"Сви смо ми помало социјалисти"

Да ли сте чули виц о Перици који је пао трећи разред на посебан начин. Био је толико лош да му учитељица није дозволила да понавља, него га је вратила у први разред. Нисам чуо такав виц, но, требало би га измислити за Србе. Ево зашто: домаћи заступници неолиберализма су против својих политичких и идеолошких опонената користили низ разних медијским етикета које су ове требале да повежу са мрским «Милошевићевим режимом». Па су тако плашили Србију „повратком у деведесете”, обнављањем „црвено црне коалиције” и рехабилитацијом „Милошевићевих кадрова”, као да у њиховим редовима нису бивши СПС-овци и прелетачи у демократским тимовима, Милошевићеви тајкуни и криминалци. Безобразлук је утолико већи што су могућност формирања патриотског савеза, у коме је већина била Милошевићева опозиција, карактеришу као „повратак назадних снага”. Њима није био проблем да пригрле Ивицу Дачића и да му дају „опроштајницу” преко Социјалистичке интернационале и друга Папандреуа и да, истовремено, опозицију оптужују да жели да нас врати у мрачне деведесете.

Тако би неки неупућени странац могао помислити да су Војислав Коштуница и Веља Илић били Милошевићеви министри, а рецимо Дачић љута опозиција. Но, проевропски медији, на челу са „јавним сервисом европске Србије” који води бивши Милошевићев министар информисања, су машинерија којој чињенице нису јача страна. Па и шпица старог омраженог Дневника је „враћена”. Да парафразирамо филозофа: уколико су чињенице у супротности са нашим интересима, утолико горе по чињенице.

Свакако, постоји интерес и из глобалних центара моћи да се још једном “рециклира” Тито и његово наслеђе како би се наставило „где је он стао”.
Тако им је он, и три деценије после смрти, и даље користан савезник на овим просторима.
Све са циљем “пацификације” Срба – некад под слоганом слаба Србија јака Југославија, а сада слаба Србија стабилан регион.

У време Милошевића се говорило како нема медијских и политичких слобода, а постојало је много опозиционих медија, много новина, часописа и електронских медија који су жестоко критиковали, па и оптуживали Милошевића за диктатуру. У време „Милошевићеве диктатуре” се могло чути у медијима да је Милошевић злочинац, или на митингу да га треба „вешати на Теразијама” из уста Ненада Чанка, а данас је претња држави првог степена кад се нешто ружно напише на Фејсбуку или неком форуму. Данас кад живимо у „демократско доба”, прети вам затвор ако сте против геј параде, или против Резолуције о Сребреници, јер вам се одмах пришије да тиме  ширите „говор мржње”. А у медијима се одавно не може чути ни глас опозиције, а ни оштрија критика режима који је заглибљен у корупцији, сервилности моћницима овог света и неспособности. Није овде толико реч о Закону о штампи и Закону о борби против дискриминације који су сузили медијске слободе, већ о читавој атмосфери сузбијања другог и другачијег мишљења.

Ово, зато, нажалост, није само повратак у деведесете, већ у лошем смислу у титоистичке седамдесете и осамдесете. Као да је она фракција која је изгубила битку на Осмој седници поново дошла на власт и, наравно, помирила се са онима који су поражени, па сви заједно желе да повампире дух титоизма који је, наравно, прилагођен новој глобалистичкој парадигми. Свакако, постоји интерес и из глобалних центара моћи да се још једном “рециклира” Тито и његово наслеђе како би се наставило „где је он стао”. Тако им је он, и три деценије после смрти, и даље користан савезник на овим просторима. Све са циљем “пацификације” Срба – некад под слоганом слаба Србија јака Југославија, а сада слаба Србија стабилан регион.

Медијски титоизам владајуће евроолигархије у Србији се огледа не само у поновном величању имена и лика „највећег сина народа и народности”, и у претенциозном приказивању „неретви” и „сутјески”, већ пре свега у доследном извршавању одредаба тестамента „великана” из Кумровца: толерисање албанске сецесије, повратак Војводине на конфедерални статус из 1974. године, огорчена идеолошка борба против „српског национализма и клерикализма” и томе слично. Злокобни дух титоизма, који је доследна негација свега народног и националног, влада Србијом, а нарочито Кругом двојке из кога никада није био ни истеран. Србија је утонула у таму неотитоизма који је сада, додуше, не црвене већ жуте боје, са преливом у бојама дуге.

Причајући о визији покојног лидера заборавили су шта је њен стварни садржај.

Чак многи примећују како наш председник Борис покушава да имитира недостижан узор Броза: у медијском шарму, путовањима по свету, и по великим речима „помирења и толеранције” од које Србија нема никакве користи. Сличним „опуштеним стилом” комуникације, којим жели да се наметне као „светски човек”, и наш Борис настоји да заведе „широке масе” великим обећањима. Но, за разлику од Тита, његова бледа копија нити има историјске услове нити способности да добије помоћ и подршку коју је овај имао током деценија владавине. Он јесте, попут Тита, глумац, али глумац који “преглумљава”; он јесте, скоро као Тито, вешт са медијима, али за разлику од Старог нема контролу над земљом… Попут Старог, покушава да буде друг и другар са људима, али нема ништа што би понудио транзиционим губитницима. Стари је имао и “хлеба и игара”, а Нови има само “адвертајзинг игара”. За разлику од оригинала, данас имамо посла са лошом и невешто креираном копијом. Тако схваћено, парола „и после Тита Тито” се у случају Србије показује као пророчанство или, боље речено, историјско проклетство.