Професор Светозар Стојановић је сматрао да живи философски разговори имају своју посебну логику и специфичну вредност и да су зато важна сведочанства и записи о њима. Руковођен овом идејом у лето 1998. године у Институту за филозофију и друштвену теорију, чији је директор тада био проф. др Светозар Стојановић, направио сам запис о разговору у којем је професор Стојановић разматрао темељна питања савременог света. Објављивањем дела овог разговора желим још једном да изразим захвалност и поштовање према овом великом српском философу и племенитом човеку.

Светозар Стојановић: Данас нико не говори које су људске дужности, грађанске дужности и националне дужности. Ево да применимо на наш случај: одједанпут је испало да имаш право да једноставно покупиш прње и одеш из једне државе без обзира не све остале, не питајући уопште за цену. Потпуно себично.

Идеја о крају историје је највеће самозаваравање човечанства

На који начин бисте означили основне разлике између старе традиционално хришћанске и нове секуларне епохе, и њихове битне карактеристике, у контексту Вашег говора о неизвесној будућности човека?

Ја бих подвукао да је основна разлика у томе што је у хришћанству човек веровао да има извесних граница које он не сме просто по Божјем налогу да прекорачи. Не сме да прекорачи границу ни у сазнању, а још мање, разуме се, у прављењу, у чињењу. То је просто била божанска граница, коју је Бог одредио, а човек као биће хибриса, није се ту зауставио. Човек је прешао те границе. То је кључно. Човек одавно нема у ствари то осећање да постоје извесне границе које он не сме да прекорачи у сазнању, делању и чињењу, и зато што нема то осећање, он то све и чини. Мислим на светове политичких теорија, уопште мислим на све оно што је настало у крилу просветитељства. Бачена је једна теолошка слика света и онда се прави друштво, држава. Наступају и сазнање и наука, технонаука, које не зависе од те божанске слике света. Могли су неки либерали и да наставе лично, да верују у божанство али то је ирелевантно за аргументацију о томе какву државу изградити, каква да буде социјална организација, какво треба да буде место науке у њој, какав треба да буде однос између религије и државе. То одвајање је кључно.

Да ли су идеали на којима је настала секуларизована слика света обавили своју основну функцију, а то је самоутемељење човека, у смислу да човек себе стави у центар из кога се даље не би вршила фрагментација без краја. А ако ти идеали нису више функционални, да ли се онда могу назрети неке нове идеје, које би могле да послуже као ослонац успостављања траженог самоутемељења.

Мислим да није толико била ствар у идеалима. Рецимо да узмемо просветитеље за пример. Није била толико ствар у њиховим недостацима пер се, него то што се није видело да постоји и друга страна. Полази се од идеје напретка, слободе, аутономије и уопште то је један оптимистички хуманизам. Онда идеја да ће развојем технонауке све више прогреса бити и у моралној сфери, готово аутоматски; да ће се повећавати не само благостање него и људска срећа. Није се уопште могло замислити да ће то да доведе до ситуације у којој не само да су благостање и срећа у питању, него је у питању нешто много елементарније, а то је опстанак човечанства. Значи сад је једна тешкоћа за ту нову слику света, управо то што нешто негативно, а то значи спречавање самоапокалипсе, треба прогласити за врховни идеал. И не само то. Прогласити га је лако, него како да човечанство узме ту негативну тачку самоуништења, од које кад већ не може да се удаљи, бар да јој се не приближава. То треба да буде идеал свих идеала. Ето ту је та основна тешкоћа. И што прогрес више не може, осим у појединим сферама у којима се и даље дефинише као до сада, али тај основни прогрес или метапрогрес, прогрес свих прогреса, не може више да се дефинише другачије него као неприближавање тој тачци. Јер не може се више замислити елиминација те тачке самоапокалипсе. Ми можемо да замислимо, али практично то није изводљиво. Дакле, сада је реч о минималној причи, о минималном циљу. Да ли је то довољно да човека мотивише, ја то не знам. Посебно када се томе додају нека биолошка својства човека. Његова жеља и брига за животом се креће на нивоу његове породице, евентуално може бити заинтересован за своју следећу генерацију. Све остало је крајње апстрактно.

На који начин су основне идеје просветитељства данас делотворне, а колико су, с друге стране, оне постале идеологизоване.

Јесте, дошло је делом до претварања просветитељства у идеологију. Овде је основни проблем што се не види како би човек могао потпуно да одбаци те вредности, а да уопште може напредовати и рашавати неке проблеме. Ту мислим на болест, на демографску експлозију, на еколошку катастрофу, и читав низ ствари потребних за даљи развој науке и технонауке. И све се то ипак заснива на идејама субјективности, слободе, аутономије итд. С друге стране, на глобалном нивоу све то није довољно. Потребно је трагати за другачијим вредностима, не за аутономијом нити подређивањем, треба тражити кооперативност и солидарност. Уопште тражи се једна филозофија примерена за ново време – филозофија глобализма. Ако хоћу да се крећем у оквиру хуманизма, онда би рекао да је у питању један глобалистички хуманизам, где би основна вредност била опстанак човечанства.

Ако проблеми савременог света превазилазе могућности које пружа најшире схваћена либерална теорија, да ли је могуће наговестити основне елементе које мора садржавати нека нова, обухватнија политичка теорија?

По мом мишљењу излаз неће моћи да се нађе ако се тражи једно решење за све области. Ја просто видим различите сфере и различите нивое. Либерализам би могао и даље бити врло добра доктрина рецимо за начин на који се свакодневни живот организује унутар државе, као федералне јединице неке будуће светске организације. Међутим, на глобалном нивоу, човечанство не би могло да буде организовано на либерални начин. Ево да узмем само један пример. Врло брзо ће човек бити у ситуацији да бира пол детета. Шта да радимо са огромним, највећим делом човечанства које је толико патријархално да ће сви да изаберу мушку децу. Не може ни то да буде препуштено слободи мајке и оца. Либерализам би то тражио. Међутим, може ли човечанство да опстане на тај начин? Неће ли човечанство морати да уводи неки систем обавеза у том погледу? То онда више, разуме се, нема везе са либерализмом, него је у питању некаква доктрина социјалне одговорности. Одговорности за људски род. То није више ни социјална одговорност, него глобална одговорност, одговорност за људски род. Да не говорим о томе да једноставно, по моме мишљењу, да бисмо се спасли изгледа да ће се морати увести забране у погледу прављења нечега или чињења нечега што смо сазнали да можемо. Тешко је зауставити човека да сазна да је нешто могуће направити, али се мора увести систем контроле, вероватно у низу области. И трећа сфера би била ова вредносна сфера, где онда више није ствар ни о рационалном егоизму, ни о односу подређености ове сфере аутономије некој глобалној сфери, него је сада реч о једној сфери квази-религије. Да ли ће човечанство то моћи да уради ја то не знам.

Слобода и људска права данас су постале номинално скоро опште прихватљиве вредности. Међутим, већ је на делу идеологизација ових идеја и њихова политичка манипулација. Посматрано у теоријској равни, да ли би веће инсистирање на повезивању слободе и права са питањем одговорности и дужности на бољи и прецизнији начин дефинисали право место и улогу ових појмова.

То је опет део овог комплекса да је ова технонаука која нас је довела до живота у сенци самоапокалипсе, произведена у једном делу света. Да кажемо, условно, у западном делу света, одакле се она шири не само као технонаука. Не само као технонаука, него се шири и читав низ других ствари које иду скупа са њом и то је та идеја о слободи. На известан начин из либералистичке концепције настала је основна светска идеологија, идеологија права, националних и грађанских права. Међутим, она ће саму себе да поједе, јер носи у себи негативну дијалектику. Не само због непринципијелности и не само зато што се она у ствари скрива у настојању за успостављање доминације.

Ти си сад напипао један други проблем. Овде сам ја подвукао права. И опет ћемо морати да се вратимо на ранији ниво, али не враћајући се потпуно. А то значи и политика и етика и религија дужности. Данас нико не говори које су људске дужности, грађанске дужности и националне дужности. Ево да применимо на наш случај, паде ми једна мисао успут. Одједанпут је испало да имаш право, или морално право, да једноставно покупиш прње и одеш из једне државе без обзира не све остале, не питајући уопште за цену. Потпуно себично. Па чак и ако хоће човек да се задржи у оквиру језика права.

Погледајмо и проблем права мањине. А где је право већине? Наравно то је тај један однос који се инструментализује споља. Некад се форсира право већине као у Турској против Курда, а некада право већине као у бившој Југославији, за опстанак заједничке државе, потпуно ниподаштава и даје се право мањини да, кад пожели, напусти ту државу. Али то је само један пример политичке идеологизације овога што се зове људска, грађанска и национална права. Али сада дижући то на виши ниво, цела култура Запада је либералистичка. Све је у индивидуалним слободама, групним слободама и некаквим правима. И једина граница је да твоја слобода не угрожава слободу другога. Али ако хоћемо да говоримо језиком слободе, не видим разлога да потпуно напустимо тај језик, ми ипак морамо онда другачије говорити: значи индивидуална слобода под условом да не угрожава опстанак човечанства и групна слобода под условом да не угрожава опстанак човечанства. Али то је потпуно ван либерализма, ван либералистичке дефиниције ограничења. У старој слици света постојала је нека врста трансценденције, било теолошког или неког другог типа. Тиме се добија могућност ако ништа друго, да се уравнотежи слобода са дужностима или права са дужностима. Међутим, нова слика света, ново уређење, распојасало је човека потпуно. Либерализам је најбољи пример. Значи, основна темељна вредност, врх вредности је слобода, слобода појединца. Једино ограничење је, разуме се, слобода другога појединца.

Основна обележја модерног и савременог света свакако су слобода говора, велики развој и утицај средстава масовног информисања. Нема сумње да масмедији стоје у мрежи нераскидивих односа са осталим значајним вредностима савременог света. Добре стране овог феномена су више него познате. Како видите другу стране медаље?

Па зато што је то средство јавних комуникација, јавно мњење, све то је део исте слике света и истог аранжмана. Средства јавних комуникација, нова технологија. Све то функционише на исти начин. Они шире ту идеју о појединцу, о његовим правима, слободи и настоје да то наметну свету као основну орјентацију. И наравно у највећем делу света то није никакав плус. То звучи ирелевантно за човека који треба да брине о опстанку свакога дана. Та прича о његовим правима на слободу изражавања, на формирање политичких партија, итд. звучи доста ирелевантно. Сада имамо не само имиџ, симулакрум и друго, јер тај симулакрум није увек просто само једно средство, него он постаје и самозаваравање. Ти стварно почињеш да верујеш да је то тако, да је то у ствари савремени свет. И милијарду људи који пројектују ту слику света већини човечанства и његове елите почињу у ствари да се заваравају. То се види, највећи степен заваравања је тријумфалистичка идеја о крају историје, о једној реалној парадигми од сада па надаље. А то сада, враћајући се на почетак разговора, значи да ми са таквом сликом света, која се на тај начин шири преко елита путем средстава јавних комуникација, не можемо да опстанемо. Узмимо на пример имиџ који пројектује америчка ТВ. Богатство, породице које у свом возном парку имају три-четири аутомобила. Шта то значи у Кини? Замислимо рецимо да Кина једнога дана буде толико богата да може да има три-четири аутомобила по породици. Је ли то уопште могуће замислити? Па то просто није могуће. То је оно што би рекли дијалектичари кад квантитет пређе у квалитет. То не може да функционише. Земља је ипак ограничена.

Зашто је из теорије која слободу ставља у свој центар у наредном кораку слобода непосредно повезана и условљена материјалним категоријама?

Зато што просто увек идеш даље, и увек даље. Све то можеш да створиш и да се обогатиш, то је све потпуно дозвољено. И онда имаш сад једну читаву серију појава. Технонаука се развија зато што се развија. Не зато што увек има неку сврху. Једноставно је у погледу знања и у погледу експериментисања и у погледу прављења и у погледу чињења. Увек се развија, само зато да се развија. Шта је сврха слободе? Па она је сама себи сврха, нема друге сврхе. Ту је већ нека врста отуђења. Само док делује у систему са другим вредностима можеш је замислити као рационалну вредност и ограничена је и уравнотежена њима. Кад се апсолутизује, као што се апсолутизовала у либерализму, онда је имаш као отуђену, и онда имаш слободу ради слободе. Богаћење ради богаћења, информације ради информација. Тако ћемо ускоро имати милион ТВ канала, па нећемо више читати. Све иде потпуно мимо икакве контроле. А контрола наравно претпоставља некакве границе. Опет се враћамо на ону апсолутну секуларизацију. Да нема ничега што човек не сме да учини, ако може да учини.

Да, али сами сте рекли да ће се доћи до тачке у којој постоји зло можда радикалније од самоуништења, а то је да постанемо клонови, на што упућују експерименти са генетичким клонирањем. То је можда још страшнији стадијум од самоуништења.

Тачно, то би било страшније. Ја могу да замислим још страшнију могућност да човечанство себе не уништи потпуно, већ толико упропасти неким апокалиптичким средством, да се потпуно изобличи. Рецимо некаквом стравичном радијацијом коју самопроизведе. И сада живимо и множимо се, али нисмо више иста врста. Па би онда неко рекао, ако би дошло до такве ситуације, зар је онда збиља опстанак таквог човечанства врховна вредност. А могао сам да узмем за пример и горе – клонирано човечанство, на пример. Дакле, нисам узео најгоре.

Речено указује да је основна премиса просветитељства; да не постоји граница сазнања, кроз негативну дијалектику доспела до тачке која се мора ограничити. Ипак се изгледа мора поставити нека граница.

Крај модерне. Ми смо у овом разговору то радикализовали. Проблем је у томе што и они који кажу да је крај модерне, то јест постмодернисти, траже излаз у једном ћорсокаку. Једино што они могу да понуде је нека деконструкција модерне, указивање, дакле, негативни резултат, али тражити некакво решење на линији постмодерне за ове проблеме, сасвим је немогуће. И зато сам ја лансирао ону идеју о пост-пост-модерни или пост-пост-марксизму. Другим речима, хтео сам да изнесем идеју да се ми не морамо толико радикализовати да бисмо додавали „пост” на „пост”. Али то „пост” на свако „пост”, имплицира и нешто друго, ону идеју о враћању на претходни стадиј, само на једном другом нивоу, не потпуно враћање. То је она идеја о односу између секуларног и религијског.

Сада се отвара још један проблем. Постоје конкретне политичке кризе и ситуације, које имају свој специфичан контекст. Поставља се питање да ли је реалније могућа решења тражити у оквирима постојеће политичке структуре и етике, или треба настојати да се такве кризне ситуације решавају с обзиром на укупан увид једне нове етике. У конкретној кризној ситуацији одлучује се увек у неким ограниченим временским околностима, а интереси су често врло велики. Шта мислите, с обзиром на Ваш увид из непосредног политичког искуства, да ли се онда води рачуна о тој новој етици, или се остаје и тражи решење у оквирима традиционалних политичких средстава, како би се што пре решила криза.

Учествовао сам у једном тиму који је морао да се бори са много елементарнијим проблемима, него што су то ови проблеми, али пренето на наш ниво то су питања опстанка народа, државе, питања могућега савладавања кризе и можда отварања неких перспектива. За нас је на том нивоу било реално питање како избећи једну од две крајности у коју упадају наше политичке и интелектуалне елите. Једна је просто капитулантска, просто капитулирати и спроводити све што се споља налаже, а друга је уопште се не прилагођавати, трпети и надати се у нека боља времена, па макар и тај ризик био национални и државни опстанак. Наравно, да би најлакше било у животу када би се решења могла наћи у тим крајностима, онда је врло једноставно, нарочито је једноставна капитулација. Ово друго је нешто теже, али свеједно непожељно је и то. Најтеже је тражити решење у коме би човек сачувао минимум достојанства, а ипак се укључио у свет. Е сад, ту је човек суочен са два нивоа. Један је приступ човека као филозофа, мислиоца, писца и уопште интелектуалца, који онда говори да кажем пуним устима, отворено, а други је ниво државника који у једној малој земљи треба да предводи народ и државу, а да опстане у тренуцима те страшне олује. Ту се онда јавља други проблем јер човек не може да говори пуним устима и не сме, мора да се у много чему прикрива. Е сад, то је једна вештина, важно је само да се код тог суздржавања не изгуби свест о разлици између тога шта би се говорило када би се смело говорити пуним устима, и онога шта се стварно говори, па да се човек толико навикне да почне да верује у то, интериоризује, рационализује и онда тим путем једноставно настави.

Али оно што је врло важно када се настоје избећи ове крајности, по мом мишљењу јесте свест, на коју се онда може и јавно указати без некакве додатне опасности, свест о томе да водити реалполитику не мора да значи убедити себе да је она ту из некаквих моралних разлога. Другим речима, најгора је солуција по којој неко капитулира пред светом, а себе убеђује да је то неки високоморалан избор. Може се и капитулирати али само немој онда убеђивати људе да је то некакво морално решење. То су онда некакви императиви живота и зато је ту била, подсетимо се, лансирана идеја „сагнућемо се”. Није било речено капитулираћемо, него сагнућемо се, то је била једна метафора на коју се одговорило са „нећемо се сагињати”. Па смо онда и клекли и легли, итд. И још нешто да додам, према мом искуство веома битно, супротстављање крајностима које долазе са Запада човек треба да чини на иманентан начин. Значи критикујући Запад, полазећи од његових властитих претпоставки. То је онда начин да те на Западу и приме и донекле разумеју. А реч је да неке од тих вредности још увек важе на локалном нивоу, ја сад нисам говорио о опстанку човечанства, па онда човек не може да их доведе у питање, нити треба да их доводи у питање. Важно је само да прави разлику између реалполитике и моралполитике, да то не меша и са друге стране да прави разлику између једне потпуно спољашње критике, какву један део наше елите има према Западу. То је једно одбијање, а без икакве реалне моћи и без икаквог реалног изгледа, него треба у ствари да се врши једна иманентна критика.

Како сте видели рат у Босни? Који су, према Вама, основни мотиви из којих се рат генерисао? И колико су ти мотиви упућени на традиционалне идеје?

Ради се о међунационалном сукобу, а не о међудржавном рату, ради се о форми грађанског рата, а битни конституенс тих нација је религија, што не значи наравно да се сада понашање изводи из некаквих религијских поставки и догми. Ја говорим о идентитету, о националном идентитету. Онда је јасна ствар да је било потпуно нереално очекивати да мотивација може ићи мимо тога, мимо те традиције јер у тој религиозној традицији, а о световној да не говорим, ствар није једнозначна. Није хришћанство само царство небеско, него је и земаљско, и има одређену етику примерену животу, а не само херојству, светаштву, жртвовању. Мада има обе ствари у себи. Не мислим да се рат, дакле мотивација, може заснивати на чисто хладној калкулацији и утилитаризму. Друго је сада питање то што политичке одлуке не могу да се заснивају само на етици, па макар и најбољој традицији, него се морају заснивати и на неким другим увидима и прорачунима. На неком политичком утилитаризму. Према томе, кад говорим о српској страни у Босни, оно што ја тамо видим као грешку (поред осталих грешака као што је везивање за један режим који је био манипулативан) јесу утилитарни компромиси који су произишли из увида рационалних политичара – није се дозволило да они на време дођу до већег израза у политичким одлукама. Било је људи који су указивали да у савременом свету ништа више не може да се добије. Међутим, ослањајући се на војни тријумфализам, а мало и на традиционалне идеје, почињене су те грешке. Додуше, морам да кажем да су те грешке биле и ствар манипулације из Србије. Уколико те грешке сместимо у један политички контекст, политичке елите и политичког вођства, те анализирамо њихов пут, запитаћемо се да ли је све то морало да испадне тако како је испало. Где су основне грешке направљене, а неке јесу направљене. Али кад кажем политичке елите и политичко вођство ја не мислим само на Србе преко Дрине, зато што су Срби преко Дрине и историјски више пута имали устанке и разне катастрофе, управо због тога што се дешавало и са ове стране, напуштани су, манипулисани.

Споменули сте сложеност питања традиције. Кад је реч о нашој традицији на које би њене суштинске компоненте указали?

Мора се бити обазрив када се говори о традицији. С једне стране, говоримо о деонтолошкој традицији која је велика, посебно у моралном смислу, и она је често и била ненамерно стратешко средство. Пошто су друге стране у рату знале за те особине Срба, то им је послужило као једно моћно средство. Међутим, наша традиција наравно није само деонтолошка, она се креће у распону од деонтолошке до, не више утилитаризма, него обичног капитуланства. Све је то у нашој традицији. Политичари који воде рачуна о том најбољем делу, рецимо, деонтолошкој традицији, настојали су да је комбинују са реалним политичким увидима. Узмимо рецимо Пашића и аустроугарски ултиматум. Није истина да Србија није била спремна на велике компромисе, она је готово све из тог ултиматума прихватила само да избегне ту катастрофу. Једино што је Аустро-Угарска по сваку цену хтела да уништи Србију. То долази до изражаја и 1941. године, 27. марта. Велико је питање постоји ли некаква средња политика између политике приступања пакту и обарања истог. Да таква политика не би можда дала боље резултате, јер не би толико изазвала Хитлера. Његов десни бок био би онда неутралисан и он би у том случају ишао даље, према Истоку. И питање је шта би се са овим народом и овом државом дешавало у наредних готово педесет година после тога. И какви би све аранжмани били другачији, и да ли би толико становништво морало да изгине. Ми смо, што је интересантно, у тим калкулацијама урачунали све, и своју славу и своју традицију, али смо заборавили колику смо цену за то платили, а то је скоро милион људи. Каква је то сада етика која не води рачуна о толиким људским животима. Хоћу да кажем да је ствар доста компликована. Проблем је у томе што ми у одлучујућем тренутку на власти, нисмо имали, па ни у опозицији, дорасле људе том историјском тренутку.

Ипак, изгледа да без обзира на велике последице код нас доминира деонтолошка традиција.

Могуће да је то тачно, са једном оградом, а то је да не би требало занемарити чињеницу да у нашој етичкој традицији велику улогу игра не само деонтолошки приступ, него и утилитарни. Не говорим о капитулантству, него о утилитарној етици, она је, наравно, легитимна. Требало би значи водити рачуна и о тој грани наше традиције. Може се рећи да Срби баш не би остали Срби ако би се одрекли те своје деонтологије. Мислим да не би, то им је доста специфично. Има једна мисао да правог моралног васпитања и нема без традиционалног, без конзервативног васпитања. То је у извесном смислу тачно. Можда је код појединих народа то још тачније због историје, традиције, идентитета, утицаја (на пример хришћанства), начина на који религијска слика света постоји… Чак и са утилитарног становишта није могуће пренебрегнути утицај традиције, јер утилитаризам калкулише са последицама. Не могу се пренебрегавати тако велике традиције, јер оне делују кроз нас. Другим речима онај ко би хтео да Србе преведе на само неки утилитаризам не узимајући у обзир деонтолошки отпор томе, направиће грешку која ће имати стравичне последица. Питамо се како ће Срби, узимајући у обзир традицију, деловати примерено савременом свету, како ће се снаћи и опстати. Да не говорим о даљим проблемима укључивања у савремену глобализацију, под условом да српски народ сачува неки минимум самопоштовања и самодостојанства.

БИОГРАФИЈА И ТЕОРИЈА И ПРАКСА

Светозар Стојановић рођен је 1931. године у трговачкој породици у Крагујевцу, дипломирао је 1955. на Филозофском факултету Универзитета у Београду, а докторирао филозофију 1962. године. Са седам других филозофа београдског Филозофског факултета, због дисидентске делатности, суспендован је 1974. године, а на тај факултет је враћен почетком деведесетих година.

Стојановић је од јуна 1992. године до краја маја 1993. године био саветник председника СР Југославије Добрице Ћосића. Од 1981. године је научни саветник Института за филозофију и друштвену теорију, одакле као директор одлази у пензију. У богатој каријери био је члан Управног одбора Корчуланске летње школе, која је окупљала утицајне филозофе тадашње Југославије и Европе, био је гостујући професор на многобројним угледним универзитетима у САД-у, Немачкој, Великој Британији, Аустрији, Индији, као и оснивач и председник Српско-америчког центра у Београду.

Био је и члан Комисије за истину и помирење, коју је формирао некадашњи председник СРЈ Војислав Коштуница, члан Спољнополитичког савета при Министарству иностраних послова Србије и члан Савета РРА.

Између осталог, радио је као главни и одговорни уредник британског часописа „Praksis Internesnel”, био је и члан Управног одбора компаније „Политика”, као и члан редакцијског савета часописа „Philosophy and Social Criticism”, са седиштем у Бостону.

За члана париског Међународног института за филозофију изабран је 1977. године, од 1996. године био је изабрани члан Академије за хуманистичка истраживања из Москве, а заједно са филозофима Браном Петронијевићем и Михаилом Марковићем уврштен је у „Biographical Dictionary of Twentieth Century Philosophers”, 1996. године.

Објавио је седам књига, четири брошуре и око 130 часописних расправа и чланака, радови су му преведени на 14 језика, а аутор је и књига на српском међу којима су најпознатије „Савремена мета-етика”, „Између идеала и стварности”, „Историја и партијска свест”, „На српском делу Титаника”.

Магазин  “Печат”, бр. 114, 13. 5. 2010.