Горан В. Ђорђевић: "С потпуном извесношћу можемо рећи да сталног пратиоца свих српских почетака, почетaка свих наших лутања, представљају процеси разноразних интеграција, увијени увек у изнова нове наднационалне форме, или политичке облике до крајности затроване космополитским визијама, који су у суштини представљали више непримерени модни тренд, него истинску и непатворену визију боље будућности."

Након протеклих сто година прошлог века, након протеклих десет година новог века, уз непрегледне жртве, промашаје и поразе тешко је не зауставити се на једноставном закључку.

На крају једног века, ми смо још увек на почетку.

Не на почетку новог века, већ на новом почетку, који овог пута изгледа управо као згариште претходних сто година, и зато се почетак новог века може означити као последњи српски почетак. А нови почетак је, као и нови век, прилика да изнова погледамо: где смо били протеклих сто година, шта смо радили и са каквим стремљењима улазимо у нови век? Ово питање не представља покушај да се укаже на поразе и губитке, на историјско искуство, јер је за српски народ за сваку лекцију из прошлости и сваку корист која произилази из историјског искуства одвећ касно. Јер, уколико из досадашњих жртава, успона и падова нисмо ништа научили, тешко је и замислити какво треба да буде упечатљиво, речито или крваво неко ново искуство које би могло да, сведочећи о прошлости, укаже на правце у будућности.

С потпуном извесношћу можемо рећи да сталног пратиоца свих српских почетака, почетaка свих наших лутања (које су се касније завршавале националним катастрофама), представљају процеси разноразних интеграција, увијени увек у изнова нове наднационалне форме, или политичке облике до крајности затроване космополитским визијама, који су у суштини представљали више непримерени модни тренд, него истинску и непатворену визију боље будућности. Ни једном од тих трендова се нисмо одупрли и сваку смо битку изгубили. Од сваког несувислог интеграцијског експеримента смо правили мит, и из живе историје бежали у туђинске митове.

Након свих тих лутања није остало ништа од државне идеје. Ми данас живимо животом који се не може уклопити нити у један тренутак српске историје. Шта је данас државна идеје Србије? Да ли она проистиче из политичке одлуке наметнуте од стране спонзора последњих постизборних процеса, или је државна идеја Србије заснована на сагледавању искуства и конкретној визији српске државе у будућности, заснованој на константама историјске вертикале и вером у сопствени историјски континуитет.

По први пут у историји српског народа не постоји сагласност, нити суживот између живота нације и живота државе. По први пут у Србији је на делу потпуна диференцијација између политичког схватања државе и историјског схватања и кретања државе. Најпре смо државу потценили, затим злоупотребили, потом се разочарали у државу, одбацили је и на крају изгубили. Наравно, псеудо-политички дискурс је отишао и даље, тако да је државу, и идеју о држави, довео до непрепознавања. Такво непрепознавање државе је поништило и потребу за државом самом, а будућност државе свело на будућност малограђана који своју срећу и свој једини спас виде усмеравајући поглед из свог регионалног забрана ка предприступним фондовима ЕУ, и животном стилу „путуј и купуј!”. У таквим условима тешко је успоставити везу са прегалаштвом очева, и доћи до прастарог закључка да и у животу појединца постоји и колективна судбина, да се те две категорије не искључују, већ се прожимају и углавном условљавају.

Ни једном од тих трендова се нисмо одупрли и сваку смо битку изгубили. Од сваког несувислог интеграцијског експеримента смо правили мит и из живе историје бежали у туђинске митове.

У таквим условима, уз такве празнине није могуће сачувати ни основе идентитета. Идентитет који свака генерација стиче управо кроз поистовећивање са појединцима унутар групе, суштином групе и наслеђем које група својим постојањем носи са собом. А одсуство идентитета се увек претвара у бекство од самог себе.

Шта су данас темељи српског државног развитка. Да ли су то традиције српских ослободилачких покрета 19 и 20 века, које смо сами одбацили вољним жртвовањем остатака суверенитета, и морално их докусурили декларацијама преживара сребреничких митова. Да ли нови темељ може да буде најновије разбијање државе које траје ево већ 20 година, с обзиром да је свако раније искуство утуљено. Искуствено, свакако да може.

Најпре смо државу потценили, затим злоупотребили, потом се разочарали у државу, одбацили је и на крају изгубили. На слици: Двадесетодинарка краља Милана.

Свако заједничко искуство, било да је реч о догађајима из 1915, 1941, 1945, 1991 или 1999. године, успони и падови, знање и незнање, не само да представљају основу за логичке закључке на којима се темеље идеје водиље геополитичке и дневно политичке природе, већ од свих појединаца праве културно историјску заједницу са израженим осећајем заједничке припадности и заједничке недељиве судбине.

У таквим приликама нема ни културног обрасца који би представљао један сублимат свеукупног националног живота. Обрасца из кога би се регрутовала друштвена и политичка елита. И то онај културни образац који поништава тезу „какав народ таква и елита”, а потврђује тезу „каква елита, такав народ”. Управо одсуство културног обрасца, одсуство државне визије чини јаснијим и оправдавајућим.

У свим српским интеграцијама, идеологијама краја историје, сукобима прошлости и будућности, изгубила се држава као идеја, и то не идеја о апстрактној творевини, или минималној држави, већ управо идеја о великој држави. Тако је и држава (и мала и велика) престала да постоји као реалан субјект.

Држава код Срба није преживела српски 20. век. Сами, и уз помоћ других успели смо да срушимо велики споменик нашег историјског трајања. На последњем почетку, остао је само постамент срушеног споменика. Али, и таква руина данас је драгоцена, зато што та руина представља једва видљив дисконтинуитет у стогодишњем континуитету грешака и заблуда.

Данас, креће борба за спас зрневља које је преостало. Борба за очување идеје, идеје о држави, без које нема ни државе саме. Свест о држави, свест о потреби државе, о неопходности и неминовности успостављања државе, доћи ће сама по себи када се будемо (по ко зна који пут, уз неко поновљено и увећано страдање) уверили да без државе нема ни слободе, ни сигурности. Тако ћемо одбацити наметнуте идеологије, и схватити да држава не само да не негира слободу, већ исту штити и због исте постоји, те да се на таквом темељу налази основ нашег идентитета, извор заједништва, извор сваке солидарности и ванвременог трајања.

Зато нема ни времена нити разлога за ново велико буђење у виду револуционарне помаме. Потребна је смерност и „учвршћивање у најбољем у нама” како је то писала Исидора Секулић. То је једини пут, пут као једини живот, и то као „живот у непредаху”, зато што без тог пута, не да не желимо да постојимо, већ зато што без таквог пута не можемо да постојимо.

Последњи српски почетак не смемо да пропустимо!