Фонд Слободан Јовановић | Горан В. Ђорђевић: “Европска Унија неће нове чланице”

Горан В. Ђорђевић: “Европска Унија неће нове чланице”

Фонд Слободан Јовановић покреће на свом сајту серију интервјуа везаних за избор који је наметнут Србији : « ЕУ и(ли) Косово ?». Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић.

Гост: Горан Ђорђевић, политички аналитичар.

Горан Ђорђевић: "Добросуседски односи подразумевају потписивање већег броја званичних уговора и споразума. Сваки гест добросуседских односа према Косову, представљао би уједно и признање Косова, јер нема добрих односа без суседских односа, као што нема суседских односа између државе и отетог дела државне територије."

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Ђорђевић: Имајући у виду потезе које ЕУ вуче према Косову, у виду формирања мисије ЕУЛЕКС, примене Ахтисаријевог плана, политика ЕУ према Србији у делу питања Косова је јасна. С друге стране, став власти да „никада неће признати независност Косова”представља само флоскулу за дневно политичку употребу, која, ма колико била снисходљива, ипак, наилази на све мање разумевања од стране појединих представника ЕУ.

Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?

Ђорђевић: Два процеса у једној интеграцији представља најобичнију флоскулу. Свима је било јасно да је од тренутка неподржавања преговора у Бечу, ЕУ стала на становиште да је питање Косова решено. Каснији догађаји и однос ЕУ према самопроглашеној независности Косова то само потврђују. Посебно се указује да за пријем у чланство ЕУ гласају парламенти свих земаља чланица ЕУ. С тог аспекта, потпуно је јасно да се у парламентима земаља чланица ЕУ има поставити, као основно питање, како Србија улази у ЕУ са Косовом или без њега. Имајући у виду да је већи део земаља чланица ЕУ већ признао Косово, јасно је да евентуални улазак Србије у ЕУ не виде са Косовом као делом државне територије.

Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признала независност Косова?

Ђорђевић: На овом месту ваљало би подсетити да је основни узрок пада претходне владе било неприхватање ДС-а предлога другог коалиционог партнера (сада у опозицији), да се не смеју потписивати било какви акти, споразуми или уговори који не само да прихватају фактичко стање у виду самопроглашене независности Косова, већ и оних који на било који начин релативизују чврст став о неприхватању проглашења независности јужне српске Покрајине. Након тога уследило је и потписивање крајње проблематичног Споразума и придруживању и стабилизацији који на више места директно и на формалан начин издваја јужну српску Покрајину из уставног оквира РС.

Добросуседски односи подразумевају потписивање већег броја званичних уговора и споразума. Сваки гест добросуседских односа према Косову представљао би, уједно, и признање Косова, јер нема добрих односа без суседских односа, као што нема суседских односа између државе и отетог дела државне територије.

Сматрам да Србија не сме да се претвара у нежељеног патуљка ЕУ-интеграција.
Србија мора да јача своју државу у сваком погледу.
Србија мора да чини све како би постала правно уређена, економски просперитетна и социјално одговорна држава.
Само таква Србија може да буде стуб стабилности Балкана.

С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?

Ђорђевић: Сматрам да ће се од Србије захтевати да успостави „добросуседске односе” са тзв. Републиком Косово. То подразумева и потписивање и закључење једног броја билатералних споразума. Не треба пренебрегнути чињеницу да је Србија и закључивањем Споразума о придруживању и стабилизацији, већ прихватила „успостављање добросуседских односа са другим државама региона” (члан 6, члан 10), „обавезу јачања регионалне стабилности” (члан 17), као и „закључивање регионалних споразума и уговора” (члан 10, члан 15, члан 16). У том смислу је илустративан и члан 15. став 4. Споразума којим се утврђује двогодишњи рок у коме ће Србија приступити закључењу уговора са свим земљама у окружењу које јесу или ће бити кандидати за приступ ЕУ и уједно констатује да ће „Спремност Србије да закључи овакве уговоре бити услов за даљи развој односа између Србије и Европске Уније!”.

На све ово, на шта је власт у Србији већ пристала, следе и очекиване, мислим и добродошле изјаве појединих страних амбасадора и представника ЕУ о томе шта Србију очекује на том понижавајућем путу.

Потпуно је јасно да је за данашњу власт у Србији ЕУ циљ без премца, нови жртвеник.
Сам појам ЕУ, ма како звучао нејасно након ступања на снагу Лисабонског споразума и финансијских тешкоћа значајног броја држава чланица, за политичку псеудоелиту у Србији представља циљ због кога ће се жртвовати и држава и народ.
Уосталом, није ли гласноговорник једне од опција „ЕУ нема алтернативу” јавно изјавио да ће Србија ући у ЕУ, са Србима или без њих.
Такве изјаве, ма како звучале страшно, ипак су у нашим условима добродошле и отрежњавајуће.

Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?

Ђорђевић: Имајући у виду све оно што је пратило усвајање ове несрећне Декларације о Сребреници, јасно је да је у току наглашен процес денацификације српског народа. У том смислу, све оно што треба да доведе до одрицања од свих српских ослободилачких покрета и традиција у последњих 200 година, мора да буде неизоставни део јавног дискурса. С друге стране то је важно и за поједине земље које су биле креатори политике на Балкану током 90-тих година. Њихови разумљиви циљеви су оправдање једне политике која се заснива на лажима, манипулацијама, санкцијама и бомбардовању.

Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?

Ђорђевић: Потпуно је јасно да је за данашњу власт у Србији ЕУ циљ без премца, нови жртвеник. Сам појам ЕУ, ма како звучао нејасно након ступања на снагу Лисабонског споразума и финансијских тешкоћа значајног броја држава чланица, за политичку псеудоелиту у Србији представља циљ због кога ће се жртвовати и држава и народ. Уосталом, није ли гласноговорник једне од опција „ЕУ нема алтернативу” јавно изјавио да ће Србија ући у ЕУ, са Србима или без њих. Такве изјаве, ма како звучале страшно, ипак су у нашим условима добродошле и отрежњавајуће.

Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?

Ђорђевић: Сматрам да Србије не сме да се претвара у нежељеног патуљка ЕУ интеграција. Србија мора да јача своју државу у сваком погледу. Србија мора да чини све како би постала правно уређена, економски просперитетна и социјално одговорна држава. Само таква Србија може да буде стуб стабилности Балкана. У таквим условима, питање чланства Србије неће се постављати само из Београда, већ и из Брисела. А у таквим условима, Србија ће моћи да укаже на отворена питања између ЕУ и Србије, а ту пре свега мислим на признање тзв. Републике Косово од већег броја земаља чланица ЕУ, и, уопште, на непостојање заједничке спољне политике ЕУ према Србији.

У ЕУ се већ извесно време говори о разним алтернативним облицима интеграција, које имају за циљ спречавање даљег ширења ЕУ.
Зато се говори о привилегованом партнерству, и о већим регионалним интеграцијама у оквиру посебних блокова и то у два блока, где би у једном блоку важну улогу имала Турска (ту се види Србија) , и други блок са центром у Кијеву, који би имао улогу окупљања земаља истока Европе и покушај дистанцирања од Русије.
Уосталом, у ЕУ је данас опште мишљење да је нагло проширење, посебно улазак Бугарске, Румуније, као и фискална политика евро зоне грешка која се не сме понављати.

Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?

Ђорђевић: Било би крајње неодговорно и кратковидо игнорисање ставова појединих значајних земаља ЕУ. У ЕУ се већ извесно време говори о разним алтернативним облицима интеграција, које имају за циљ спречавање даљег ширења ЕУ. Зато се говори о привилегованом партнерству, и о већим регионалним интеграцијама у оквиру посебних блокова и то у два блока, где би у једном блоку важну улогу имала Турска (ту се види Србија) , и други блок са центром у Кијеву, који би имао улогу окупљања земаља истока Европе и покушај дистанцирања од Русије. Уосталом, у ЕУ је данас опште мишљење да је нагло проширење, посебно улазак Бугарске, Румуније, као и фискална политика евро зоне грешка која се не сме понављати.

Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?

Ђорђевић: Алтернатива увек постоји, зато што могућност избора увек постоји. Након пропасти идеолошке поставке о „Крају историје”, питање утврђивања алтернатива данашњим политичким економским и безбедоносним интеграцијама више је него присутно. Готово да нема самита или неког значајнијег међународног форума а да се то питање не поставља, и одговор не нуди. Штавише, контуре тих нових асоцијација су већ видљиве и присутне у свакодневном политичком дискурсу. Србија због свог геополитичког положаја има могућност да заузме своје место у тим интеграционим процесима, који већ представљају „тиху већину” нашег данашњег света. Уједно, ово је прилика да Србија своје интеграцијске процесе почне, коначно, да посматра кроз призму историјске вертикале.

Погледајте још о Косову и ЕУ: