Како причу о БиХ у НАТО претворити у корак ка општој, недељивој безбедности?

Александар Павић: "У сваком случају, кренула је бар неформална расправа на тему опште, колективне и недељиве безбедности у северној хемисфери."

У посети Лондону средином априла 2010, гласноговорник Северноатлантског савеза, Џејмс Апатурај, изрекао је две веома битне ствари. Говорећи о новом систему противракетне одбране за европски континент, Апатурај је, цитирајући Генералног секретара Савеза Андерса Фога Расмусена, изјавио да „Русија треба да буде укључена у систем противракетне одбране који покрива Европу”. А затим, још важније, изјавио је да би нова безбедносна архитектура требало да буде у виду „једног крова, који обухвата Русију”, која би требало да буде „део исте безбедносне породице”. Током истог месеца, како преноси Њујорк тајмс (29.4.2010.), Генерални секретар Алијансе, Андерс Фог Расмусен, изјавио је да би „сарадња између САД, НАТО и Русије допринела целокупној безбедности евро-атлантске области”, и да би било пожељно поставити „противракетну одбрану која би покрила простор од Ванкувера до Владивостока”. У марту се, пак, у немачком „Шпиглу” појавило „Отворено писмо” са веома индикативним поднасловом: „Време је да се упути позив Русији да се прикључи НАТО-у”. Потписници су били Фолкер Рије, некадашњи Министар одбране Немачке, Клаус Нојман, бивши председавајући војног комитета НАТО-а, Франк Елбе, дугогодишњи високи дипломата и Улрих Вајсер, бивши начелник Штаба за планирање у немачком Министарству одбране. Међу кључним поставкама у чланку била је и та да би „руско чланство у Атлантском савезу било логично испуњење евро-атлантског поретка”.

На страну реалистичност овог последњег предлога о руском чланству у НАТО, све ове изјаве и предлози могу представљати почетак првог озбиљнијег одговора руском предлогу за успостављање новог система колективне, недељиве безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока”. И очигледно је да Западне силе осећају потребу да дају одговор на тај предлог. Јер, то је једини логичан правац у ком европска, па и евроазијска и трансатлантска безбедност може да се креће, и тешко је наћи прихватљив аргумент против таквог настојања и циља. Разуме се, ако је општа, колективна и недељива безбедност оно што се заиста и жели. Јер, ако се то не жели, може се желети само оно што је супротно – стална нестабилност, нове поделе и већа могућност нових напетости које чине избијање оружаног сукоба вероватнијим. Дакле, упркос сумњама у искрене намере оних који се за овај принцип само вербално залажу, они који су искрени треба да искористе сваку могућност за покретање иницијатива у правцу те нове безбедносне архитектуре за европски континент, која би поставила оквир у којем ничија безбедност не би била угрожена и у којем би безбедност свих била сматрана недељивом. А, пошто су старе идеолошке поделе на поменутом простору превазиђене, то је нешто што би требало да се подразумева,  иако то није био случај током протекле две деценије. Јер, како су четворица бивших немачких званичника изјавила: „земље НАТО-а су, током протекле две деценије, показивале све мању спремност да развију сарадничке приступе безбедносној политици с Русијом – поготово у поређењу с атмосфером позитивних промена која је преовладала у 1990. године, када је вођство НАТО-а понудило Совјетском Савезу ‘руку пријатељства’ на самиту у Лондону”. Србија, Република Српска и Срби као народ у целини су такав приступ НАТО-у и те како имали прилику да осете на сопственој кожи.

Време не чека договоре и животи народа и држава теку даље, глобализација наставља да односи свој данак, економска криза да се продубљује.
Проблеми су толики, и толико се брзо гомилају, да није лако ни видети одакле треба да се почне.
Али, ако се нешто жели учинити, почети се ипак мора.
И зашто да се не крене управо са главног жаришта пост-хладноратовског света, главне жртве безбедносног вакума који је уследио после пада Берлинског зида и краха блоковске равнотеже? Зашто не кренути од простора бивше Југославије, прецизније Босне и Херцеговине?

У сваком случају, кренула је бар неформална расправа на тему опште, колективне и недељиве безбедности у северној хемисфери. И, крајње је време. Или, речима руског министра спољних послова Сергеја Лаврова на пленарном заседању Парламентарне скупштине Савета Европе у априлу 2010. године, „пред европским континентом стоји избор – препород или пад”. И, у наставку: „Будућност европске цивилизације и њено достојно место у савременом, све конкурентнијем свету могу да буду осигурани само заједничким напорима… Окончање Хладног рата и глобализација дали су релевантне аргументе у корист колективне сарадње на читавом простору од Ванкувера до Владивостока.”

Из горе-наведеног се види да, мада је нека врста стидљивог, посредног дијалога на тему опште, колективне и недељиве безбедности кренула, постоји не само разлика у предложеним приступима, већ и недовољна дефинисаност наредних корака. То је и разумљиво – такве врсте промена не могу да се десе преко ноћи. Потребан је и свеобухватни договор око општих начела, што је, такође, ствар која изискује темељне припреме и не тако кратке преговоре. Но, у међувремену, време не чека договоре и животи народа и држава теку даље, глобализација наставља да односи свој данак, економска криза да се продубљује. Проблеми су толики, и толико се брзо гомилају, да није лако ни видети одакле треба да се почне. Али, ако се нешто жели учинити, почети се ипак мора. И зашто да се не крене управо са главног жаришта пост-хладноратовског света, главне жртве безбедносног вакума који је уследио после пада Берлинског зида и краха блоковске равнотеже? Зашто не кренути од простора бивше Југославије, прецизније Босне и Херцеговине?

"Босна и Херцеговина, прецизније, Република Српска, била је прво место где је НАТО војно деловао изван својих граница и изван своје повеље, 1994. године." На слици: Амерички командант CJCMTF са колегом из шведске војске, Бутмир, на територији БиХ 2000. године.

Босна и Херцеговина, прецизније, Република Српска, била је прво место где је НАТО војно деловао изван својих граница и изван своје повеље, 1994. године. То се, разуме се, не би десило – а 40 година „хладног мира” у БиХ, СФРЈ и целој Европи то доказује – да је још увек постојала противтежа какву је доскоро представљао Варшавски пакт. А тешко да би се десило и данас, када је не само Русија повратила добар део своје снаге, већ кад и друге силе, попут Кине, Индије и Бразила великом брзином гурају свет у правцу истинске мултиполарности. Или, ако би се десило – изазвало би далеко веће међународне напетости него што је то био случај 1994. године. Поменуте нове/старе силе вероватно не би реаговале симетрично, али би несумњиво деловале асиметрично, што значи да би дестабилизација била много шира. У сваком случају, нестабилност коју је тада изазвала униполарност у Босни и Херцеговини, пренесена је и у данашње доба. Том бившом југословенском републиком се још увек управља по том застарелом шаблону и по тадашњим матрицама и савезништвима који би требало да су постали анахронизам. И, додељивање БиХ Мапе пута за чланство у НАТО на самиту у Талину, у априлу ове године, само је наставак те исте инерције по истој, анахроној матрици преосталој из униполарних 1990-их. Време је, а и прилика,  да се, у име искрене посвећености новом међусобном поверењу на простору „од Ванкувера до Владивостока”, заузме нови приступ. И то баш у Босни и Херцеговини. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу.

Јасно је да, ако ништа друго, а онда због искуства падања НАТО бомби на њену територију током 1994-1995. године, али и због сталних настојања Западних сила да сузбију, или чак и укину њен ентитетски статус, Република Српска, тј. већина народа у њој, не гледа на НАТО-интеграције с одобрењем, што је сасвим разумљиво. Поготово ако се има у виду да се управо даље „евро-атлантске интеграције” стално везују за слабљење дејтонске Републике Српске. Дакле, неизбежно је да ће даља настојања у том правцу само повисити напетости у овој ионако нестабилној земљи, тј. да ће јој се изнова потврђивати статус диносауруса преосталог из трајно превазиђеног униполарног доба. Шта је алтернатива?

Идеално би било да сама Србија повуче први такав корак, и тражи статус посматрача у ОДКБ, који би био сасвим симетричан њеном статусу у Партнерству за мир.
Јер,  зашто, на пример, НАТО и ОДКБ не би могли да сарађују на Косову и Метохији?

За Републику Српску је могуће да каже и једно отворено НЕ, даљим НАТО-интеграцијама, па нека буде шта буде. А зна се шта би било: пораст напетости унутар земље, повећани притисци са Запада које Русија не би могла да отрпи на исти начин као што је то Јељцин некад радио. Зато је можда много боље рећи једно „да – али”. Или, жаргоном Западних „радионица” – „и – и”. Дакле, може НАТО – као један од гаранта мира, безбедности и стабилности – али само у симфонији са противтежом коју заступа Русија. Русија, наиме, нема више ни Совјетски Савез, ни Варшавски пакт. Али Русија има и себе – што опет није занемарљиво – а има и нови респектабилни савез којем припада, а који је у марту 2010. године од УН добио једнак статус какав ужива и НАТО, тј статус регионалне безбедносне организације, која може да учествује и у мировним мисијама УН. То је Организација договора о колективној безбедности.

Какви модалитети би се изградили – да ли симетричан статус БиХ као посматрача у оба војна савеза, или можда нека врста НАТО-ОДКБ гаранције за безбедност и неутралност БиХ – то је ствар о којој тек треба разговарати. Али – ако су све приче о потреби опште, колективне и недељиве безбедности на простору Северне Америке и Евроазије искрене, онда овакав један начелан приступ не би смео да буде споран. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу, јер Федерација БиХ такву једну иницијативу сигурно неће предложити – мада том ентитету не би било нимало лако да објасни зашто би био против такве иницијативе, ако би се она појавила. Нити би то било лако другим државама, па ни самом НАТО- савезу,  а да не доведу у питање искреност своје мирољубиве реторике. Није ли БиХ, место где је започео Први светски рат – да не улазимо овом приликом у разлоге – идеално место за први корак ка једином могућем аранжману који би имао изглед да донесе стабилнији мир у Европи и Евроазији – од Ванкувера до Владивостока? Није ли то идеално место за показивање на делу новог духа сарадње, какав се већ неко време призива на речима?

Наравно, идеално би било да сама Србија повуче први такав корак, и тражи статус посматрача у ОДКБ, који би био сасвим симетричан њеном статусу у Партнерству за мир. Јер,  зашто, на пример, НАТО и ОДКБ не би могли да сарађују на Косову и Метохији? Разуме се, Србија у том правцу треба да ради и треба створити притисак у јавном мњењу у том правцу. Али положај Републике Српске је сада ургентнији, и притисци на њу већи. Зато би било добро да или власт или опозиција направе прве кораке у том правцу сада, да не би то радили касније под још већим притиском.

Видовдан.орг

"Дакле, може НАТО - као један од гаранта мира, безбедности и стабилности - али само у симфонији са противтежом коју заступа Русија." На слици: Грмечка корида је и данас, симбол политичког одмеравања снага, баш као пре сто година, у доба Петра Кочића.

Синиша Љепојевић: "На овогодишњим мајским изборима, аристократе и виши слојеви су се после 46 година вратили у коридоре британске власти. И људи су гласали за њих."

Недавни парламентарни избори у Великој Британији (одржани 6. маја) су окончали тринаестогодишњу владавину Лабуриста, или, како су сами себе прогласили, Нових лабуриста. Победили су Конзервативци. То је било и очекивано. Као лидер Нових лабуриста, премијер је пуних 10 година био Тони Блер, а потом три године Гордон Браун. Њихова заоставштина је поприлична, мада углавном непријатна. Британија је под њиховом влашћу постала дубоко подељено друштво са поцепаним социјалним ткивом, са, у модерном времену, најдубљим социјалним разликама, са сломљеним политичким системом и најтежом економском кризом у модерној историји. Истовремено, Лабуристи су увели Британију у пет ратова, а један, онај у Авганистану, још траје.

Уз нову владу, избори су у Британији донели још неколико битних промена. Да ли ће те промене донети и другачију политику Британије, или ће бити само потврда оног старог искуства: да су “промене неопходне како би све остало исто”? У овом постизборном времену тешко је донети поузданији суд, јер стварну политику диктирају догађаји а не планови и жеље, али неке важне промене су већ постале реалност.

Време пре избора и сами избори донели су једну изузетно занимљиву промену, која би могла имати важније последице од “ломљења политичког система”. Да би се објаснила та промена, неопходно је подсетити на унутрашњу британску реалност. Британија је, наиме, упркос свим променама, још увек на известан начин класно друштво из времена 19. века. Још увек постоји аристократија и власници земље и добара и они други, који су се некада називали “common people”, а потом или средња или радничка класа. Већи део савремене политичке историје британске владе су чинили они из редова аристократије или вишег, богатог слоја друштва. Промене су, међутим, наступиле шездесетих година. Последњи председник владе који је био аристократа је конзервативац Алек Даглас-Хоме. Он је изгубио изборе 1964. године када је дошао на власт лабуриста Харолд Вилсон. Од те године са места британских премијера одлазе аристократе, а није их било ни на министарским местима, изузев кратког периода лорда Карингтона, који је у влади Маргарет Тачер био министар иностраних послова. Од 1964. па до ове године, ређале су се владе, смењивали Конзервативци и Лабуристи, али ни једног аристократе или богатог човека није било. Десила се револуција. Нико од њих, од Вилсона, Едварда Хита, Маргарет Тачер, Џона Мејџора, Тонија Блера и Гордона Брауна није имао “порекло”. Сви су били “common people”.

Уз аристократско порекло, лидери Конзервативаца и сада нове владе су, истовремено, и веома богати људи.

То је, у светлу унутрашње природе британског друштва, једна битна промена. После 46 година “револуционарног” експериментисања са “обичним људима” на високим положајима, британска политика, али и гласачи, се враћају старом искуству, враћају се традиционалној владајућој класи.

Ове године, на овогодишњим мајским изборима, аристократе и виши слојеви су се после 46 година вратили у коридоре британске власти. И људи су гласали за њих. Лидер Конзервативаца и британски премијер Дејвид Камерон ( рођен октобра 1966.) потиче из богате банкарске породице, шкотског порекла. Иако званично он сам није аристократа, Камерон има изузетно блиске рођачке везе са аристократским породицама и краљевском кућом. Његова мајка је аристократског порекла. Кроз те везе, садашњи британски премијер је у директној линији са некадашњим енглеским краљевима Вилијамом IV и Едвардом VII. Камеронова супруга Саманта ( рођена 1971.) је аристократкиња, из чувене породице Шефилд, која потиче од некадашњег краља Чарлса I.

Камерон се, у складу са својим пореклом, школовао у најбољим енглеским школама. Завршио је престижну Итон средњу школу ( 19-ти је британски премијер с дипломом те школе), а потом је дипломирао историју на Оксфорд универзитету и то као најбољи у својој генерацији.

Други човек Конзервативне партије и сада министар финансија, који је “десна рука” Камерона, Џорџ Озборн ( рођен 1971.) је из познате и старе аристократске породице.

Лабуристи су у Министарству финансија (Treasury) оставили поприличан неред, документација је несређена и још се не зна какво је стварно стање.
Извештаји су лажирани како би се стварно стање прикрило од јавности, а због избора.

Сумња се да би такозвани јавни дуг или минус британске државе, без дугова компанија и грађана, могао да буде најмање два трилиона фунти (две хиљаде милијарди фунти).

А британски бруто друштвени производ (БДП) је негде око 1,1 трилиона фунти.
Значи, владин дуг је далеко већи од британског БДП-а.

Тек када се то утврди, нова влада ће бити у прилици да донесе ваљан програм економског опоравка. То ће бити изузетно тежак посао, јер кључни проблем је слабост британске привреде.
У БДП-у британска индустрија, дакле онај део привреде који ствара нову вредност, је једва 10 одсто, а све друго су услуге, од финансијских до туристичких.
Са таквом привредном структуром је тешко бити ефикасан.

Уз аристократско порекло, лидери Конзервативаца и сада нове владе су, истовремено, и веома богати људи.

То је, у светлу унутрашње природе британског друштва, једна битна промена. После 46 година “револуционарног” експериментисања са “обичним људима” на високим положајима, британска политика, али и гласачи, се враћа старом искуству, враћа се традиционалној владајућој класи. Враћа се онима који су, као њени и власници њене земље, вековима владали Британијом, лично и природно највише заинтересовани за њену судбину.

Традиционална владајућа класа је, дакле, поново на власти у Британији, али сада су далеко већи изазови, мало када је Уједињено Краљевство било у тако тешкој ситуацији. Најтеже ће бити са економском ситуацијом. Лабуристи су у Министарству финансија (Treasury) оставили поприличан неред, документација је несређена и још се не зна какво је стварно стање. Извештаји су лажирани како би се стварно стање прикрило од јавности, а због избора. Нова влада је одмах формирала једно посебно тело које треба да “прочешља” све тајне и јавне документе, и у року од 50 дана утврди стварни финансијски биланс британске владе и државе. Сумња се да би такозвани јавни дуг или минус британске државе, без дугова компанија и грађана, могао да буде најмање два трилиона фунти (две хиљаде милијарди фунти). А британски бруто друштвени производ (БДП) је негде око 1,1 трилиона фунти. Значи, владин дуг је далеко већи од британског БДП-а. Тек када се то утврди, нова влада ће бити у прилици да донесе ваљан програм економског опоравка. То ће бити изузетно тежак посао, јер кључни проблем је слабост британске привреде. У БДП-у британска индустрија, дакле онај део привреде који ствара нову вредност, је једва 10 одсто, а све друго су услуге, од финансијских до туристичких. Са таквом привредном структуром је тешко бити ефикасан.

Ако се, међутим, жели створити здрав основ за излазак из кризе мора се утврдити и признати стварно стање. То признање ће извесно довести до пада вредности на берзама и посебно британске валуте, али “разумна искреност” и спремност да се суочи са реалношћу би Британији могли донети велику предност и шансу за излазак из кризе. “Разумном искреношћу” и реалним приступом, нова британска влада би могла брзо повратити поверење светског финансијског тржишта и инвеститора (неповерење је један од кључних актуелних проблема), што би у садашњој ситуацији у свету била велика предност. У актуелној кризи евра и долара, која ће потрајати, британска фунта би, без обзира на њену вредност на берзама, могла постати најпривлачнија и најбезбеднија. Богатства би из евра и долара могла потражити сигурност и заштиту у енглеској фунти. То је реална могућност, али само под условом да нова британска влада успе да учини оно на шта је претходно указано. Наду у успех буди чињеница да традиционална владајућа класа у Британији, по правилу, има храбрости и социјалну инфраструктуру за неопходну подршку за признање реалности, али и довољну акумулацију искуства и мудрости (можда је боље рећи лукавости) у проналажењу најбољег решења за Велику Британију. Она никоме не дугује, њој дугују.

"Лабуристи су у Министарству финансија оставили поприличан неред, документација је несређена и још се не зна какво је стварно стање. Извештаји су лажирани како би се стварно стање прикрило од јавности, а због избора."

Десило се да би те привилегије могле да буду од велике користи, јер Британија је у такозваном пост-политичком времену, у којем су нестале разлике међу политичким партијама и у којем нема политичког дијалога који, по правилу, изнедрава општеприхватљива решења. То је потврдила предизборна и изборна кампања. Међу партијама нема битних политичких разлика: ни једна партија нема јасну политичку визију. Сви, са извесним нијансама, говоре исто. У таквој пост-политичкој ситуацији, активност политичких партија се претворила не у визију будућности и решавања проблема друштва, него у медијску промоцију њихових лидера. Партије су се претвориле у велике пропагандне машине њихових лидера, нешто као промоцију култа личности.

Све је то потпуно супротно духу британског политичког система у којем се гласа за локалног посланика, за човека који ће у Парламенту да представља одређену групу људи-грађана, а не гласа се за лидера партије. Коначно, и лидер партије је посланик и за њега гласају они који су у његовој изборној јединици. И која партија сакупи највише посланика она је на власти и формира владу, а не колико је гласова добио конкретан партијски лидер.

Британија, такође, не познаје коалиције у владама. У основи систем се базира на две велике политичке партије, у последњих 60 година на Конзервативној и Лабуристичкој, а не на коалицијама. Овога пута Британија је по други пут у својој историји добила коалициону владу. Прва коалициона влада је формирана 1940. године и трајала је током Другог светског рата, са чијим крајем је и она завршила свој живот. Сада је поново формирана коалициона влада Конзервативаца и Либерал-демократа, једне у основи мање важне партије. Да ли је то “злокобни знак” у светлу времена када је постојала прва коалициона влада, или наговештај промене политичке сцене у Британији, показаће време, мада је већ сада неизвесно како ће све то да функционише у постојећим околностима. Како ће проћи та “ломљава политичког система”, тешко је предвидети.

Функција заменика премијера не постоји у британској политичкој култури, била је само два пута и то због одређених околности конкретних личности, али генерално не постоји. Додуше, то је заоставштина Тонија Блера који је инсталирао такву праксу у британском политичком животу.
Али, Британци су на изборима овога пута гласали против Блера, Брауна и Нових Лабуриста, јер више не желе такву политичку праксу.

То намеће и основно питање:

Да ли ће традиционална владајућа класа успети да извуче Британију из кризе, а да истовремено обнови и сачува њене демократске институције?

На изборима је Британија, у ствари, добила такозвани “висећи парламент” (hung Parliament), ни једна партија није освојила надполовичну већину. Победник је Конзервативна партија са највећим бројем посланика: 306 од 650 колико има посланичких места у Доњем дому британског Парламента. Друга је Лабуристичка партија са 258 посланика, а трећа Либерал-демократска са 57 посланичких места. Остала места су припала малим партијама из Шкотске, Велса и Северне Ирске. Претходно, у последњих стотину година, само је два пута био “висећи парламент”, 1929. и 1974. године (све године дубоких криза). Тада су формиране мањинске владе које нису дуго трајале и морали су бити нови избори, у просеку за шест месеци. Није било коалиција. Тако је могло бити и овога пута. Конзервативци су као победници могли да формирају мањинску владу и онда, вероватно на јесен, на нове изборе. Могла је бити формирана и такозвана “коалиција губитника”, од Лабуриста и Либерал-демократа, али те партије заједно нису могле имати надполовичну већину. Десила се најмање очекивана коалиција – Конзервативаца и Либерал-демократа. Либерал-демократе су мала партија за коју се, углавном, веровало да је “пета колона” Лабуриста.

Али, коалиција се десила и то управо захваљујући пост-политичком времену и “култу личности” партијских лидера. Оно што договоре партијски лидери то ће и бити, без обзира шта ко у њиховим партијама мисли о томе. Тако је, на пример, лидер Либерал-демократа Ник Клег постао заменик премијера са, изгледа, великим овлашћењима. И то упркос чињеници да је он, као лидер своје партије, на овим изборима изгубио, јер његова партија има пет посланика мање него на претходним изборима. Уз то, функција заменика премијера не постоји у британској политичкој култури, била је само два пута и то због одређених околности конкретних личности, али генерално не постоји. По правилу, други човек британске владе је министар финансија или, како се то у Британији зове, канцелар.

И све се то десило на брзину. О томе није било расправе унутар партија. Тако су одлучили лидери. Пост-политичко време.

То је, у основи, отежавајућа околност за нову британску владу и за једно демократско друштво. Додуше, то је, заоставштина Тонија Блера који је инсталирао такву праксу у британском политичком животу. Али, Британци су на изборима овога пута гласали против Блера, Брауна и Нових Лабуриста, јер више не желе такву политичку праксу. То намеће и основно питање: да ли ће традиционална владајућа класа успети да извуче Британију из кризе, а да истовремено обнови и сачува њене демократске институције.

На изборима је Британија, у ствари, добила такозвани "висећи парламент". На фотографији: Зграда Парламента у Лондону

Председник ДСС-а Војислав Коштуница каже за Пресс да „трећи политички пут”, који је као правац своје странке најавио пре два дана, заправо представља повратак програма, начела и морала у српску политику Read the rest of this entry »

Срећом, следећи егзодус Срба с Косова неће бити масован. На слици: "Евакуисани", Марк Шагал, 1914. године.

10. Након последњег рата пропустили смо историјску прилику за помирење. Ипак, биће још прилика…

9. Слабо зарађујемо, али вредимо онолико колико страни плаћеници примају да раде против нас.

8. Можеш да пишеш шта год ти је воља, али тешко теби ако те погрешно схвате.

7. Ко задржи право на реплику – најслађе се смеје.

6. Упућен нам је ултиматум да прихватимо компромисни предлог.

5. Не познајемо добро своју историју јер памтимо само лепе ствари.

4. Зар треба да одредимо стратешки коридор, па да сви радници легну на њега?

3. Ако закон штити слабијег, ко то штити ову власт?

2. Да ли ће ЕУ умети да пева као што су сужњи певали о њој.

1. Срећом, следећи егзодус Срба с Косова не може бити масован.

Јован Б. Душанић: Уместо да слушамо и чинимо оно што нам говоре моћни и богати (и како пише у светској - пре свега, англосаксонској - литератури), боље би било да покушамо да радимо оно што и они. То није лако остварити у малим државама, али није и неизводљиво.

Економска политика у Србији после 2000. године води се на бази Вашингтонског договора (разрађеног од стране ММФ-а, Светске банке, Министарства финансија САД и УСАИД-а, крајем 80-их година ХХ века), а која се, у последњој деценији ХХ века, показала изузетно неуспешним у свим државама где је примењивана.

Вашингтонски договор конципиран је и спроводи се у интересу светске олигархије и крупног капитала, који имају огромну финансијску моћ, те и могућност да у сиромашним земљама обликује политички и медијски простор и усмеравају економску политику према својим интересима, те истовремено онемогуће било какву озбиљну критику. У том циљу наметнуте су неолибералне мантре (магичне формуле које се проглашавају економским аксиомима) које нико не сме да доведе у питање. У претходном тексту сам писао о једној од њих, а овде ћемо нешто рећи о другој мантри – независности централне банке (ЦБ).

У ингеренцији ЦБ налази се монетарна политика која представља један од најважнијих сегмената укупне економске политике, а између свих сегмената економске политике требало би да постоји висок степен конзистентности и координираности. У светлу нашег разматрања, то се посебно односи на монетарну и фискалну (која је у ингеренцији владе, односно министарства финансија) политику. До каквих последица доводи недовољна коордиација ове две политике лепо се види сада (криза у Грчкој) чак и на примеру развијених држава евро зоне, где је монетарна политика пренета на Европску централну банку, а фискална политика остала у рукама земаља – чланица евро зоне.

Проблем је још већи у мањим и економски недовољно развијеним државама где је дефинитивно и беспоговорно прихваћен принцип потпуне независности ЦБ у монетарној сфери и искључење било каквог утицаја владе (пре свега министарства финансија) на њен рад. Сматра се да ЦБ треба да оствари свој основни циљ – борба са инфлацијом, односно обезбеђење стабилности цена – не размишљајући много о томе да ли је превисока цена која ће за то бити плаћена.

Тако је и у нашој земљи Законом о Народној банци Србије (НБС) прописано (члан 2): „НБС је самостална и независна”, те да „у обављању својих функција неће примати нити тражити упутства од државних органа и других лица.” У члану 3 Закона пише: „Основни циљ НБС јесте постизање и одржавање стабилности цена.” На ове чланове Закона се често позива гувернер у оставци, и са правом тврди да он реализује политику НБС строго у законским оквирима. Формално гледано он је потпуно у праву. Суштински таква политика НБС (где се годинама у циљу „постизање и одржавање стабилности цена” води политика прецењеног курса динара и високих каматних стопа) има катастрофалне последице по српску привреду и њене грађане.

Под мантром независности ЦБ искључује се утицај владе, пре свега министарства финансија, на њен рад и тешко је остварити неопходну координацију између монетарне и фискалне политике.

Истина, циник би рекао да координација ипак постоји, те да је спроводи ММФ у интересу светске олигархије и крупног капитала, а на штету српске привреде и њених грађана.

Под мантром независности ЦБ искључује се утицај владе, пре свега министарства финансија, на њен рад и тешко је остварити неопходну координацију између монетарне и фискалне политике. Истина, циник би рекао да координација ипак постоји, те да је спроводи ММФ у интересу светске олигархије и крупног капитала, а на штету српске привреде и њених грађана.

НБС као „самостална и независна институција у обављању својих функција неће примати нити тражити упутства од државних органа” али ће ревносно следити „препоруке” ММФ и водиће политику прецењеног курса динара (која олакшава борбу са инфлацијом), поготово што је таква политика једноставна и, од руководства НБС, не захтева неку посебну стручност. Довољно је имати високе девизне резерве којима се може бранити курс динара. ММФ је ту да „координира” владу која ће да обезбеди потребне девизне приливе од нових приватизација (сада су на ред дошла предузећа енергетике и телекомуникације) и додатних задуживања у иностранству. Према „координатору” ММФ-у, НБС не треба да брине што политика прецењеног курса динара доводи до уништавања домаће привреде и велике незапослености, јер је то у ингеренцији других. Битно је да НБС великим девизним резервама (које под изузетно ниским каматама пласира у најбогатије држава) може да брани нереални курс динара.

У исто време, у разореној српској привреди из редовних јавних прихода (пореза, царина и слично) може да се покрије све мањи и мањи део редовних јавних расхода (здравство, наука, образовање, култура и слично), па „координатор” ММФ „саветује” Министарству финансија да се буџетска „рупа” попуни приходима од приватизације и задуживањима у иностранству, те „кресањем” јавних расхода (реално смањење плата и пензија и смањења социјалних права – трудница и породиља, незапослених, инвалида итд). О томе колико оваква „координација” ММФ-а кошта српску привреду и њене грађане писао сам у тексту посвећеном политици девизних резерви НБС.

И овде, амерички принцип do what we say, not what we do – ради то што ми говоримо, а не то што ми радимо – спроводи се са невероватном упорношћу и лицемерјем.
Изненађује како је много земаља које то прихвата, те у њима велики број оних који то ревносно спроводе и са одушевљењем пропагира.

Где је решење ? Уместо да слушамо и чинимо оно што нам говоре моћни и богати (и како пише у светској – пре свега, англосаксонској – литератури), боље би било да покушамо да радимо оно што и они. То није лако остварити у малим државама, али није и неизводљиво. Пример Словеније то најбоље потврђује – видети поднслов “Добронамерни савети”.

Због тога би било добро погледати како је питање независности ЦБ регулисано у САД и Великој Британији – бастионима неолиберализма. У обе ове земље избор руководећих органа ЦБ врши се именовањем од стране извршне власти или на њихов предлог. Место гувернера у свим озбиљним државама заузима неко од неоспорно најквалификованијих и најуспешнијих економиста у земљи, са огромним радним и животним искуством и беспрекорном људском репутацијом.

У Великој Британији ЦБ се налази под контролом Министарства финансија и у области монетарне политике има само консултативну функцију, а извршна власт има законско право да даје инструкције ЦБ у вези вођења монетарне политике. У САД извршна власт нема законско право да ЦБ директно даје инструкције, али обавезује централну банку да подржава економску политику извршне власти и монетарну политику координира са генералном економском политиком.

Тако се и овде, амерички принцип do what we say, not what we do – ради то што ми говоримо, а не то што ми радимо – спроводи се са невероватном упорношћу и лицемерјем. Изненађује како је много земаља које то прихвата, те у њима велики број оних који то ревносно спроводе (политичка и економска елита на власти) и са одушевљењем пропагира (академска, медијска елита и многобројне невладине организације).

Народна банка Србије. Фото: Википедиа.

БЛАГОВРЕМЕНА УПОЗОРЕЊА

Непосредно после „српске октобарске револуције” наступио је тријумфализам ДОС-а када на јавној сцени није било места било каквим дисонантним тоновима који би могли да поремете општу слављеничку атмосферу. Ипак успео сам да убедим уредника дневног листа Данас да објави моје текстове (“Рецепт за колонијалне земље”, 30.10.2000, те “Да ли су нам потребне радикалне економске реформе?”, 8.11.2000) критички интониране према економском програму ДОС-а – „Програм радикалних економских реформи у СРЈ” – који су урадили економсти Г 17, на бази Вашингтонског договора. Уредник ми је рекао да моје текстове објављује пошто зна да сам на првим вишестраначким изборима у Србији 1990. године био (као нестраначка личност) кандидат за републичке парламентарне изборе на листи Демократске странке, али да и даље сматра претеривањем моју тврдњу да ћемо се (уколико се буде реализовао економски програм који предлаже Г 17) кроз десет година питати „да ли је за Србију била погубнија последња деценија XX или прва деценија XXI века”.

За време посете Београду, нобеловац Џозеф Стиглиц упозорио је српске власти. Постоји бројни случајеви који показују да савети ММФ-а нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супроставити „шок терапеутима” и „монетарним фундаменталистима” из ММФ-а бранећи властите интересе. Јер улог у транзицији је много већи од економије; у питању је развој целокупног друштва.

Анализирајући искуства других земаља у транзицији, те знајући ко ће заузети кључне економске ресоре у Србији било ми је јасно да ће и у Србији бити вођена политика прецењеног курса домаће валуте. Управо најављеној, од стране економиста Г 17, политици курса динара био је посвећен мој први текст објављен само неколико дана после „српске октобарске револуције”, а његов наслов – “Рецепт за колонијалне земље” – речито говори сам за себе.

За време посете Београду, нобеловац Џозеф Стиглиц упозорио је српске власти (Економист магазин, 12.03.2001): Постоји бројни случајеви који показују да савети ММФ-а нису у складу са интересима земље којој су упућени. Зато се морате дипломатски супроставити „шок терапеутима” и „монетарним фундаменталистима” из ММФ-а бранећи властите интересе. Јер улог у транзицији је много већи од економије; у питању је развој целокупног друштва.

ДОБРОНАМЕРНИ САВЕТИ

Проф. др Јоже Менцигер:

“Поручио бих својим колегама у Југославији да се много не ослањају на савете светских економиста…
За економски најзначајнију сматрам нашу одлуку, коју смо донели на самом почетку, да курс толара буде пливајући насупрот предлогу са Запада да буде фиксни.
Од самог почетка Централна банка Словеније чинила је све да заштити домаћу производњу.
Радила је супротно од онога што се обично очекује: мање је бринула о инфлацији, а више о томе да не дође до апресијације толара.”

На опаску новинара (Политика, 14.10.2002) да су словеначки економисти «отерали» Џефри Сакса, проф. др Јанез Прашникар је одговорио: «Нисмо га баш отерали. Он је увек радо виђен гост. Али словеначки економисти су јасно рекли да имају своје становиште које је другачије од његовог. Он је дошао у Словенију као што је ишао и у разна друга подручја. Одржао је говор у Словеначком парламенту, а ми смо после отворено у јавности рекли да није добар такав транзициони пут. Јавност је прихватила наш став. Сакс је имао став који је могао да спроводи у Монголији, али не и у Словенији.»

Проф. др Јоже Менцигер (Данас, 12.10.2000): Поручио бих својим колегама у Југославији да се много не ослањају на савете светских економиста… За економски најзначајнију сматрам нашу одлуку, коју смо донели на самом почетку, да курс толара буде пливајући насупрот предлогу са Запада да буде фиксни. Од самог почетка Централна банка Словеније чинила је све да заштити домаћу производњу. Радила је супротно од онога што се обично очекује: мање је бринула о инфлацији, а више о томе да не дође до апресијације толара.

Проф. др Иван Рибникар (Политика, 30.09.2002): Ја сам све време, у протеклих десет година, у централној банци Словеније утицао на монетарну политику (као члан Савета), али увек смо водили рачуна да не уништимо домаћу индустрију која извози. Mислим да држање чврстог курса није добро. То може допринети мањој инфлацији, али инфлација није највеће зло. Веће је ако имате 20 и више одсто незапослених. Најважнија ствар у транзицији је да се не дозволи да пропадне ниједно предузеће чији се проблеми могу решити… Словенија је спашавала све што се спасти могло. Спровели смо санацију банака. Делом су предузећа опстала преко банака, а делом добијали средства директно (од државе). Ако пустите да пропадне све што мислите да не вреди, онда ће мало шта остати.

Аутор је редовни професор универзитета

Магазин  “Печат”, бр. 114, 13. 5. 2010.

Ото Фон Бизмарк - Није рекао свом народу: "Излаз из кризе и невоља је у току, али народ то не може да осети!"

Много тога у савременој Србији је занимљиво поредити са тзв. нашим окружењем. А тек личности и функције! Узмимо, на пример, Премијера Републике Србије. Чудесно занимљив примерак за политичку историју, не само земље Србијице, него и шире.

„Премијери (који се понекад, као у Немачкој, називају канцеларима, у Холандији министрима председницима, или имају локалну титулу као ирски тишек) јесу челници владе чија моћ произилази из вођства у већинској партији или коалиције партија у скупштини”, пише у релевантној студији политике. У парламентарним системима, какав је наш, „пошто извршна власт потиче из скупштине и тесно је повезана са партијском политиком, потребан је посебан шеф државе, у виду уставног монарха или председника који нема извршну власт, да обавља церемонијалне дужности и делује као центар патриотске оданости”. Премијери, ослобођени тих обавеза, могу се онда дати на егзекутивни посао „до краја”, па данас „многи коментатори тврде да је, у ствари, пораст моћи претворио премијере у квазипредседнике”. (Овде се мисли на председнике из председничког система какви су Медведев или Обама.) Међутим, у теорији политике, где се све сагледава у ширем контексту, остаје записано да „пошто је посао премијера само уопштено описан у уставу, није претерано рећи да о томе шта ће да учини с положајем одлучује онај који га заузима, односно да начин обављања функције зависи од његових или њених способности”. (цитати су из књиге Ендруа Хејвуда „Политика”, Клио, Београд, 2004.)

Премијери су били и Бизмарк, Черчил, Никола Пашић, Милан Стојадиновић, Индира Ганди, Вили Брант, Маргарет Тачер, Анте Марковић, Хелмут Кол, Тони Блер, те Ангела Меркел или Силвио Берлускони данас. И многи други. Овај списак „светлих примера” подсећа да „уставни монарх” није орах који прави сенку у којој премијер, по правилу, вене и копни. Актуелни прајм министар наше земље је, у односу на историјску перспективу, „црна овца”, рекли би злобници. Односно, оригинална појава, могли би заузети став поштоваоци оваквог приступа управљања земљом, ако се однекуд појаве и одлуче да јавно бране овај оригиналан модел.

Не знам да ли су се Бизмарк и Черчил, кад су засели у фотељу из које се надгледа све што се збива у њиховој држави, хвалисали како као мали никад нису носили кратке панталоне и како нису волели да као Твенови јунаци залазе по блатњавим тајним скровиштима и врбацима крај реке, али „нама је наша борба за демократију дала” Премијера који је пронашао и јавно легитимисао нови аксиом за однос према поданицима садржан у круцијалном проналаску: “Излаз из кризе и невоља је у току, али народ то не може да осети!”

Чему успех у демократском владању ако народ не осећа доброту и прогрес; шта је мера успеха у демократији, ако не добробит оних који су успоставили „друштвени уговор” с владајућом елитом, која себе увек дефинише као „сервис народа.

Наравно, читалац сад очекује разне тзв. логичке примедбе: чему успех у демократском владању ако народ не осећа доброту и прогрес; шта је мера успеха у демократији, ако не добробит оних који су успоставили „друштвени уговор” с владајућом елитом, која себе, опет, да не би било забуне (бар теоријске), увек дефинише као „сервис народа”. Дакле, (бар теоријски) прво да буде добро народу, а онда да се и они опашу добрима и заките ловорикама; па, и оне историјске недоумице: зар, „црвена неман” није рушена крајем прошлог века и миленијума управо због те безосећајности за људске дневне животне потребе. Наравно да је ту било историјских достигнућа и успеха (летови у свемир, врхунска достигнућа војне технологије, индустријализација плус електрификација, научна достигнућа, врхунски спортски резултати,итд), али у „радним људима и грађанима” је превагнуо принцип демоса – који од свих античких мудрости понајвише држи до оне: Hic Rhodus, hic salta! (А, то ти је народ, рећи ће вам у поверењу сваки образовани бирократа, али пошто „раја” гласа уздржаће се да „ноторну истину” избаци „на друм”.)

Вероватно се и наш премијер понекад пита шта ћемо ми уопште наћи у тој Европи кад тамо стигнемо, ако се ово овако настави.

Наравно да је упућивање тих примедби из „старе парадигме” Мирку Цветковић залудан посао. Ако само погледате мир с којим М. Цветковић излаже своје закључке, јасно вам је да се те „баналности” о њега обијају као таласи о хладну усамљену стену, који, колико год да бесне, пропињу се и скачу, доскочити не могу. Сетиће се читалац његовог недавног наступа у Загребу. Као (формално) овлашћена особа, г. Цветковић је премијерки Хрватске широкогрудо понудио да повуче тужбу пред Међународним судом, која се тиче „штете” коју је претрпела држава Србија а и Срби који не живе у матичној држави, у замену за ону у ратном жару поднесену тужбу државе Хрватске за претрпљени „геноцид” од Срба. Танте-за-кукурику! Шах-мат!

Да, тако би то било да је наш премијер имао достојног саговорника “с другу страну”. Али, “с другу страну” је седела Јадранка Косор која се још увек, “ко пијан плота”, држи застарелих правила понашања и потпуно неиновативних аргумената. И сви су могли да виде како она нашег Премијера гледа као пијачног продавца коме истиче време закупа тезге, па нуди робу по принципу „дај шта даш”. Кренула је да му обара цену. Прво је рекла да такву одлуку код њих доноси Влада, што је, признаћете, и логично пошто Хрватска нема таквог премијера какав је М. Цветковић. Онда му је изнела познати став државе Хрватске према српском учешћу у ратовима деведесетих: Бог прашта, Хрвати никад! Јер, Милошевић је „балкански касапин”, па је све што се припише његовој држави неспорно. А њих, Хрвате, који су пред уласком у Европску Унију, то обавезује да се држе „европских вредности” те да праштају не могу, и да то- да они повуку тужбу – није исто што и кад Срби повуку тужбу. Тако старомодан начин одбране сопствене позиције. Као у Бизмарково и Черчилово доба! Ма, дајте људи, погледајте наш пример. Ми ћемо признати и оно што нисмо урадили само да неко види колико смо „напредовали на европском путу”. Као да је важно, тужба тамо-овамо, геноцидчић мање-више, декларација у Скупштини Србије или у Истамбулу. Ситнице, признаћете.

Ми ћемо признати и оно што нисмо урадили само да неко види колико смо „напредовали на европском путу”.

Ма, народ ће мало да кука, али ће брзо схватити да Премијер зна шта ради. А то је најважније.

И стварно се очекивало, пошто је у току био и састанак Европске банке у Загребу, да ће М. Цветковић заменити тужбу за какав пристојан кредитчић или  да он повуче тужбу за џабе. Што да не! Али, шта би Јадранка Косор на то урадила? М. Цветковић себи због те непознанице, ипак, није могао да допусти такву екстраваганцију. Закукала би и затуцана опозиција у Србији, а ко зна да ли би то и у Европи баш схватили. Ма, сад већ има и у „породици цивилизованих народа” изрода. Вероватно се и наш Премијер понекад пита: шта ћемо ми уопште наћи у тој Европи кад тамо стигнемо, ако се ово овако настави.

То су ти проблеми човека који је, можда, испред свог времена, а у сваком случају изван свог времена. Ево, ових дана је морао да нам објашњава како је пронашао да код нас функционише двовалутни систем – поред нашег динара ту је и евро. А ми то нисмо могли да приметимо. Сад нам је лакше, једино што опет народу неће бити боље. Али то и није циљ. Премијер је у обавези да страним банкама обезбеди фер услове за бизнис, јер оне ће да оду ако ствар крене на лоше, а народ – он ће увек бити ту. Заиста би било глупо и контрапродуктивно да се Премијер у тој ситуацији бори за народ. Једва су Млађа и Божа “подавили” оне наше старе “комуњарске” банке које су ненормално давале динарске кредите без девизне клаузуле, и толико се намучили да од „поштанских штедионице” створе прави европски систем за усисавање капитала. Ма, народ ће мало да кука, али ће брзо схватити да Премијер зна шта ради. А то је најважније.

Све у свему, фини један човек, изгледа поверљив као књиговођа у америчким филмовима, и никог из околине не мобилише на озбиљност, као што људи који не умеју да причају вицеве не могу да насмеју никог до себе.

Демократија су обећања и расправа.

Док народ не схвати шта је за њега боље.

Зато се никако не сме дозволити да ову изузетну улогу које нема у уџбеницима о политици, такорећи цивилизацијску мисију нашег Премијера, заустави неразумевање. Јесте, кад би неко рационално биће са Марса или Нептуна посматрало како функционише организација земље Србије и поредило то с организацијама других земаља из околине, или с друге полулопте, уочило би да је то другачије. Не би „неутрални посматрач” никако успео да примети да је М. Цветковић на челу ове државе. Приметио би како се та сребрнокоса глава мува по згради из које се управља земљом, како је има на ТВ-екранима, како се речи које из ње излазе слушају по принципу „на једно (уво) уђе, на друго изађе”; посилни Млађана Динкића није јер не иде свуда с њим, а изгледа као да је надређен потпредседнику Кркобабићу, те да га Снежана Маловић трпи, иако баш није уверена да би морала да га слуша с пажњом коју показује. А Драгутиновићка нема времена за њега. Све у свему, фини један човек, изгледа поверљив као књиговођа у америчким филмовима, и никог из околине не мобилише на озбиљност, као што људи који не умеју да причају вицеве не могу да насмеју никог до себе. Али, сви ми знамо да би ти „посматрачи” из свемира били у великој заблуди, јер М. Цветковић је више од оног што може да се види. Парадигма, што би рекли филозофи. Нова парадигма, изнад свог опскурног времена. Свима нам остаје да се надамо да ће то некад неко и схватити. Без обзира да ли ће народу бити боље већ од јуна, што нам поручује министар за науку и имагинарне интеграције, 2011., што „зна” вођа освешћених региона Млађан Динкић, 2013. као што тврди наш Председник, наш „центар патриотске оданости”(Хејвуд) или много, много касније што мисле „песимисти” који за себе тврде да су реалисти. Демократија су обећања и расправа.

Док народ не схвати шта је за њега боље.

Поштовани пријатељи,   Фонд Слободан Јовановић има част да вас позове на своју трибину “Београд -Бањалука виа Истамбул: српска политика и поход неоотоманизма на Балкан” на којој ће говорити Огњен Тадић, председнички кандидат уједињене опозиције Републике Српске. Трибина ће се одржати у задужбини Илије М. Коларца, у Малој сали, Београд, у четвртак 27. маја 2010. године у 19.30 часова.

Да ли је Истамбулска декларација добра за Републику Српску и да ли помаже односима Београд – Бањалука? Какав је утицај Турске у Босни и Херцеговини? Какве су последице Декларације о Сребреници? Да ли ће Република Српска расписати референдум о уласку у НАТО?

На ова и друга питања ће одговарати Огњен Тадић, потпредседник Српске демократске странке (СДС) и председнички кандидат уједињене опозиције „Заједно за Српску”, коју чине СДС, Партија демократског прогреса (ПДП) Младена Иванића и Српска радикална странка Републике Српске (СРС РС).

Професор Светозар Стојановић је сматрао да живи философски разговори имају своју посебну логику и специфичну вредност и да су зато важна сведочанства и записи о њима. Руковођен овом идејом у лето 1998. године у Институту за филозофију и друштвену теорију, чији је директор тада био проф. др Светозар Стојановић, направио сам запис о разговору у којем је професор Стојановић разматрао темељна питања савременог света. Објављивањем дела овог разговора желим још једном да изразим захвалност и поштовање према овом великом српском философу и племенитом човеку. Read the rest of this entry »

Руска историчарка Елена Гускова деценијама се бави српским и балканским темама. Директор је Центра за изучавање савремене балканске кризе у оквиру Института за славистику Руске академије наука. Члан је и Српске академије наука и сенатор Републике Српске. Објавила је десетине књиге о распаду Југославије, у којима документовано свједочи о улози страног (пресудног) и домаћих (помоћних) фактора у том процесу. Read the rest of this entry »

Једноставно речено, НАТО не користи човечанству, па не може ни Србији

Јово Бакић: „`Натовски` политичари су више подсећали на ЈНА и њен политички кадар с краја осамдесетих: свуда непотребна тајновитост, забране, стварање мистерија које треба да прикрију трулеж."

Пре неки дан долепотписани се вратио из посете седишту НАТО-а у Бриселу. Био је позван као припадник српске академске заједнице, а боравио је тамо у својству члана делегације Републике Србије. Отишао је као противник приступања овом савезу, али отворен за аргументе које ће тамо чути, а вратио се још убеђенији у оно што је већ мислио.

Једноставно речено, НАТО не користи човечанству, па не може ни Србији. Ова организација требало је да одумре са завршетком „хладног рата”. На несрећу, то се није десило, па НАТО игра улогу светског жандарма у империјалном интересу олигархије коју предводи САД.

У дводневној посети политичком и војном средишту Северноатлантског савеза чланови делегације имали су прилику да у хладним и тмурним данима и у сивим зградама које подсећају на соцреалистичка здања чују излагања политичара и војника. Први су били дословце катастрофални; рецитовали су песмицу набифлану напамет и брукали се одговорима на питања која су им била постављена: од БиХ преко Космета до Авганистана; од муџахедина преко ОВК до Бин Ладена. Невешто су прали руке од скорене крви. Циници би рекли да се могу са србијанским политичарима мерити, па је утолико и Србији место у НАТО-у. Шалу на страну, „натовски” политичари су више подсећали на ЈНА и њен политички кадар с краја осамдесетих: свуда непотребна тајновитост, забране, стварање мистерија које треба да прикрију трулеж. Војници, грчки и чешки потпуковник, вероватно циљано бирани из нама пријатељских држава, били су знатно искренији, интелигентнији, симпатичнији, али недовољно да исправе лош утисак понет из политичког средишта.

Данас су припадници НАТО-а заузети и забринути због Авганистана, док за Космет веле да је безбедносно успешно окончана прича.
Чињеница да су Албанија, Космет и Црна Гора управо канали којима тече промет дроге и трговина људима према западној Европи очито их не брине превише.

Данас су припадници НАТО-а заузети и забринути због Авганистана, док за Космет веле да је безбедносно успешно окончана прича. Чињеница да су Албанија, Космет и Црна Гора управо канали којима тече промет дроге и трговина људима према западној Европи очито их не брине превише. У Авганистану, међутим, гину њихови војници. Замољен да не износи податак о броју погинулих војника НАТО у овој несрећној земљи, потписник овог чланка ће само рећи да је свака следећа година доводила до знатног пораста броја погинулих у односу на претходну. Тако, убедљиво највише погинулих војника НАТО-а од почетка авганистанске трагедије било је у прошлој 2009. години. Извесно је да ће злосрећна одлука Барака Обаме да тамо пошаље додатне трупе, тренутно их је 105.000, обезбедити талибанима још додатних мета. Биће још више рањених и мртвих.

Пуно је тамо Американаца, али има и других, па и из земаља које нису у НАТО-у. Све земље морају саме да финансирају боравак својих људи у мисијама НАТО-а у свету. НАТО је, како се чуло, готово банкротирао и без новца из ЕУ не би могао опстати. Такође, војна мисија ЕУ при НАТО-у има увид у све што НАТО планира. Ове две чињенице недвосмислено казују да сиромашној Србији чланство у НАТО не може бити у интересу, док чланство у ЕУ заправо спада у њене животне интересе.

НАТО је, како се чуло, готово банкротирао и без новца из ЕУ не би могао опстати.
Такође, војна мисија ЕУ при НАТО-у има увид у све што НАТО планира.
Ове две чињенице недвосмислено казују да сиромашној Србији чланство у НАТО не може бити у интересу…

Једини аргумент који се могао чути у корист чланства неке мале земље уопште и Србије посебно у НАТО јесте да се њен глас може чути само на тај начин, те да она може бити у току са плановима велике силе само ако је укључена у ову организацију. Сем тога, благодарећи праву вета сваке чланице на било коју одлуку, чланица НАТО-а може спречити оно што је против њених интереса. Но, како се чуло, расправља се озбиљно о укидању права вета, па би оно могло бити упитно већ у времену могућег приступања Србије овој организацији. Такође, ваља се сетити да је, чак, и званична Грчка, иако су Грци били изразито против бомбардовања Србије, гласала за напад на њу. Очито убеђивачка моћ САД била је у том, као и у скоро сваком другом случају, неодољива.

Ако је, пак, Србија у чланству ЕУ, онда јој је чланство у НАТО сувишно, јер већ постоји место где ће се глас Србије чути, па иако, руку на срце, не баш нарочито гласно. Ту ће се Србија већ обавестити и о плановима НАТО-а, јер 21 држава јесте истовремено у ЕУ и у НАТО. Неће бити неопходно трошити огромна средства за војску, што стандарди НАТО-а захтевају, већ ће се преко потребни новац преусмерити за многе друштвене потребе које остају данас незадовољене, иако би њихово испуњавање могло довести и до замајца друштвеног развоја – од образовања и здравства до науке и технологије. Питање безбедности Србије неће бити акутно, ако је чланство у ЕУ штити, баш као што није ни Финској која се граничи са Русијом, али није у НАТО, или Ирској, Шведској, Аустрији, Малти, а у мањој мери и Кипру, који је у ЕУ ушао са проблемом који има са чланицом НАТО-а, Турском. Разуме се, ствари стоје другачије ако се не би ушло у ЕУ, јер тада би Србија била изолована и изложена различитим безбедносним ризицима.

Аутор је доцент на Филозофском факултету у Београду

Политика, 18. 5. 2010.