Одлука да се Босни и Херцеговини понуди Акциони план за чланство у НАТО је, допустићете, и једини конкретни резултат дводневног неформалног сусрета министара иностраних послова 28 земаља – чланица НАТО у Талину, који је одржан 22. и 23. априла. За сада није реч ни о каквим роковима или гаранцијама пријема бивше југословенске републике у Северноатлантску алијансу. Међутим, сада се Босна и Херцеговина сматра званичним кандидатом за улазак у НАТО, престигавши у том погледу, поред осталих, Украјину и Грузију. Ови последњи нису добили Акциони план чак ни онда, када је за ту идеју активно лобирала администрација Џорџа Буша.

Шта је разлог за такву одлуку (која се по утврђеној у Бриселу традицији усаглашава са шефовима одбрамбених ресора) и шта то доноси Балкану? По први пут од 1999. године, када је авијација НАТО бомбардовала Југославију, ми смо сведоци директног мешања тог војно-политичког блока у балканске послове. Јер чак je и пријем 2009. године Албаније и Хрватске био лако предвидив, и није нарочито променио војно-политичку ситуацију на Балкану, имајући у виду начелне прозападне приоритете обе државе.

У случају са Босном и Херцеговином, пак, ситуација је кудикамо сложенија и опаснија – поред осталог и по Русију. О целовитости и међународној одрживости те бивше југословенске републке данас се може говорити са великом резервом. Три државотворна народа – муслимани, Хрвати и Срби – нису кадри да израде ни усаглашени нацрт унутрашњег уређења, нити пак консолидовану спољну политику. То је очигледно потврдио дуготрајни скандал око задржавања у Лондону бившег члана председништва Босне и Херцеговине, муслимана Ејупа Ганића, кога оптужују за организовање напада на колону Југословенске народне армије 1992. године. Власти Сарајева предузеле су дипломатске напоре без преседана ради његовог ослобађања, у британску престоницу учестали су одласци високопостављених муслиманских функционера. За босанске Србе, пак, кривица Ганића не изазива сумњу, а влада Србије затражила је да се он изручи Београду, пошто он, осим босанског, има такође и српско држављанство. Исто су толико дијаметрално супротни погледи страна на перспективе уставне реформе у самој Босни и Херцеговини. Муслимани, и са одређеним резервама Хрвати, подржавају наметани од стране Европске уније и НАТО нацрт ригидне централизације државе са истовременим лишавањем босанске Републике Српске овлашћења, фиксираних у Дејтонском мировном споразуму из 1995. године. Један од муслиманских лидера, шеф Колективног председништва Босне и Херцеговине, Харис Силајџић, са високих међународних трибина позива на укидање Републике Српске, јер је она, тобоже, продукт «етничког чишћења» што, узгред речено, наилази на прећутно одобравање западних држава -гаранта дејтонског уређења.

По први пут од 1999. године, када је авијација НАТО бомбардовала Југославију, ми смо сведоци директног мешања тог војно-политичког блока у балканске послове. Јер чак je и пријем 2009. године Албаније и Хрватске био лако предвидив, и није нарочито променио војно-политичку ситуацију на Балкану, имајући у виду начелне прозападне приоритете обе државе.

У октобру 2009. године Запад је предузео први покушај да „прогура” антисрпски нацрт централизације Босне и Херцеговине. Управо су тада западни емисари на челу са Високим представником међународне заједнице у Босни и Херцеговини, аустријским дипломатом Валентином Инцком и шефом шведског МИП Карлом Билтом на сав глас изјављивали да Босна и Херцеговина са својим садашњим политичким и административно-државним уређењем не може рачунати чак ни на улазак у Европску унију.

Међутим, две рунде преговора представника САД и Европске уније са лидерима босанских партија у натовској бази „Бутмир” код Сарајева (на који Русија, иако гарант Дејтонских споразума, није позвана) окончане су без резултата због принципијелног става кога се држе босански Срби. Након тога су у штабу НАТО и ЕУ узели „тајм-аут” и приступили разради заобилазних путева решавања проблема. Још пре пар месеци подвргавана оштрој критици босанска државност одједном је и за тили час „сазрела” до Акционог плана за чланство у НАТО. А имајући у виду да прижељкивано чланство ипак захтева да се унутрашња и спољна политика земље уреде по западном обрасцу, муслиманске власти фактички су добиле „карт-бланш” на самосталну употребу силе против Републике Српске. Сада ће се (нарочито после неуспеха „бутмирског процеса”) сличне акције квалификовати не као атак на основе дејтонског сређивања, већ као основана и законита тежња да се испуне одреднице Акционог плана за чланство у НАТО. Другим речима, властима Сарајева предложено је да обаве „прљави” и, највероватније, крвави посао сопственим снагама, након чега оне могу рачунати на пуноправно чланство у Алијанси. Али – ипак тек теоријски, имајући у виду, благо речено, сумњиву репутацију Сарајева у очима Европе. По признању бившег босанског министра иностраних послова Младена Иванића, „доживљавање те земље још увек је толико лоше, да озбиљни инвеститори неће ништа да ризикују”. Са њим се слаже бивши министар финансија Републике Српске Светлана Ценић: „Какве инвестиције ми можемо очекивати када наши политички лидери шаљу сличне веома лоше сигнале свету и једни другима?”.

Још пре пар месеци подвргавана оштрој критици босанска државност одједном је и за тили час „сазрела” до Акционог плана за чланство у НАТО. А имајући у виду да прижељкивано чланство ипак захтева да се унутрашња и спољна политика земље уреде по западном обрасцу, муслиманске власти фактички су добиле „карт-бланш” на самосталну употребу силе против Републике Српске. Сада ће се (нарочито после неуспеха „бутмирског процеса”) сличне акције квалификовати не као атак на основе дејтонског сређивања, већ као основана и законита тежња да се испуне одреднице Акционог плана за чланство у НАТО.

У највећој мери је индикативно, да је одлука талинског сусрета шефова МИП земаља-чланица НАТО, обелодањена само два дана након изјаве премијера Републике Српске Милорада Додика, у којој је он критиковао одбијање Европске уније да Босни и Херцеговини одобри макар обећани безвизни режим. „Мишљења сам да односи са ЕУ преживљавају кризу. Одбијање да се одобри безвизни режим грађанима државе, која је испунила све постављене услове, појачаће ионако преовлађујуће евроскептично расположење”, – истакао је он. Према томе, док Европска унија наставља да према Босни и Херцеговини спроводи ригидни курс, НАТО стимулише Сарајево статусом свог кандидата,управо као да се ради о разним државама.

Та противуречност је, међутим, само привидна. У датом случају обе организације делују синхронизовано као два института који стоје на стражи интереса архитеката „новог светског поретка”. „Зелено светло” муслиманским властима од Алијансе представља директно стимулисање планова Сарајева за насилну ликвидацију босанске Републике Српске и алузију на то, да ће натовски контингенти у случају неопходности пружити Силајџићу и компанији неопходну војну помоћ. А скептицизам Европске уније није ништа друго до умирујући гест у страну сопственог јавног мнења „јединствене Европе”: при сваком развоју догађаја немирна Босна и Херцеговина наћи ће се иза гвоздене шенгенске завесе. А када насељени Србима региони Босне и Херцеговине буду „очишћени, када остану без држављанства и претворе се у обесправљене општине, визни режим ће се моћи либерализовати. НАТО ће поново исказати своју одлучујућу улогу на Балкану, Европска унија ће се истаћи по регионалном програму „стабилизације и придруживања”, „Српска Ојкумена” биће још више поткресана, а Русија ће опет остати без својих савезника. Зар то није тријумф нове стратешке концепције НАТО, која је подржана ове недеље на том истом талинском сусрету?

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије»

Фонд Стратешке културе