„Фармерима“ парафарме у Лисовићу је остављено да „уживају“ у слободи самоорганизовања, у богатству разноврсности својих лоших карактера и култура, у дубинама неморала мале заједнице, у демократској резистенцији и дијалозима псовки, пљувачки, мржње, лагарија.

Нација је одахнула. Репрезентација јесте испала после првог круга такмичења на Светском првенству у Јужној Африци, али је Милош Бојанић, упркос уроти најширих размера, постао фармер No.1 у Србији. На терену у Лисовићу код Барајева, спектакл који је потрајао три месеца донео је Пинк телевизији гледаност која у једном параметру надмашује четири или пет станица заједно. Произвођачи пива ће најстрашније да замере својим PR-агенцијама и адвертајзинг менаџменту који су играли „за све паре“ на Радомира Антића и црвене „орлове“.

А шта се све могло видети иза капије „глуве куће“ у Лисовићу…

Срби, којима је образ појам чојства и идентитета, гледали су данима како се њихови „хероји“ пљују (баш буквално!), јер по правилима Задруге „једино физички контакт није дозвољен“. И тако је момак који је „физички“ контактирао, накратко, задњицу другог „фармера“, по правилима Задруге прописно избачен. Ако би хтели да будемо моралисти, као наши дежурни психолози, питали би смо и себе и вас: докле ћемо допуштати овај примитивизам на „малим екранима“?

Али, после „банкета у Лисовићу“ те старе “теме и дилеме“ сасвим су излишне. Не, ово није поређење са Крлежиним „Бакетом у Блитви“ и с фиктивном „државом под диктаторском влашћу окрутног поручника Барутанског“. Само нам се реч „банкет“ чини згодном да сажме оно што помодна реч „ријалити“ не може. И колико год је ова мустра купљена „од онога света“, пошто ми мустре никад и не производимо него само играмо како се по свету игра, догађања су „аутентично“ наша. Контекст је XXI век, и „поручнике“ данас углавном не занима власт сама по себи, већ профити, „деривати“ здравих профита или ко зна шта је то тачно у овако расклиматаном капитализму. У сваком случају реч је о парама. Прљаве су, перу ли се ту на наше очи – свеједно. Данас то више није ни важно, сем у прокламацијама оних „чистунаца“ који могу да унајме државу да за њихове потребе из игре избаци опасне ривале.

Срби, којима је образ појам чојства и идентитета, гледали су данима како се њихови „хероји“ пљују (баш буквално!), јер по правилима Задруге „једино физички контакт није дозвољен“.

И у то име „фармерима“ парафарме у Лисовићу је остављено да „уживају“ у слободи самоорганизовања, у богатству разноврсности својих лоших карактера и култура, у дубинама неморала мале заједнице, у демократској резистенцији и дијалозима псовки, пљувачки, мржње, лагарија.

Неколико ислужених и гомила тек исклијалих „естрадних радника“, са бившим политичарем некад познатим шоуменом у Народној скупштини, али из времена којих се он одрекао – наочиглед нације, данима је водило расправе ко је од њих VIP? Још им је фалио наш градитељ „пута за Небо“ који има план до 2027. године! Јер, ипак би једини он могао испунити суштински услов уз дефиниције VIP (од енгл. Very Important Person) скраћенице која „означава врло важну особу – шефа државе или владе, односно неког другог високог политичког функционера, естрадну звезду, менаџера или директора велике корпорације, научника, односно другу важну особу којој се даје посебан третман из неког посебног разлога“. У тој групи без реда и хијерархије сваки убоги „фармер“ је, у ствари, као што и приличи заједницама у распаду, себе доживљавао као VVIP (Very Very Important Person).

У тој групи без реда и хијерархије сваки убоги „фармер“ је, у ствари, као што и приличи заједницама у распаду, себе доживљавао као VVIP (Very Very Important Person).

Али, на том „испитивању терена“ и баналности „банкет у Лисовићу“ још није могао да почне. Фалио је „жртвени јарац“. Заједнице без организације које траже излаз из хаоса једино тако могу да успоставе некакав поредак. И, наравно, нађен је. Пред VVIP ликовима, који су свакодневно исповедали „нацији“ своју племениту поруку о томе како их 100.000 евра уопште не занима, порађала се нека приказа склопљена од духова Давида Штрпца и краља Миде, а у лику деценијске народњачке звезде Милоша Бојанића. У Лисовићу, чист мит о краљу коме је Дионис (кад му је вратио на превару ухваћеног мудрог учитеља) обећао „да ће му испунити једну жељу“, не би прошао. У грчким митовима нема дилема ко је VIP, а људи, иако слаби и склони моралним унижењима, знају за ред, па и границе похлепе. „Мида зажели да се све, чега се дотакне, претвори у злато. Али кад виде да се и јело претвара у злато, замоли Диониса да га спасе невоља. Дионис му нареди да се окупа у Пактолу: Мида се спасе а река постане златоносна.“ (А. Замуровић, „Митолошки речник“, 1936, Књижара Славија Нови Сад)

„Река“ је за Задругу Жељка Митровића & Саше Поповића постала „златоносна“, али се главни играч, да би „спасао живу главу“ и задовољио потребе народа, морао маскирати у Давида Штрпца. Сценарио је настајао из минута у минут. Тако је улогу „оца мале нације“ добио онај бивши политичар коме је сада једино апстрактна математика јака страна. Њега је „естрадни мутљаг“ частио „узвишеним“ српским чином: чика, чика Рака! Што је у преводу значило: Матора дртино, нека те овде, јер ти нам ниси никаква препрека да се дочепамо „ковчега с благом“. А још ако заједно с нама бацаш камење сваког дана на оног подлаца, који без сумње има највећу подршку споља и највећу шансу да стигне први до „ковчега“, ти си цар.

У “гуруа” екипе, која ће Србији и „показати“ шта јој је пут у XXI веку, прометнуо се лик за кога су после и организатори говорили да је VIP углавном по томе што је некад био муж певачице “лаких нота” која је учествовала у првој Фарми.

У “гуруа” екипе, која ће Србији и „показати“ шта јој је пут у XXI веку, прометнуо се лик за кога су после и организатори говорили да је VIP углавном по томе што је некад био муж певачице “лаких нота” која је учествовала у првој Фарми. Старије гледаоце је подсећао на један незаборавни лик из чувеног „Нашег малог миста“ Миљенака Смојеа. Кад би он рекао „код нас у Америке“ слуђени „сељчићи“ би наћулили уши и као хипнотисани слушали шта може да се види „одозго“ из америчког камиона који је “гуру” тамо возио: шта Црнац каже кад трештен пијан у праскозорје избауља на улицу из њујоршког брлога где се свира „најбољи џез на свету“, те како су тамо широке улице, колико су велики бродови, како брз метро… Ма, да је овај Давид Штрбац и сам то видео, док се пребацивао од једне до друге српске кафане на америчком континенту, пао би у несвест пред тим чудесима. Али ни Давиди Штрпци више нису к’о некад. Видело то света и плус тамо зарађивало, а онда овде виле подигло. Опет, ове истинске љубитеље и поштоваоце Америке, “куче нема за шта да угризе”. Што ти је Србија: све се измешало и поставило наглавачке. Земља која не цени „праве вредности“.

„Банкет у Лисовићу“ је имао, како и приличи, свог комесара, иначе дугогодишњег сарадника првог задругара.

Глумац чије су главне улоге одигране у “ријалитијима”. Лепо се видео напор да се „све држи под контролом“. Али моралном снагом. И средствима кафанских филозофа.

А тек ако не може милом, онда није забрањено бити и суров и безобзиран, пљунути човека. Слободно пљунути, јер он је пљувач ту свој на своме.

Опуномоћеник Задруге.

Нешто као удбаш у кафани, у она времена.

Ништа он не каже, али сви знају да је „сарадник“.

„Банкет у Лисовићу“ је имао како и приличи свог комесара, иначе дугогодишњег сарадника првог задругара. Глумац чије су главне улоге одигране у “ријалитијима”. Лепо се видео напор да се „све држи под контролом“. Али моралном снагом. И средствима кафанских филозофа. А тек ако не може милом, онда није забрањено бити и суров и безобзиран, пљунути човека. Слободно пљунути, јер он је пљувач ту свој на своме. Опуномоћеник Задруге. Нешто као удбаш у кафани, у она времена. Ништа он не каже, али сви знају да је „сарадник“.

Али, после тих празњикавих умоболија, Давид Штрбац се осећао све јачим, комесар је губио стрпљење… А „разуларена руља“ вођена тим знаком, постајала је све безобзирнија. Линч се осећао у ваздуху. Међутим, Задруга то, у овом наставку, није могла допустити. Ипак је ово, још увек, овакав ријалити. Шта ће бити следећа приредба, ко зна. Задруга ће већ препознати „шта се тражи“. Логично, анонимни демос је све упорније „гласовао“ за „жртвеног јарца“. Чак је и Задруга признавала да он те “двобоје” добија 90:10. Комесару је народа био „пун куфер“. На крају је, као у Ћопићевом „Глувом баруту“, изливао препуне кибле презира и мржње на „гласаче“. То су они који су у нашим братоубилачким ратовима убадали „ближњег свог“ ножевима и вилама. Никог срећнијег од њега што га такви не подржавају! На крају ће се Задруга, као и сва тајна друштва, ипак, показати као неко „ко своје не оставља на цедилу“. Тако ће комесар после свог тог „ружења народа“ бити вицешампион. Да се своји људи испоштују. А и да се народ не заигра! „Велики брат“ све то гледа…

Гомила нађе свог „управитеља“ и ни једног трена не оставља „другачије“ на миру.

Ту се уједињују вукови са овцама, мачке са мишевима, уметници са неталентованим, брзи са кљастима, црни са жутима, писмени са безумницима, бебе са метузалемима… Свако има неки свој јед који с олакшањем избљује на „жртвено јаре“.

Ако је неко имао недоумица кроз шта све мора да прође појединац који се одлучи, или којег прилике поставе, на „игру сам против свих“, онда му је после „банкета у Лисовићу“ све јасно. Да, сваки бес узрујане гомиле има свој крај, али људска јединка за то мора дотрајати. Гомила нађе свог „управитеља“ и ни једног трена не оставља „другачије“ на миру. Ту се уједињују вукови са овцама, мачке са мишевима, уметници са неталентованим, брзи са кљастима, црни са жутима, писмени са безумницима, бебе са метузалемима… Свако има неки свој јед који с олакшањем избљује на „жртвено јаре“.

Једино животиње уопште не хају. Машу крилима изнад чемерног гноја и лају невино, као да јуре малог зеца из старог сна.

Можда по томе „банкет у Лисовићу“ највише репрезентује доба у коме настаје и у коме се приказује. Као туга и опомена.

Има код Андрића у „Травничкој хроници“ описано шта се збива кад се гомила истроши, кад разлози што се хорда подигла нестану, кад се у лобање, ваљда из васионе, врате разум и осећај за ред. Настаје време стида и заборава.

Који се несрећни „фармер“ није после „банкета у Лисовићу“ и „изласка“ на телевизијама и у новинама жалио како је био наиван, искрен до коске док су се сви „они други“ претварали, глумили, играли игре. Једино, ислужени првоборци остају при оном што су урадили и „не кају се“. Неважно. Задругу то не брине. Јер, они су толико истрошени и безвредни да их се више, извесно, неће морати звати на нове сесије у Лисовић. Паре се на њима више не могу зарадити. Јер тај народ је, ипак, некакав судија. Какав такав. И док плаћа, мора се трпети њихов Давид Штрбац. Без обзира што ће се Задруга, тамо где треба, сложити да то није баш најбоља траса пута у XXI век. Мора још много да се ради са демосом.

"Било се некад нешто". У данашње доба неки тешком муком покушавају да обнове удруживање и задругарство, а други злоупотребљавају моралне традиције народа да би подишли његовим најпримитивнијим особинама. Први скоро не завређују медијску пажњу, а други су окупирали медијски простор Србије. На слици: Управа Бадњевачке земљорадничке задруге, пре једва стотинак година. Фото: www.mojafarma.rs

Филозофија, Рафаел.

У свом Протесту (од 14. јуна о.г.) поводом доделе почасног доктората аме­ричком профе­сору Мајклу Волцеру и осталим реаговањима до сада нисмо по­мињали струч­ност лауреата и предлагача. Развојем догађаја и нарочито реак­цијама с Факул­тета по­лити­ч­ких наука, као подносиоца званичног предлога, нате­рани смо да се из­ја­с­нимо и по том питању. То чинимо у овом тексту, кри­ти­ч­ком анализом Пред­лога овог фа­кул­тета у погледу начина образложења Вол­це­рових заслуга за тако високо при­знање.

На стра­ни­цама које следе бавимо се квалитетом, чињеничном заснова­но­шћу и научном вредношћу образложења предлога. Оригинални текст у целини штампан је курзивом, а „испре­се­цан“ је нашим аналитичким комен­та­ри­ма, да бисмо на крају изложили општи закључак.

ПРЕДЛОГ ЗА ДОДЕЛУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРАТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Поводом учешћа на међународној научној конференцији ИЛЕКС

То је повод? У Протесту од 14. јуна, указали смо на то да је сама конференција спорна. А  свом тексту у Печату (18. јуна) обја­снили до које мере су Волцер и ИЛЕКС (у оригиналној концепцији) неспојиви. Али пред­ла­гачу ништа од тога није познато, јер на конференцији никада није учествовао, па није ни био у прилици да прати њен дисконтинуитет.

и гостовања на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, Наставно научном већу Факултета и Сенату Универзитата предлаже се да се професору Мајклу Волцеру (Michael Walzer) додели титула Doctor Honoris Causa, почасни доктор.

Текст који следи, дакле, прошао је НН Веће ФПН, што је предлогу обезбедило инсти­туционално покриће да га Сенат Универзитета прими на поверење. Видећемо колико је предлагач са ФПН о том поверењу водио рачуна.

Мајкл Волцер је професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон, САД.

Професор чега? Како и зашто се то изоставља? Шта је предавао пре емеритирања? Можда зато што уопште нема одређену струку или због „непријатних“ чињеница?

По чему је поменути институт „престижан“? Зато што је при престижном Уни­верзитету Принстон? То не следи нужно. Таквих института има на сваком универзитету у САД, а овај није ништа посебно у научном смислу. Штавише! Чувен је само по томе што  је првобитно замишљен као азил за научнике који су уочи II светског рата бежали из Хитлерове Немачке, а нису били подобни за рад са студентима јер су били соци­јалисти или комунисти. Поред Алберта Ајнштајна, ту су били Јохан фон Нојман, Курт Гедел, Пол Дирак, Едвард Витен, Роберт Опенхајмер, итд.; шарено друштво на распону од физике, и математике до филозофије и уметности. Ето шта даје одређен смисао „пре­­стижа“, али уз рђаву политичку позадину макартијевског типа.

Професор Волцер је један од најутицајнијих живих политичких филозофа.

Ево „пријатне чињенице“! Али, откуд предалагачу идеја да је Волцер филозоф, кад није ни фи­лозоф по струци. Ово је у противречности са самим текстом доле где пише да је завр­шио поли­тичке науке. Ако је филозоф, зашто га не предлаже Филозоф­ски Факултет? Да питамо колеге с тамошње катедре да ли би предожили „највећег жи­вог фи­лозофа“? Наравно да би, само што то сигурно не би био Волцер.  И сад, ако на ИЛЕКС дође Ричард Фалк (као што за мало није неколико пута), филозоф и водећи теоретичар међународних односа, треба ли  ФФ да га предложи за honoris causa? Зашто је ФПН-у било потребно да полити­колога прерушава у филозофа? Чак и Волцерова wikipedia каже да је његов највећи допринос заступање „комуни­та­риа­низма“ у поли­тичкој теорији, а поли­тичка теорија у САД, као и код нас, није филозофија већ се ради у оквиру поли­тичких наука.

и ангажованих критичких интелектуалаца.

Шта је сад то? И шта има неки факултет да се тиме бави? Критички инте­лек­туалац, као мислилац „опште праксе“ који има мишљење и пише о свему – какву то има тежину са становишта критеријума за доделу тако високог признања БУ? Како је иза­бран управо овај а не неко други и заслужнији за културне везе своје земље и Србије? Шта је он то значајно критиковао да би био кандидован и да ли је важно да то буде значајно за ову земљу и њену највишу институцију? Видећемо да тако нечега – нема, али да предлагачима то не смета. У складу с програмом критичког интелектуалца као мислио­ца „опште праксе“ даље се каже:

Његове области интересовања су широке и до сада је писао о многим темема: со­ци­јалној правди, толеранцији, политичким обавезама, револуцијама, праведним и непра­ведним ратовима, политичком радикализму, национализму, итд.

Ово је преписано из његовог CV: http://www.sourcewatch.org/index.php?title=Michael_Walzer

Речено је сигуран знак да није аутор прве категорије. Ови се фокусирају на једну об­ласт и обрађују је годинама. А опет се пос­тав­ља питање критеријума, зашто би Вол­це­рово сваштарење било нешто позитивно и важно за БУ?

Поред академског рада познат је и по интелектуалном ангажману и левичарској ори­јентацији.

С мистификацијом се наставља. Овај исказ не каже ништа ако се не раздвоји зна­чење левице код нас и у САД. Прво, зар се нисмо отарасили времена када је левичарска оријентација била пресудан аргумент за академску каријеру? Каквог то значаја има данас са становишта БУ и значи ли то да му је наука квалитетнија ако би била леви­чар­ска? Уз то, шта значи истицање леви­чарског опредељења од стране факул­тета који је, као бивши бастион самоуп­рав­љања, на основу коњуктурног преок­рета већ годинама познат као најтврђи домаћи бастион нео­ли­берализма. И док су спремни да домаћег леви­чара гледају само попреко или с потсмехом, као да су спремни су да се клањају запдном левичару. У накарадном споју ова два става имамо то да факултет-предлагач промовише окорелог за­говорника неоли­бе­рал­ног импери­јализма маскирајући га у леви­чара за домаће прилике. Досетљиво, нема шта, али и лажљиво!

А шта то значи левичарска оријентација у Америци? (Да је то тамо нешто сасвим друго него у Европи вид. у књизи Neil Jumonville, Critical Crossing, Berkeley, Univ. Of California Press, 1990) Ако леви став по минималном значењу захтева супротстављање импе­ри­јализму, онда је Волцер десничар, јер се залагао за сваки рат који је започињала нека демо­крат­ска администрација у САД  и сваки рат Израела.  Какав је сад то левичар који подржава „демократске“ ратове (које води Демократска странка) у сврху ширења моћи америчких корпорација. Уоста­лом, Волцер следи линију задужбине коју је осно­вала глобална корпорација United Parcel Service која се бави „испоруком пошиљ­ки“ (заиста, врло одређено). Врло левичарски. Но, оставимо ли по страни то да је оно горе нетачна или бес­мислена карак­териза­ција, опет се поставља питање критеријума: зашто је сад па то важно и позитивно за БУ?

Налази се на листи сто најутицајнијих светских интелектуалаца о којој су гласали читаоци часописа Foreign Affairs и британског Prospect magazine.

Јесу ли читаоци гласали о листи, или о интелектуалцима који ће се на њој наћи? Куку мајко, писмености, а шта је с научном озбиљношћу! Какав је, наиме, научни углед ова два часописа да би глас њихових читалаца био значајан за БУ? Foreign Affairs је магазин који прире­ђује Council on Foreign Relations (CFR). Реч је о приватној групи ос­нованој у Њујорку 1921, с циљем да „унапређује разумевање америчке спољне по­ли­тике и улоге у свету.“ (Пропагандом и употребом интелек­ту­алаца као што је Волцер, то тече врло глатко.). То је једна од три најутицајне организације које је основао и фи­нансира Рокфелер. Ко су ту „читаоци“ и зашто су значајни за БУ? Керол Куигли, про­фесор историје на Џорџтаун Универзитету пише, „Савет за спољне послове је аме­ричко друштво настало у Енгле­ској које се води уверењем да треба избрисати све гра­нице и успоста­вити једну светску владу“ (вид. Tragedy & Hope: A History of the World in Our Time, G. S. G. & Associates, Inc., 1975). Дакле, по ком критеријуму тзв ЦФР-овце БУ треба да гледа с научним респектом?

А Prospect Magazin је једна неозбиљна публикација с аспекта било каквог ака­дем­ског стандарда: као проевропски часопис левог центра бави се бројним темама од економије до политичког тероризма, али без иоле препознатљивог озбиљ­нијег ака­демског крите­ри­јума да би био од било ког значаја за БУ.

Мајкл Волцер је рођен 1935. године. Дипломирао је историју на Брандајс универзитету 1956, а последипломске студије завршио на Кембриџу (1956-1957) и Харварду. Докто­рирао је политичке науке (Government) на универзитету Харвард 1961. године.

Дакле, ни на основним студијама ни на посдипломским он није студирао фило­зофију. Мишљење предлагача да је реч о „највећем филозофу“ зачуђује тим пре што је Волцер, као политиколог, познат још само као „професор друштвене науке“ на поме­нутом Инс­ти­туту за напредне студије. То што није дипло­мирани фи­лозоф не би било одлу­чу­јуће, да је показао фи­ло­зофски нерв. Међутим, сам је признао да му филозофско писа­ње о политици није пола­зи­ло за руком, јер га, како рече, нервирају „мисаони експе­ри­менти“. А то значи да уопште не разуме суштину филозофског мишљења и аргу­­ментације. Ево цитата: „Покушавао сам да о политици пишем више филозофски. Не верујем да сам икада био успешан у правој филозофији. На високом нивоу апст­ракције који филозофија захтева, ја сам се гушио док су се моје колеге с групе у томе осећале сасвим угодно. Убрзо ме је издало стрпљење, због хипотетичких случајева који нас све више и више удаљавају од света у коме живимо.“ (Вид. на адреси: http://jeffweintraub.blogspot.com/2003_08_01_archive.html). Ово су заиста речи типичне за човека који нема ни трунке талента за филозофију.

Предавао је на универзитету Принстон (1961-1966), Харвард (1966-1980), а од 1980 године је стални члан Института за напредне студије на Принстону. На Харварду је 1971. године заједно с Робертом Нозиком држао прослављени заједнички курс „Капи­тализам и социјализам“, у коме су супростављали властите позиције о друштвеној правди.

Преписано из Wikipedia само што су додали оно „прослављени“. Шта би сад то значило? Претраживање по интернету не доноси никакве показатеље да се ради о „прослављеном“ курсу, осим што га Волцер помиње у својим интер­вјуима и Уводу у књигу Sferes of Justice. И овде се питамо за критеријум значајности за БУ: шта ако је с Нозиком предавао неки курс 1971. године? Пошто Роберт Нозик, наравно, јесте велико име у политичкој филозофији, ово личи на покушај да се Волцер уздигне „провла­че­њем“ уз његово име?

Предавао на универзитетима широм света и члан је управног одбора Хебрејског уни­верзитета. Дугогодишњи је уредник уредник часописа Dissent, члан уредништва часо­писа Philosophy and Public Affairs, Political Theory и The New Republic. Професор Вол­цер је добитник је престижних међународних награда, укључујући холандску наг­раду Spinoza Lens, која се додуљује сваке друге године и немачку Dr.-Leopold-Lucas награду.

Зашто у овом ређању не кажу да има почасни докторат од Тел Авив универзитета, кад је већ величина? Је ли идеја да се прикаже да бу му на БУ био први почасни докто­рат? Па то чини ствари још горим, пошто испада да једино ми мислимо да он то за­служује, као да смо тек ми запазили његову величину.

Професор Волцер је  био један од уредника велике едиције The Jewish Political Tradition. Његове књиге (око 15 превођених наслова) су преведене на више од двадесет светских језика. На српски језик су преведене књиге Подручја правде и Шта значи бити амери­канац.

Какав значај за БУ у контексту предлога има уређивање наведеног часописа? Такође, зашто се помиње ова друга књига и ком жанру припада? Да ли је то психија­т­рија, педагогија, или пропаганда на тему „како у савременом свету постати (не)по­жељан“. Каква год била не види се у чему би био њен научни значај за БУ.

Позиција Мајкла Волцера била је различито описивана.

Која позиција? Политиколошка или политичка? Већ долази до изражаја систе­ма­тска мисаона аљкавост предлагача!

Највише као комунитарна, али и као радикално демократска, социјално-демократска или либерална. Разлог за то је свакако оригиналност и вишеслојност његовог рада која се опире једноставним класификацијама и етикетирању.

А зашто разлог не би био у непрецизности, конфузности, неубедљивости његове приче? Зашто је неко аутоматски „оригиналан“ кад постоје нејасноће чак и у погледу класи­фикације онога у прилог чега се наводно залаже? Већ горња реченица сведочи о томе: како неко озбиљно становиште може да се тумачи час као социјалдемократско час као либерално? Може једино ако је „мешовито“ до противречности. А као „ради­кално демократско“ може, у смислу радикалног присталице Демократске странке.

Разлог зашто се уз Мајкла, Чарлса Тејлора и Аластера Мекинтајера сматра једним од најважнијих заступника комунитаризнма јесте (тај) што верује да су друштвени про­цеси и њихово разумевање специфични за посебне заједнице и зависе од специфичне историје и културе.

И ово је преписано из Wikipedie само су (погрешно) ставили Тејлора уместо Мајкла Сендела. Независно од тога, представља опште место које зна сваки апсолвент социологије. Како то тривијално веровање може да буде разлог да неко постане „један од најважнијих заступника комунитаризма“? Само под условом да представља откри­ће за предлагача.

Због тога треба бити опрезан у погледу интервенционистичких политика и прихва­тити одређени степен културног релативизма.

Ова реченица ништа не значи. Ко у сврху опреза треба да прихвати кул­турни ре­лати­визам: интервенционистичка политика или комунитариста теоретичар. Ако је реч о политици, чему тај празни нормативизам („треба“)? Хоће ли уз опрез политика бити мање интервенционистичка и нежнија? У чему је уопште ствар при спајању ових „баба и жаба“?

Међутим, Волцер такође прихвата да мора постојати и одређени минимално нере­лативистичко морално језгро које важи за сва друштва  и укључује забрану ропства, геноцида и тешких злочина почињених од стране државе.

Ето, кад ни Волцер а ни писац ових редова није филозоф, па не виде опште место: да наведено просто следи из универзалности морала. А када се наглашава, личи на откривање рупе на саксији.

Због тога је Волцерово решење нетипичо за комунитарне ауторе, оно уважава поли­тичке и културне специфичности и очување суверености држава као најбољег сред­ства заштите малих и мање моћних држава од имеријалних политика, али и захтева минимално поштовање људских права као услов признања права на самоо­пре­дељење заједница.

Ха, па није ли уважавање политичке и културне специфичности иначе типично за кому­нитарне ауторе, с једне стране, и како се то Волцер залаже за сувереност малих држава када се залагао за интервенције широм света, бомбардовање Југославије и оти­мање Косова и Метохије. Није ли у противречности са собом када се залаже за пош­то­вање људских права до права на само­опредељење мањинских заједница, што ће рећи до наруша­вања суверенитета држава, за шта се такође залаже. И нарочито, како то суве­ренитет може малу државу да заштити од империјалистичке политике моћне државе? У овом пасусу имамо свачега само не јасне мисли.

Због давања великог значаја праву на самоопредељење многи су његову теорију сма­трали радикално-демократском.

С једне стране то је тачно, што је чини врло функционалном са становишта аме­рич­ке империјалне интервенционистичке политике с ослонцем на „суверенитет гра­ђана“ као „угрожених мањина“. С друге стране, то је део његове противречности, јер не може се засту­пати суверенитет као вредност уз истовремено цепкање државе подр­жа­вајући свако „само­оп­редељење“.

Као трајни доприноси Волцерове теорије најчешће се истичу његова теорија „сло­жене једнакости“ и обнављање теорије о праведном рату. Теорију сложене једна­кости је изложио у књизи Подручја правде као одговор на славну Ролсову Теорију правде. Према његовој верзији егалитаризма друштвена добра би требало делити у складу с културно специфичним друштвеним значењима према принципима која важе за сваку друштвену сферу понаособ, а не према апстрактним моралним принципима који важе за сва друштва и цела друштва. Основни извор доминације (што је извор неправде) јесте то што се критеријуми за расподелу одређених добара примењују и изван подручја њиховог важења. Због тога је важно да ниједно добро (новац или по­литичка моћ) не доминира у другим сферама друштва у којима се захтева другачија расподела. Посебно су угрожене оне сфере у којима се захтева строго егалитарна расподела, какве су образовање или здравствена заштита. Ова књига представљала је једну од три најутицајније теорије правде у последње две деценије двадесетог века.

Никада оригиналан мислилац и критичар, коментатор или опонент не могу да дођу у исту раван. Неозбиљно је изједначавати их, јер је Ролс данас амерички класик кога пореде с Хобсом (како знају да кажу нама Европљанима: „Ви имате Хобса, ми имамо Ролса“), што Волцер никад неће бити, јер нема на основу чега. Својом књигом Подручја правде он је ипак само други и то ће остати, попут небројених кри­тичара или апологета који су током седамдесетих година плавили странице часописа и правили каријеру критикама Ролса.

Професору Волцеру се такође одаје признање за убедљиву обнову теорије праведног рата која је била одбачена у име хуманитарног права и теорије хуманитарне интер­вен­иције.

Писци предлога хоће да кажу да прича о „праведном рату“ иде против приче о „хума­нитарној интервенцији.“ Волцер се, тобоже, супротставља идеји о оправ­даности хума­нитарних интервенција неком причом о „праведним“ ратовима? То би било лепо, али он је заправо заступник хума­ни­тарних интервен­ција и пошто не воли „апстрактне фило­зофске експерименте“ био је врло конкретно за бомбардавање Југославије као при­мер оправдане хуманитарне интервенције илити „праведног“ рата. Праведан рат за Волцера је агресија моћне државе против слабе у циљу искоришћења побуне мањина ради њеног разарања и колонизовања, а с албијем „да буде што мање жртава и патњи“. Када је реч о праведном рату, то је постављање ствари на главу. Такође, извртање ства­ри од стране писа­ца предлога може само да заве­де оне који нису ни дужни да позна­ју овог „велико мислиоца“, а у ситуацији су да одл­у­чују о утемељености предлога.

Он сматра да је потребно процењивати разлоге за вођење рата и начин на који се он води а не само средства којима се зараћене стране користе.

Овде такође више имамо посла са знањем писаца овог предлога.  Каква је раз­лика између „начина на који се рат води“ и „средстава којa се користе“? Како би је писци објаснили, загонетно је, пошто је реч о бесмисленој разлици без разлике.

Основна начела су начело реципроцитета и апсолутне имунизације небораца од рат­них дејстава.

Не „начело“ него ваљда „начела“ (по смислу реченице). Заводљиво звучи, али Волцер се у пот­пуности оглушио о начело реципроцитета кад год је писао о Израелу. (вид. шире у анализи оспо­равања Волцеровог става: http://www.swans.com/library/art15/ajokic05.html )

А да не говоримо о томе на који начин извршити „имунизацију небораца од рат­них дејстава“; и зашто се не говори јасно о њиховој заштити, а поготово не о „имуни­зацији“ бораца.

Његова теорија је покушај увођења строгих етичких норми у процену ратних сукоба избега­вајући пацифизам као неодрживу опцију. Отуда и његов амбивалентан став према НАТО интервенцији у Србији  и оштро противљење ратовима у Авганистану и Ираку [подвл. наше].

Ово је највећа неистина у Предлогу. Никад Волцер није имао „амби­валентан став“, што је потврдио за време свог боравка у Београду признањем да је подржавао „НАТО интервен­цију“. Штавише, био је истомишљеник с генералом Весли Кларком,  речима да је „не баш успешна ваздушна кампања у крајњем праведна“ (вид. на адреси: http://www.tikkun.org/article.php/Tikkun-TheAgonyofDefeat). То је доказ моралног прос­ти­туисања с теоријом „праведног“ рата. Управо Волцер оваквом употребом  дотичне теорије (у више случајева) представља моралну и интелектуалну сра­моту академске заједнице, као један од оних који су урадили највише да је oбeзвреде прет­варајући је у средство отворене по­литичке апо­ло­гетике.

Зато је фор­му­лација предлагача шокантна за некога ко с научним звањем пише овакав предлог (па још у Београду). Бар овде би требало да буде јасно да се ради о бесправној агресији на држа­ву која никог није напала, а поготово је обавеза предла­гача с титулама да се обавесте о кандидату којег тако рекламирају. Горња реченица је срамна лаж, или фалсификат.

Био је у групи од 58 интелектуалаца потписника Манифеста против ратних похода председника САД Џорџа Буша млађег након терористичког напада 11. септембра 2001. године.

Па шта с тим? И то је још један разлог да му се дâ почасни докторат? Зашто би   најед­ном Волцеров потпис против Буша биио врлина, значајна за БУ? Зашто није демонстрирао против бом­бардовања Југославије – па да буде кандидован за речено признање – већ је, нап­ротив, био врло гласан заговарник тог бом­бар­довања (што није био разлог против кан­дида­туре)? Није тешко одговорити на то питање. У САД тзв. „критички интелек­туалци“ су партизански подељени да подржавају поступке једне партије кад је на власти а пишу против друге кад дође на власт. Волцер је „демо­кратски“ оперативац (што га, наравно, не чини левичаром, јер је америчка Демократска странка исто десничарска као и Републиканска). Дакле, као „демократски“ у смислу једне од тамош­њих странака, а не као демократа у уобичајеном смислу, Волцер је бранио Клинтонове ратове и бомбар­довања Сомалије, Ирака и Авганистана, а нападао је Бушове ратове. Обрнуто раде кобајаги десничарски „talking heads“ који су нападали Клинтонове, а бранили Бушове бомбе. Обе групе, међутим, при руци су кад год је потребно наћи оправдање за аме­рички империјализам, да би јавност подржала било који рат (без обзира која странка је на власти). Тако ће Волцер у случају да Израел и САД ове године нападну Иран из свег гласа то заступати неком верзијом своје при­лагодљиве (и зато морално љигаве) приче о „праведном“ рату. Вид. шире обја­шњење у:  http://www.swans.com/library/art12/ajokic01.html

Академски и јавни ангажман професора Волцера усмерен је на ширење идеје дру­шт­вене правде, демократије и успостављање толерантнијег режима међународних од­носа у међународним односима.

Материјално, ово је још једна неистина. Став је одржив једино ако се употпуни

начином ширења дотичних вредности: путем „хуманитарних интервенција“ или „пра­вед­них“ ратова које Шеста флота води час овде час тамо, ради „заштите грађана од не­де­мок­ратских режима“. Волцер те интервенције подржава (вид. http://www.dissent­maga­zine.org/article/?article=740) док верује да исте доносе правду, демократију и пре­станак патњи. (Притом, ни у једном случају није ex post facto, у светлу огромних жртава и патњи, извукао критичке поуке из такве подршке.) Независно од овога реченица представља обману, а граматички је бесмислена.

Његова велика заслуга је што је показао да је о конкретним проблемима нашег времена могуће расправљати с апаратуром политичке теорије и политичке филозофије које су сматране апстрактним дисциплинама удаљеним од политичке реалности.

Шта је ово? Да је тако нешто било ко од нас написао за дома­ћег колегу децени­јама би био предмет потсмеха, због тривијалности. Зар ће неко да поверује да је тек Волцер открио како се дотичним појмовима могу промиш­љати конкретни проблеми. Зар то не указује да је образло­жење припремљено преко колена, јер предлагач није био начисто с тим шта уверљивије да стави на папир. То је срозавање „великог мисли­оца“, а у исти мах показатељ да он и нема допринос који би заиста био велики у науч­ном погледу. Да га има навели би га.

Што се тиче примењене етике као гране филозофије она је  свој полет имала раних 1970-их година захваљујући Рејчелсовим текстовим о еутаназији, Џудит Томп­сон о абортусу и тако даље, у чему је реч управо о примени апстрактних филозофских пој­мова на конкретне проблеме. Отада наовамо уопште није било потребе да Волцер у том погледу  било шта доприноси филозофији, око чега се није ни трудио јер и сам рече да није филозоф. Овај параграф, поред тривијалности, садржински је потпуно нета­чан. А опет, зашто би за то некога на ФПН уопште било брига?

За адекватно схватање и процену политичких прилика у данашњем свету потребна је сложена теоријска апаратура и пажљива процена аргумената и контрааргумената без моралне охолости и самоуверености која води поједностављивању и црно-белој слици света.

Ко то види ствари црно-бело, за разлику од Волцера? Ово су паушалне и триви­јалне тврдње без озбиљног оправдања. Када су за Волцера имали значај контра­арг­у­менти Југославије, Ирака, Ирана, Авганистана, итд. Никада! У ствари је реч о контрар­гу­мен­­тима на штимованим конференцијама где истомишљеници у вези „праведних“ ратова раско­мо­ћено схоластички дискутују о финесама.

Вишедеценијско уредништво у часопису Dissent који негује левичарску и антиимп­ер­ријалну оријентацију

Ово је смешно. Dissent су основали 1954. Ирвинг Хоу (Irving Howe), Луис Козер (Lewis A. Coser), Хенри Пахтер (Henry Pachter), и Мејер Шапиро (Meyer Schapiro). Ова група са Сидни Хуком (Sidney Hook, једини фи­лозоф међу њима и задрти антико­му­ниста), Ирвингом Кристолом (Irving Kristol), и Норманом Подхорецом (Norman Pod­horetz)  (ова дво­јица, први преко сина, били су активни као водећи неокон­зер­вативци у последњој Бушовој админист­ра­цији) били су чланови тзв. Congress for Cul­tural Freedom. Ову организацију је офор­мила и богато финансирала ЦИА с циљом да контролише оно што излази из ко­бајаги „левичарских“ интелектуалних кругова и коба­јаги левих ма­га­зина. То је данас толико познато да је на самом сајту ЦИА текст где се то отворено признаје: (https://www.cia.gov/library/center-for-the-study-of-intelligence/csi-publications/csi-studies/studies/95unclass/Warner.html).

Иначе је познато да ЦИА под контролом држи све трајније левичарске кругове у САД, услед чега је тамошња левица обмана и естрадна поза (шире у књизи Frances S. Saunders, The Cultural Cold War: The CIA and the World of Arts and Letters, The New Press, New York (2000), на адреси:  http://www.amazon.com/gp/product/ B000OVLNK6/ sr=1-1/qid=1277568674/ref=sr_1_ 1_oe_1?ie=UTF8&s=books&qid=1277568674&sr=1-1).

Дакле, предлагачи својим мишљењем о томе да Dissent заступа левичарску и антиимпе­рија­листичку оријентацију откривају одсуство елементарних знања. Оставимо ли незнање по страни, опет се поставља питање критеријума важности за БУ: и да је Dissent левичарски и антиимперијалистички, шта је то нама донело, јесу ли се побу­ни­ли против бомбардовања? Нису, напротив. Dissent одавно, ако је икад био, није кри­тичан према америчком хегемонизму, већ одавно служи за нападе на антиим­пери­јали­стички оријентисане интелектуалце (вид. http://louisproyect.wordpress.com/category/liberalism/).

сведочи о једном таквом покушају. Покушају да се на теоријски захтеван начин активно утиче на практичну политику, а који је снажно инспирисан идеалима правде и међукултурне толеранције.  То је промоција културе дијалога која разликује насиље и доминацију од размене аргумената.

Утиче на практичну политику? Свашта, све што се дешава је да се оправдава све што Демократе раде и напада све што републиканци раде (а они у суштини раде исто) да се створи нека илузија утицаја и оправданости онога што твоја страна ради.

Као водећи политички филозоф данас у свету

што се не види ни из једне реченице Предлога, док се из овог коментара готово у сваком пасусу види неоснованост тог титулисања. Не вреди само наваљивати с тврдњама, треба(ло) је то (и) показати.

професор Волцер ће 17. јуна отворити 14. међународну конференцију о међународном праву и етици, The International Law and Ethics Conference Series (ILECS). Ове конфе­ренције су од 1996. године окупљале водеће моралне, правне и политичке филозофе а у организацији проф. Јована Бабића и др Петра Бојанића

НА ФПН о овој конференцији до овог скандала нису знали ништа. Зато не чуди што предлагачи пишу елементарне нетачности о оснивачима исте (о томе шире, Печат, од 18. 06. о. г).

уз подршку Српског филозофског друштва и Оделења за филозофију Филозофског факултета.

Тим поводом ће бити објављене и две књиге Мајкла Волцера (Праведни и неправедни ратови, у издању „Службеног гласника“ и Политика и филозофија у издању „Албат­роса плус“) и професор Волцер ће одржати предавање на Факултету политичких наука, на последипломском курсу „Теорије правде“. На Факултету политичких наука је до сада одбрањено неколико дипломских радова посвећених Волцеровој теорији о под­ручјима правде, а у већем броју магистарских и докторских теза његов допринос по­литичкој филозофији комунитаризма је био предмет анализе.

Волзерова теорија о подручјима правде је саставни део неколико курсева на Факул­тету политичких наука („Историја политичких теорија“, „Савремена поли­тичка теорија“, „Теорије правде“, „Политика отпора и грађанска непослушност“)

Све ово је споредно и само сведочи о стилској несређености текста и аљкавости предлагача. Наслов друге књиге наведен је нетачно (тачан наслов: Морал и прљаве руке: филозофија, политика и рат). Чак и да је у овом пасусу све написано тачно остаје питање: у реду, али зашто почасни докторат? Има сигурно барем још 50 аутора о ко­јима се код нас пишу деипломски и докторски радови, чије књиге се преводе, па ипак нико од њих није предложен.

Сматрамо да би додела почасног доктората Мајклу Волцеру допринела афирмацији Београдског универзитета у свету и представљала подстицај за даље развијање међу­на­родне сарадње.

Рзмотрени Предлог, као што видимо у претходно изложеном, није уте­ме­љен. Ништа од изложеног не може да се резимира у скуп довољних разлога којима би предлог за тако високо признање био оправдан. Што се Волцеровог научног дела тиче, није нам намера била да га негирамо, него само да истакнемо да се по томе  у најбољем случају не издваја од десетине других аутора – које нико никад неће предложити за нешто слично. И раније смо наглашавали да само дело није довољно. Ни овај Предлог не каже у чему је Волцеров допринос научној међународној сарадњи између БУ који почаст треба да додели и било ког сегмента америчке културе или академске заједнице. Може једино да се говори о са­рад­њи са званичним Вашингтоном и њего­вом политиком уоквиреном Волцеровом теоријом „праведног“ рата. Али, онда партнер не може да буде БУ, па ни држава Србија која (мора да) у тој сарадњи лавира, може само первертована конференција ИЛЕКС (17-19. јун) која се истиче као повод за овако високо признање. Повод, дакле, знамо, али разлог не, чак и по окончању ове анализе.

Говорити, дакле, о „подизању угледа Београдског универзитета у свету“ на овакав начин (како је то током овог скандала у више наврата речено са ФПН), награђивањем оваквих прегалаца као што је овде размотрени лауреат, пред­став­ља дилетантизам или цинизам.

Предлог ФПН се завршава датумом:

У Београду, 29. марта 2010. г. – без потписа аутора –

Општи закључак

Видели смо да је текст Предлога у садржинском погледу нетачан, да садржи не­истине до степена фалсификата, да је неутемељен, да сведочи о необавештености пред­лагача до степена недостојног профе­сорског позива, да се искупљује поли­тичким ста­вовима који не могу да имају научни значај, да је идеолошки-пропагандно про­фи­лисан, да је срочен аљкаво и на моменте чак непи­смено. Узмемо ли у обзир да је на основу оваквог образложења почасни докторат ипак додељен скандал добија сасвим неоче­кивану димензију. Оправдано је, наиме, закључити да је процедура спроведена на осно­ву двостепене обмане. Аутори предлога заслужују санкције од стране своје уста­но­ве јер су обманули НН веће ФПН, а овај факултет зас­лу­жује да сноси санкције због обмане Сената БУ и Ректора.

Логично је да се пред­лог за овако високо признање прима по принципу поверења у факултет-пред­лагача као надлежну институцију, да чланови Сена­та, који доносе одлу­ку, и сам Ректор, нису дужни да буду експерти у датој области, да би могли кометентно да испрате процедуру одлу­чивања. Утолико је у овом скандалу најод­го­вор­нији ФПН, најпре зато што је на свом Научном већу од 22. априла уопште пустио ова­кав предлог, који сам по себи представља случај научне бруке. Додатни еле­мент бруке је у томе што је документ одштампан на папиру без заглавља и без потписа предлагача (?!), тако да је се ни дан данас не зна(ју) његов(и) аутор(и). Да ли је могуће да је овакав текст дошао на Сенат Универзитета?

Што се тиче кандидата, а сада већ лауреата, видело смо да је реч о полити­кологу који се не издваја толико својим науч­ним делом (има их барем десетак који су по делу јачи од њега), него по интелектуалном ангаж­ману на начин стручњака „опште праксе“ специјализованог за промоцију америчког интер­вен­цио­низ­ма у амбалажи теорије о „праведном“ рату и етичком оправдању „хума­ни­тарне интер­­венције“, односно бомбар­довања сваког ко се нађе на путу тог неоимпе­рија­лиз­ма (само под условом да је до­во­љ­но слаб да не носи опасност „повратног удар­ца“). Посебно остаје загонетно зашто је предлагач фалсификовао чињеницу да је Вол­цер био заговорник бомбар­до­вања Србије и отимања Косова и Метохије, што он сâм није прећутао на церемонији до­деле приз­нања.

Изложено обезбеђује још један разлог да се, да се Униве­рзитет огласи, дато при­знање опозове, почасни докторат одузме и изрекне санкције ФПН због неодго­вор­ности. Ако до тога не би дошло, не види се зашто се с оваквом праксом не би наставило до на­грађивања осталих, сличних кан­дидата, Хави­јера Солане до Била Клинтона, генера­ла Кларка и осталих јунака из 1999. године, укључујући и бројне „убице тас­та­туром“, стране и домаће „анти­ратне профи­тере“ који се диче ангажманом сличног типа и који се с овим предлогом слажу, само што схватају да још није опор­туно да то јавно кажу.

Турска спољна политика

“Ваш министар Јеремић и наш министар Давутоглу су најбољи ортаци”, рече ми, пре пар дана, у Истанбулу један од водећих турских колумниста, новинар листа Хуријет.

Заиста се надам да ће наши званичници научити неке лекције од Турака.

Не мислим на лекције о слободи штампе : самом (опозиционом) Хуријету турско министарство финансија потражује четири милијарде ( !) долара пенала ; два њихова новинара су у затвору а трећи се управо спрема ; премијер Реџеп Ердоган је пре два месеца затражио од власника медија да « контролишу колумнисте », а власт оптужује опозиционе новинаре да су « подизвођачи Израела » и « сарадници ПКК », курдске терористичке организације.

Не мислим ни на « превелики верски нагласак у турској спољној политици », како тврде критични турски аналитичари, који кажу да је у Турској дебата о « неоосманизму » присутна и значајна, иако тај термин није популаран.

« Напредујемо ка ЕУ попут корњаче » и « сви смо изгубили ентузијазам », каже ми један турски аналитичар, иначе раније страствени поборник европских интеграција.

Анкара мора да се суочи не само с разним политичким условљавањима, већ и са сада потпуно отвореним непријатељством тежњи да постане чланица ЕУ.

Али мислим да од Турака можемо да научимо лекцију у три корака:

1) Суочавање са стварношћу. « Напредујемо ка ЕУ попут корњаче » и « сви смо изгубили ентузијазам », каже ми један турски аналитичар, иначе раније страствени поборник европских интеграција. Анкара мора да се суочи не само с разним политичким условљавањима, већ и са сада потпуно отвореним непријатељством тежњи да постане чланица ЕУ. Турска званично сигурно неће одустати од “европских интеграција”, али свима је јасно да од чланства неће бити ништа.

2)   Дубока анализа и проучавање стратешких алтернатива. То је управо оно што је још 2001. године урадио садашњи турски шеф дипломатије Ахмет Давутоглу у својој студији « Стратешке дубине « . По први пут од 1923. године, Турска је стратешки утемељила « независну спољну политику », и она је заснована на политици развоја односа и утицаја не само према Западу, већ и према Црноморској регији, Блиском и средњем Истоку.

Време је да у Србији констатујемо смрт политике « безалтернативности » – не да би бежали од неког, већ да би оснажили себе.

3) Стварна примена промена у спољној политици. « Од 2008. године, турска спољна политика се и практично променила », каже колумниста Хуријета. « Није тајна да Турска жели да буде велики регионални играч, а сада има и материјалне ресурсе за тако нешто », додаје он. Ако сте « мост » између култура, цивилизација, геополитичких интереса, бићете интересантни и поштовани «само ако сте изградили јаке темеље с обе стране моста», чуо сам од министра за европске интеграције и главног преговарача са ЕУ, Егемена Багиша.

Време је да у Србији констатујемо смрт политике « безалтернативности » – не да би бежали од неког, већ да би оснажили себе.

Слободан Рељић

Један од најпознатијих колумниста Њујорк тајмса, велики љубитељ „експорта демократије широм света“ и пропагатор глобализације као „америчког начина живота“, Томас Фридман био је ових дана у Истамбулу. После пет година.

Разочарање је видљиво већ из самог наслова његовог сочињенија: „Писмо из Истамбула“ и „Писмо из Истамбула – други део“. Као да се ради о оним репортажно-литерарним записима у којима су вештина писца и егзалтација виђеним важнији од изнесених чињеница. И у Фридмановим „писмима“ читалац ће, пре свега, пронаћи разочарање. Он је тако волео ту земљу, њене „људе, културу, храну и, највише од свега, идеју о модерној Турској – идеју о земљи између Европе и Средњег Истока која настоји да буде модерна, секуларна, муслиманска, демократска, да има добре односе са Арапима, Израелом и Западом.“ Противтежа „бин-ладенизму“, надао се он.

Ех, Фридман их је занемарио пет година (пре тога је био 2005. године) и данас „кад је дошао готово је шокиран кад налази турску исламистичку Владу која изгледа да је више фокусирана на придруживање Арапској лиги него Европској Унији“. Каже њему један турски званичник: “Сачекај, Томасе, минуту једну! Дедер охани мало, смири се, немој претеривати.” Није ни Фридман на крај срца. Признаје свом ахбабу: „У праву сте. Претерујем, али не баш много.“

Страшно је изненадио Фридмана и Музафер Сенел, истраживач међународних односа са истамбулског Сехир универзитета, који је, на његово чашћење „да је Турска мост“ између светова, грубо одговорио: „Турска није никакав мост. Ми смо центар.“ На слици: Томас Фридман. Фото: Википедиа

Јесте, погрешила је Европска Унија. У то Фридман нема сумње. Највише, због оклевања да посини Турску. И што су им рекли: „Гледајте, браћо Турци, нико вам није рекао, али морате да знате, ми смо хришћански клуб. И муслиманима улаз није дозвољен.“ И то је, рећи ће сада Фридман, „енормно лош потез“ који је Турску бацио у наручје Ирану. И угрожава Израел. Последице су упечатљиве: ето ти одмах у госте премијеру Ердогану у Стамбол и суданског председника Башира и иранског Ахмадинеџада. И изјаве домаћина: „Немогуће је да муслимани почине геноцид!“ (За разлику од православних хришћана је л’, којима је „учинити геноцид“ као попити чашу црвеног вина.)

Страшно је изненадио Фридмана и Музафер Сенел, истраживач међународних односа са истамбулског Сехир универзитета, који је, на његово чашћење „да је Турска мост“ између светова, грубо одговорио: „Турска није никакав мост. Ми смо центар.“

Шта би са оним добрим људима, оним послушним демократама? Отело се то, очигледно.

И, шта једном од водећих новинара из „слободног света“ пада на ум као решење: „Можда би председник Обама требало да позове њега (Ердогана, данас најпопуларнијег лидера у арапском свету) на један викенд у Кемп Дејвид да се ствари среде пре него што америчко-турски односи не оду тамо где су кренули – изнад провалије.“ Занимљиво. То се тако радило и у „неслободном свету“, али уводничарима „Правде“ нису падала на ум таква решења док им се не каже. И нису их нудили, кад би дошла до њих, без зебње да ће свако разумети „шта то може да значи“.

Циљ ове интерпретације једног, по мени, врло индикативног текста, односно промене начина гледања на Турску у америчком јавном мњењу, није, наравно, да се радујем(о) нечијим неприликама. Ја лично бих се, по том питању, сасвим сложио са ставом који је изнет у књизи Дарка Танасковића „Неоосманизам“ – да се ми манемо навијања за једну или други светску силу, него да гледамо своја посла: како пронаћи тачку у којој ћемо ми моћи извући максимум за себе из промена које су у току. Из промена које су, без сумње, дубоке и далекосежне.

Књига професора и дипломате Дарка Танасковића има и другачији приступ и другачију интонацију од Фридманових бивших виђења, као и од ових сада описаних. Много је мање чуђења и без икаквих је тонова изненађења. Онај ко годинама прати процесе међу муслиманима, а ко је и као дипломата провео довољно времена у земљи Турској да види и осети шта се ту збива, нема разлога да о томе говори с много емоција. То је драгоцен увид у реално стање ствари.

Да ли је могуће стварање некакве “балканске уније” чији би Пијемонт била неоосманистичка Турска?

Др Дарко Танасковић: " Има основаних разлога за претпоставку да је окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али не би морала, да се прикључи Европској Унији. Пијемонт такве „балканске уније“ била би, наравно, Турска."

Пре свега, неоосманизам је више од идеологије. Он је филозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а особито њеној интелектуалној елити. Неоосманизам је рационализација непревладане империјалне носталгије једне велике историјске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Као такав, он је дубинска константа спољне политике Турске, упркос свим стварним и привидним идејним и политичким дисконтинуитетима, укључујући и Ататуркову радикалну секуларистичку традицију. Неоосманизам уме да тече и као понорница.

Захваљујући битно измењеној међународној констелацији после престанка Хладног рата и распада СССР, Турској се отворио простор за знатно самосталније осмишљавање и реализовање сопствених државно-националних интереса, што се испољило и кроз све самосвесније испољавање, у почетку недекларисаних неоосманистичких амбиција. Иако исходи из чињеница и митова прошлости, неоосманизам је политички изразито прагматичан и прорачунат, што у спољнополитичкој операционализацији долази до пуног изражаја. Целовиту програмску доктрину савременог неоосманизма формулисао је универзитетски професор, а од 2009. године министар иностраних послова Турске, Ахмет Давутоглу, у књизи Стратегијска дубина (2001). Та доктрина се данас укупним државним потенцијалима Турске систематично спроводи у дело.

Наредне године и деценије ће показати има ли, објективно, Турска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

У спровођењу спољне политике засноване на начелима доктрине „Стратегијске дубине“, које је крајем прве деценије ХХI века ушло у интензивну фазу, Турска настоји да искористи све компаративне предности свог геостратегијског положаја, економске моћи, војне снаге и поливалентног цивилизацијског идентитета. Она жели да одржи постојећа савезништва, али и да успостави нова, како би у мултиполарном светском поретку, који се рађа, обезбедила статус утицајне макро-регионалне силе и уважаваног партнера главних центара одлучивања на глобалном нивоу. Турска у том смислу, на многим правцима, постиже конкретне резултате и остварује значајне продоре. Ипак, с обзиром на сложеност околности, изукрштаност интереса и неке трансисторијске, релативно стабилне конфигурације односа међу народима и државама, неоосманистичка политика Турске суочава се и с озбиљним тешкоћама и ограниченостима које произилазе из унутрашње противречности њених приоритета. Наредне године и деценије ће показати има ли, објективно, Турска носивости за све амбициозне планове чијем се остваривању посветила.

Неоосманизам је више од идеологије. Он је филозофија историје, цивилизацијска парадигма и поглед на свет својствен већини припадника савремене турске нације, а особито њеној интгелектуалној елити. Неоосманизам је рационализација непревладане империјалне носталгије једне велике историјске нације незадовољне својим положајем и улогом у свету. Неоосманизам уме да тече и као понорница. На слици: Туркиња ваби кумрије, детаљ слике, 19. век.

На глобалном плану, за Турску су најважнији односи са САД, Русијом, ЕУ и Кином и у тој равни спољна политика заснована на доктрини „стратегијске дубине“ улаже велике напоре да оствари и одржи равнотежу између новог  приоритета диверзификовања односа и успостављања симетрије у билатералној сарадњи са свим важним субјектима светске политике, с једне, и очувања традиционално привилегованих партнерстава и савезништава, с друге стране, што се показује као крајње тежак и неизвестан задатак.

На регионалним правцима, приоритети нове турске спољне политике су Блиски исток, Кавказ и Балкан, области које су током прошлости дуже или краће време биле у саставу Османског царства. У вези с регионалном применом принципа доктрине „стратегијске дубине“, важно је схватити да Турска, и онда кад се њено деловање уклапа у стратегијске пројекције неке велике силе за дати простор, првенствено полази од намере да реализује своје интересе. Ако се они могу уклопити у неки повољни шири сценарио, утолико боље, а ако не, Турска неће презати ни од разилажења с плановима великих, што се током последњих десетак година у више наврата потврдило, посебно на Блиском истоку. Турска може бити нечији регионални повереник, али никада безусловни послушник. Неоосманизам искључује послушништво, али се не одриче сврсисходног тактизирања и корисних компромиса с најмоћнијима.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тло у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета. Зато му поклањају нарочиту пажњу. Муслиманске заједница на Балкану, а у првом реду Албанци и Бошњаци, главни су ослонац турског ангажовања у овом комплексном региону и Анкара отворено наступа као њихов савезник и адвокат. Југословенска криза, сукоби на бившем југословенском простору и коначна дезинтеграција федерације, створили су погодне услове за убацивање и неоосманистички размах турске политике, како у склопу деловања међународне заједнице тако и самостално. Кроз механизам билатералних, трилатералних и мултилатералних дипломатских иницијатива, у којима посредује, турска дипломатија жели да се наметне и докаже као најауторитативнији и најефикаснији фактор остваривања помирења, стабилности и просперитета у региону, за регион, али и за Европу. Има, међутим, основаних разлога за претпоставку да је то окупљање држава западног Балкана ради убрзавања њихове евроинтеграције, којој и сама званично тежи, а што се истиче као главни мотив садашњег појачаног активизма Турске, дугорочно заправо смишљено као алтернативни процес стварања некакве „балканске уније“ која би могла, али не би морала да се прикључи Европско Унији. Пијемонт такве „балканске уније“ била би наравно, Турска.

Неоосманисти Балкан доживљавају као историјско тло у које су усађени корени турског европства, а за неке је османска Румелија, а не далека Азија или Анадолија, истинска колевка турског цивилизацијског идентитета.

Зато му поклањају нарочиту пажњу.

Турска је држава објективно такве снаге и значаја, поготово у регионалним размерима, да се без њеног учешћа и конструктивне сарадње са њом не могу остварити трајна стабилност и развој Балкана, поготово у широко схваћеној економској, али и политичкој сфери. Ради равноправног остваривања сопствених државно-националних интереса, партнери Турске на Балкану морали би, међутим, адекватно и доследно узимати у обзир и неоосманистичу природу мотива и циљева наглашеног турског занимања за регион који је у очима многог савременог Турчина и данас, пре свега, Румелија.

Неоосманизам није, сам по себи, ни добар ни лош. С аспекта историјске логике и „утилитарне етике“ (С. Стојановић), могло би се чак рећи да је и легитиман. Препоручљиво је, кад се о њему говори и пише, избегавати позитивне или негативне вредносне судове, а поготово предрасуде. Подједнако непрепоручљиво је избегавати суочавање с чињеницом његовог постојања и „политички коректно“ га препуштати пределима игнорантског прећуткивања или саучесничког подразумевања. Најопасније је, ипак, незнање, на које нико више данас нема право. Јер, већ сутра може бити касно за учење.

Текст је преузет из закључка књиге др Танасковића: “Неоосманизам – повратак Турске на Балкан“, коју је објавио Службени гласник, Београд.

Професор др Дарко Танасковић

«Неоосманизам, прагматичан пројекат модерног изгледа утемељен у империјалној носталгији Турске, одавно представља дубинску идеолошку константу спољне политике ове државе. Одмах после Ататуркове смрти, манифестовале су се појаве у турском друштву које су указивале да понорница поново избија и да ће постепено преплавити секуларне институције Турске. Данас је на власти исламистичка партија која и Балкан гледа као један од спољнополитичких приоритета, јер турска политичка елита своје корене превасходно види у османској Румелији, подручју које је обухватало цео османски Балкан и западни део Анадолије. Зато морамо да схватимо природу ове политике и са њом сарађујемо, али увек са нашим дугорочним интересима пред очима», поручио је професор др Дарко Танасковић, водећи оријентолог и дипломата на трибини Фонда Слободан Јовановић: «Повратак Турске на Балкан», одржаној 24. јуна у Коларчевој задужбини.

Дефинишући неоосманизам као вредносно идеолошки амалгам исламизма, туркизма и османског неоимперијализма, професор Танасковић је истакао да је управо ова, наизглед некохерентна смеса идеологија, његова главна специфичност.

Погледајте видео запис трибине Фонда

– Из ове синтезе произлази компаративна предност неоосманизма, јер може да се представља на различите начине. Он може да истакне своје исламистичко лице уколико је то потребно. Може деловати као турски национализам, пантуркизам, ако је на дневном реду, али и као османски неоимперијализам, прожет носталгијом која се сада поново испољава ка Балкану као региону који је некада био у саставу Османског царства – рекао је Танасковић.

Три главне карактеристике неоосманизма како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, јесу «изразити прагматизам», «мимикријска појавност» и «систем примењивања двоструких стандарда».

Три главне карактеристике неоосманизма како на унутрашњем, тако и на спољнополитичком плану, наставио је, јесу «изразити прагматизам», «мимикријска појавност» и «систем примењивања двоструких стандарда». Прагматизам почива на империјалној носталгији, али настоји да је претвори у геополитичку доктрину, а затим и у спољнополитичку праксу. Прагматичко лице неоосманизма може одлично да сакрије његову идеолошку природу која је константно присутна, јер је комбинована са изванредним дипломатским способностима и изоштреним осећањем за тренутак.

– С друге стране, «мимикријска појавност», односно кетманско самоидентификовање, допринело је слабој видљивости неоосманизма у свету. Турци знају да њихов пројекат не одговара политичкој коректности тренутка. Почели су да делују у кемалистичкој држави, окружењу где су могли да буду све осим неоосманисти. Зато никада нећете чути да себе тако називају. Због свесног прикривања, данас нема целовитих студија на ту тему. Уосталом, тешко би могли да објасне свету да обнављају Османско царство – објаснио је Танасковић и додао да је трећа карактеристика, посебно видљива на нашем простору, «систем двоструких стандарда» који примењују на циничан начин, као правило игре.

Савремени неоосманизам најбоље је представио тренутни министар спољних послова Ахмет Давутоглу у књизи «Стратегијска дубина»

Указујући да је савремени неоосманизам најбоље представио тренутни министар спољних послова Ахмет Давутоглу у књизи «Стратегијска дубина», Танасковић је нагласио да ово дело, на неки начин, представља “Библију” савремене Турске.

– Главни приоритет његове спољне политике је «свођење проблема са суседним земаљама на нулу» (zero policy). Давутоглу сматра да уколико нека земља жели да буде регионални лидер, мора да реши несугласице са комшијама. Тежњу ка тој «нули» видимо на Блиском истоку, Кавказу али и Балкану. Зашто Балкану када не делимо исте границе? Зато што га Турци доживљавају као виртуелно Османско царство – рекао је водећи оријенталиста и дипломата.

У Турској је дошло до потпуног раскида са политичком филозофијом и праксом кемализма.

«Стратегијска дубина» истиче и приоритет «поливалентне спољне политике» која указује да је Турска играч на многим странама света и да не жели да буде ничији послушник. Приметни су и «нови језик и кадрови» у овој дипломатији са дугом традицијом.

– Давутоглу се залаже за нови језик, нову логику, ново понашање. Не може се говорити језиком стереотипних представа из хладноратовског периода. То делује логично. Али овај принцип има додатну димензију. У њиховој дипломатији која је, тврдим, једна од најбољих на свету, од Кемала Ататурка доминирају кадрови кемалистичког усмерења. Они су попут касте за себе. Када је 2004. године политичка партија садашњег премијера Ердогана добила убедљиву већину у парламенту и направила исламистичку владу, то није била уобичајена смена већ тектонски поремећај. Срушио се свет многим људима. Донели су закон према коме и теолози могу да се баве дипломатијом. Али никада не смемо губити из вида да и за кемалисте и неоосманисте и исламисте, ма колико били међусобно подељени и сукобљени, изнад свега стоји лојалност Турској. Највећа снага неоосманизма је патриотизам. Оданост држави и химни никада неће дозволити да национални интерес буде угрожен. Ту је и «нови динамизам и покретљивост спољне политике» као четврти приоритет. Давутоглу то лично демонстрира. Нон стоп је у авиону. Он је Турску дипломатију динамизовао тако да она реагује на све догађаје у свету крајње брзо и при томе принуђује партнере на исту динамику – рекао је Танасковић.

Уколико прихватимо тезе утилитарности и морала Светозара Стојановића, онда се може рећи да је неоосманизам у извесном смислу чак и легитиман, ни добар, ни лош.

Али морамо знати о чему је реч, какви су циљеви те политике и наравно последице по свет, по нас.

Када се подвуче црта, како је објаснио, види се да је у Турској дошло до потпуног раскида са политичком филозофијом и праксом кемализма.

– Што је фотографија Ататурка више на зидовима, мање га је у животу. Неоосманизам се у спољнополитичкој димензији испољава глобално, регионално и на Балкану. Уколико прихватимо тезе утилитарности и морала Светозара Стојановића, онда се може рећи да је неоосманизам у извесном смислу чак и легитиман, ни добар, ни лош. Али морамо знати о чему је реч, какви су циљеви те политике и наравно последице по свет, по нас. Морамо да схватимо њену природу како би смо сарађивали са Турском као најзначајнијом државом у окружењу, али увек са нашим дугорочним интересима пред очима – закључио је Танасковић.

Дарко Танасковић: "Турци знају да њихов пројекат не одговара политичкој коректности тренутка. Почели су да делују у кемалистичкој држави, окружењу где су могли да буду све осим неоосманисти. Зато никада нећете чути да себе тако називају."

Др Дарко Танасковић: Карактеристике Неоосманизма from fondslobjovanovic on Vimeo.

Др Дарко Танасковић: Доктрина стратегијске дубине from fondslobjovanovic on Vimeo.

Синиша Љепојевић: "Међународна заједница се тренутно, у суштини, и не бави Косовом. Не бави се ни Запад који себе сматра `господаром Косова`. Све је то бирократска инерција остатака прошлости и бежање од стварности. Међу Западним савезницима се готово и не расправља о Косову, те дискусије се избегавају. Све је препуштено безличним дипломатама нижег ранга и нижим оперативцима обавештајних служби који, пре свега, говоре и пишу оно за шта претпостављају да њихове политичке газде желе да чују, а у међувремену броје дане свог косовског ангажмана као војник на одслужењу војног рока."

Ових дана су поново учестале дипломатско-политичке изјаве о судбини и (зло)употреби Косова и Метохије које, пре свега, сведоче да, упркос покушају потискивања тог проблема из јавне комуникације, не само у Србији, косовска судбина остаје изузетно важан проблем и Србије и међународне заједнице. И такав ће и остати довољно дуго времена. Косово је симбол дубоке кризе у међународним односима и распада међународног поретка, а та криза још није окончана и још се и не назире њен крај. Истовремено, политички лидери међународне заједнице, пре свега на Западу, који су у основи генератори косовског проблема у данашњем облику, немају капацитета а ни вештине, вероватно ни жеље, да проблем Косова реше на реалној основи, или да га уопште решавају. Све изјаве и поруке су само “куповање времена” и замајавање, не само Србије, него и међународне заједнице. Тог капацитета, а можда и жеље, нема ни у политичкој елити савремене Србије. Обманама јавности и “гурањем главе у песак” се проблеми не решавају, него постају још већи и компликованији. О томе би, пре и изнад свега, требало да брине Србија, јер само она Косово не може избећи у било којој форми оно постојало.

Међународна заједница се тренутно, у суштини, и не бави Косовом. Не бави си ни Запад који себе сматра “господаром Косова”. Све је то бирократска инерција остатака прошлости и бежање од стварности. Међу западним савезницима се готово и не расправља о Косову, те дискусије се избегавају. Све је препуштено безличним дипломатама нижег ранга и нижим оперативцима обавештајних служби који, пре свега, говоре и пишу оно за шта претпостављају да њихове политичке газде желе да чују, а у међувремену броје дане свог косовског ангажмана као војник на одслужењу војног рока. Циљ теме је да прође време. Недавно ми је један западни дипломата рекао да је тренутно “Запад задовољан око Косова, немају проблема”. Објаснио је то оценама да су “косовски Албанци потпуно послушни, да не постоји проблем уједињења са Албанијом, јер се Албанци из Албаније и са Косова међусобно мрзе, а и Србија је углавном кооперативна”. И то је то, самоуверено је оценио тај западни дипломата. Велики аматеризам.

Обманама јавности и “гурањем главе у песак” се проблеми не решавају, него постају још већи и компликованији.

О томе би, пре и изнад свега, требало да брине Србија, јер само она Косово не може избећи у било којој форми оно постојало.

Повремено, када се појаве неке сумње, званичници Европе и Америке изјаве како је за њих “Косово завршен проблем” и како “ту више нема промена”. Сама потреба за тако самоувереним и поједностављеним оценама, по правилу, сведочи да нешто није у реду и, што би рекао Ноам Чомски, значи да је у стварности све супротно. Ако западни центри моћи и верују да сами Србија и Косово као фактори у косовској кризи нису битни, они истовремено не могу да игноришу онај међународни аспект косовског проблема који је по много чему за њих далеко важнији. Косово је временом израсло у први после-хладноратовски отворени политички сукоб између Запада, Русије и Кине. И у мањој мери, Запада и новонаступајућих светских сила, пре свега Бразила. После кулминације тог политичког сукоба, у време једностраног проглашења независности Косова 2008. године, врло брзо се десио и први оружани сукоб Русије и Америке у Грузији. Америка се тада сукобила са Русијом преко “својих повереника” (by proxies), али био је и известан број и америчких војника, неки су страдали а неки заробљени. Од тада је и косовски проблем “замрзнут”, нема расправа, само повремена саопштења и изјаве којима нико и не верује. Али, то косовски проблем није скинуло с дневног реда, а камо ли да је решен. Косово је и даље присутно без обзира на одсуство из јавне комуникације. Расправа нема и не само због тога. У овом времену нико на Западу практично и не жели да се суочи са последицама које је “косовска политика” изазвала међу самим западним савезницима. То “на брзину покупљено рубље пред кишу” се још није осушило.

Косово је временом израсло у први после-хладноратовски отворени политички сукоб између Запада, Русије и Кине. После кулминације тог политичког сукоба, у време једностраног проглашења независности Косова 2008. године, врло брзо се десио и први оружани сукоб Русије и Америке у Грузији. Америка се тада сукобила са Русијом преко “својих повереника”.

Посебан проблем је, опет, Србија која је, по дефиницији, незаобилазан фактор и главни циљ косовске кризе. Садашња Србија, нажалост, нема снаге, политичког капацитета, а једним делом ни жеље, да се суочи са проблемом Косова. Много је разлога за то (генерално) стање “неспособности”, што, уосталом, показује и укупна ситуација у Србији, али у случају Косова има и додатну димензију. Део садашње власти у Србији је, наиме, 2008. године био “подизвођач радова” око проглашења независности Косова. Тадашњу владу су срушили они који су још увек власт, а потом, за услугу, добили ретко виђено и јавно и тајно уплитање неколико страних земаља при формирању најнеобичније коалиционе владе у новијој историји Србије. Основни разлог је било Косово, а не “проевропска” или, што се чешће употребљава на Западу, “прозападна” влада. Садашња власт свој долазак у коридоре моћи дугује обећањима “кооперативности” око Косова. Власти су, мора се признати, доста и учиниле. Прво, изабрале су као одговор на независност Косова стерилни процес пред Међународним судом правде, па су онда признале ЕУЛЕКС, мисију чији је основни циљ утврђивање независности и изградња државе Косово. Србија се у својој “дипломатској и мирној борби” за Косово определила за “пријатељство” са земљама које су кључни креатори независности. Потпуни апсурд. Да би се прикрила та “издаја”, лансирано је неколико фраза креираних у тим “пријатељским земљама”. Подношење захтева за саветодавно мишљење Међународном суду је на сва звона оглашавано као “велики дипломатски успех”, па је речено да је сада “Косово правни а не политички проблем”. Косово је, међутим, пре свега, политички а не правни проблем. Онда је, у светлу основног и јединог политичког програма да Србија постане чланица Европске Уније, лансирана прича како су европска интеграција и проблем Косова два одвојена процеса. И то је пало у воду, јер сада “западни пријатељи” отворено кажу да је Косово услов европских интеграција. Онда се одмах нађе неко и каже: “не није услов, али само за сада”. Срушио се комплетан концепт актуелне власти у Србији.

Србија се, у својој “дипломатској и мирној борби” за Косово, определила за “пријатељство” са земљама које су кључни креатори независности. Потпуни апсурд.

Али, то није било довољно. Западни “пријатељи” упорно инсистирају да се било каква дискусија, било каква прича о Косову избаци из јавне комуникације. Да то једноставно не постоји. Београд је, додуше, покушао да то учини и добрим делом је и успео. Апсурдно је и срамотно да се јавност у Србији о већини кључних питања око Косова упознаје преко преношења писања штампе у Приштини а не открића и сазнања медија Србије. Ствар се, међутим, измакла контроли и то пре свега захваљујући министру иностраних послова Вуку Јеремићу. То је најнеобичнији обрт. Јеремић је један од оних у београдској политичкој елити на којег је Запад, генерално, озбиљно рачунао, а посебно око Косова. Али, Јеремић је и политичар, и то са великим амбицијама, па му је, очигледно, његов политички инстинкт сугерисао да је Косово једина довољно озбиљна и емотивна тема у Србији на којој се, у постојећим околностима општег пораза, може направити некаква каријера. Тако је Јеремић наједном постао проблем, па је чак пет амбасадора, кључних (за Косово) западних земаља, од председника Бориса Тадића затражило његову смену. Тај захтев, према поузданим дипломатским изворима, још није ултимативан, јер Западу није јасно да ли то Јеремић говори само у своје име или је све то договорено са Тадићем. Утолико пре што кључни министри Србије, у приватним контактима са западним дипломатама и званичницима, у поверењу говоре потпуно другачије. Коме веровати?

Створен је поприличан хаос из којег је у коначници испливало да се Србији, тачније њеним властима, више ништа не верује. То је кључни проблем за Србију. Наравно, када је реч о Западу, све је то резултат погрешних процена. Косово је за Србију далеко већи и тежи проблем него што су капацитети једне “кооперативне владе”. Чак и у случају актуелне владе чији министри “западним пријатељима” признају да они и не желе Косово. То је суштина коју је изгледа схватио Вук Јеремић, али и њему се не верује. Све што, било шта, кажу министри из Београда се више не узима за озбиљно. Ни на Западу ни на Истоку. Западни “експерти” све своде на предизборну причу, да је сва та јавна реторика о Косову део опстанка актуелне политичке елите на власти. Можда је то тако, али је у основи погрешан приступ. Илузија. Проблем Косова неће нестати ко год да буде на власти у Београду.

Створен је поприличан хаос из којег је у коначници испливало да се Србији, тачније њеним властима, више ништа не верује.

То је кључни проблем за Србију.

То је изгледа схватио Вук Јеремић, али и њему се не верује.

Све што, било шта, кажу министри из Београда се више не узима за озбиљно.

Ни на Западу ни на Истоку.

Шта и како, онда, даље? То је, нажалост, питање за Нобелову награду. Једно је, ипак, сасвим сигурно – ништа неће бити као што је било до 1999. године. А како ће бити – то у овом времену не може нико поуздано да каже, ни Запад ни Београд ни Приштина.

Упркос повременим иступима о идејама за Косово, актуелна Србија се, у основи, потпуно ослонила на Европску Унију и Америку у тражењу косовског решења. Јер, то је, наводно, у функцији европских и евро-атлантских интеграција. Невероватно али је тако. И онда се чудом не могу начудити када ти на које су се ослонили кажу да је признавање независности Косова услов остварења те интегративне амбиције. Они мало пријатељскији кажу да можда, за сада, не мора формално признање независности, али Србија мора да се према Косову односи као према другој држави уз “поштовање територијалног интегритета”. У тој функцији је и упорно понављање Београда да Србија “никада неће признати независност”. Та формула крије захтев Запада да Србија почне да третира Косово као засебну државу и без признавања независности. Али, ти на које се Србија ослонила такође немају никакву идеју, немају ни капацитета, а више ни времена да се носе с тим проблемом који су у великој мери сами креирали. Њихова идеја је, и даље, да се Косово једноставно избаци из јавне комуникације и реторике министара и председника. О њиховој позицији и политици можда најбоље сведочи та невероватна нервоза због изјава Вука Јеремића. Они се плаше изјава човека коме ни они, а ни добар део Србије, уопште не верују. То је изузетно крхка политика. Јадна је то политика према тако важном проблему. А када је реч о Јеремићу и Србији, добар индикатор је и признање председника Тадића да Јеремића, једноставно, не може да смени упркос жељи “пријатеља”, јер како да смени човека због Косова. Србија се само повремено наљути на Јелка Кацина и када има прилику на Бугарску. И ништа више.

"У међувремену на самом Косову се дешавају процеси о којима нико не брине, никога не занимају. Косовски Албанци већ 11 година немају електричну енергију целог дана, немају ни уредно водоснабдевање, а економија не постоји. 52 одсто житеља Косова живи испод границе сиромаштва, што значи да једна породица дневно преживи с мање од једног евра. А о криминалу и распаду социјалног ткива да и не говоримо. Годишње 30.000 људи постане пунолетно а посла нема, нити могу било где да оду. Њихове школске дипломе нико на свету не признаје, чак ни Албанија." На слици: албанска породица из околине Призрена.

У таквим околностима, да се вратимо на основно питање, тешко је веровати да ће се у политици према Косову било шта десити у догледно време. Косово је једноставно замрзнут политички проблем. Ни Србија ни Запад немају снаге а ни политичке воље да тај проблем изваде из политичког замрзивача.

У међувремену на самом Косову се дешавају процеси о којима нико не брине, никога не занимају. Косовски Албанци већ 11 година немају електричну енергију целог дана, немају ни уредно водоснабдевање, а економија не постоји. Према непотпуним подацима Уједињених нација, 52 одсто житеља Косова живи испод границе сиромаштва, што, према стандардима те организације, значи да једна породица дневно преживи с мање од једног евра. А да о криминалу и распаду социјалног ткива и не говоримо. Сваке године око 30.000 људи постане пунолетно а посла нема. Нити могу било где да оду, не само због виза него и зато што њихове школске дипломе нико на свету не признаје, чак ни Албанија. Истовремено развија се и политички процес који не одговара ни западним заштитницима, а ни окружењу. Социјално незадовољство које храни тај нови политички процес би могло да прерасте у политички експлозив чије последице још нико не може да предвиди. То је нешто што се не може контролисати. И Србија би о томе морала да поведе рачуна, утолико пре што би један од резултата тог процеса заиста могла бити могућност такозваног историјског договора Срба и Албанаца. На пример, један од лидера тог новог политичког процеса Аљбин Курти, који је, у основи, политички следбеник Адема Демаћија, заговара такав историјски договор који би подразумевао неку врсту поделе Косова, а да се онда албански део припоји Албанији. Курти верује да је независно Косово бесмислено у светлу албанске националне борбе.

Западни део света је у тако дубокој кризи, која је још на почетку, да заиста и не може или не стиже да се бави Косовом.

Напротив, у интересу је да се Косово задржи, сачува као проблем како би једног дана, када на темељима изласка из кризе буде формирано ново устројство, у међународним односима могло бити у функцији тог “новог света”.

То је судбина не само Косова него и целог Балкана.

То је нешто што се, због других разлога, може чути и у Београду. Али, званичници америчке администрације и понеко из Европске Уније упорно понављају да било каква подела не долази у обзир, да је треба заборавити. Такав став само сведочи да у оним центрима, од којих и Србија и косовски Албанци очекују помоћ и решење, нема капацитета ни жеље да се озбиљно суоче са Косовом. Свако из својих разлога. Али, у Вашингтону, на пример, се полако протура идеја да треба раздвојити независност Косова, другим речима губитак Србије, од питања граница. У преводу, подела је извесна јер цело Косово неће и не може бити унутар Србије.

Западни део света је у тако дубокој кризи, која је још на почетку, да заиста и не може или не стиже да се бави Косовом. Напротив, у интересу је да се Косово задржи, сачува као проблем како би једног дана, када на темељима изласка из кризе буде формирано ново устројство у међународним односима, могло бити у функцији тог “новог света”. То је судбина не само Косова него и целог Балкана.

Србија би, међутим, у међувремену требало да формира јасну стратегију према Косову и да у погодним приликама покаже да тако заиста и мисли. То би била јасна порука да се у креирању новог поретка са таквом позицијом Србије мора рачунати. Без тога сва саопштења и изјаве остају само “стилске вежбе”. Губљење времена, на крају, и саме Србије.

"Косово је, једноставно, замрзнут политички проблем. Ни Србија ни Запад немају снаге, а ни политичке воље, да тај проблем изваде из политичког замрзивача." На слици: Панорама земље на којој је настала Србија.

„Фантасмагоричне слике“ су шифра преко којих се стварност детектује као на рентгену. Овај пут се мисли на чувену сторију за коју се углавном не зна ни откуд она на Балкану, о „нојевима који забијају главу у песак“. На слици: Ној лежи на јајима, Сиријска илуминација Ал-Јахизове књиге о животињама, XIV век.

Постоје приче за које, кад се човек мало потруди, лако нађе да готово немају везе са стварношћу. И оне се, наизглед парадоксално, користе у комуникацији међу милионима људи као најбржи и најбољи опис стварности. У неколико речи које игноришу реалност после стају милиони конкретних случајева. Те „фантасмагоричне слике“ су шифра преко којих се стварност детектује као на рентгену. Овај пут се мисли на чувену сторију за коју се углавном не зна ни откуд она на Балкану, о „нојевима који забијају главу у песак“.

Нојевима се ту приписује “глупост“ да „решавају“ проблем тако што гурну главу у песак и чекају да опасност прође. Наравно, да „највећа живућа птица на Земљи“ није толико оперисана од „инстинкта за опстанак“. Нојеве нападају лавови, леопарди и гепарди, те је за опстанак не само нужно да се глава држи изнад песка, него се мора итекако трчати и порадити на организовању нојевских група („заједно смо јачи“), а „у савани нојеви се често прикључују крдима зебри и газела, јер и те су животиње на опрезу од истих непријатеља“. Од све те приче о нојевима једино је истина да кад та птица лежи на јајима и кад уочи или наслути опасност, она приљуби дуги врат и главу уз тло да не би привлачила нежељену пажњу.

Модерна Србија слабо шта од природне нојевске вештине учи и присваја, али пуним плућима живи у оном миту о нојевој глупости.

Ево нас сад у модерној Србији, која слабо шта од природне нојевске вештине учи и присваја, али пуним плућима живи у оном миту о нојевој глупости. Али, да се не сведе све на критизерство и злонамерно изабран угао гледања, узећемо и мало чињеница. И нећемо овај пут ни речи о „Фарми“, у чему се социолошком инертношћу најлакше утврђује да она и остали ријалитији служе да би нас замајавали и прикривали „праву стварност“. Овде ће бити речи о нашој „службеној стварности“. Дакле, оној најправијој.

Прво цитати: „Финансијска стагнација је сада зауздана. Међутим, будућност ЕУ и судбина еврозоне још увек виси о концу. Уколико Европа ускоро не пронађе начина да поново активира своју економију, биће осуђена на низ година мрачних и бесконачних међусобних оптуживања у вези с тим ‘ко саботира европски пројекат’“, описује кризу нашег континента кредибилни професор Дени Родик са Факултета „Џон Ф. Кенеди“, при Универзитету Харвард. Овај професор економије наводи и да „пошто је 2009. доживела озбиљнији економски колапс него САД, европска је економија надомак много споријег опоравка, ако се то уопште може тако назвати. ММФ очекује да еврозона оствари раст од само један одсто ове и 1,5 одсто 2011. године у односу на 3,1 и 2,6 одсто у САД. Очекује се да ће се чак и Јапан, који је у дубокој кризи од 1990-тих, брже развијати од Европе.“

Дени Родерик, Универзитет Џ. Ф. Кенеди:

“Финансијска стагнација је сада зауздана. Међутим, будућност ЕУ и судбина еврозоне још увек виси о концу. Уколико Европа ускоро не пронађе начин да поново активира своју економију, биће осуђена на низ година мрачних и бесконачних међусобних оптуживања у вези с тим “ко саботира европски пројекат”.”

Професор опрезно барата речима, па говори о „опоравку“ кад неко има раст од 3,1%, а о „споријем опоравку“ кад је у питању 1 или 1,5%. Чак, за тај раст сумња да се „уопште може назвати“ икаквим опоравком. Чудан човек! Имате утисак да мисли својом главом док пише.

Не знам да ли др Јуриј Бајец, такође искусни професор универзитета, чита овакве текстове, али се понаша као да за тако шта никад није чуо. Или, не будимо неправедни, понаша се као да има нека „виша знања“ где је и „очекиваних 1% раста“ довољно да се схвати оно за шта ће многима требати године, па можда и деценије. Још у октобру прошле године, овај саветник премијера Србије је јавио: „Србија изашла из кризе“. Не зна се да ли је он то открио Премијеру, или је био само овлашћени гласноговорник нашег канцелара за кога нико не сумња да је и сам могао ово смислити. Ако буду предложени за Нобела за економију, за претпоставити је да ће се онда награда делити, на два а не треба искључити могућност и на три и више делова. Јер ово је, ипак, плод ширег натчовечанског напора.

Јуриј Бајец:

” Србија изашла из кризе.” (октобра 2009)

У данашњој Србији се не барата ситницама као што је „опоравак“. „Опорављају“ се бабе и тешки рањеници. Ми одмах, момачки, „излазимо из кризе“. Павле Корчагин није имао толико самоуверености у себи. Неко из нашег вођства изгледа тајно чита ту литературу. Додуше, нама је лакше него остатку света, јер ми нисмо кризи дозвољавали да дође ни на пушкомет. Хајкали смо и дању и ноћу преко свих средстава, ударали у таламбасе и дували у зурле да је уплашимо и сметемо. Одбацивали смо, најодлучније, и саму идеју да она може низ Дунав и Саву сићи до западног Балкана. Посебно се у почетку истицао „љубитељ региона“ Млађан Динкић. На кризу се викало као на презрено псето. У нашу авлију да не улази.

Ваљда зато Немачка џентлменски поручује да ми Срби „не журимо“ у Унију – не желе „наши пријатељи“ да нам успоре раст и да нас вуку у пропаст. А Холандија и Белгија су љубоморне.

После је то постао „државни пројекат“. Укључила се званична статистичка установа. Озваничили смо „златни 1%“. Нема ко се није очешао о ту „лепу вест“. Ко онда на то није додавао своја бајања и лепе прогнозе. Па и тај ММФ, који онима по Европи 1% раста не узима за ич, нама бар, према изјавама наших званичника, аплаудира од свег срца. Чак би нам дозволили да повећамо плате и пензије, само ако се овај тренд упетостручи. Што једној земљи пуној оваквог оптимизма није тешко да замисли. Док нам препричавају тај ММФ-ов услов, наши министри то говоре као да нема сумње да ћемо то, као од шале, испунити. И онда сви на благајну! Да видимо колико се бајање и таламбасање исплати. А неки наши радови, као локални избори, показују да ту „може бити нечега“.

"Сада имамо озбиљно депресирану економију, а та депресирана економија је инфицирана на дугорочно пропадање. Сваке године то показује изузетно висок раст незапослености, а тако је све неизвесније да ли ће се многи од оних који су већ дуго незапослени икад вратити на посао…" На слици: Нобеловац, добро заштићен од атмосферског утицаја, емпиријски утврђује трају ли још увек падавине.

Ако се овако ствари наставе, Европа којој лоше иде и Србија која овако одлучно „излази из кризе“ неће имати о чему да разговарају. Ваљда зато Немачка џентлменски поручује да ми Срби „не журимо“ у Унију – не желе „наши пријатељи“ да нам успоре раст и да нас вуку у пропаст. А Холандија и Белгија су љубоморне.

Ми немамо проблема ни као Америка, иако њима по неким параметрима боље иде него Европи. Али ни они, без обзира што имају капетана Обаму на крми, „излаз из кризе“ још не виде. „Уложимо сада, док је економија у депресији; штедимо касније, кад се она једном опорави“, пише Пол Кругман ових дана у „Њујорк тајмсу.“ Кругман је разочаран што, судећи по политичким дебатама, овај његов логичан савет нема ко да чује. Иако „управо сада ми имамо озбиљно депресирану економију – а та депресирана економија је инфицирана на дугорочно пропадање. Сваке године то показује изузетно висок раст незапослености, а тако је све неизвесније да ли ће се многи од оних који су већ дуго незапослени икад вратити на посао… Сваке године бар пет пута више људи тражи посао него што се отвара нових радних места, тако да стотине хиљада Американаца који управо завршавају школовање немају шансу да започну свој радни век.“

Боже, с каквим се све проблемима суочавају ти људи. Па не би било изненађење да они од нас почну да краду мустре за „експресни излазак из кризе“. Тако им и треба кад су они своје коридоре 10 позавршавали још пре три четвртине века, па не могу сад као ми да ударе у креирање безобалних „мастер планова“.

Истини за вољу, имамо и ми стопу незапослености, званично 15,6 одсто, али „то није критично“ рекне нам државни чиновник. Што би било критично ако „излазимо“. Критично је њима у Европи и Америци чије су привреде у „озбиљној депресији“, и који уместо великог мага као што је бата Млађо имају Кругмана и сличне, који све само зацрњују и оптерећују чињеницама. Уместо да се дају, рецимо, на регионализацију као универзални излаз, па да рашрафе своје земље, да „гурну“ Аризону и Аљаску на Њујорк и Калифорнију. Видели би они колико то опушта атмосферу. Без „жртвених јараца“ нема изласка. Ево, нас не ради 850 хиљада или читав милион, не зна се тачно, али уопште не цепидлачимо.

Критично је њима у Европи и Америци чије су привреде у „озбиљној депресији“, и који уместо великог мага као што је бата Млађо имају Кругмана и сличне, који све само зацрњују и оптерећују чињеницама.

Уместо да се дају, рецимо, на регионализацију као универзални излаз, па да рашрафе своје земље, да „гурну“ Аризону и Аљаску на Њујорк и Калифорнију.

Видели би они колико то опушта атмосферу.

Грци, Немци, Французи и при мањим стопама незапослености праве лом, а ми „знамо судбу и све што нас чека“ – ми чекамо да нам премијер Цветковић јави да излазак почиње и да даје резултате. Јер, не будимо деца. Неће онај Нобелов комитет дати награду тек тако. Мора ту бити нека „квака“. Нека оригиналност. Зато је наш тим одвојио „излазак“ од „резултата“. Излазак је посао за стручњаке, а „резултате“ ће нам донети Божић Бата пред ванредне изборе. Засад се модел тестира на локалним изборима. Крајње одговорно. Па партије поделе неке кесе с провијантом или у готовини. Пет, а кад затреба и 20 евра. Некад је то радио синдикат. Партија, она једна, није хтела да „прља руке“ таквим подмићивањем. Било им испод достојанства. Зато су и пропали. Колико само један мали пакет развесели неког тамо сиромашка. А и они који нису баш сиротиња воле да нешто добију. Заувар је. Данашње партије демократске су, и није им ништа тешко „за народ“. Није им тешко ни да ангажују државу да баш тим поводом отворе неки погон, пусте у рад неки булдожер. Тек да се види да „резултата“ има, али неће се то делкати на стари примитиван гусларски начин „ни по бабу ни по стричевима“. Не. Није државна каса државна лутрија, па да се дели по опскурним правилима. Лепо ће у Србији добијати онај ко зна да препозна, ко у својим рукама држи прогрес. Они који такав инстинкт немају, те се држе начела, резолуција, закона и правила “ко пијан плота”, платиће за свој волунтаризам. Лепо је рекао онај геније, што је отац политичких наука: “Циљ оправдава средство!” Шта је ту лоше? Што то баш није лепо да се чује?! Е, па дође време да се раскине с „лажним моралом“.

Радије се угледамо на Харија Потера, него на Ангелу Меркел. Више волимо лепе бајке, него злокобни скептицизам. И у чему је проблем?

Тако, код нас сви, сваког дана у сваком погледу напредују, а највише они који смогну снаге да распишу локалне изборе и окрену се „правим људима“. Њима се баш осети. Боље се осети него кад је у она времена друг Тито долазио у мале вароши – једном у веку, па се онда све среди „као ново“. Али друг Тито није био демократски председник, иако је и сам стављао шлем на главу и знао да се упусти са радницима у пријатељске разговоре. И као диктатор, иако меки, он никад није обилазио вароши за локалне изборе. После је некима било чудно што му се држава распала тек деценију после његове смрти. То су нека друга времена. Превазиђена.

Некима је спорно и што грађани не могу да виде напредак. Злонамерно причају како је то Quod licet Iovi, non licet bovi, на српски начин. Ма, не. Кад дође тренутак свима ће бити дато да виде. Засад се то читавом „мрежом вешто вођених акција“ сјајно прикрива. Пазите, јављају поскупео такси за 20 одсто, ЕПС најављује нова поскупљења… Провладини медији јављају да нам за потрошачку корпу фали 13 хиљада динара, под условом да у четворочланој породици двоје ради и да зараде 83 хиљаде месечно. Сваки дан нас све више не ради. Затварају се фирме. Повећава се број послова у којима не могу да наплате ни капиталисти ни најамници. Динар пада у односу на евро…

Наш оптимизам ништа не сме изненадити.

Ето, нас опет код нојева.

Али, не. Наш оптимизам ништа не сме изненадити.

Ето, нас опет код нојева. Сад би неки критичар, кад би такви могли да „узнемиравају српско јавно мњење“, тврдио да ми „гурамо главу у песак“, као избегавамо да се суочимо са кризом, с проблемима, с недоумицама. То наравно није тачно. Ми се само радије угледамо на Харија Потера, него на Ангелу Меркел. Више волимо лепе бајке, него злокобни скептицизам. И у чему је проблем?

Потписивање ССП

Следи ратификација у парламентима 27 држава чланица ЕУ која може да потраје и две године, постизање сагласности у Савету министара о прослеђивању нашег захтева за чланство и испуњавање упитника са више од 4.000 питања

Парламенти 27 земаља чланица Европске уније приступиће ратификацији Споразума о стабилизацији и придруживању са Србијом. Очекује се да то прве учине Италија и Шпанија. Тиме ће почети спровођење одлуке министара спољних послова ЕУ који су се прошлог уторка на састанку у Луксембургу, након одустајања Велике Британије и Холандије од вета јер Хашком трибуналу није изручен Ратко Младић, сложили да треба да почне ратификација ССП-а са Србијом. Пресудан је био извештај главног хашког тужилоца Сержа Брамерца да је задовољан сарадњом Србије са Трибуналом, те да „више нема нерешених правних питања, иако Београд мора да учини више на хапшењу Ратка Младића и Горана Хаџића“.

Сигнал за инвеститоре

Чињеница, да се министри Европске уније приликом одлучивања о ратификацији нису сложили да проследе захтев Србије за статус кандидата Европској комисији, упућује да ћемо споро напредовати у реду за ЕУ. То је наговестио и шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген констатацијом да је Србији ка чланству у ЕУ „преостало још 147 корака“.

А на сваком од тих корака Србије ка евроинтеграцијама, свака од 27 земаља чланица Европске уније може да уложи вето.

Овим Србија на корак приближила ЕУ, али тежи део посла тек предстоји. На то је у првом реаговању упозорио и премијер Србије Мирко Цветковић речима да је важно да “ратификација Споразума почне што пре, јер се обавља у парламентима свих 27 чланица ЕУ, као и у парламенту саме Уније тако да ће трајати сигурно годину, две”.

У јавности је вест из Луксембурга различито прихваћена, али је главно питање шта Србија добија у политичком и економском погледу.

Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију, каже за „Актер“ да је почетак ратификације политички значајан, јер потврђује пут Србије ка европској заједници.

„То је значајан међаш на нашем путу ка ЕУ који отвара врата за кандидатуру и потврда је нашег демократског пута. Такође је и добар знак за инвеститоре који се тешко одлучују да улажу у земље које нису стабилне. Кренули смо с мртве тачке, али нас чека друго поглавље. Много теже“, сматра Вејвода.

Иван Вејвода, директор Балканског фонда за демократију, каже за „Актер“ да је почетак ратификације политички значајан: “Такође је и добар знак за инвеститоре”.

Александар Попов, из Центра за регионализам мишљења је да је Србија направила велики корак на путу ка ЕУ.

Александар Митић, уредник сајта Фонда Слободан Јовановић и вишегодишњи дописник Тањуга из Брисела, примећује да, иако је евроентузијазам у Србији у опадању, а страх од проширења ЕУ код њених чланица у порасту, ефекте ССП не треба ни минимизирати ни величати. “На видику нема иоле већих страних инвестиција, а рестриктивне фискалне мере у добром делу чланица ЕУ могле би да умање српски извоз.”

И Александар Попов, из Центра за регионализам мишљења је да је Србија направила велики корак на путу ка ЕУ.

„Учињен је велики корак у политичком смислу, а одблокада пута ка ЕУ доноси нове велике кораке који имају и економску компоненту. Очекујем да ће уследити нова улагања, јер је ово велики бенефит за Србију“, каже Попов за „Актер“.

Мирослав Прокопијевић, из Центра за слободно тржиште, слаже се да је ово позитиван сигнал за стране инвеститоре.

„Независно од ратификације трговина се несметано одвија. Србија од фебруара прошле године једнострано примењује Прелазни трговински споразум чија је примена у ЕУ била блокирана до децембра прошле године“, подсећа Прокопијевић, уз напомену да почетак ратификације ССП предвиђа постепено успостављање зоне слободне трговине између земаља потписница до 2014. године.

Подсећамо да Србија уназад неколико година остварује трговински суфицит у размени са ЕУ, који је лане износио око 200 милиона евра.

Александар Митић, уредник сајта Фонда Слободан Јовановић и вишегодишњи дописник Тањуга из Брисела, примећује да, иако је евроентузијазам у Србији у опадању, а страх од проширења ЕУ код њених чланица у порасту, ефекте ССП не треба ни минимизирати ни величати.

„Он отвара поједине могућности српским извозницима, доприноси јачању конкурентности на српском тржишту, али суштински његови резултати у Србији су до сада били веома ограничени, чак и неповољни у одређеним секторима. У условима економске кризе не би требало очекивати значајнији практичан, економски ефекат овог документа ни у ближој будућности. На видику нема иоле већих страних инвестиција, а рестриктивне фискалне мере у добром делу чланица ЕУ могле би да умање српски извоз. С друге стране, очекивана и логична одлука о почетку процеса ратификације ССП не може да отера горак укус разочаравајућих резултата скупа ′ЕУ-Балкан′ у Сарајеву почетком месеца, који су у неку руку означили дугу стагнацију стварног напретка у европским интеграцијама Србије и остатка региона“, наглашава Митић.

Пут до пуноправног чланства

Први корак ка ЕУ направљен је 2001. оснивањем Заједничке консултативне радне групе која је требало да омогући Европској комисији и чланицама СРЈ – Србији и Црној Гори – да стекну јасну слику о ситуацији у друштвеном и привредном живота ради ефикаснијег приближавања стандардима Уније. За 12 месеци одржано је пет састанака Групе на којима су усвојене обавезујуће смернице за даље приближавање стандардима ЕУ. Пауза је настала због уставне трансформације СРЈ у Државну заједницу СЦГ. Од јула 2002. до јула 2003. године, одржана су три незванична састанка представника ЕУ и држава чланица и Државне заједнице СЦГ на којима је оцењено да треба покренути нови формални механизам за сарадњу – унапређени стални дијалог. У јануару 2005. формиран је преговарачки тим Србије за ССП, а у априлу је добијена позитивна Студија о изводљивости за спремност Србије да преговара о ССП. Већ у септембру усвојена је Платформа за преговоре о закључењу ССП, а преговори су почели 10. октобра 2005. године.

Технички преговори о овом документу започели су месец дана касније, али су обустављени 3. маја 2006. због проблема у сарадњи Србије с Хашким трибуналом, да би били настављени 13. јуна 2007, а завршени 10. септембра, после чега је, 7. новембра исте године Споразум парафиран. ССП и пратећи Прелазни трговински споразум потписани су у Бриселу 29. априла 2008, а Народна скупштина Србије ратификовала их је 9. септембра 2008. Од 1. фебруара прошле године Србија једнострано примењује Прелазни трговински споразум. У ЕУ је примена овог споразума била блокирана до 7. децембра због противљења Холандије да се почне с тим док се не докаже да Србија у потпуности сарађује с Хашким трибуналом.

Нова искушења

Учесници састанка министара финансија Еврогрупе у ЛуксембургуУлазак у чекаоницу ЕУ Србију тек ставља пред велика искушења, пре свега због бројних услова који се пред њу стављају, или ће се стављати, а односе се првенствено на реформе у разним областима. У области аграра, на пример, почетак овог процеса поред трговинске димензије предвиђа и усклађивање домаћег законодавства са правним тековинама ЕУ, посебно у области ветеринарских, санитарних и фитосанитарних стандарда.

Када је реч о политици, осим хапшења и изручења Хашком трибуналу Младића и Хаџића, ту су и успостављање добросуседских односа са свим земљама региона, укључујући и Косово, процес помирења у региону, решавање питања граница, реформа закона, судова и администрације, борба против организованог криминала и корупције.

Вејвода каже да званични Београд свакога дана све више показује да може испунити услове ЕУ.

„Спроведене су реформе у многим областима, а да је за добре односе у региону, Србија потврђује и делима. Успостављањем сарадање између војски Србије и Хрватске показала је да јој је стало до мира и стабилности у региону. После саветодавне одлуке Међународног суда правде о Косову сигурно ће доћи до прекретнице, а Европа свакако жели преговоре између Београда и Приштине и успостављање добрих односа. Европској унији је стало до западног Балкана и интеграције региона у ЕУ, али само ако нема проблема“, примећује Вејвода.

Митић, као врсни познавалац прилика у седишту ЕУ, упозорава да је очигледно да за поједине европске земље “Србија ван ЕУ” јесте могућа алтернатива.

„На то се мора рачунати када се дефинишу спољнополитички планови у будућности. Србија, попут Турске, мора и сама да има алтернативу, макар као резервни план, јер јој, до евентуалног чланства, предстоји још много тешких корака и потенцијалних препрека. Неке од њих би могле да буду непремостиве, попут оне о Косову. Србија је, наиме, направила кардиналну грешку када је крајем априла 2008. године потписала ССП, односно уговорни однос са ЕУ, пре него што је од ЕУ добила одговор на питање: како ЕУ види Србију, са Косовом или без њега? Бојим се да се забадањем главе у песак око овог суштинског питања ушло у процес који ће, полако али сигурно, ако не већ овог лета, онда сигурно уочи одлуке о статусу кандидата Србије за ЕУ, довести до дилеме ’ЕУ или Косово’. Уговорни односи који у много чему одређују судбину земље не смеју да буду плод политикантства као што је био случај са ССП, који је био потписан да би се дао ветар у леђа Демократској странци на парламентарним изборима уз бајковита обећања о чудноватим ефектима споразума на стандард просечног српског грађанина, а нарочито Крагујевчана, јефтином маркетиншком везом ССП и договора Фијат-Застава“, закључује Митић.

Ускоро би на адресу Београда из Брисела требало да стигне упитник са више од 4.000 питања која се односе на стање у економији, политици, правосуђу, државној администрацији, о границама, броју становника…

У ЕУ ће с пажњом очекивати одговоре на, између осталих, последња два питања која смо навели, а која сматрају недефинисаним – питање граница и броја становника. Али, пре него што нам пошаљу упитник потребно је да у Савету министара постигну сагласност о прослеђивању нашег захтева за чланство, који је председник Борис Тадић поднео 22. децембра прошле године.

Уговорни односи не смеју да буду плод политикантства као што је био случај са ССП, који је био потписан да би се дао ветар у леђа Демократској странци на парламентарним изборима уз бајковита обећања о чудноватим ефектима споразума на стандард просечног српског грађанина…

Управо та чињеница, да се министри Европске уније приликом одлучивања о ратификацији нису сложили да проследе захтев Србије за статус кандидата Европској комисији, упућује да ћемо споро напредовати у реду за ЕУ. То је наговестио и шеф холандске дипломатије Максим Ферхаген констатацијом да је Србији ка чланству у ЕУ „преостало још 147 корака“.

А на сваком од тих корака Србије ка евроинтеграцијама, свака од 27 земаља чланица Европске уније може да уложи вето.

Актер, 21. 6. 2010.

Александар Митић: "Србија је, наиме, направила кардиналну грешку када је крајем априла 2008. године потписала ССП, односно уговорни однос са ЕУ, пре него што је од ЕУ добила одговор на питање: како ЕУ види Србију, са Косовом или без њега?"

Чланови Удружења породица киднапованих и убијених на Косову, који годинама готово безуспешно куцају на врата домаћих и међународних институција, успели су недавно да представнике мисије Европске Уније у Покрајини (ЕУЛЕКС) доведу у Београд и предају им списак са именима 300 особа за које сумњају да су учествовали у отмицама Срба.

Читава деценија је прошла од завршетка сукоба на Косову и Метохији, а од 3.000 Срба за које се тачно зна да су убијени или киднаповани, њиховим најмилијима, до данашњег дана, предато је само 299 посмртних остатака. Чланови Удружења породица киднапованих и убијених на Косову, који годинама готово безуспешно куцају на врата домаћих и међународних институција, успели су недавно да представнике мисије Европске Уније у Покрајини (ЕУЛЕКС) доведу у Београд и предају им списак са именима 300 особа за које сумњају да су учествовали у отмицама Срба. У разговору за Фонд Слободан Јовановић кажу да су добили обећање ЕУЛЕКС-а да ће њихове наводе испитати и што пре покренути откопавање неколико локација на Косову за које постоје докази да су масовне гробнице Срба.

Наташа Шћепановић, заступница Удружења рекла је да су се са представницима мисије договорили да раде у групама, односно да примат имају породице које поседују највише доказа и аутентичних материјала о трагичним судбинама својих рођака.

- Већ су нам послали упитнике које смо попунили и послаћемо их наредних дана. Како кажу, имају слабу сарадњу са УНМИК-ом око докумената те су им наши материјали са тачним локацијама, временима отмица као и именима особа за које сумњамо да су то учиниле, веома важни. То ће им сигурно олакшати истрагу – истиче Шћепановићева.

Маринко Ђурић из Истока, предао им је документе који тачно описују вече 28. јула 1999. године када су чланови, како каже, Ослободилачке војске Косова упали у кућу у којој се налазило седморо његових рођака, мучили их, убили и потом спалили. За њихову праву судбину се вероватно никада не би сазнало да је нису открили припадници шпанског КФОР-а док су ка Србији евакуисали још једног Ђурићевог рођака.

У разговору за Фонд Слободан Јовановић кажу да су добили обећање ЕУЛЕКС-а да ће њихове наводе испитати и што пре покренути откопавање неколико локација на Косову за које постоје докази да су масовне гробнице Срба.

- Рекли су ми да су то драгоцени подаци јер се многи Албанци плаше да сведоче. Али и када пронађу посмртне остатке њихова примопредаја је дозирана, и то плански, наравно. Ниједном нисмо могли да преузмемо тела више од 5 жртава иако се знало да је на тим локацијама закопано 50 Срба. То је тактика Албанаца и оних из међународне заједнице који их саветују, јер би окупљање на једном месту 50 српских породица које треба да преузму тела својих најмилијих имало много јачи одјек – истиче Ђурић.

Зато је ово Удружење најавило да ће по сваку цену спречити откопавање недавно откривене албанске гробнице код Рашке, али само уколико у исто време не почне копање српских стратишта Белаћевац, Ливачко језеро, Кошаре…

- То смо отворено рекли представницима ЕУЛЕКС-а који су разумели наш став и реакцију. Принуђени смо на такав протест јер смо чули да кад год на Косову треба да почне откопавање српских гробница албанске мајке и сестре кукају, плачу и бране да се то уради. Охрабрује чињеница да су нам чланови мисије ЕУ рекли да коначно има услова за откопавање велике гробнице у Белаћевцу, где су маја 1998. године киднаповани рудари овог копа, као и локација Ливачко језеро и Кошаре – закључује Шћепановићева.

Погледајте видео записе: