Шта је прича о рајским вртовима Европске Уније чијим ће се плодовима нахранити изгладнели Срби, приступним фондовима који само чекају да еврима напуне пробушене џепове и кривих и дужних Срба, него остварење животних снова просечног гласача земље чуда, ништа рада, а лова до крова? Управо то, нудили су Језда и Дафина, тих, деведесетих година…

Иако је предизборна председничка и она друга, посланичка кампања одавно прошла, у наступима челника, “подчелника” и оних испод њих, односно свих њих који су довољно моћни и погодни да се појаве у медијима, деведесете године и даље остају средство за застрашивање потенцијалног бирачког тела. Предизборни бућкуриш састављен од обећања о слатком животу који житеље Србије чека на крају пута без алтернативе и горке судбине која их опет чека ако изаберу оне друге, сипан је директно у ЕУстахијеву трубу оних са правом гласа. Некима је ова комбинација на једно уво ушла, на друго изашла, а на неке је деловала као рецидив жутице. Рецепт се на крају показао успешним, прореформска, просоцијална и проевропска пропаст- Влада је састављена, а оно што је успешно не треба мењати. Није зато лоше овим напојем, коме се од прилике до прилике мења однос састојака, и даље хранити оне који су наду изгубили, оне који се (још) нису уплашили, оне који су неодлучни, као и оне који још увек верују. Погодан је за оне са кратким памћењем, а и делује на дуге стазе, чим се користи већ деценију.

Љубиша Спасојевић: "Голи оток је, ипак, био хуманија варијанта, јер су пролазећи тамошњи шпалир страдали појединци, док кроз овај савремени пролази и страда цела држава."

Међутим, досадашњи, десетогодишњи резултати различитих удружених коалиционих подухвата, као и они који следе, Србију су вратили, или ће је вратити далеко више у прошлост. Шта је прича о рајским вртовима Европске Уније чијим ће се плодовима нахранити изгладнели Срби, приступним фондовима који само чекају да еврима напуне пробушене џепове и кривих и дужних Срба, него остварење животних снова просечног гласача земље чуда, ништа рада, а лова до крова? Управо то, нудили су Језда и Дафина, тих, деведесетих, година, само што је то, ипак, била напреднија варијанта од ове садашње маркетиншке ЕУ- фатаморгане, пошто су штедише кoје су дизале улог, ипак, имале неку конкретну корист.

Шта је усвајање резолуције о Сребреници него повратак у педесете године? Тада су робијаши на Голом отоку у знак добродошлице пролазили кроз шпалир – такозвани топли зец, који их је немилосрдно тукао уз повике: Ревидирај!, Ревидирај! Односно, покај се и признај, био крив или не. Сада Србија, такође, у знак добродошлице у ЕУ треба да пролази кроз сличан шпалир који узвикује: Резолуционирај! Резолуционирај! Односно, покај се и признај, био крив или не. Голи оток је, ипак, био хуманија варијанта, јер су пролазећи тамошњи шпалир страдали појединци, док кроз овај савремени пролази и страда цела држава.

Шта је усвајање Статута Војводине, подвученог жутим, који Србију завија у црно, него повратак у доба жуто – црне монархије? Тадашња варијанта Војводине је, ипак, била повољнија од садашње, јер је омогућила да Срби сачувају хомогеност и корене, док ће се у садашњој разлити, до нестанка, по просторима новог царства, уз свесрдну помоћ бивших – будућих господара и садашњих суседа.

Шта је регионализација Србије, онако како се замишља и спроводи ( знајући пословичну српску слогу), него стварање држава у држави, односно оног шо су у деветнаестом веку имале Италија и Немачка? Ове две државе су, ипак, биле у бољем положају јер су имале Гарибалдија и Бизмарка ујединитеље, док Србија има Бориса разјединитеља.

Шта је учлањење Србије у НАТО, него могућност да се Србија врати у камено доба и животу по свим цивилизацијским благодетима неолита? Америчким нуклераним бојевим главама размештеним по Србији, у том случају би у пријатељску посету дошле руске бојеве главе, са наведеним последицама по претекло становништво неке будуће Винче или у бољој варијанти Лепенског вира. Ипак, ондашње становништво је било у повољнијој ситуацији, јер је кроз историју напредовало, док би са житељима земље чуда био супротан случај.

Двадесет први век у Србији и камено доба тако повезује иста, непрекинута нит.

Је ли национално искуство толико непријатно да га се одричемо, чак по цену да се лишимо његове поучне вредности? На слици: Голи оток, тајни титоистички пакао за јавне проповеднике стаљинистичког раја.