Стално се ових дана питам шта би на све ово рекао Хенри Г. Франкфурт. Рецимо: на изјаву нашег потпредседника Владе који снимљен „на лицу места”, тамо преко Океана, јавља како ће „нас Светска банка подржати са 570 милиона долара”. А не, то не припада корпусу важних чињеница да „Србију сустижу дугови ‘до грла’”. Тј. „да се Србија од 2000. године задуживала по милијарду еура. Тако је, прецизније, с 11,65 милијарди еура вањског дуга (који сеже у јавни и приватни сектор) постала дужником укупно 22,93 милијарди еуровалуте”(Нови лист). Што значи да се опасно приближава „зони високо-задужених држава”. Али то никог са оним потпредседником Владе, као једним од креатора овог „српског чуда”, на челу, уопште, не узбуђује. Кад се додатно задужујеш, то је у српском јавном говору, подршка. И то каква! Србија би требало, да као после освојеног неког светског шампионата, изађе на улице и прослави повећање задужења. А да наш потпредседник дође, са аеродрома директно, на терасу Старог двора и да заједно прославимо уз песму и игру до зоре.

Или рецимо, кад директорка Канцеларије Владе Србије за европске интеграције, на очигледно заостајање у нашем „баш убрзаном прикључивању” ЕУ, истрчава у јавност и славодобитно јавља да је „Србија спремна за упитник Европске комисије и наш интерни договор је да покушамо да направимо пресек и будемо спремни у мају’”. И то, очигледно као одговор на сазнања да су „државе чланице ЕУ наговестиле да би поново могле одложити процесуирање захтева Србије, за које Београд очекује да ће се десити у јуну. Разлог је намера Србије да пред Уједињеним нацијама покрене питање статуса Косова”. (Waz EUobserver)

Није, наравно, наша Влада једина која производи ове изванредне пируете у јавном мњењу, али нико се с највишим властима не може мерити по генијалности и количини тих „деривата”. Ево примера од којег се сваком наивном грађанину „леди крв у жилама”, јер он пред оваквим проналасцима остаје без речи. Он се никад тога не би сетио. „Дисквалификујући председницу Врховног суда, СНС жели да прибави јефтине политичке поене неизабраних судија и тужилаца”, јавља нам министарка правде поводом расправе која је у јавности покренута преласком бившег генералног секретара председника Републике Владимира Цвијана у опозицију. „Шаље се јасна порука”, јавља нам министарка, „да Шарићи, Суботићи и остали могу мирно да спавају ако та странка евентуално дође на власт.”

Он се годинама бавио „интерпретацијама Декартовог рационализма и онога што се данас зове ‘Франкфуртов контрапример’ (Frankfurt counterreexmples) који се односи на ситуације у којима особа није могла да поступи другачије него онако како јесте, иако је могла слободно да бира”.

Али млађана министарка није усамљени јахач на тим опасним стазама демонизовања опозиције. И сам Председник „свих грађана” је о опозицији говорио као о групама и људима којима се не сме дозволити да поново дођу на власт јер су они показали шта знају. По тој логици превремени избори за које је скупљено и милион потписа грађана не долазе у обзир, а ако је опозиција таква како ју је Председник ауторитативно описао – онда се може размишљати и о томе да ли су нам ти смешни радови са убацивањем папира у кутије, уопште, потребни. Бар до 2020. године, до кад се спрема „план” за коначни спас Србије.

Не, ови наступи не могу бити просто изливи бруталне нетрпељивости од појединаца из странака које себе доживљавају као једине демократске организације. Иза тога стоји систем и отуд је то само „дериват”. И као такво ово понашање је подложно филозофском или социолошком посматрању. Не може да се сагледа на појединцу. Зато се и питам шта би на све ово рекао Хари Г. Франкфурт, амерички модерни филозоф на пољу „филозофије ума и акције”. Он се годинама бавио „интерпретацијама Декартовог рационализма и онога што се данас зове ‘Франкфуртов контрапример’ (Frankfurt counterreexmples) који се односи на ситуације у којима особа није могла да поступи другачије него онако како јесте, иако је могла слободно да бира”. Франкфурт је пре неку годину (2005.) објавио по обиму невелик спис, који је преведен и код нас под насловом „О просеравању” (On Bullshit).

Франкфуртова опсцена иронија се односи на ситуацију у којој се налази савремени човек кад мора о свему да прича, иако често о теми суштински зна врло мало или готово ништа.
„Томе веома блиска чињеница произилази из врло распрострањеног уверења да сваки одговорни грађанин у демократији мора да има мишљење о свему.”

Франкфуртова опсцена иронија се односи на ситуацију у којој се налази савремени човек кад мора о свему да прича, иако често о теми суштински зна врло мало или готово ништа. „Томе веома блиска чињеница произилази из врло распрострањеног уверења да сваки одговорни грађанин у демократији мора да има мишљење о свему , или бар о свему што се односи на вођење послова његове земље”. Тако народ, а тек како они који узимају слободу да га воде „у светлу будућност”. „Подручје рекламе и односа с јавношћу, и данас с њима чврсто повезана област политике, толико су препуна примера просеравања да могу да послуже као његове најнеспорније и најкласичније парадигме”, налази професор Франкфурт. „А у тим подручјима има врхунски префињених мајстора који се – уз помоћ напредних и захтевних техника истраживања тржишта, испитивања јавног мњења, психолошких тестирања итд. – неуморно труде да сваку реч и слику произведу тачно онако како треба.”

А шта политици треба? Посебно политици у кризи. Технички речено спиновање, благо речено фризирана истина, реално – раскошне лажи.

Политика је, иначе, делатност где се претеривање и неодговорно обећавање подразумева. То му дође као део уговора између гласача и политичара да се мало „лажуцка” и помало „крадуцка” од стране оног „ко на брду бар имало стоји”. Ко ће слушати чисту фактографију и ко ће пред будућношћу стајати без „мало јачег оптимизма”. Постоји мера ствари, која је опет психолошка, одређена стотинама инпута, али гласач мора да може да подноси ова искривљења. Да му се не смучи и не доведе до презасићења. Јер, кад се пређе та граница, гласач више уопште не слуша шта говорник прича, а сигурно „зна” да је то лаж. Ми смо бар два пута били сведоци тог друштвеног стања. Једном кад се урушавало југословенско социјалистичко самоуправно друштво, а други пут кад је Слободан Милошевић дошао до стања да је потпуно истрошио, иначе раније, свој изузетни кредибилитет. Кад власт изгуби поверење (уосталом као и човек), онда више углавном није важно шта прича. Актуелна власт није далеко од колапса поверења.

Последица је то за наше просторе незабележене симбиозе саветника – префињених зналаца „напредних и захтевних техника истраживања тржишта, испитивања јавног мњења, психолошких тестирања итд.”, власника медијске индустрије и владајуће гарнитуре окупљених у штабу код нашег Председника Републике. Окупљање таквих група на једном месту и оно што преостаје од Истине претвара у „новопродукт” који су наше баке и деке звали „шарене лаже”. Ту се сваки дан наручују „велики послови” – реконструишу железнице, хапсе мафије, искорењује се корупција, подиже стандард, отварају „сигурне куће”, бране права понижених, брине се о повређеним животињама, уводи друштво у нове сфере стварности…

Тако се експресно лиферују „чуда над чудима”, а обични живот, ружан и тужан, гура се иза кулиса као ентитет недостојан интересовања „произвођача” паралелне стварности. Спин-доктори не подносе свакодневицу, мусава лица, дроњке као заштиту од кише и зиме. Ту је важнији избор клијентове данашње кравате него елаборат који би у неком догледном времену елиминисао поплаве у пола Србије. У том пројекту је важнија симулација будућег моста у фото-шопу него избор фирми које ће пројектовати и изводити радове.

Кога занима истина у друштву које је реалности одавно окренуло леђа. Убрзано стижемо до ситуације коју је Орвел регистровао у распадима који су потресли Шпанију у време велике рецесије и чувеног грађанског рата: „Врло рано у животу приметио сам да у новинама догађаји никад нису тачно описани, али сам тек у Шпанији видео новинарске извештаје без икакве везе с чињеницама, па чак и без везе за коју постоји назив ординарна лаж.”

И медијима је лакше, и на крају јефтиније, да „креирају” приче које „раде посао” какав се од њих очекује. Зато не само да се ствара преколорисана ружичаста слика стања у Србији, него се пажљиво избегава право извештавање о дубини Велике кризе на Западу. Кад с берзе стигну неки наговештаји „оздрављења” томе се придаје извишена пажња. Прогнозе и анализе које доказују да је „излаз из кризе” далек а пут компликован и дуг, углавном се третирају као неумерено „црњење” које читаоци или гледаоци нерадо плаћају. Кога занима истина у друштву које је реалности одавно окренуло леђа. Убрзано стижемо до ситуације коју је Орвел регистровао у распадима који су потресли Шпанију у време велике рецесије и чувеног грађанског рата. „Врло рано у животу приметио сам да у новинама догађаји никад нису тачно описани, али сам тек у Шпанији видео новинарске извештаје без икакве везе с чињеницама, па чак и без везе за коју постоји назив ординарна лаж.” А тада је спин-докторинг био у повоју. Живимо у добу кад се са индустријом „спиновања” једино може мерити успон мобилне телефоније.

Метастаза наступа кад лаж постане друштвена константа, а истина реликт прошлости.

Иначе, спиновање у Србији се – по узору, пре свега, на Блеров модел – претворило у службену доктрину највишег ранга. Ангажују се приватне агенције да креирају амбијент за спровођење најважнијих државних послова. Како је “блеровски хиперпрагматизам” завршио у Великој Британији познато је. Прилично неславно и међу лабуристима и у британском јавном мњењу. Народ на крају схвати да се спиновање не маже на лебац и од њега се не добија холестерол. Оно јесте, кад се пажљивије погледа, само део општег стања духа „просеравања” (On Bullshit). „Једна од најистакнутијих одлика наше културе је да има много просеравања. Сви то знају и свако од нас даје свој допринос.” Као паукова мрежа оно обавија друштво и гура га у дуго боловање. Метастаза наступа кад лаж постане друштвена константа, а истина реликт прошлости. Јер „немогуће је да неко лаже осим ако мисли да зна истину. Просеравање не захтева ово убеђење. Зато особа која лаже реагује на истину и у том смислу јој исказује поштовање.” И поштен човек и лажов имају однос према истини „за (про)сероњу, опет, ништа од тога не важи: он није ни на страни истине ни на страни лажи. Он се уопште не концентрише на чињенице, као што то чине поштен човек или лажов, осим можда ако су оне битне за његову потребу да се извуче оним што говори. Није га брига да ли ствари које изјављује описују тачно стварност. Он их једноставно бира или измишља да би послужиле сврси.”

Свака сличност са стањем у данашњој Србији је случајна. Кад би видео Србију изблиза Хари Г. Франкфурт би схватио у трену да је и супер-просеравање стварност овог доба. Чак и у земљи у коју суперкапитализам није ни завирио.