Европска Унија између монетарне и фискалне уније – рађање једног новог света –

Буђење “старе даме”

Чини се да Атлантски океан никад није био плићи. Док су инвеститори очајавали што Европска Унија и Европска централна банка не прате у брзини и флексибилности реакције својих “парњака” с друге стране океана, након одлуке о формирању Европског стабилизационог механизма, изгледа да се европска “стара дама” коначно потрудила да, бар донекле, прати млађег партнера из “новог света”. Помало цинично, а више одсликавајући истину, инвестициони банкари ову, сада се чини већ историјску, одлуку објашњавају тиме да су се по први пут челници еврозоне заиста уплашили. И заиста, сећања на „катастрофу” која је уследила након гашења Лимана су још увек свежа, па су носиоци економске политике еврозоне више него свесни последица кашњења. Председнику ЕЦБ, Тришеу, како је то приметила једна велика прекоокеанска инвестициона банка, требало је мање од 30 сати да говор о „уобичајеном току послова”, са конференције за штампу, замени вапајем о „системској кризи” који је претходио одлуци о креирању плана помоћи.

Слично пакету помоћи Грчкој, усвојени Европски стабилизациони механизам ће обезбедити зајмове државама са финансијским проблемима у току наредне три године. Међутим, уместо билатералних зајмова, нови механизам ће се састојати од 60 милијарди евра Европске комисије и 440 милијарди у облику Special Purpose Vehicle ентитета, за који ће гарантовати чланице, сходно свом учешћу у капиталу ЕЦБ. ММФ ће обезбедити додатна средства у износу од 250 милијарди. С гаранцијама за леђима, овај обећани износ од 440 милијарди евра ће се прибављати преко посебно креираног ентитета који ће позајмљивати новац на тржишту и онда га трансферисати држави која је у невољи. Позајмљени новац ће бити гарантован од стране држава чланица, где ће Немачка имати највећи удео (до 123 млрд евра), а Француска мањи (око 92 милијарде). Износ који је ЕУ изнела на сто, заједно са ММФ-ом, треба да увери тржиште да она може да се носи са дужничком кризом. Али и да пошаље сигнал, слично некадашњем сигналу послатом из САД: да је и најмања чланица „сувише велика да би се допустило да пропадне”.

Одмах након објављивања вести о усвајању овог дуго очекиваног плана, Европска централна банка је објавила да је спремна да откупљује државне и корпоративне обвезнице еврозоне, како би “осигурала дубину и ликвидност тржишта”. Многи инвеститори су и раније тражили од ЕЦБ да пристане на тај корак, и одбијање централне монетарне институције еврозоне да то учини био је један од разлога масовне продаје обвезница која је претходила доношењу поменутог плана. ЕЦБ је такође објавила да ће све интервенције бити стерилизоване и да стога не представљају тзв. quantitative easing[1], односно да нема места страху од инфлације. Овај стабилизациони фонд, који представља, како многи наговештавају, први корак ка фискалној унији, већи је него што се очекивало. Међутим, уколико ово не буде праћено строгим фискалним мерама, проблеми солвентности који су у основи кризе ће се погоршати и, на крају, проширити на само срце еврозоне. Насупрот свему овоме, као и увек ђаво је у детаљима: одлука о расположивом колатералу за репо-операције ЕЦБ, где је ова већ два пута променила своја правила, указује да је централна банкарска институција еврозоне постала изразито политизована током кризе. Упоредо са смањењем јасне поделе између заједничке монетарне политике и националних фискалних политика, чувена независност ЕЦБ почиње полако да бива доведена у питање.

Упркос појединим гласовима из Немачке који су, истини за вољу, били превасходно намењени домаћој јавности, а који су наговештавали могућност “протеривања” Грчке из клуба евра, то никад није ни био могући исход. Према Мастрихтском споразуму није могуће “протерати” неку државу из ЕМУ, већ је напуштање могуће само ако дата држава то сама одлучи.

Као очигледан закључак, намеће се утисак да је доношењем овог плана изражена јасна политичка воља да се стане иза евра и, самим тим, европских обвезница. Пакет, међутим, не одговара јасно на питање солвентности које је у самом срцу кризе, па су постали преовлађујући гласови да је монетарна унија осуђена на пропаст без сличног фискалног решења. Као што је криза „ЕRМ” почетком 90-тих подстакла да се убрза формирање дуго планиране монетарне уније, чини се да би тренутна дужничка криза могла представљати ослонац формирања још чвршће уније европских држава. Јер, не само да су земље пристале да стану једна иза друге, већ су пристале и да пренесу део свог фискалног суверенитета и да се подвргну ригорозним програмима фискалне консолидације. Сам стабилизациони фонд износи великих 8% БДП еврозоне. Такође, овај фонд води и заједничким емисијама државних обвезница преко Европске комисије. Иако досадашње искуство Пакта стабилности изазива сумњу у ефикасност процеса у оквиру Екофина и Европске комисије, то не значи да контрола неће бити пооштрена у месецима који следе. У тој контроли главну реч имаће, сигурно, и највећи гарант читаве ове конструкције и земља која је највише уложила у пројекат евра, али и највише добила његовим увођењем – Немачка.

Почетна реакција тржишних учесника, након одобравања ових мера преко потребне помоћи, била је позитивна. По први пут тржишни учесници сматрају да је ово довољан износ средстава, а и охрабрени су почетком интервенције од стране влада ЕУ и ЕЦБ. Међутим, централне банке из Система ЕЦБ су, у тренутку писања текста, биле једини купци на тржишту, јер су спредови још увек били велики. С друге стране, и у будућем периоду можемо очекивати изражене девијације у спредовима између различитих државних обвезница, волатилност ће и даље бити велика, а ефекат „бега” у сигурније облике активе (flight to quality) ће остати присутан још дуже време. Обвезнице Немачке, Француске и Холандије ће и даље бити тражена роба, па самим тим и скупа, док инвеститори ван зоне евра још нису толико уверени у оздрављење и биће прилично опрезни што се тиче повратка на тржиште еврообвезница.

Упркос охрабрујућим вестима, постоји и тамна страна приче. Поједини тржишни учесници сматрају да, ставши као гаранти иза пакета помоћи који је ЕМУ усвојила, Немачка и Француска стају у ред земаља које би могле компромитовати свој ААА кредитини рејтинг. Или, како то Штефан Колек из минхенске Уникредит банке каже, „то је врста Понзи шеме на највишем нивоу”. У међувремену, цена осигурања грчког државног дуга путем фамозих Credit Default Swap-ова остварила је пад 10. маја, од 370 базичних поена на 577 базичних поена, што је највећи дневни пад икада (слике 1 и 2).

Крај грчке трагедије или рађање фискалне уније?

Поред, у почетку споре и донекле препотентне реакције носилаца економске политике ЕУ (када је криза почињала на subprime тржишту САД, тврдило се да ће то бити углавном амерички проблем), један од узрока тренутног стања је и то што су се у протеклих десет година инвеститори превише фокусирали на еврозону као целину, а недовољно на појединачне државе. Увођењем евра, разлике у приносима (spreads) између појединих државних обвезница су се нагло смањиле и нису више одсликавале разлике у чијим темељима леже макроекономске и фискалне основе. Инвеститори су веровали да ће чланице еврозоне ићи истим путем, или ће помоћи једне другима. Разлике су, пак, лежале у неуравнотеженом расту у оквиру саме еврозоне. Немачки раст се највише ослања на стратегију у чијој основи лежи извоз. И док у Немачкој раста зарада готово да није било, ова земља је драстично добила на конкурентности – највише од свих других чланица. Пошто је две трећине немачког извоза усмерено ка самој ЕУ и не чуди што су друге државе чланице завршиле са великим екстерним дефицитом.

Насупрот Немачке леже земље које се сад већ уобичајено називају периферним тржиштима еврозоне. Проблем с којим се суочавају сва та периферна тржишта је тај што сви деле исте структурне неравнотеже, као што су двојни дефицити[2], што изискује снажну реакцију.

Међутим, требаће времена да планови фискалне консолидације дају опипљиве резултате, мада поједине инвестиционе банке верују да се ови планови заснивају на оптимистичним плановима привредног раста на средњи рок, што опет оставља доста простора за даља погоршања. Сходно рангирању чланица ЕМУ према прогнозама Сити банке о буџетском дефициту и дефициту текућег рачуна платног биланса, проблем није само у томе како ће Грчка на краћи рок финансирати своје обавезе, већ и у дугорочном ризику солвентности с којим се суочавају слабије чланице ЕМУ.

Упркос појединим гласовима из Немачке који су, истини за вољу, били превасходно намењени домаћој јавности, а који су наговештавали могућност “протеривања” Грчке из клуба евра, то никад није ни био могући исход. Према Мастрихтском споразуму није могуће „протерати” неку државу из ЕМУ, већ је напуштање могуће само ако дата држава то сама одлучи. Хипотетички, три су могућа разлога због којих би нека држава донела одлуку о напуштању било које монетарне уније. Као прво, напуштањем монетарне уније држава поново стиче контролу над монетарном политиком и политиком каматних стопа. Осим тога, након напуштања монетарне уније стиче се могућност девалвације валуте, али и већа могућност монетизације. С друге стране, трошкови напуштања ЕМУ од стране Грчке су далеко већи. Пре свега, ту су трошкови немогућности измирења обавеза (default), које је неминовно у случају напуштања монетарне уније. Такође, с истим проблемом се суочавају и корпорације, што би могло покренути талас банкротства. Други проблем је тај што би се у том случају домаћи банкарски систем нашао пред колапсом, јер би сваки осетљивији инвеститор затворио своје рачуне у банкама и претворио свој новац у евро (грчки банкарски сектор већ се суочио са проблемом финансирања и извлачењем више милијарди из саме земље). Осим тога, напуштањем Мастрихта, границе би биле затвореније за међународно кретање капитала, што такође није занемарљиво у овом случају.

Грчка је дуго изигравала поверење својих партнера из Европске Уније, фалсификујући скоро све извештаје о државним финансијама.
Али за разлику од Британије, “земља Хелена” предстојеће фискално прилагођавање не може ублажити експанзивном монетарном политиком или депресијацијом сопствене валуте.

Грчка је дуго изигравала поверење својих партнера из Европске Уније, фалсификујући скоро све извештаје о државним финансијама. Али за разлику од Британије, “земља Хелена” предстојеће фискално прилагођавање не може ублажити експанзивном монетарном политиком или депресијацијом сопствене валуте. Пишући за Фајненшл тајмс, Мартин Волф је, поред поменуте опаске, врло јасно указао на ниску конкурентност Грчке и осталих периферних држава еврозоне, у односу на Немачку. Грчки трошкови радне снаге су, између 2000. и 2009. године, порасли за 23% у односу на немачке. Неминовно затезање фискалног каиша ће, како многи очекују, иницирати рецесију, што ће водити продубљивању дефицита. И док друге државе са великим буџетским дефицитима, попут Ирске (12,2% у 2009.) и Шпаније (9,6%) имају нето јавни дуг од 25% и 33% БДП-а, Грчка се суочава са јавним дугом од 86%. Питање које се у претходном периоду често постављало је: да ли се Грчка суочава са немогућношћу сервисирања дуга (тзв. default) и да ли ће бити приморана да напусти еврозону. Ни једно ни друго не долазе у обзир: то би имало катастрофалне последице не само по Грчку, већ по еврозону као целину. Немачка је уложила исувише труда, реномеа и новца да би то дозволила. Шта је, дакле, решење?

Већ неко време говори се о томе да је једини начин да се тренутна дубока криза превазиђе, спровођење строге контроле над фискалним политикама земаља чланица. Другим речима, најкраћи пут прерастања у политичку унију за коју многи верују да је једини пут до успеха. Идеја уједињене Европе након Другог светског рата текла је упоредо са чувеном реченицом Лорда Измеја: “држати Америку унутра, Русију ван, а Немачку спутаном”. Политичка унија која се, кроз завесу спуштену на “грчку трагедију”, сада назире значи политичку унију у којој ће Немачка, пошто је поново “пронашла свој глас” после пораза у прошлом светском рату, с пуним правом прописивати правила еврозоне. Али, како је то Питер Зејхан у чланку “Germany: Mitteleuropa Redux” оштроумно приметио, то није “Европска Унија у коју су се европске државе уписале, већ Mitteleuropa које се остатак Европе добро сећа”. Но, то више није економско, већ политичко и друштвено питање. А на њега одговор не могу дати банкари и економисти, чак ни политичари. На њега одговор морају дати грађани Европе. Какав год одговор био, мислим да присуствујемо рађању једног новог света.

У Београду, 12. маја 2010. године

Упутнице:

---

[1] Један од облика монетарне политике у случају окружења екстремно ниских референтних каматних стопа (тзв. Zero Interest Rate Policy). Представља, de facto, куповину финансијске активе (државних и корпоративних ХоВ) од стране централне банке, путем новца креираног ex nihilo, како би се очувала и побољшала ликвидност и функционисање тржишта.

[2] Подразумева постојање буџетског дефицита и дефицита текућег рачуна платног биланса.

Демократска странка Србије оцењује да су економска стабилност и економски развој темељне претпоставке демократизације и друштвеног просперитета Србије. Због тога смо наша залагања за стварање стабилне, просперитетне и међународно уважаване земље преточили у Програм економског развоја Србије, који унапређујемо у складу са новим околностима. Као национално одговорна Странка, ми смо нашим предлозима мера и једним целовитим економским програмом данас у Србији доказали да смо спремни да Србију поново поведемо путем убрзаног економског раста.

У ситуацији у којој власт нема адекватна решења за проблеме до којих нас је добрим делом сама довела, неопходно је понудити програм, економску алтернативу за нашу привреду, али и амбијент који је привлачан за долазак страних улагања. Да би се то постигло, неопходно је репрофилисати тржиште рада и капитала, понудити ефикасне мере подстицаја привреди и пронаћи економске партнере нашим компанијама који су спремни и способни да, и у овим условима, улажу у нове програме.

Због неадекватне економске политике садашње власти и последица глобалне економске кризе, које су се одразиле и на Србију, суочени смо са затварањем малих, породичних фирми, али и великих система који не могу да издрже оптерећење превелике јавне потрошње и притисак нелојалне конкуренције спрегнуте са сивом економијом. Пољопривреда и сељаци, иако највиталнији део наше привреде, су поново у маказама раста цена репроматеријала и опреме, и пада цена њихових производа. Већина јавних предузећа је поново упућена на субвенције из буџета, уместо да генеришу инвестиције и изградњу инфраструктуре. У таквим условима, одговорност свих државних органа и друштвених структура за покретање привредне активности и запошљавања јесте део националног интереса.

Демократска странка Србије неће допустити да у Србији цену изласка из кризе плате они који трпе њене најтеже последице. Не могу обични грађани да сносе терет погрешне економске политике, закаснелих одлука и несугласица, нити треба наша деца да враћају кредите којима се сада жели надокнадити пад прихода и инвестиција државе. Србија и њена власт морају поново постати национално, али и економски одговорне. Србија мора постати држава у којој се не троши више од зарађеног; где се плата не добија, већ зарађује; где је рад на њиви тежак, али исплатив; где је учење карта за успех у каријери, а не за иностранство; и где обећање није замена за резултат.

Преузмите Програм економског развоја Србије од 2010. до 2012. године у PDF формату.

Губитак радних места у данашњим условима није ретка појава, али одговорне државе предузимају све да очувају радна места и да покрену процес отварања нових. У покретање привреде, инвестиције, а самим тим и запошљавање, је уложен највећи део кризних буџета земаља захваћених економском кризом. Србија је једна од ретких земаља која није створила посебан буџет за борбу против најтеже последице кризе – незапослености. Буџети, и њихове неуспеле измене, који су донети у току мандата ове владе су обележени растом дефицита, њиховим финансирањем кроз задуживање у земљи и иностранству, смањењем издвајања за привреду, пољопривреду и инфраструктурне пројекте и растом јавне потрошње.

Недостатак извора финансирања буџета је надомештен растом одређених пореских стопа и новим порезима, насупрот пракси свих земаља да смањују фискална оптерећења зарад подстицања тражње и повећања конкурентности компанија на домаћем и страним тржиштима. У таквим условима грађани Србије и њена привреда су суочени са све мање прилика да очувају свој економски положај и да створе услове за његово унапређење у блиској будућности.

Обраћање др Ненада Поповића, потпредседника ДСС-а, на представљању „Програма развоја Србије 2010-2015. године” у Сава центру у Београду (30. мај 2010). Read the rest of this entry »

То са нама и Турцима увек је „више од политике”. Турци су  део нашег колективног памћења. Само Немци и Руси имају неке шансе да учествују у “прерасподели пустара” наше подсвести с Турцима.

А и Турци. Кад одете у Турску, и кад чујете како изговарају реч „Србистан”, осећате да они нас замишљају, тамо негде на неком каквом-таквом Западу и некако већим и важнијим него што јесмо. А опет, разумемо шта значи „јок” и „јазук”.

Проблем са нашим поимањем Турака је што смо ми њих, кроз јунаштва Краљевића Марка а и наше прозападњачко тумачење историје, „послали на сметлиште историје”. И читав век живимо с тим.

Кад су се Турци појавили у ратовима при распаду бивше СФРЈ ( увек с ону страну фронта! ) опхрвани реалним притисцима са Западне стране (а од које смо ми као сирочићи увек очекивали „разумевање” и да нас макар некад помилују по глави), ми Турцима нисмо придавали никакав значај. У сваком случају, мање смо „ценили” њихов ратни допринос и од оног који смо приписивали шеицима из Саудијске Арабије.

Тек кад је до нас стигло шта је Ахмет Давутоглу говорио на научном скупу у Сарајеву, неки у Србији су постали свесни шта се дешава.

Кад су нам они помирили, „на смрт” позавађене, наше министре из Рашке области, ми смо то оћутали. Односно, наша властодржачка екипа им је била „захвална до гроба”! Па, то не би могао ни Барак Обама.

Кад су нам “дојездили” први људи нове Турске и онако људски саопштили да ће они у новопазарском санџаку да граде друмове и улажу у „новопазарску привреду”, у Београду је то примљено као  добродошло страно улагање. Код нас кад се каже „страно улагање” или не-дао-бог „гринфилд инвестиција”, ми се само прекрстимо и верујемо „да је коначно и нас Бог погледао”.

У исти кош смо стрпали и најаву да ће се у Мркоњићеву мобу на Коридору 10 (нашем новом светилишту и јединој нади) укључити и Турци и подићи близу српске престонице исламски културни центар. Јашта. Ми ћемо и унезвереној Европи, која се плаши минарета и бурки, да покажемо шта је мултикултурализам. А она ће то знати да цени.

Тек кад је до нас стигло шта је Ахмет Давутоглу, учен човек а сада на месту министра иностраних послова, говорио на неком научном скупу у Сарајеву, неки у Србији су постали свесни шта се дешава. Заживела је ружна, полујасна, али претећа реч „неоотоманизам”. Прво отрежњење.

Био нам је ту и председник Турске и лепо нам рекао, да они најбоље знају како пут до Европске Уније зна бити дуг и неизвестан. Они, „оно” (кандидат за члана) за шта се ми тако грчевито боримо имају од 1964. године. Па им је Ангела Меркел пре неку недељу „у Стамболу на Босфору”, ипак, рекла да „никад неће бити примљени у Унију”.

Занимљиво је да ми нашем, до ироније еклектичном, сабирању „стубова спољне политике”  нисмо званично додали и „пети стуб”, турски. Додуше јесте покушано да се у Народној скупштини турском председнику да исти третман као и Медведеву, али су реакционарне и опозиционе снаге то спречиле. Међутим, убрзо се показало да је то само једна изгубљена битка.

Наш Председник је после одлетео у Цариград да се тамо нађе са Харисом Силајџићем и да уз помоћ председника Гула донесу Истамбулску деклерацију. Типичан оријентални документ, у коме ништа „јако” не пише, а из њега произилазе прилично јасне „смернице”. Коначно смо после тога схватили да Турска „води политику” на Балкану. Кад се Силајџићу покварио мотор на авиону, па није могао да дође на заказано „пријатељовање” у Београд (тако некако је дефинисан тај састанак), многи су почели „схватати” да се нешто повелико „иза брда ваља”…

Заживела је ружна, полујасна, али претећа реч „неоотоманизам“. Прво отрежњење.

Још се не види јасно, али су односи Србије и Републике Српске почели да се компликују…

Упркос томе што и наш Председник и Премијер Српске свим срцем навијају за „Партизан” и диве се стратешким вештинама Дулета Вујошевића.

Увод  Слободана Рељића на трибини Фонда Слободан Јовановић на којој је гостовао Огњен Тадић.

«Министар спољних послова Турске, Ахмет Давутоглу, недавно је на једној регионалној економској конференцији у Сарајеву изјавио да је Турска на Балкан дошла коњима и да се сада поново враћа. Нико ко озбиљно заступа српски народ нема право да игнорише ту чињеницу. Не смемо забравити да је земља која је тако дуго радила на поништењу српске државности поново на овом простору», поручио је Огњен Тадић, председнички кандидат уједињене опозиције Републике Српске на трибини Фонда Слободан Јовановић “Београд -Бањалука виа Истамбул: српска политика и поход неоотоманизма на Балкан”, која је одржана 27. маја у Коларчевој задужбини.

Оцењујући недавно усвојену «Истанбулску декларацију» као узрочник нове, дуге политичке кризе, потпредседник Српске демократске странке (СДС) је истакао да је она већ нанела први ударац – пореметила званичне односе Београда и Бањалуке.

- Чини ми се, а не могу рећи да такво мишљење нисам добио и од многих људи, да је политичка и дипломатска активност Бориса Тадића била више импровизација него право настојање да покуша да смири ситуацију тиме што ће се Србија мудро поставити између Турске и бројних политичких центара на овом простору који представљају муслиманску политику: Приштине, Новог Пазара, Сарајева… «Истанбулска декларација» је направљена тако да суштински не провоцира било какву полемику, али је главна порука у томе да званични Београд први пут о Дејтонском споразуму није разговарао са представницима Републике Српске, већ једним представником Председништва БиХ – рекао је Тадић.

Погледајте видео запис трибине Фонда на којој је гостовао Огњен Тадић

Овај ударац, како је оценио, довео је односе Београда и Бањалуке на најнижи могући ниво у последњој деценији.

- Природа тих односа је, иначе, установљена бројним међународним споразумима попут Дејтонског, Споразума о специјалним паралелним односима између Републике Српске и Србије, као и неформалним везама. Али, када мало дубље погледате они су минимално институционализовани. Историја односа између народа са обе стране Дрине сведочи о страним утицајима који су покушавали да их раздвоје. Подсетићу на ситуацију око српских устанака 1804. и 1815. године, Херцеговачки устанак «Невесињска пушка», када је једна група људи декларацијом прогласила  присаједињење српске Босне Србији, односно прихватање Милоша Обреновића као свог владара, затим Анексију из 1908. године, Гаврила Принципа…

Из свега овога се види да је стално опредељење српског народа са оне стране Дрине било присаједињење, условно речено, матици, стварањем јединствене српске државе – објаснио је Тадић и додао да је период после 2000. године обележен превасходно као економски (улазак Хемофарма, куповина Телекома…) и открива срамежљив однос званичног Београда према својим објективним политичким обавезама које има ка Српској, Дејтону… Више се ради на приближавању Загреба и Београда него на очувању веза са Бањалуком, сматра лидер уједињене опозиције Републике Српске.

- Владари овог простора су 12 амбасадора Сједињених Америчких Држава који седе у главним градовима Балкана, док локални политичари ништа не могу да ураде без претходне консултације Вашингтона. Дакле, стање уопште није сјајно. Чека нас дуг период политичке кризе јер, таман што смо апсорбовали проблеме са Запада, они сада долазе са Блиског Истока. Истовремено, ту је веома снажан утицај Америке који се огледа у томе да ако нећемо да прихватимо онда трпимо наметнут улазак у НАТО. Упркос свему томе Декларација од 20. јуна 1876. године коју су донеле вође Босанско-херцеговачког устанка против Турске царевине, а која говори да желе да живе са својим народом у Србији, за 99, 9 одсто Срба у Српској и даље важи. Поента је да људи неће да живе у држави у којој не могу да доносе одлуке у име свог народа. И то под свакаквим претњама, уценама, притисцима, хапшењима, санкцијама, чак и насиљем нико са стране није могао да промени. Нису успели ни поткупљивањем, социјалним немирима, медијском кампањом, ничим – закључио је Тадић.

Када одлучујете о себи, одлучујете и о нама

На питање публике да ли је такозвани «неоосманизам» искључиво негативан по српски народ, он је нагласио да је тај термин још увек претенциозан и да интереси великих сила не морају увек бити и наши интереси.

- Чуо сам мишљење да иза читаве ове приче стоји званична Москва која жели да Турску отме из окриља САД и на тај начин обезбеди мир у својим јужним државама које су добрим делом муслиманске, те тако Турску и економски и политички веже за себе. С друге стране, ето приче да Америци управо то одговара јер тиме Европа нема шансу да се шири на Исток, већ само НАТО и тако прави клешта око Русије, што никако није у интересу српског народа. Све ово можда није тачно, јер су то само предвиђања.

Али питање је шта ми да радимо? Званична бањалучка политика се огласила са неколико саопштења. Да ли је српски интерес да се направи договор са Анкаром, односно да се реши на дужи период питање односа Срба и муслмана на Балкану или да се игнорише утицај Турске као силе? Препрека је тренутно «Истанбулска декларација» која шаље проблематичну поруку. Мора се променити стратегија према њој – рекао је Тадић.

Много тога у Босни и Херцеговини се променило од када се Москва вратила на међународну сцену. Како је објаснио, осетио се «јак нови ветар» у Већу за имплементацију мира и тзв Контакт групи, захваљујући чему и они лидери у Српској који су раније били највернији сарадници међународне заједнице, сада себи узимају за право да «србују» без страха од икаквих последица. Време санкција и кршења људских права је прошло, поручио је Тадић одговарајући на питање да ли се плаши да ће уколико буде изабран за новог председника Републике Српске бити одстрањен споља попут његових претходника.

- И да није прошло време санкција не треба их се плашити. Све док смо спремни да их занемаримо и једни другима предајемо штафетну палицу одговорности, ми имамо неку шансу да преживимо и да Српску водимо у правцу њене самосталности. Проблем је ако као народ одустанемо од тога. Али управо он говори да нећемо – нагласио је Тадић.

“Ми морамо да разговарамо са свима које грађани Србије изаберу, а да ли нама то одговара, е то је крст који морамо сами да носимо.
Суштина је да када бирате, ви у Србији не доносите одлуку само о вашој будућности, већ и будућности Срба на Косову, Црној Гори и Републици Српској.”

Публику је интересовало и како лидер уједињене опозиције РС гледа на политику свог презимењака преко Дрине, председника Србије.

- Тадић и његови људи су окренути ка Западним силама, САД, и налазе се у једном историјском вихору, позицији да одлучују о судбини свог народа. Али, поставља се питање да ли су у стању да донесу одлуку која је најбоља. То подразумева и одговорност и жртве за њену реализацију. Зато осећам бојазан да ће све оно што може да утиче на званичну политику Београда, довести до тога да се истиче само комерцијални интерес, а заборавља оно што је кључно опредељење свих нас, а то је конституисање једне чврсте државне власти која обезбеђује мир. Ми у Републици Српској Београд гледамо као свој главни град. Без обзира ко је на власти, он ће за нас увек бити престоница. Ми морамо да разговарамо са свима које грађани Србије изаберу, а да ли нама то одговара, е то је крст који морамо сами да носимо. Суштина је да када бирате, ви у Србији не доносите одлуку само о вашој будућности, већ и будућности Срба на Косову, Црној Гори и Републици Српској. Надам се да ће онај део грађана Србије који са РС има везе, макар по пореклу, моћи да увек, осим интереса које сваки човек има, у ту раван стави и интерес националног јединства – закључио је Тадић.

Србији је потребна децентрализација – која је могућа само ако Србија остане јединствена. Све што наново откривени стари политичари, који већ читаву деценију разарају народну привреду, подржани режимским медијима недавно предлажу, није децентрализација, већ је регионализација и дневно-политичка злоупотреба која ће Србију разбити на локалне и сепаратистичке феуде. У таквим феудалним регионима, феудални центри – нови београди све ће опет централизовати и уништити оно мало овлашћења која локална самоуправа данас ужива. Зато се Двери насупрот антинародној регионализацији, коју предлажу досадашњи гробари наше националне привреде, залажу за патриотску децентрализацију.

Меморандум за јачање државе Србије,

дебеоградизацију и развој унутрашњости

1. За децентрализацију, против регионализације

У последњих неколико година у нашем политичком животу интензивно је присутна велика расправа о потреби децентрализације Србије у циљу равномернијег развоја и подстицања у развитку мање развијених делова унутрашњости наше државе. Аргументи у корист ове тезе су више него јаки: Србију блокира београдизација која усисава све капацитете државе, а унутрашњост остаје на маргинама друштвено-економског живота и државне пажње. Међутим, лек који се нуди за ову државну бољку у форми регионализације није решење већ извор нових дезинтеграционих проблема и гомилања нове администрације (што се најдрастичније већ види на примеру Војводине), и неће бити у функцији истинске децентрализације. Насупрот томе, потребно нам је, са једне стране, јединство државе и патриотска децентрализација у функцији јачања а не разбијања државе, и, са друге стране, подршка свеукупном развоју локалних самоуправа, а не нове регионалне властодржачке бирократије и прилика за даље политичко распарчавање државе.

Србији је потребна децентрализација – која је могућа само ако Србија остане јединствена.
Све што наново откривени стари политичари, који већ читаву деценију разарају народну привреду, подржани режимским медијима недавно предлажу, није децентрализација, већ је регионализација и дневно-политичка злоупотреба која ће Србију разбити на локалне и сепаратистичке феуде.

Већ дуже времена са разних страна се могу чути предлози о регионализацији земље. Нова владајућа већина је чак и донела закон о формирању статистичких региона (упркос већ постојећој територијалној организацији Србије по управним окрузима), који би у догледној будућности могли из статистичких прерасти у административне, а затим и у политичке целине. Поред неопходности децентрализације, већина заговорника доношења оваквог Закона тврди како се то чини и због омогућавања свим срединама у држави (новоформираним „статистичким регионима”) да приступе одређеним фондовима ЕУ који стимулишу развој регионалне самоуправе и финансијски помажу регионалне пројекте. Наше политичко искуство, међутим, говори супротно: овако схваћена регионализација ће бити само добар изговор за нове партикуларизме и сепаратизме, и неће бити у функцији јачања државе. Шта се на овај начин омогућава тим срединама и коме би они тако ојачани потом желели да приступе – право је питање.

Осамостаљивање Војводине не може се уравнотежити осамостаљивањем Шумадије, Рашке или Тимочке области, већ се на овај начин само потхрањују нови дезинтеграциони процеси. Очекујемо и већ видимо да ће многе друге локалне средине у Србији, инспирисане војвођанском самосталношћу, кренути сличним путем и тражити за себе оно што је дато Војводини, под изговором да сви имају право на исти третман. Наш одговор је да да нити Војводина нити било ко други у Србији нема право на регионалну аутономију и самим тим се залажемо за укидање свих аутономија у држави Србији, истовремено инсистирајући на локалној самоуправи.

С тим у вези, да не би било манипулације од стране гласноговорника регионализације, јасно одмах треба раздвојити економски развој и потребу за економским програмом одрживог развоја свих делова Србије од непотребних и штетних регионалних подела Србије.

С тим у вези, да не би било манипулације од стране гласноговорника регионализације, јасно одмах треба раздвојити економски развој и потребу за економским програмом одрживог развоја свих делова Србије од непотребних и штетних регионалних подела Србије. Јер стварање региона није и не може бити, барем на Балкану, само административни процес, већ означава прављење нових политичких јединица и исцртавање потенцијалних нових граница. У нашем случају регион има државотворни, или у најмању руку конститутивни значај који води у федерализацију државе. А ми нисмо и никада не можемо бити за слабљење државе Србије и њену будућу даљу дезинтеграцију. Ми смо, дакле, за децентрализацију и сваковрсно јачање и развијање локалне самоуправе, али без регионализације.

Решење овога проблема налази се тамо где је и корен проблема: у Београду и (де)београдизацији Србије.

2. Београдизација – рак рана српске државе

Србија је данас држава у којој су скоро сав утицај, новац и углед концентрисани у њеној престоници.
Све водеће институције, установе и медији као да су заробљени у Кругу Двојке.

Србија је данас држава у којој су скоро сав утицај, новац и углед концентрисани у њеној престоници. Све водеће институције, установе и медији као да су заробљени у Кругу Двојке, због чега се оправдано стиче утисак да за ово „острво моћи” смисао и квалитет живота у остатку државе није приоритетна тема. Иако је нужност децентрализације свима јасна, и иако се она свакодневно громогласно промовише, сви постојећи процеси говоре о даљем јачању београдизације читаве Србије. Тако да се нашом вољом и небригом држава све више претвара у својеврсни модерни „београдски пашалук”, а наша евроунијатска елита у нове београдске дахије.

Без обзира што Београд јесте и мора да буде престоница и један од најважнијих стубова и симбола српске државе, овакво постојеће стање нужно доводи до два негативна процеса. Са једне стране, Београд постаје преоптерећена, неурбана и хаотична метропола, док са друге стране нетрпељивост унутрашњости према главноме граду постаје наша реалност. И управо овај често оправдани и разумљиви анимозитет, који се базира на сталним упозорењима Београду како се тешко живи по унутрашњости, постаје плодно тло за политичко замешатељство у држави. Под изговором неправедне финансијске поделе унутар државне касе, увек дежурни злонамерници притајено промовишу сепаратистичке процесе. Зато је неопходно што пре повући први стратешки и ефикасни корак у циљу стварне децентрализације државе, који би био снажан подстрек даљем уравнотежењу целокупног државног развоја.

Зато сматрамо да тај први корак треба да буде распоређивање делова државне управе и институција ван Београда и сигнал унутрашњости да може да буде центар одређене државне делатности.

3. Размештање делова државне управе из Београда?

Пресељењем делова државне управе био би послат јасан знак свим становницима Србије да Србија није само Београд, и да вреди живети и у другим местима.

Због тога што тема регионализације и територијалне организације Републике Србије изазива велике полемике и недоумице, под истом контроверзном лупом је и процес премештања државне управе, са којим се такође може отпочети и у циљу децентрализације. Измештање министарстава у целини или одређених делова министарстава из Београда у друга места (таква измештања и тренутно делимично постоје кроз административне округе, чији смисао постојања треба преиспитати), са једне стране могло би довести до формирања јаких локалних центара, који би у почетку били политички и „административно-бирократски” центри, али би у будућности прерастали у озбиљније финансијске, привредне, културне и спортске центре. Са јаким локалним седиштима може се рачунати и на динамичнији развој унутрашњости у целини, што би опет довело до заустављања негативних демографских тенденција, „урбанизације” низа градских средина, више активности у локалним економијама и самим тим до одрживог развоја у различитим областима Србије. Све ово не мора и не би смело да има икакве везе са регионализацијом.

Распоређивањем одређених министарстава у целини или делова министарстава из Београда у друге градове отвара се можда потпуно нова перспектива за низ градова у Србији: од могућности запошљавања младих стручњака у државној управи у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду, па самим тим и њиховог останка у тим градовима и заустављања даљих миграција младих образованих људи искључиво ка Београду, преко развоја сектора услуга у местима у којима би била стационирана министарства, јер је државна управа-бирократија свуда у свету, па и у Србији – и велики потрошач, односно корисник разних услуга, до урбанистичког уређења и сређивања градских зона у већим центрима у Србији, јер су за државне установе ипак потребни репрезентативни објекти и адекватна опремљеност.

Пресељењем делова државне управе био би послат јасан знак свим становницима Србије да Србија није само Београд, и да вреди живети и у другим местима. Могло би доћи и до низа осталих повезаних позитивних ефеката, као што су повећање цене рада и раст инвестиционе атрактивности одређених градова, што би допринело већој упошљености локалног становништва, као и повећању предузетничке активности тако неопходне за покретање посрнуле српске привреде.

Ова идеја поред низа добрих има и слабих места. Може ли функционисати Влада чија сва министарства нису у истом граду, да ли би то изазвало нездраву конкуренцију међу градовима која су добила или нису добила седишта, колико је све то компликована и скупа инвестиција, као и колико нас све то још више дезинтегрише уместо да интегрише – јесу питања на која би требало обратити пажњу. Предуслов за ову реорганизацију и распоређивање државне управе био би нови Закон о унутрашњој организацији Владе Републике Србије и преко потребно смањивање великог броја министарстава на рационалнију меру, као и велика јавна расправа шта је најбоље учинити на овом плану по државно јединство и развој локалних средина. Јавна расправа које у овом часу нема и чије је покретање главни циљ овог меморандума.

4. Дислокација других државних установа из престонице

Поред основне и главне државне управе коју представљају Влада и Министарства, у Београду су непотребно сконцентрисане и све друге најважније државне институције – преко 100 републичких управа, агенција, завода, института, фондова и других државних органа има седиште у Београду. Исто важи и за највише судске инстанце и највећа државна предузећа у Србији. Процес „дислокације државних институција” или „размештања државне управе” подразумевао би не само исељавање седишта у целини или деловима одређеног броја министарстава Владе Републике Србије из Београда, већ и пресељење бројних других државних институција ван Београда, у нека друга места на територији Републике Србије.

Зашто би, на пример, Саобраћајни институт, Туристичка организација Србије, Археолошки институт САНУ, Републички завод за заштиту споменика културе, Републички завод за информатику и интернет, Републичка агенција за заштиту животне средине, Управа царина, или Фонд за социјалне иновације, обавезно морали бити са седиштем у Београду, а не у Нишу, Ваљеву, Новом Саду, Краљеву, Зрењанину, Чачку, Врању или Крагујевцу?

Потпуно исто питање важи и за централе великих јавних предузећа, као што су Телеком, ПТТ, Србија Воде, Србија Шуме, ЕПС, Путеви, Железница…, али и за седиште Врховног суда Србије. Разуме се и да питање равномернијег и одрживог развоја унутрашњости Србије није и не може бити само питање размештања државне управе и институција из Београда, већ и свеукупне децентрализације Србије. Размештање државне управе не значи аутоматски и економски развој унутрашњости, али представља алтернативу накарадној регионализацији и вештачким аутономијама, као и увод у процес истинске, патриотске децентрализације у циљу јачања Србије.

5. Патриотска децентрализација: развој локалних самоуправа и нових националних центара

Београдизација истовремено утиче и да државотворна свест слаби, јер се партикуларни интереси стављају изнад државних, а локални интереси тешко да могу носити државотворно-национални импулс.
Та свест о држави слаби прво у Београду, а потом и у другим већим градовима, па се тако у Новом Саду или Крагујевцу могу јавити слични импулси засновани на локалном интересу.

Суштинска централизација готово свих друштвених процеса у Србији довела је и до демографског пражњења рубних подручја, повећавања неравномерности у развоју између различитих делова земље, даљу стагнацију или чак пропадање низа научних, образовних, спортских институција у унутрашњости Србије. Београдизација истовремено утиче и да државотворна свест слаби, јер се партикуларни интереси стављају изнад државних, а локални интереси тешко да могу носити државотворно-национални импулс. Та свест о држави слаби прво у Београду, а потом и у другим већим градовима, па се тако у Новом Саду или Крагујевцу могу јавити слични импулси засновани на локалном интересу. У овом часу држава Србија нема стратегију у којој би приоритет добила рубна подручја. Рубна подручја се празне, села нестају. У том смислу Србија полако постаје више простор него национална држава. Процес је могуће зауставити само патриотском децентрализацијом и дефинисањем свеобухватног програма одрживог развоја, али тај стратешки план треба да има патриотски циљ: стварање нових националних а не сепаратистичких центара.

Држава Србија нема интереса да развија нпр. град Врање или Ниш као некакве самосталне и самодовољне регионалне или било какве друге административне јединице које потом лако могу постати предмет геополитичких аспирација других држава, већ патриотска децентрализација значи развијање ових градова управо као српских националних и државних центара. И ту се наш концепт децентрализације разликује од свега другога до сада изреченога.

С тим у вези, залажемо се за принцип развоја локалне самоуправе, који би подразумевао повратак имовине и изворних прихода локалним срединама и директну комуникацију између државе и локалне самоуправе, без посредника и у циљу самосталног и бржег развоја, али не и осамостаљивање локалних центара у посебне административне регионалне целине и развој непотребне бирократије и опасних дезинтеграционих процеса. У том правцу, предлажемо и оснивање посебних државних фондова и доделу одређених профитабилнијих послова облицима територијалне децентрализације односно локалне самоуправе, који би били овлашћени да користе средства из ових фондова уз строгу ревизорску контролу.

Као одличан пример потенцијалне патриотске децентрализације можемо навести град Ниш.

Ниш је природни центар југоисточне Србије. Град са око 300.000 становника, са богатим културним и историјским наслеђем, са изузетно значајном географском позицијом, али и са веома бледим местом на мапи значаја у Србији. У односу на реалне могућности Ниш је најпотцењенији град у држави и тај осећај запостављености подједнако деле све Нишлије. У нашој новијој историји повремени покушаји одређених организација и појединаца да се ова неправда исправи, на жалост су остајали само на папиру. Из престонице никада није стигла стратешка иницијатива да се целокупно повећа значај Ниша. Ова тема не постоји на државном дневном реду, јер се не схвата колики значај би за равномернији развој Србије имала осовина Нови Сад-Београд-Ниш. И поред оправданих примедаба које долазе од Новосађана, јасно је да је њихов град у сваком погледу много развијенији од Ниша, као и да се иза тих притужби неретко крију подмукле сепаратистичке намере. У случају Ниша тога нема и не може бити. Стратешки развој овога града под патронатом државе, као националног центра, постао би на више начина локомотива целокупног праведнијег развоја Србије.

Ако већ постоји снажна миграција из читаве југоисточне Србије ка Београду у потрази за послом и значајем, тај би се процес у почетном периоду увелико преусмерио ка Нишу, а затим и полако заустављао. Не само да би тако спласнуо анимозитет ка престоници, него би се нови таласи у Нишу путем концентричних кругова проширивали по свим градовима југоисточне Србије. Тако би природно скочила и њихова вредност. Сличан рецепт би био логично примењив и у Пироту, Лесковцу, Књажевцу, Врању, Зајечару, Прокупљу и сл. Али не би само становници југоисточне Србије профитирали овим захватом, већ и сви градови унутар снажне осовине Београд-Ниш, а то би био пример и за друге средине у Србији да пронађу своје место на мапи патриотске децентрализације. Србија би тако временом постала земља здраве конкуренције, у којој не би владало уверење да живот има смисла само у њеном главном граду и у којој би њени грађани по унутрашњости повратили изгубљени осећај државне бриге према њима. Нови центри би према својим традицијама или другим специфичностима постали носиоци развоја оних привредних и друштвених грана које су стратешка шанса Србије, као што су рецимо пољопривреда, енергетика или туризам, а које због преоптерећености и загушења не могу да се развију преко Београда.

Овај апел јавности има намеру да окупи све заинтересоване појединце и организације око здравог и неопходног пројекта патриотске децентрализације Србије, као и да пробуди успавану енергију унутрашњости, a све у циљу јачања српске државности и алтернативне понуде постојећем процесу регионализације и даље дезинтеграције државе Србије.

У Београду, новембар 2009-мај 2010.

За Управни одбор Српског сабора Двери,

Радован Тврдишић

Недавно је на телевизији емитована дуга (у два дела) емисија о стању у српском новинарству. Нема тог новинара који тој расправи не би могао да дода своју јетку реч.

Ово што се данас зове „српско новинарство” је фатаморгана. Кошмаран сан „међу јавом и међ сном”. И сећање на време кад се та професија, дугим упорним и стваралачким напором генерација, кроз различите системе, и поред различитих властодржаца, пењала високо на „пирамиди друштвеног значаја”. Кад је представити се као „новинар” звучало озбиљно и важно. И кад је друштво од новинарства нешто очекивало. Нешто изнад свакодневне баналности. Сарадњу на „пројекту Истина”.

Од новинара је друштво очекивало да делује „у некој мери субверзивно” у односу на власт. Оно што се у америчком новинарству зове watch dog („пас чувар” највиших друштвених вредности).

Новинар који није то имао, могао је добити улогу, етаблиране награде, али не и углед. Систем је био јачи, али је са зебњом уважавао лични став. Колико год је било поткупљено људи, то није значило да је купљена Идеја. И да се однекуд неће појавити нови скакавци који „ће појести њихове године”.

Новинарство није могло бити „оперисано од морала”. Знало се шта је недопустиво. Без обзира на паре које би прелазак те границе можда могао да донесе, то није долазило у обзир. Паре су долазиле или од читалаца или од државе. Ако држава даје паре, онда би читаоци знали да с вестима које се ту објављују „нешто није у реду”. Да су “опране, уштиркане, намирисане”. Ако су читаоци плаћали „свој медиј” онда су се држава(е) и партија(е) искрцавале на палубу брода који се држи неких координата „на путу према сунцу” и настојале да ту путању „коригују”. Успевало се, наравно, „сила бога не моли”, али је тензија између оних који су ту да друштву доносе Истину и тврде машинерије која (као и све машинерије у историји) „зна шта је за народ најбоље” увек постојала. Не, никако се то не може упоредити са утицајем корпорација на медиј и његову улогу у друштву. Корпорација, по природи ствари, нема ту врсту обзира коју и најгора друштвена неекономска организација носи, бар као страх од историјске пропасти и јавног понижења.

Новинарство није могло бити „оперисано од морала”. Знало се шта је недопустиво. Без обзира на паре које би прелазак те границе можда могао да донесе, то није долазило у обзир. Паре су долазиле или од читалаца или од државе. Ако држава даје паре, онда би читаоци знали да с вестима које се ту објављују „нешто није у реду”. Да су опране, уштиркане, намирисане.

Корпорација функционише као ратни брод у којем се „право на побуну” искључује и у помисли. То се тамо просто третира као „нарушавање радне дисциплине” и „одсуство лојалности” корпорацији, и подразумева се да ће тај који „крши правила” бити бачен у море. Над њим нема ко да закука. Парламент је такво гушење „неповерења у систем који те хлебом храни” јасно прописао, тајкуни су те законе платили, локални „извршиоци” спроводе. Шта би се томе могло супроставити? Право на слободу мишљења? Да неко слободно мисли на приватном поседу? Приватна својина је у капитализму светиња! А „слобода мишљења” само право. Извикано у декларацијама и пипаво записано у „чвршћим документима”. Тумачење таквих „закона” је увек у складу с „актуелним тренутком” и односом моћи у друштву. И у јавности и на „независним судовима” међу подобним судијама.

„Слобода мишљења” у корпорацијама је дата само капетану. Он „зна” куд брод иде, он одлучује кад се убрзава, кад кочи, он или његов овлашћени „егзекјитив” препознаје пријатеље и обележава непријатеље, он „зна” шта је било добро, шта је „светла будућност” и где је данас најбоље бити. Не требају му зато знања ни Аристотела, ни Адама Смита, ни Гетеа, ни Маркса, ни Џона Стјуарта Мила. Не само да му не требају, него су презрена. Изнад свих њих је, што би рекао поштен свет: сад опет дотеран до тога да пије пиво испред продавнице, неколико унајмљених „мувара”: менаџер са тимом без скрупула, а који се у технологију производње вести разуме колик путник у авиону у пилотирање, „добар” књиговођа коме је потајни узор онај плавушан из „Кума” , адвертајзинг-радник у чијим очима су као код Баје Патка уместо зеница покретне кугле на којима је знак долара, нешто „поузданих” а вештих уредника бивших новинара и војска радника на убрзаној производњи вести по „најбољим шнитовима”.

Данас је новинар најамник. Као они радници са мутних слика у књигама о почецима капитализма из ткаоница XIX века, а који седе у колонама у пространим халама нагнути над свој посао и раде.
Заподенути с њима расправу о „слободној мисли”, на чему је подигнута читава професија у последња три века, немогућа је мисија.

Данас је новинар најамник. Као они радници са мутних слика у књигама о почецима капитализма из ткаоница XIX века, а који седе у колонама у пространим халама нагнути над свој посао и раде. Заподенути с њима расправу о „слободној мисли”, на чему је подигнута читава професија у последња три века, немогућа је мисија. Какве то има везе с платом? А, не дао бог, разматрати стање „демократских начела” у организацији која „ствара јавно мњење” у демократској држави – равно је јереси. Чему? То само може да угрожава уговор о запослењу и „обећава” разговор с шефом кадровске, тј. „ејч-аром”, ако ћемо се изражавати као модернисти. А којем то нормалном човеку треба?

Основно правило професије на почетку XXI века, које сваки новинар мора знати и кад га пробуде у пола ноћи је: сто пута је важнија свака „јебена” обмана оглашивача који редовно плаћа од било какве „нефункционалне” истине. И не дај се завести слатким речима: кад се каже „грађанин” ти мисле „потрошач”! То је купац робе од које ће се проценат, уходаним механизмом, пребацити у џеп власника медија. А зна се, да кад „наш газда” бира између истине и ризика који може угрозити пословање „нашег пријатеља” онда се ту не размишља. Па, ако оглашивач мисли, осећа, зна да није добро да се у неком медију појављују „неки садржаји” (тешки, црни, заморни, они који ће људе да оставе на несигурним таласима) на медијском је могулу да терен учини привлачним за рекламе. Тако се делатност информисања у свом највећем делу претворила у забаву или информисање кроз забаву (infotainment). Идеал је, готово, достигнут. Једино је проблем што тиражи падају, углед се топи, купци осиромашују, адвертајзинг-риболовци све ређе налећу на „златне рибице”. Изгледа мало тмурно, ма колико то извежбани забављачи бојили у веселе боје. Јесу мало незгодни и ти закони физике: што више дуваш шарене балоне то су они ближи пуцању.

Не, нису фарме, велика браћа, тренуци истине, мењање жене, квизови у којим се више нагађа него зна, 10 савета како освојити најлепшу жену у граду, како омршавити 30 килограма за три дана, како научити страни језик за 20 дана, не није то измишљано у недрима „српског новинарства”. То су само пелцери који су прво пажљиво узимани у мањим количинама и калемљени у складу с овдашњом културом и ресурсима, а да би се после прелили као поплава – кроз директно страно власништво над медијима, кроз франшизе, имитирање великих узора, кроз анти-идеологију корпоративног капитала, преко производње џет-сет психологије за генерације којима је сва филозофија живота сажета у рекламама „кока-коле”, а делање профилисано кроз „мистику” путовања „марлборо” коњаника. А све са надом „да ће једном другачије бити”… И да ће се у земљи Србији трошити и куповати као у шопинг-моловима у америчким предграђима.

Медији су само „ложачи” у локомотиви која хита ка „великом циљу”. А велики друштвени идеал иза кога су у „оно доба” стали Констан, Мил, Џеферсон и толики други полако се претопио у „црне коњанике” на челу колоне „шпекулантског капитализма”, који је за ову историјску прилику изабрао да се прикрива иза мутљага који се зове хеџ-фондови.

Највећа криза у свим великим кризама је криза морала.
Кад се друштва „прочисте” и кад превладају снаге и опште уверење да нам је боље да „знамо истину”, али стварно, онда ће се овај концепт новинарства истопити као лањски снег.
То ће да кошта.
Можда сад „не вреди” ни да размишљамо о цени.
Али не размишљати, то би значило да је Велика идеја о слободној мисли одумрла.

Тзв. „слободна реч” је појам заостао из времена кад се говорило и делало као да нам новац није најважнија ствар на свету. Тога се данашњи новинари сећају таман колико се радници на траци у аутомобилској индустрији сећају Дајмлер-Бенцовог мотора. Идеје о инвентивности су пожељне као фразе које засигурно не могу променити ништа. Тек да вас „овлашћени егзекјутив” сажаљиво помилује по глави као мало дете и каже: де, де.

Данас су уредници „менаџери редакције” који боље од осталих најамника знају шта власник жели. Новинарство је привредна грана, као живинарство или водопривреда. Нешто уноснија од текстилне индустрије, али далеко од тога да би се власник и „егзекјутиви” смели и могли ослонити само на купце робе, потрошаче. Профит, господо, профит је пао. Необуздано силовање мита о „слободи штампе” није рађено на најбољи начин. Нешто ту фали. Тражи се нови тим: бескрупулознији менаџер и неморалнији уредник. Ови досадашњи су „мекушци”. То је једини ритуал који је известан у индустрији за производњу „профитабилних вести”. Дај мало више „црне хронике”! Кад се и тог народ засити онда – ријалити. Пљувачина уживо. У следећој фази, да се учесници и наоружају. Зашто би то било само тамно пророчанство из хорор-филмова. Јуче Холивуд, данас стварност.

Не треба грешити душу и сво црнило изливати на новинаре. Па чак ни на власнике. Све је то део једног друштвеног стања. Део распада који законито иду уз Велике кризе. А људи се сналазе. Није то друштво упропастило само своје новинарство. Шта се десило са чувеним Западним банкарством? На које је гране пала идеја о „националним интересима” Западних сила? Шта је у Западним војскама напредовало осим технолгије? Потресају ли и цркве данас афере које су некад биле „нормалне” за предграђа и четврти са бурдељима и бизнисима на „граници добра и зла”? Да ли више ико сумња да је толика количина и таква редовност снабдевања наркотицима могућа без уплитања организације, која по дефиницији има „монопол над употребом силе”.

Највећа криза у свим великим кризама је криза морала. Па и финансијски сломови у Вол-стриту и економско пропадање само су последице односа међу људима који су извадили „чип за морал” па делају као људи „слободни од свега”. Кад се друштва „прочисте” и кад превладају снаге и опште уверење да нам је боље да „знамо истину”, али стварно, онда ће се овај концепт новинарства истопити као лањски снег. То ће да кошта. Можда сад „не вреди” ни да размишљамо о цени. Али не размишљати, то би значило да је Велика идеја о слободној мисли одумрла. То што се, ту и тамо, огласи нека брижна група људи, професионалаца, идеалиста је „добар знак”. Има наде.

Апел за спречавање албанизације српског језика на Косову и Метохији

Позивамо све надлежне и одговорне институције наше државе и међународне заједнице, као и јавност да спречи покушај албанизације српског језика на Косову и Метохији. Без обзира о коме се ради, признатој или непризнатој држави, нико нема права да врши злоупотребу језика неког народа, а поготову ако та злоупотреба има за циљ асимилацију тог језика у језик неког другог народа.

Према члану 5 став 1 устава самопроглашене албанске државе Косово – “Службени језици у Републици Косово су албански и српски језик”. Из овог става је изведено право на употребу српског језика у такозваној држави Косово. Међутим, право на употребу српског језика је, иако спорно, једно, а злоупотреба тог права нешто сасвим друго.

Наиме, осим пасоша у коме се назив на српском такозване државе, очигледно под утицајем међународног фактора, наводи коректно као “Република Косово”, у свим осталим документима и називима институција ове од Републике Србије непризнате творевине, као назив на српском пише “Република Косова”.

Овај назив, наравно, нема никакве везе са српским језиком. У том смислу, ова злоупотреба српског језика може се краткорочно тумачити као провокација упућена Србима на Косову и Метохији, а и шире, а дугорочно као покушај асимилације српског језика, а тиме и народа.

Злочин над језиком, а томе нас историја учи, увек је увод у злочин над народом. Срби због историјских околности имају одијум према учењу албанског језика, али никада нису вршили насиље над албанским језиком.

Верујемо да ће овај апел стићи до разумних и одговорних, те да ће се ова “грешка” исправити, као и укупан однос према српском језику на Косову и Метохији, а то подразумева и исправљање назива места на саобраћајним знацима, који су нарочито у местима у којима више нема Срба, такође, албанизовани једноставном променом имена насеља или превођењем српског назива на албански и уписивањем истог као српски.

У бићу српског народа је да, залажући се за себе, никад не заборави друге, па и овом приликом позивамо све на очување и поштовање и других језика и народа који живе на простору Косова и Метохије.

Језик јесте жиг свести и најважнији печат сваког народа. Али, не постоји туђ језик, јер је сваки језик настао да би премостио јаз између два туђинца.

Позивамо зато све људе да свој и језике других народа користе по његовој племенитој суштини за разумевање и стварање пријатељства међу људима и народима, а не подела и деоба.

Матица Срба Косова и Метохије-Драган Ничић Циноберски

Удружење књижевника Србије-Миљурко Вукадиновић

Sovereignty is usually thought to be indivisible, zero sum.  But quantum physics tells us that reality may simply be in the eye of the beholder.  This insight could offer the key to unlocking the Kosovo status problem.  Perhaps both sides – Belgrade and Pristina – can get what they want by seeing status each in their own way, with nods and winks from the rest of us.

The concept of sovereignty goes back to the age of kings.  Ever since mankind has lived in groupings larger than clans, who gets to be the boss and why have been central political issues.  Kings and emperors claimed authority through descent from the gods. When the divine-right sovereigns were finally overthrown, sovereignty came to rest on the people or nation.  Wikipedia defines sovereignty as the quality of having supreme, independent authority over a territory and adds that it can be found in a power to rule and make law that rests on a political fact for which no purely legal explanation can be provided.  Sovereignty is the claim to rule over a place that has as its basis the assertion of that claim.  Of course, not all claims to sovereignty are recognized or actionable.

During recent debate and speculation about Kosovo’s status and possible renewed diplomatic efforts after the ICJ renders its judgment, there has been increased mention of a possible scenario that could be seen as a way to sidestep the sovereignty issue and also avoid partition.  At the core of such a solution would be increased autonomy for the Serbs north of the Ibar and some form of role for Serbia vis-à-vis the southern Serbs and the Church.  This would have to go somewhat further than the Ahtisaari Plan, which left important details – of how Pristina and Belgrade would have to interact to enable local self-rule and to operationalize links to Serbia – either unsettled or open to manipulation or blockage by the Kosovo government.  For the north, links to Pristina would probably have to be kept minimal while in the south, where the Serbs must live in the midst of independent Kosovo, such links would have to be somewhat more organic.  The role of Belgrade would be a mirror image of this. In the north, local institutions would function in practice as part of Serbia while in the south, Belgrade would have defined access and the ability to support local Serb communities but no role in governing them.  Oversight of the Church (and Church land) might be done simply as a matter of the recognized authority of the Serbian Orthodox Church.  All of this would require agreed and clear rules of the road – and the devil is always in the details – and close monitoring and supervision by the internationals.

During recent debate and speculation about Kosovo’s status and possible renewed diplomatic efforts after the ICJ renders its judgment, there has been increased mention of a possible scenario that could be seen as a way to sidestep the sovereignty issue and also avoid partition. At the core of such a solution would be increased autonomy for the Serbs north of the Ibar and some form of role for Serbia vis-à-vis the southern Serbs and the Church. This would have to go somewhat further than the Ahtisaari Plan, which left important details – of how Pristina and Belgrade would have to interact to enable local self-rule and to operationalize links to Serbia – either unsettled or open to manipulation or blockage by the Kosovo government.

As difficult as the negotiations might be to settle these Ahtisaari-plus elements of a possible agreement, it would still leave the question of status and how local Serb autonomy would be “dressed up” (i.e., what uniforms would the Serb police wear, what flags would fly and where, who gets any customs fees, how would Serbian courts in the north and Kosovo courts in the south relate, what utility companies can operate and where).  But autonomy itself need not be the problem.

When the Western supporters of Kosovo independence first designed the Ahtisaari Plan, it was seen as a way of avoiding creation of autonomous ethnic regions such as was done in Bosnia-Herzegovina (BiH).  Conventional wisdom held that this had led to continuing problems in BiH and should not be repeated elsewhere.  But increased autonomy – within the boundaries of Kosovo – may make more sense there than in BiH, where autonomy could be seen to challenge the status of the state boundaries as defined by the pre-existing Yugoslav republic.  (The war in BiH was, after all, an effort to carve up that state.)  In the case of Kosovo, both Belgrade and Pristina agree that its boundaries are not in question and both continue to reject partition.  This could offer real grounds for compromise.  Belgrade could continue to claim that all of Kosovo remains part of Serbia but limit itself to exercising some form of control over the north and only access in the south (vis-à-vis the southern Serbs).  Pristina could maintain that its borders and independence are inviolate.  Serbia would not have to recognize Kosovo independence (nor would the EU insist) but Pristina would presumably also get Serbia’s quiet acquiescence to Kosovo being further incorporated into the international system (including the UN).

An agreement along these lines is certainly conceivable and could be achieved if the parties both understood that they were expected to reach a mutually acceptable solution in which neither would necessarily receive all they want.  Agreement within a resuscitated Contact Group – U.S., UK, France, Germany, Italy and Russia – to keep the two sides at the table and to not allow either to simply stone-wall would be essential.  The Western Quint countries also would have to resist seeking to simply impose the current “solution” that has so clearly not resolved the Kosovo status issue so far.

There might eventually be a new UNSCR resolution and a continued UN role in Kosovo – or at least in the north – may remain necessary for some time with a more effective EULEX perhaps allowed to try to get it right in the south.

Behind all this would be the possibility that both sides could see the issue of sovereignty over Kosovo in their own way and be left to do so. Serbia could continue to claim sovereignty over all of Kosovo, as could the government in Pristina.

Behind all this would be the possibility that both sides could see the issue of sovereignty over Kosovo in their own way and be left to do so.  Serbia could continue to claim sovereignty over all of Kosovo, as could the government in Pristina.  The Serbs would have a high degree of local self-rule within what everyone recognized as Kosovo.  The Albanians would be able to take comfort in the fact that Serbia would not formally rule any part of Kosovo.  With both sides getting the international support and “tough love” required to make this complicated formula work, and over time, perhaps the issue of Kosovo status could be subsumed within membership in the EU.

Perhaps some will still say that this would only “freeze” the Kosovo conflict and not resolve it.  But this misses the point that the conflict between Serbs and Albanians over Kosovo remains at this time irresolvable except perhaps through using force to drive one or the other side off the field.  A detailed and practical agreement to disagree on sovereignty may be the best outcome for now.  There could be much to talk about after the ICJ rules.  Maybe the preliminaries can start now.  Maybe they already have?

Gerard M. Gallucci is a retired US diplomat. He served as UN Regional Representative in Mitrovica, Kosovo from July 2005 until October 2008.

TransConflict

Након протеклих сто година прошлог века, након протеклих десет година новог века, уз непрегледне жртве, промашаје и поразе тешко је не зауставити се на једноставном закључку.

На крају једног века, ми смо још увек на почетку.

Не на почетку новог века, већ на новом почетку, који овог пута изгледа управо као згариште претходних сто година, и зато се почетак новог века може означити као последњи српски почетак. А нови почетак је, као и нови век, прилика да изнова погледамо: где смо били протеклих сто година, шта смо радили и са каквим стремљењима улазимо у нови век? Ово питање не представља покушај да се укаже на поразе и губитке, на историјско искуство, јер је за српски народ за сваку лекцију из прошлости и сваку корист која произилази из историјског искуства одвећ касно. Јер, уколико из досадашњих жртава, успона и падова нисмо ништа научили, тешко је и замислити какво треба да буде упечатљиво, речито или крваво неко ново искуство које би могло да, сведочећи о прошлости, укаже на правце у будућности.

С потпуном извесношћу можемо рећи да сталног пратиоца свих српских почетака, почетaка свих наших лутања (које су се касније завршавале националним катастрофама), представљају процеси разноразних интеграција, увијени увек у изнова нове наднационалне форме, или политичке облике до крајности затроване космополитским визијама, који су у суштини представљали више непримерени модни тренд, него истинску и непатворену визију боље будућности. Ни једном од тих трендова се нисмо одупрли и сваку смо битку изгубили. Од сваког несувислог интеграцијског експеримента смо правили мит, и из живе историје бежали у туђинске митове.

Након свих тих лутања није остало ништа од државне идеје. Ми данас живимо животом који се не може уклопити нити у један тренутак српске историје. Шта је данас државна идеје Србије? Да ли она проистиче из политичке одлуке наметнуте од стране спонзора последњих постизборних процеса, или је државна идеја Србије заснована на сагледавању искуства и конкретној визији српске државе у будућности, заснованој на константама историјске вертикале и вером у сопствени историјски континуитет.

По први пут у историји српског народа не постоји сагласност, нити суживот између живота нације и живота државе. По први пут у Србији је на делу потпуна диференцијација између политичког схватања државе и историјског схватања и кретања државе. Најпре смо државу потценили, затим злоупотребили, потом се разочарали у државу, одбацили је и на крају изгубили. Наравно, псеудо-политички дискурс је отишао и даље, тако да је државу, и идеју о држави, довео до непрепознавања. Такво непрепознавање државе је поништило и потребу за државом самом, а будућност државе свело на будућност малограђана који своју срећу и свој једини спас виде усмеравајући поглед из свог регионалног забрана ка предприступним фондовима ЕУ, и животном стилу „путуј и купуј!”. У таквим условима тешко је успоставити везу са прегалаштвом очева, и доћи до прастарог закључка да и у животу појединца постоји и колективна судбина, да се те две категорије не искључују, већ се прожимају и углавном условљавају.

Ни једном од тих трендова се нисмо одупрли и сваку смо битку изгубили. Од сваког несувислог интеграцијског експеримента смо правили мит и из живе историје бежали у туђинске митове.

У таквим условима, уз такве празнине није могуће сачувати ни основе идентитета. Идентитет који свака генерација стиче управо кроз поистовећивање са појединцима унутар групе, суштином групе и наслеђем које група својим постојањем носи са собом. А одсуство идентитета се увек претвара у бекство од самог себе.

Шта су данас темељи српског државног развитка. Да ли су то традиције српских ослободилачких покрета 19 и 20 века, које смо сами одбацили вољним жртвовањем остатака суверенитета, и морално их докусурили декларацијама преживара сребреничких митова. Да ли нови темељ може да буде најновије разбијање државе које траје ево већ 20 година, с обзиром да је свако раније искуство утуљено. Искуствено, свакако да може.

Свако заједничко искуство, било да је реч о догађајима из 1915, 1941, 1945, 1991 или 1999. године, успони и падови, знање и незнање, не само да представљају основу за логичке закључке на којима се темеље идеје водиље геополитичке и дневно политичке природе, већ од свих појединаца праве културно историјску заједницу са израженим осећајем заједничке припадности и заједничке недељиве судбине.

У таквим приликама нема ни културног обрасца који би представљао један сублимат свеукупног националног живота. Обрасца из кога би се регрутовала друштвена и политичка елита. И то онај културни образац који поништава тезу „какав народ таква и елита”, а потврђује тезу „каква елита, такав народ”. Управо одсуство културног обрасца, одсуство државне визије чини јаснијим и оправдавајућим.

У свим српским интеграцијама, идеологијама краја историје, сукобима прошлости и будућности, изгубила се држава као идеја, и то не идеја о апстрактној творевини, или минималној држави, већ управо идеја о великој држави. Тако је и држава (и мала и велика) престала да постоји као реалан субјект.

Држава код Срба није преживела српски 20. век. Сами, и уз помоћ других успели смо да срушимо велики споменик нашег историјског трајања. На последњем почетку, остао је само постамент срушеног споменика. Али, и таква руина данас је драгоцена, зато што та руина представља једва видљив дисконтинуитет у стогодишњем континуитету грешака и заблуда.

Данас, креће борба за спас зрневља које је преостало. Борба за очување идеје, идеје о држави, без које нема ни државе саме. Свест о држави, свест о потреби државе, о неопходности и неминовности успостављања државе, доћи ће сама по себи када се будемо (по ко зна који пут, уз неко поновљено и увећано страдање) уверили да без државе нема ни слободе, ни сигурности. Тако ћемо одбацити наметнуте идеологије, и схватити да држава не само да не негира слободу, већ исту штити и због исте постоји, те да се на таквом темељу налази основ нашег идентитета, извор заједништва, извор сваке солидарности и ванвременог трајања.

Зато нема ни времена нити разлога за ново велико буђење у виду револуционарне помаме. Потребна је смерност и „учвршћивање у најбољем у нама” како је то писала Исидора Секулић. То је једини пут, пут као једини живот, и то као „живот у непредаху”, зато што без тог пута, не да не желимо да постојимо, већ зато што без таквог пута не можемо да постојимо.

Последњи српски почетак не смемо да пропустимо!