експонент светске олигархије и крупног капитала и натура решења која су у њиховом интересу) него нашу економску и политичку елиту на власти која то ревносно спроводи (али и убеђиваче – академску и медијску елиту – који то са одушевљењем пропагирају) и још тврди да је то у интересу Србије и њених грађана. Међутим, то не значи да не треба указивати на изразито негативне последице, по српску привреду и њене грађане, беспоговорног прихваћања «препорука» ММФ.
Колега Љ. Маџар истина признаје да су интервенције ММФ у Србији и другим земљама биле неуспешне, али сматра да се о квалитету његовог рада не може ценити по неуспесима, пошто је ММФ интервенисао у државама које имају велике проблеме. Сликовито је то упоредио са лекаром који лечи тешке болеснике, па није ништа нелогично да се његове интервенције покажу као неуспешне. Међутим, поставља се логично питање: како то да ММФ није забележио успех ни у једној земљи где је интервенисао и на бази чега, да употребим пример колеге Љ. Маџара, можемо говорити да је лекар успешан уколико није успео да излечи ни једног пацијента.
И тако за катастрофално стање српске привреде, по мишљењу колеге Љ. Маџара, нико није крив – ни креатори, а ни реализатори економске политике у Србији. Јер, како каже колега Љ. Маџар, „тешко је наћи довољно јаке и тачне речи да би се изразило све оно позитивно које је успевао да оствари ММФ”, те да је демократска власт „водила економску политику на оптималан начин, односно најбоље што је било могуће уз затечена политичка ограничења”. Тако смо уз помоћ „одличних” реализатора и креатора економске политике („По плодовима њиховим познаћете их” каже Господ у Јеванђељу) дошли у стање, које бих илустровао са само три податка. Први, у другом граду по величини у Србији – Нишу од 300.000 становника, запослено је само 43.000 људи, а од тога броја чак 38.000 прима плату из буџета. Други, у Црној Трави је у фебруару ове године рођена прва беба у општини за последњих 18 месеци. Трећи, према последњој листи Светског економског форума Србија се по одливу мозгова налази на неславном претпоследњем месту – 132. од 133 рангиране земље.
Али зашто то спомињати када експоненти светске олигархије боље од нас знају како смо на „добром путу”, те званично проглашавају Србију земљом-лидером у реформама, главног економског реформатора најбољим министра финансија на свету, а најревноснијег пропагатора (ЦЛДС) најбољим институтом из земаља Западног Балкана и једним од 10 најбољих у земљама централне и источне Европе.
Колега Љ. Маџар ће сигурно бити упамћен по жестоким критикама „економске збиље у Србији” деведесетих година ХХ века. Међутим, не сећамо се да је он тада помињао постојање било каквих ограничења (када је дошло до распада земље, огромних издатака везаних за ратове вођене у окружењу, доласка стотине хиљада избеглица, уништавања привреде неоправданим економским санкцијама и НАТО агресијом итд).
„По плодовима њиховим познаћете их” каже Господ у Јеванђељу”
Дошли смо у стање, које бих илустровао са само три податка.
У другом граду по величини у Србији – Нишу од 300.000 становника, запослено је само 43.000 људи, а од тога броја чак 38.000 прима плату из буџета.
У Црној Трави је у фебруару ове године рођена прва беба у општини за последњих 18 месеци.
Према последњој листи Светског економског форума Србија се по одливу мозгова налази на неславном претпоследњем месту – 132. од 133 рангиране земље.
Али како ограничења из деведесетих година не могу да оправдају неуспешну политику тог режима, тако ни ограничења у првој деценији XXI века не могу бити никакав алиби за катастрофалне резултате „демократских” власти у Србији.
- – -
Мој рад носи наслов „Још једна изгубљена деценија – учинци прве деценије српске транзиције” и нећу га препричавати у нади да ће он бити објављен, са осталим рефератима са овог научног скупа, те да ће га заинтересовани моћи прочитати. Не бих се изненадио да „рецензенти” поново цензуришу или баце у кош мој текст, као што се то већ догађало (видети прилог 3).
Прво да нешто кажем o једном значајном пропусту организатора скупова НДЕ, а на који годинама указујем. Несхватљиво је да ево сада већ говоримо о учинцима прве деценије транзиције, а да до сада ни један скуп није био посвећен питању избора адекватног концепта реформисања привреде. Уколико смо се определили за погрешан генерални концепт реформи, све расправе о парцијалним решењима имају мали смисао. Говорио сам и раније на оваквим нашим скуповима да ме већина реферата и расправа о транзицији подсећа на „стручне” расправе о томе шта радити са кућом која, због „конструкционе грешке” пројектаната има урађен неадекватан темељ и једним делом тоне у земљу. Сви увиђају проблем, кров прокишњава, плафони су попуцали, столарија се искривила, а расправа се води о томе да ли проблем треба решавати заменом црепа – теголом, класичног – спуштеним плафоном, дрвене – алуминијском столаријом, а кућа само што се није урушила.
Не могу се отети утиску да се свесно и на скуповима економиста намећу ирелевантне теме како би се скренула пажња са кључног проблема транзиције српске привреде – адекватност одабраног концепта реформисања српске привреде. Уколико неко и покуша да укаже на кључни проблем он бива (на више или мање леп начин) маргинализован.
Како сам наговестио на пленарној сесији овде сам мислио да говорим о одговорности нас академских економиста за неуспехе економске транзиције о чему сам писао у раду приложеном за овај скуп. Како бих уштедео време, остављам заинтересованим да то касније прочитају, а та моја теоријска разматрања покушаћу да илуструјем на примеру излагања председавајућег на овој нашој секцији (и члана Председништва НДЕ), колеге Петра Ђукића.
У погрешној економској политици крију се фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу.
И академски економисти као и политичка и економска елита на власти за све привредне проблеме окривљују светску економску кризу – „криза није домаћа, него нам је увезена” и себе амнестирају за погрешну економску политику коју су спроводили и пропагирали од 2000. године.
Управо је колега П. Ђукић говорећи о стању у коме се као друштво налазимо, констатовао да је „народ слуђен и не постоји поверење у било што и било кога”. Лепо је то илустровао једним личним искуством. Испричао је како је недавно био на једном великом градилишту на коме радници стално штрајкују, а када их присиле да раде они врше саботаже и одводне канализационе цеви затварају бетоном, протестујући на тај начин што 17 месеци нису примили плату. Колега П. Ђукић их је упитао због чега не покушају да траже пријем код највиших државних функционера и упознају их са вишемесечним неисплатама зарада, а одговор је био да то није могуће пошто је власник њихове фирме велики финансијер Демократске странке.
Прича је интересантна али је много важније питање колико ми – академски економисти – такође доприносимо да народ буде збуњен (да не користим израз слуђен, како то рече колега П. Ђукић). Да ли ми својим објашњењем јавност на адекватан начин упознајемо са суштином и да ли им после тога ствари бивају јасније или их и ми нашим објашњењима још више збуњујемо.
Колега П. Ђукић малопре рече како је светска економска криза спречила наставак динамичног привредног раста српске привреде, пошто су пре тога стопе раста БДП биле импресивне. Међутим, ако само пажљивије анализирамо економску политику и погледамо резултат који су у Србији постигнути до избијање светске економске кризе године, лако ћемо закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу. Тако и академски економисти као и политичка и економска елита на власти за све привредне проблеме окривљују светску економску кризу – „криза није домаћа, него нам је увезена” и себе амнестирају за погрешну економску политику коју су спроводили и пропагирали од 2000. године. О томе детаљније пишем у тексту написаном за овај скуп, те то нећу детаљније образлагати пошто ће заинтересовани то касније моћи да прочитају.
Интересантно да мало ко себи постави једно тако једноставно и логично питање:
Како то да Србија у последњој деценији бележи висок раст БДП, а у исто време број запослених се стално смањује?
У 2001. години их је било у Србији – према подацима Републичког завода за статистику – више од 2,1 милион, а 2009. мање од 1,9 милиона.Логично би било да поставимо себи једно здраворазумско питање, ако је све горе наведено тачно – да нешто није у реду са статистиком, одноосно методологијом обрачуна БДП.
Као и политичка и економска елита, тако и већина академских економиста, па ево малопре и колега П. Ђукић, говори о импресивном привредном расту, до избијања светске економске кризе, када су бележене високе стопе раста БДП. Интересантно да мало ко себи постави једно тако једноставно и логично питање: како то да Србије у последњој деценији бележи висок (или импресиван – како воле да кажу високи владини функционери и многе наше колеге) раст БДП, а у исто време број запослених се стално смањује (2001. их је било у Србији – према подацима Републичког завода за статистику – више од 2,1 милион, а 2009. мање од 1,9 милиона). Одговор би могао да буде да је дошло до великог пораста продуктивности рада, али то је мало вероватно ако се има у виду да многи запослени не раде, због недостатка посла или штрајкова (блокирајући и магистралне друмске и железничке саобраћајнице). Поготово што примери слични оном који смо чули од колеге П. Ђукића - бетонирање одводних канализационих цеви – тешко да могу да доприносе томе.
Логично би било да поставимо себи једно здраворазумско питање, ако је све горе наведено тачно – број запослених се смањује, продуктивност није значајно повећана, а БДП има високе стопе раста – да нешто није у реду са статистиком, одноосно методологијом обрачуна БДП. Уколико погледамо структуру БДП видећемо да у његовом расту са 80% учествују сектори трговине, саобраћаја и финансијског посредовања – сектори који се по својој природи на јављају моторима раста и самим тим не обезбеђују стабилан дугорочан и одржив економски раст. Давно сам написао да би циник могао да каже: мада је домаћа производња добрим делом «угушена», БДП расте из године у годину јер велике количине увозних роба треба превести (раст саобраћаја) и продати (раст трговине), а становништву масовно одобравати кредите да би се увозна роба могла куповати (раст финансијског сектора).
У Србији где је курс динара прецењен, увоз је изузетно исплатив, а примања запослених брзо расту исказани и у еврима. Због тога је могуће да се, поготово на монополизованом и картелисаном тржишту какво је наше, зарачунавају високе трговинске марже, али и високе каматне стопе на банкарске кредите, што доводи до исказивања статистички прецењеног БДП.
И што су те (трговинске и банкарске) марже веће статистика бележи већи раст БДП.
Тако би требали да будемо нарочито захвални великим трговинским ланцима који нам продају робу уз високе трговинске марже, те банкама (домаћим али у власништву иностраног капитала) који нам одобравају кредите уз лихварске каматне стопе, јер они на тај начин доприносе високом расту БДП.
У Србији где је курс динара прецењен, увоз је изузетно исплатив, а примања запослених брзо расту исказани и у еврима. Због тога је могуће да се, поготово на монополизованом и картелисаном тржишту какво је наше, зарачунавају високе трговинске марже, али и високе каматне стопе на банкарске кредите, што доводи до исказивања статистички прецењеног БДП. И што су те (трговинске и банкарске) марже веће статистика бележи већи раст БДП. Тако би требали да будемо нарочито захвални (домаћим и иностраним) великим трговинским ланцима који нам продају робу уз високе трговинске марже, те банкама (домаћим али у власништву иностраног капитала) који нам одобравају кредите уз лихварске каматне стопе, јер они на тај начин доприносе високом расту БДП. И што грађане више „деру” својим високим маржама Србија ће бележити већи раст БДП.
Очигледно да висина и раст БДП (али и велики број других номиналних економских показатеља – стопа инфлације, стопа либерализације привреде, учешће приватног сектора у БДП, степен економских слобода итд. – тако омиљених нашим економистима неолибералима), све мање има суштинске везе са економском стварношћу и квалитетом живота грађана. Због тога БДП тешко може да буде најпоузданији индикатор стања и напретка националне привреде, те благостања њених становника, али може добро да послужи за манипулације и збуњивање грађана.
Прилози:
__________
Прилог 1: Прихватам препоруку Председништва…
Прилог 2: Одабрану стратегију и политику…
"Због погрешно одабране економске политике, не треба да кривимо ММФ који је експонент светске олигархије и крупног капитала и натура решења која су у њиховом интересу, него нашу економску и политичку елиту на власти која то ревносно спроводи." на слици: Управни одбор ММФ-а
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН