Слободан Рељић: "Проблем са нашим поимањем Турака је што смо ми њих, кроз јунаштва Краљевића Марка а и наше прозападњачко тумачење историје, „послали на сметлиште историје". И читав век живимо с тим."

То са нама и Турцима увек је „више од политике”. Турци су  део нашег колективног памћења. Само Немци и Руси имају неке шансе да учествују у “прерасподели пустара” наше подсвести с Турцима.

А и Турци. Кад одете у Турску, и кад чујете како изговарају реч „Србистан”, осећате да они нас замишљају, тамо негде на неком каквом-таквом Западу и некако већим и важнијим него што јесмо. А опет, разумемо шта значи „јок” и „јазук”.

Проблем са нашим поимањем Турака је што смо ми њих, кроз јунаштва Краљевића Марка а и наше прозападњачко тумачење историје, „послали на сметлиште историје”. И читав век живимо с тим.

Кад су се Турци појавили у ратовима при распаду бивше СФРЈ ( увек с ону страну фронта! ) опхрвани реалним притисцима са Западне стране (а од које смо ми као сирочићи увек очекивали „разумевање” и да нас макар некад помилују по глави), ми Турцима нисмо придавали никакав значај. У сваком случају, мање смо „ценили” њихов ратни допринос и од оног који смо приписивали шеицима из Саудијске Арабије.

Тек кад је до нас стигло шта је Ахмет Давутоглу говорио на научном скупу у Сарајеву, неки у Србији су постали свесни шта се дешава.

Кад су нам они помирили, „на смрт” позавађене, наше министре из Рашке области, ми смо то оћутали. Односно, наша властодржачка екипа им је била „захвална до гроба”! Па, то не би могао ни Барак Обама.

Кад су нам “дојездили” први људи нове Турске и онако људски саопштили да ће они у новопазарском санџаку да граде друмове и улажу у „новопазарску привреду”, у Београду је то примљено као  добродошло страно улагање. Код нас кад се каже „страно улагање” или не-дао-бог „гринфилд инвестиција”, ми се само прекрстимо и верујемо „да је коначно и нас Бог погледао”.

У исти кош смо стрпали и најаву да ће се у Мркоњићеву мобу на Коридору 10 (нашем новом светилишту и јединој нади) укључити и Турци и подићи близу српске престонице исламски културни центар. Јашта. Ми ћемо и унезвереној Европи, која се плаши минарета и бурки, да покажемо шта је мултикултурализам. А она ће то знати да цени.

Тек кад је до нас стигло шта је Ахмет Давутоглу, учен човек а сада на месту министра иностраних послова, говорио на неком научном скупу у Сарајеву, неки у Србији су постали свесни шта се дешава. Заживела је ружна, полујасна, али претећа реч „неоотоманизам”. Прво отрежњење.

Био нам је ту и председник Турске и лепо нам рекао, да они најбоље знају како пут до Европске Уније зна бити дуг и неизвестан. Они, „оно” (кандидат за члана) за шта се ми тако грчевито боримо имају од 1964. године. Па им је Ангела Меркел пре неку недељу „у Стамболу на Босфору”, ипак, рекла да „никад неће бити примљени у Унију”.

Занимљиво је да ми нашем, до ироније еклектичном, сабирању „стубова спољне политике”  нисмо званично додали и „пети стуб”, турски. Додуше јесте покушано да се у Народној скупштини турском председнику да исти третман као и Медведеву, али су реакционарне и опозиционе снаге то спречиле. Међутим, убрзо се показало да је то само једна изгубљена битка.

Наш Председник је после одлетео у Цариград да се тамо нађе са Харисом Силајџићем и да уз помоћ председника Гула донесу Истамбулску деклерацију. Типичан оријентални документ, у коме ништа „јако” не пише, а из њега произилазе прилично јасне „смернице”. Коначно смо после тога схватили да Турска „води политику” на Балкану. Кад се Силајџићу покварио мотор на авиону, па није могао да дође на заказано „пријатељовање” у Београд (тако некако је дефинисан тај састанак), многи су почели „схватати” да се нешто повелико „иза брда ваља”…

Заживела је ружна, полујасна, али претећа реч „неоотоманизам“. Прво отрежњење.

Још се не види јасно, али су односи Србије и Републике Српске почели да се компликују…

Упркос томе што и наш Председник и Премијер Српске свим срцем навијају за „Партизан” и диве се стратешким вештинама Дулета Вујошевића.

Увод  Слободана Рељића на трибини Фонда Слободан Јовановић на којој је гостовао Огњен Тадић.

"Био нам је ту и председник Турске и лепо нам рекао, да они најбоље знају како пут до Европске Уније зна бити дуг и неизвестан." На Дрини Ћуприја