Синиша Љепојевић: "На овогодишњим мајским изборима, аристократе и виши слојеви су се после 46 година вратили у коридоре британске власти. И људи су гласали за њих."

Недавни парламентарни избори у Великој Британији (одржани 6. маја) су окончали тринаестогодишњу владавину Лабуриста, или, како су сами себе прогласили, Нових лабуриста. Победили су Конзервативци. То је било и очекивано. Као лидер Нових лабуриста, премијер је пуних 10 година био Тони Блер, а потом три године Гордон Браун. Њихова заоставштина је поприлична, мада углавном непријатна. Британија је под њиховом влашћу постала дубоко подељено друштво са поцепаним социјалним ткивом, са, у модерном времену, најдубљим социјалним разликама, са сломљеним политичким системом и најтежом економском кризом у модерној историји. Истовремено, Лабуристи су увели Британију у пет ратова, а један, онај у Авганистану, још траје.

Уз нову владу, избори су у Британији донели још неколико битних промена. Да ли ће те промене донети и другачију политику Британије, или ће бити само потврда оног старог искуства: да су “промене неопходне како би све остало исто”? У овом постизборном времену тешко је донети поузданији суд, јер стварну политику диктирају догађаји а не планови и жеље, али неке важне промене су већ постале реалност.

Време пре избора и сами избори донели су једну изузетно занимљиву промену, која би могла имати важније последице од “ломљења политичког система”. Да би се објаснила та промена, неопходно је подсетити на унутрашњу британску реалност. Британија је, наиме, упркос свим променама, још увек на известан начин класно друштво из времена 19. века. Још увек постоји аристократија и власници земље и добара и они други, који су се некада називали “common people”, а потом или средња или радничка класа. Већи део савремене политичке историје британске владе су чинили они из редова аристократије или вишег, богатог слоја друштва. Промене су, међутим, наступиле шездесетих година. Последњи председник владе који је био аристократа је конзервативац Алек Даглас-Хоме. Он је изгубио изборе 1964. године када је дошао на власт лабуриста Харолд Вилсон. Од те године са места британских премијера одлазе аристократе, а није их било ни на министарским местима, изузев кратког периода лорда Карингтона, који је у влади Маргарет Тачер био министар иностраних послова. Од 1964. па до ове године, ређале су се владе, смењивали Конзервативци и Лабуристи, али ни једног аристократе или богатог човека није било. Десила се револуција. Нико од њих, од Вилсона, Едварда Хита, Маргарет Тачер, Џона Мејџора, Тонија Блера и Гордона Брауна није имао “порекло”. Сви су били “common people”.

Уз аристократско порекло, лидери Конзервативаца и сада нове владе су, истовремено, и веома богати људи.

То је, у светлу унутрашње природе британског друштва, једна битна промена. После 46 година “револуционарног” експериментисања са “обичним људима” на високим положајима, британска политика, али и гласачи, се враћају старом искуству, враћају се традиционалној владајућој класи.

Ове године, на овогодишњим мајским изборима, аристократе и виши слојеви су се после 46 година вратили у коридоре британске власти. И људи су гласали за њих. Лидер Конзервативаца и британски премијер Дејвид Камерон ( рођен октобра 1966.) потиче из богате банкарске породице, шкотског порекла. Иако званично он сам није аристократа, Камерон има изузетно блиске рођачке везе са аристократским породицама и краљевском кућом. Његова мајка је аристократског порекла. Кроз те везе, садашњи британски премијер је у директној линији са некадашњим енглеским краљевима Вилијамом IV и Едвардом VII. Камеронова супруга Саманта ( рођена 1971.) је аристократкиња, из чувене породице Шефилд, која потиче од некадашњег краља Чарлса I.

Камерон се, у складу са својим пореклом, школовао у најбољим енглеским школама. Завршио је престижну Итон средњу школу ( 19-ти је британски премијер с дипломом те школе), а потом је дипломирао историју на Оксфорд универзитету и то као најбољи у својој генерацији.

Други човек Конзервативне партије и сада министар финансија, који је “десна рука” Камерона, Џорџ Озборн ( рођен 1971.) је из познате и старе аристократске породице.

Лабуристи су у Министарству финансија (Treasury) оставили поприличан неред, документација је несређена и још се не зна какво је стварно стање.
Извештаји су лажирани како би се стварно стање прикрило од јавности, а због избора.

Сумња се да би такозвани јавни дуг или минус британске државе, без дугова компанија и грађана, могао да буде најмање два трилиона фунти (две хиљаде милијарди фунти).

А британски бруто друштвени производ (БДП) је негде око 1,1 трилиона фунти.
Значи, владин дуг је далеко већи од британског БДП-а.

Тек када се то утврди, нова влада ће бити у прилици да донесе ваљан програм економског опоравка. То ће бити изузетно тежак посао, јер кључни проблем је слабост британске привреде.
У БДП-у британска индустрија, дакле онај део привреде који ствара нову вредност, је једва 10 одсто, а све друго су услуге, од финансијских до туристичких.
Са таквом привредном структуром је тешко бити ефикасан.

Уз аристократско порекло, лидери Конзервативаца и сада нове владе су, истовремено, и веома богати људи.

То је, у светлу унутрашње природе британског друштва, једна битна промена. После 46 година “револуционарног” експериментисања са “обичним људима” на високим положајима, британска политика, али и гласачи, се враћа старом искуству, враћа се традиционалној владајућој класи. Враћа се онима који су, као њени и власници њене земље, вековима владали Британијом, лично и природно највише заинтересовани за њену судбину.

Традиционална владајућа класа је, дакле, поново на власти у Британији, али сада су далеко већи изазови, мало када је Уједињено Краљевство било у тако тешкој ситуацији. Најтеже ће бити са економском ситуацијом. Лабуристи су у Министарству финансија (Treasury) оставили поприличан неред, документација је несређена и још се не зна какво је стварно стање. Извештаји су лажирани како би се стварно стање прикрило од јавности, а због избора. Нова влада је одмах формирала једно посебно тело које треба да “прочешља” све тајне и јавне документе, и у року од 50 дана утврди стварни финансијски биланс британске владе и државе. Сумња се да би такозвани јавни дуг или минус британске државе, без дугова компанија и грађана, могао да буде најмање два трилиона фунти (две хиљаде милијарди фунти). А британски бруто друштвени производ (БДП) је негде око 1,1 трилиона фунти. Значи, владин дуг је далеко већи од британског БДП-а. Тек када се то утврди, нова влада ће бити у прилици да донесе ваљан програм економског опоравка. То ће бити изузетно тежак посао, јер кључни проблем је слабост британске привреде. У БДП-у британска индустрија, дакле онај део привреде који ствара нову вредност, је једва 10 одсто, а све друго су услуге, од финансијских до туристичких. Са таквом привредном структуром је тешко бити ефикасан.

Ако се, међутим, жели створити здрав основ за излазак из кризе мора се утврдити и признати стварно стање. То признање ће извесно довести до пада вредности на берзама и посебно британске валуте, али “разумна искреност” и спремност да се суочи са реалношћу би Британији могли донети велику предност и шансу за излазак из кризе. “Разумном искреношћу” и реалним приступом, нова британска влада би могла брзо повратити поверење светског финансијског тржишта и инвеститора (неповерење је један од кључних актуелних проблема), што би у садашњој ситуацији у свету била велика предност. У актуелној кризи евра и долара, која ће потрајати, британска фунта би, без обзира на њену вредност на берзама, могла постати најпривлачнија и најбезбеднија. Богатства би из евра и долара могла потражити сигурност и заштиту у енглеској фунти. То је реална могућност, али само под условом да нова британска влада успе да учини оно на шта је претходно указано. Наду у успех буди чињеница да традиционална владајућа класа у Британији, по правилу, има храбрости и социјалну инфраструктуру за неопходну подршку за признање реалности, али и довољну акумулацију искуства и мудрости (можда је боље рећи лукавости) у проналажењу најбољег решења за Велику Британију. Она никоме не дугује, њој дугују.

"Лабуристи су у Министарству финансија оставили поприличан неред, документација је несређена и још се не зна какво је стварно стање. Извештаји су лажирани како би се стварно стање прикрило од јавности, а због избора."

Десило се да би те привилегије могле да буду од велике користи, јер Британија је у такозваном пост-политичком времену, у којем су нестале разлике међу политичким партијама и у којем нема политичког дијалога који, по правилу, изнедрава општеприхватљива решења. То је потврдила предизборна и изборна кампања. Међу партијама нема битних политичких разлика: ни једна партија нема јасну политичку визију. Сви, са извесним нијансама, говоре исто. У таквој пост-политичкој ситуацији, активност политичких партија се претворила не у визију будућности и решавања проблема друштва, него у медијску промоцију њихових лидера. Партије су се претвориле у велике пропагандне машине њихових лидера, нешто као промоцију култа личности.

Све је то потпуно супротно духу британског политичког система у којем се гласа за локалног посланика, за човека који ће у Парламенту да представља одређену групу људи-грађана, а не гласа се за лидера партије. Коначно, и лидер партије је посланик и за њега гласају они који су у његовој изборној јединици. И која партија сакупи највише посланика она је на власти и формира владу, а не колико је гласова добио конкретан партијски лидер.

Британија, такође, не познаје коалиције у владама. У основи систем се базира на две велике политичке партије, у последњих 60 година на Конзервативној и Лабуристичкој, а не на коалицијама. Овога пута Британија је по други пут у својој историји добила коалициону владу. Прва коалициона влада је формирана 1940. године и трајала је током Другог светског рата, са чијим крајем је и она завршила свој живот. Сада је поново формирана коалициона влада Конзервативаца и Либерал-демократа, једне у основи мање важне партије. Да ли је то “злокобни знак” у светлу времена када је постојала прва коалициона влада, или наговештај промене политичке сцене у Британији, показаће време, мада је већ сада неизвесно како ће све то да функционише у постојећим околностима. Како ће проћи та “ломљава политичког система”, тешко је предвидети.

Функција заменика премијера не постоји у британској политичкој култури, била је само два пута и то због одређених околности конкретних личности, али генерално не постоји. Додуше, то је заоставштина Тонија Блера који је инсталирао такву праксу у британском политичком животу.
Али, Британци су на изборима овога пута гласали против Блера, Брауна и Нових Лабуриста, јер више не желе такву политичку праксу.

То намеће и основно питање:

Да ли ће традиционална владајућа класа успети да извуче Британију из кризе, а да истовремено обнови и сачува њене демократске институције?

На изборима је Британија, у ствари, добила такозвани “висећи парламент” (hung Parliament), ни једна партија није освојила надполовичну већину. Победник је Конзервативна партија са највећим бројем посланика: 306 од 650 колико има посланичких места у Доњем дому британског Парламента. Друга је Лабуристичка партија са 258 посланика, а трећа Либерал-демократска са 57 посланичких места. Остала места су припала малим партијама из Шкотске, Велса и Северне Ирске. Претходно, у последњих стотину година, само је два пута био “висећи парламент”, 1929. и 1974. године (све године дубоких криза). Тада су формиране мањинске владе које нису дуго трајале и морали су бити нови избори, у просеку за шест месеци. Није било коалиција. Тако је могло бити и овога пута. Конзервативци су као победници могли да формирају мањинску владу и онда, вероватно на јесен, на нове изборе. Могла је бити формирана и такозвана “коалиција губитника”, од Лабуриста и Либерал-демократа, али те партије заједно нису могле имати надполовичну већину. Десила се најмање очекивана коалиција – Конзервативаца и Либерал-демократа. Либерал-демократе су мала партија за коју се, углавном, веровало да је “пета колона” Лабуриста.

Али, коалиција се десила и то управо захваљујући пост-политичком времену и “култу личности” партијских лидера. Оно што договоре партијски лидери то ће и бити, без обзира шта ко у њиховим партијама мисли о томе. Тако је, на пример, лидер Либерал-демократа Ник Клег постао заменик премијера са, изгледа, великим овлашћењима. И то упркос чињеници да је он, као лидер своје партије, на овим изборима изгубио, јер његова партија има пет посланика мање него на претходним изборима. Уз то, функција заменика премијера не постоји у британској политичкој култури, била је само два пута и то због одређених околности конкретних личности, али генерално не постоји. По правилу, други човек британске владе је министар финансија или, како се то у Британији зове, канцелар.

И све се то десило на брзину. О томе није било расправе унутар партија. Тако су одлучили лидери. Пост-политичко време.

То је, у основи, отежавајућа околност за нову британску владу и за једно демократско друштво. Додуше, то је, заоставштина Тонија Блера који је инсталирао такву праксу у британском политичком животу. Али, Британци су на изборима овога пута гласали против Блера, Брауна и Нових Лабуриста, јер више не желе такву политичку праксу. То намеће и основно питање: да ли ће традиционална владајућа класа успети да извуче Британију из кризе, а да истовремено обнови и сачува њене демократске институције.

На изборима је Британија, у ствари, добила такозвани "висећи парламент". На фотографији: Зграда Парламента у Лондону