Како причу о БиХ у НАТО претворити у корак ка општој, недељивој безбедности?

Александар Павић: "У сваком случају, кренула је бар неформална расправа на тему опште, колективне и недељиве безбедности у северној хемисфери."

У посети Лондону средином априла 2010, гласноговорник Северноатлантског савеза, Џејмс Апатурај, изрекао је две веома битне ствари. Говорећи о новом систему противракетне одбране за европски континент, Апатурај је, цитирајући Генералног секретара Савеза Андерса Фога Расмусена, изјавио да „Русија треба да буде укључена у систем противракетне одбране који покрива Европу”. А затим, још важније, изјавио је да би нова безбедносна архитектура требало да буде у виду „једног крова, који обухвата Русију”, која би требало да буде „део исте безбедносне породице”. Током истог месеца, како преноси Њујорк тајмс (29.4.2010.), Генерални секретар Алијансе, Андерс Фог Расмусен, изјавио је да би „сарадња између САД, НАТО и Русије допринела целокупној безбедности евро-атлантске области”, и да би било пожељно поставити „противракетну одбрану која би покрила простор од Ванкувера до Владивостока”. У марту се, пак, у немачком „Шпиглу” појавило „Отворено писмо” са веома индикативним поднасловом: „Време је да се упути позив Русији да се прикључи НАТО-у”. Потписници су били Фолкер Рије, некадашњи Министар одбране Немачке, Клаус Нојман, бивши председавајући војног комитета НАТО-а, Франк Елбе, дугогодишњи високи дипломата и Улрих Вајсер, бивши начелник Штаба за планирање у немачком Министарству одбране. Међу кључним поставкама у чланку била је и та да би „руско чланство у Атлантском савезу било логично испуњење евро-атлантског поретка”.

На страну реалистичност овог последњег предлога о руском чланству у НАТО, све ове изјаве и предлози могу представљати почетак првог озбиљнијег одговора руском предлогу за успостављање новог система колективне, недељиве безбедности на простору „од Ванкувера до Владивостока”. И очигледно је да Западне силе осећају потребу да дају одговор на тај предлог. Јер, то је једини логичан правац у ком европска, па и евроазијска и трансатлантска безбедност може да се креће, и тешко је наћи прихватљив аргумент против таквог настојања и циља. Разуме се, ако је општа, колективна и недељива безбедност оно што се заиста и жели. Јер, ако се то не жели, може се желети само оно што је супротно – стална нестабилност, нове поделе и већа могућност нових напетости које чине избијање оружаног сукоба вероватнијим. Дакле, упркос сумњама у искрене намере оних који се за овај принцип само вербално залажу, они који су искрени треба да искористе сваку могућност за покретање иницијатива у правцу те нове безбедносне архитектуре за европски континент, која би поставила оквир у којем ничија безбедност не би била угрожена и у којем би безбедност свих била сматрана недељивом. А, пошто су старе идеолошке поделе на поменутом простору превазиђене, то је нешто што би требало да се подразумева,  иако то није био случај током протекле две деценије. Јер, како су четворица бивших немачких званичника изјавила: „земље НАТО-а су, током протекле две деценије, показивале све мању спремност да развију сарадничке приступе безбедносној политици с Русијом – поготово у поређењу с атмосфером позитивних промена која је преовладала у 1990. године, када је вођство НАТО-а понудило Совјетском Савезу ‘руку пријатељства’ на самиту у Лондону”. Србија, Република Српска и Срби као народ у целини су такав приступ НАТО-у и те како имали прилику да осете на сопственој кожи.

Време не чека договоре и животи народа и држава теку даље, глобализација наставља да односи свој данак, економска криза да се продубљује.
Проблеми су толики, и толико се брзо гомилају, да није лако ни видети одакле треба да се почне.
Али, ако се нешто жели учинити, почети се ипак мора.
И зашто да се не крене управо са главног жаришта пост-хладноратовског света, главне жртве безбедносног вакума који је уследио после пада Берлинског зида и краха блоковске равнотеже? Зашто не кренути од простора бивше Југославије, прецизније Босне и Херцеговине?

У сваком случају, кренула је бар неформална расправа на тему опште, колективне и недељиве безбедности у северној хемисфери. И, крајње је време. Или, речима руског министра спољних послова Сергеја Лаврова на пленарном заседању Парламентарне скупштине Савета Европе у априлу 2010. године, „пред европским континентом стоји избор – препород или пад”. И, у наставку: „Будућност европске цивилизације и њено достојно место у савременом, све конкурентнијем свету могу да буду осигурани само заједничким напорима… Окончање Хладног рата и глобализација дали су релевантне аргументе у корист колективне сарадње на читавом простору од Ванкувера до Владивостока.”

Из горе-наведеног се види да, мада је нека врста стидљивог, посредног дијалога на тему опште, колективне и недељиве безбедности кренула, постоји не само разлика у предложеним приступима, већ и недовољна дефинисаност наредних корака. То је и разумљиво – такве врсте промена не могу да се десе преко ноћи. Потребан је и свеобухватни договор око општих начела, што је, такође, ствар која изискује темељне припреме и не тако кратке преговоре. Но, у међувремену, време не чека договоре и животи народа и држава теку даље, глобализација наставља да односи свој данак, економска криза да се продубљује. Проблеми су толики, и толико се брзо гомилају, да није лако ни видети одакле треба да се почне. Али, ако се нешто жели учинити, почети се ипак мора. И зашто да се не крене управо са главног жаришта пост-хладноратовског света, главне жртве безбедносног вакума који је уследио после пада Берлинског зида и краха блоковске равнотеже? Зашто не кренути од простора бивше Југославије, прецизније Босне и Херцеговине?

"Босна и Херцеговина, прецизније, Република Српска, била је прво место где је НАТО војно деловао изван својих граница и изван своје повеље, 1994. године." На слици: Амерички командант CJCMTF са колегом из шведске војске, Бутмир, на територији БиХ 2000. године.

Босна и Херцеговина, прецизније, Република Српска, била је прво место где је НАТО војно деловао изван својих граница и изван своје повеље, 1994. године. То се, разуме се, не би десило – а 40 година „хладног мира” у БиХ, СФРЈ и целој Европи то доказује – да је још увек постојала противтежа какву је доскоро представљао Варшавски пакт. А тешко да би се десило и данас, када је не само Русија повратила добар део своје снаге, већ кад и друге силе, попут Кине, Индије и Бразила великом брзином гурају свет у правцу истинске мултиполарности. Или, ако би се десило – изазвало би далеко веће међународне напетости него што је то био случај 1994. године. Поменуте нове/старе силе вероватно не би реаговале симетрично, али би несумњиво деловале асиметрично, што значи да би дестабилизација била много шира. У сваком случају, нестабилност коју је тада изазвала униполарност у Босни и Херцеговини, пренесена је и у данашње доба. Том бившом југословенском републиком се још увек управља по том застарелом шаблону и по тадашњим матрицама и савезништвима који би требало да су постали анахронизам. И, додељивање БиХ Мапе пута за чланство у НАТО на самиту у Талину, у априлу ове године, само је наставак те исте инерције по истој, анахроној матрици преосталој из униполарних 1990-их. Време је, а и прилика,  да се, у име искрене посвећености новом међусобном поверењу на простору „од Ванкувера до Владивостока”, заузме нови приступ. И то баш у Босни и Херцеговини. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу.

Јасно је да, ако ништа друго, а онда због искуства падања НАТО бомби на њену територију током 1994-1995. године, али и због сталних настојања Западних сила да сузбију, или чак и укину њен ентитетски статус, Република Српска, тј. већина народа у њој, не гледа на НАТО-интеграције с одобрењем, што је сасвим разумљиво. Поготово ако се има у виду да се управо даље „евро-атлантске интеграције” стално везују за слабљење дејтонске Републике Српске. Дакле, неизбежно је да ће даља настојања у том правцу само повисити напетости у овој ионако нестабилној земљи, тј. да ће јој се изнова потврђивати статус диносауруса преосталог из трајно превазиђеног униполарног доба. Шта је алтернатива?

Идеално би било да сама Србија повуче први такав корак, и тражи статус посматрача у ОДКБ, који би био сасвим симетричан њеном статусу у Партнерству за мир.
Јер,  зашто, на пример, НАТО и ОДКБ не би могли да сарађују на Косову и Метохији?

За Републику Српску је могуће да каже и једно отворено НЕ, даљим НАТО-интеграцијама, па нека буде шта буде. А зна се шта би било: пораст напетости унутар земље, повећани притисци са Запада које Русија не би могла да отрпи на исти начин као што је то Јељцин некад радио. Зато је можда много боље рећи једно „да – али”. Или, жаргоном Западних „радионица” – „и – и”. Дакле, може НАТО – као један од гаранта мира, безбедности и стабилности – али само у симфонији са противтежом коју заступа Русија. Русија, наиме, нема више ни Совјетски Савез, ни Варшавски пакт. Али Русија има и себе – што опет није занемарљиво – а има и нови респектабилни савез којем припада, а који је у марту 2010. године од УН добио једнак статус какав ужива и НАТО, тј статус регионалне безбедносне организације, која може да учествује и у мировним мисијама УН. То је Организација договора о колективној безбедности.

Какви модалитети би се изградили – да ли симетричан статус БиХ као посматрача у оба војна савеза, или можда нека врста НАТО-ОДКБ гаранције за безбедност и неутралност БиХ – то је ствар о којој тек треба разговарати. Али – ако су све приче о потреби опште, колективне и недељиве безбедности на простору Северне Америке и Евроазије искрене, онда овакав један начелан приступ не би смео да буде споран. И ту Република Српска може да одигра кључну улогу, јер Федерација БиХ такву једну иницијативу сигурно неће предложити – мада том ентитету не би било нимало лако да објасни зашто би био против такве иницијативе, ако би се она појавила. Нити би то било лако другим државама, па ни самом НАТО- савезу,  а да не доведу у питање искреност своје мирољубиве реторике. Није ли БиХ, место где је започео Први светски рат – да не улазимо овом приликом у разлоге – идеално место за први корак ка једином могућем аранжману који би имао изглед да донесе стабилнији мир у Европи и Евроазији – од Ванкувера до Владивостока? Није ли то идеално место за показивање на делу новог духа сарадње, какав се већ неко време призива на речима?

Наравно, идеално би било да сама Србија повуче први такав корак, и тражи статус посматрача у ОДКБ, који би био сасвим симетричан њеном статусу у Партнерству за мир. Јер,  зашто, на пример, НАТО и ОДКБ не би могли да сарађују на Косову и Метохији? Разуме се, Србија у том правцу треба да ради и треба створити притисак у јавном мњењу у том правцу. Али положај Републике Српске је сада ургентнији, и притисци на њу већи. Зато би било добро да или власт или опозиција направе прве кораке у том правцу сада, да не би то радили касније под још већим притиском.

Видовдан.орг

"Дакле, може НАТО - као један од гаранта мира, безбедности и стабилности - али само у симфонији са противтежом коју заступа Русија." На слици: Грмечка корида је и данас, симбол политичког одмеравања снага, баш као пре сто година, у доба Петра Кочића.