Пошто је и овог пута у Новом Саду и читавој Војводини изостао било какав отпор против притиска нових “фотељаша” да  “сукоб интереса” буде решен тако што ће се дозволити гомилање њихових функција, показало се како је републичка Агенција једина која још има могућности да се супротстави злоупотребама аутономашке бирократије заклоњене иза популистичке флоскуле о “децентрализацији”.

Туга Слободана Бељанског за „мултифотељаштвом”

Нови, “европски” Закон о Агенцији за борбу против корупције, донет је недавно[1] у намери да се наше друштво, по европским узорима избори против овог зла, које нас веома омета на путу интеграције у ЕУ. Међутим, управо у АП Војводини, као самопрокламованој „европској регији”, аутономашки политичари су реаговали паником на евентуалну примену поменутог закона[2]. Шта их је то толико уплашило? Ради се, једноставно, о неспојивости функција и заштити друштва од интереса који су у сукобу с јавим функцијама, што су елементарна цивилизацијска достигнућа правне државе. На гомилање функција као сукоб инереса у АП Војводини је, затим, упозорила опозициона ДСС[3].

Незаконитим интересима “аутономашких фотељаша” изгледа неће помоћи то што су одмах након усвајања Корхецовог статута Војводине, на срамоту владавини права, покушали да покрајинском одлуком поново дерогирају тек донети републички закон, иако је закон акт више правне снаге. Да подсетимо, Покрајинска Скупштина је донела Одлуку којом је, супротно изричитој одредби Устава Србије, хтела да заштити гомилање функција чији носиоци су личности покрајинских функционера[4]. Међу аутономашким „фотељашима” почео је још пре скоро два месеца да кружи баук. Баук нових покрајинских избора[5], којим би се разрешило садашње неуставно стање, према коме, супротно Уставу Србије, једно лице обавља две посланичке функције.

Покрајинска Скупштина је донела Одлуку којом је, супротно изричитој одредби Устава Србије, хтела да заштити гомилање функција чији носиоци су личности покрајинских функционера.

Саопштење Слободана Бељанског из Агенције за борбу против корупције дато поводом тога, било је скоро дирљиво, јер се вајкао како посланици Скупштине Војводине, у ствари, нису донели Одлуку на прави начин, па услед тога не могу да заштите двоструке функције:

“Агенцију би обавезивало да је покрајинска Скупштина донела акт који би се третирао као други прописи у смислу члана 28. Закона о Агенцији за борбу против корупције којим се функционер обавезује да врши више јавних функција (…) Бељански је истакао да је његов став да је покрајинска Скупштина донела одлуку којом уређује питања везана за сукоб интереса, а да том одлуком није на императиван начин, како то закон иначе изискује, обавезала функционера на обављање још једне функције.”Да је такав акт донет он би обавезивао Агенцију и такав функционер би могао да настави да обавља и другу функцију осим основне”, додао је он[6].

Саопштење Слободана Бељанског из Агенције за борбу против корупције поводом тога, било је дирљиво, јер се вајкао како аутономашки посланици Скупштине Војводине, у ствари, нису донели Одлуку на прави начин, па услед тога не могу да заштите своје фотеље.

Овај високи службеник Агенције за борбу против корупције изгледа „није био обавештен”  о ономе што је био дужан да зна, то јест, да покрајинска Одлука директно крши заповедну одредбу Устава у делокругу овлашћења која су његов посао. Бељански је изнео јавности и ничим изазвано образложење о правној природи Одлуке, коју су донели покрајински „illustrisimi nobilles”: „Њихова одлука је диспозитивног карактера јер се у њој каже да затечени посланици могу да обављају и друге функције до краја мандата, што није довољно да би обавезивало Агенцију за борбу против корупције”[7]. Међутим, мандат Бељанског није трајао много дуже од усвајања Корхецовог статута Војводине и завршио се, пре него што је ико могао да се, уопште, запита да ли се у вези с владавином права, икад, поставило питање „довољне обавезности” правног акта.

Реалност уставности против аутономашког „фотељаштва”

Пошто се само десетак покрајинских функционера определило које функције ће се одрећи, републичка Агенција мора против свих осталих “војвођанских фотељаша” да покрене прекршајни поступак.
По свему судећи, та ситуација се неће разрешити без нових покрајинских изборa.

“Наиме, на јучерашњој сесији Одбора Агенције за борбу против корупције усвојени су тзв. правни ставови, према којима су функционери са више функција до 1. априла морали да се определе само за једну од њих, а да на остале поднесу оставке[8]“. Другим речима, пошто се само десетак покрајинских функционера определило које функције ће се одрећи, републичка агенција мора против свих осталих “војвођанских фотељаша” да покрене прекршајни поступак. По свему судећи, та ситуација се неће разрешити без нових покрајинских изборa.

Наравно, постоји заповедна норма Устава Србије: “Народни посланик не може бити посланик у Скупштини Аутономне Покрајине, нити функционер у органима извршне власти и правосуђа…” (УРС чл. 102). Међутим, главни уставноправни растварач аутономашке ДС, Светозар Чиплић, још је од доношења новог Устава објашњавао како је то “издвојени чин” и како у Европи “није пракса замрзавање страначке функције”. Какве ово има везе са поменутим чланом Устава не знамо, али га је у вези с тим навео новинар Вечерњих новости који се, ваљда, код Чиплића о свему обавестио.Тада није било јасно о чему се ради, али је данас видљиво свима.

Председник Одбора за безбедност покрајинске Скупштине, такође, тражи још једну нову широку фотељу за Војвођанску бирократију. Ради се о покрајинској полицији. Наравно, позива се на позитивна искуства из доба социјалистичког поретка Југославије, којим је и после Тита владао Тито:

Полицијско „фотељаштво” аутономаша

“Децентрализација” је постала чаробна реч којом се даје легитимитет свему, па и бирократској жељи за “полицијским фотељама”.

“Председник Одбора за безбедност је истакао како је полиција раније била децентрализована, а да је војвођанска била најбоље опремљена и имала највише решених случајева у бившој Југославији. – То би поново требало направити како бисмо имали некога ко је у полицији задужен за Војводину и ко би одговарао за све што се у том ресору овде догађа”[9].Зашто су аутономаши ушли у политичку коалицију са Милошевићевом странком  од које зависи именовање начелника новосадске полиције, не објашњава се. “Децентрализација” је постала чаробна реч којом се даје легитимитет свему, па и бирократској жељи за “полицијским фотељама”. Да подсетимо – да је та покрајинска “полицијска фотеља” ишта ваљала у доба док је трајала, не би се ни догодило да се “покрајински фотељаши” разбеже од мало народног јогурта.

Покрајински функционери су испољили невиђену агилност у вези промоције децентрализације и Корхецовог статута, али ни после месец дана од његовог усвајања Иштван Пастор није саопштио коју од својих “фотеља” задржава, а коју ће “вратити народу”. Тим путем “неодлучности”, пошли су многи војвођански аутономашки функционери. И гле, о томе се не оглашава ни Хелсиншки одбор, ни НУНВ, ни Слободна Војводина, нити Покрет за регионализацију. О сукобу интереса ћуте све “невладине” организације и независни медији, који пред медијима наступају као цивилно друштво у Војводини.

Локално „фотељаштво” аутономаша

Постоји на локалу још бољи пример повратка Војводине у “фотељаштво”. У Апатину је гомилање “фотеља” постао проблем локалне самоуправе, па Апатинци “разгађају” колико је фотеља од 2006. године себи нагомилао Живорад Смиљанић, високи функционер СПС. Испоставило се да уз мноштво “фотеља” треба придодати и један мерцедес. Испоставило се и да су на локалу “фотељаши” постали и политичари СПС-а, који су се у овом бирократском сосу “маринирали” кад су их аутономаши примили у коалицију. Списак “фотеља” је више него занимљив пример “мултифотељаштва”:

“Милан Дражић, шеф опозиционе групе грађана „Покрет за Апатин”, тврди да медији нису у праву, јер Смиљанић нема пет, већ далеко више функција. Они тврде да је председник општине, покрајински посланик, директор Дома здравља, управник бање Јунаковић, члан УО Клиничког центра Војводине, члан програмског одбора Радиодифузне установе Војводине, председник општинског Црвеног крста, председник Општинског одбора СПС, председник Одбора за наутички туризам Србије и, можда, још увек председник Боксерског савеза Србије. Дражић додаје да је Смиљанић имао значајно место међу голубарима, ловцима, удружењима пензионера. И даље је члан свих организационих одбора великих манифестација у Апатину јер без њега ниједан динар не може да изађе из буџета, тврде из опозиционе ДС. – Суштина није што Смиљанић, како тврди, прима око 160.000 динара месечно, него што контролише све токове новца апатинског буџета.

Уместо да месни самодопринос улаже у инфраструктуру, он га пресипа у споменике. Локалне манифестације у бањи Јунаковић финансира из буџета. „Златни котлић” је пребацио у Бању. Тамо је отворио куглану, гради Велнес центар, а нико не контролише колико су радови до сада коштали, запошљава чланове СПС у јавне установе и предузећа.”[10].

Парадоксално веровање у «фотељаштво» као добробит

Где год мањина становништва зарађује текућим радом, а већина живи на вересију, од дознака, донација или од распродаје капитала којег су стекле минуле генерације, лако се напушта рационални модел руковођења сопственим домаћинством. Још лакше се губи и осећај за потребу рационалног вођења економске политике.

Војводина је постала средина у којој је тек нешто више од 10% становништва запослено, а само половина запослених ради у привредном сектору. Њихов удео у укупној запослености опада. У Војводини се све више живи од дознака из иностранства, пензија, запослености на буџетским “јаслама” и другим изворима финансирања без видљиве везе са радом који ствара вредност. Након пада Милошевићевог режима, лагано су “пресахли” чак и они извори финансирања који су доносили приход домаћнству захваљујући личној умешности у трговини.

Становништво Војводине је читаву деценију систематски уверавано да доходак треба заснивати на трајним туђим “инвестицијама”, “апликацијама” и “донацијама”. Пропагандна коалиција тзв. “цивилног друштва” и новосадске бирократије, уверила је грађане како је могућ парадокс, да увећањем регионалне (државне) и невладине (парадржавне) бирократије могу обезбедити трајно запошљавање, раст стандарда и развој.

Међутим, где год само мањина становништва зарађује текућим радом, а већина живи на вересију, од дознака, донација или од распродаје капитала којег су стекле минуле генерације, лако се напушта рационални модел руковођења сопственим домаћинством. Тим пре се губи и осећај за потребу рационалног вођења економске политике. Рационалност захтева одговорно располагање имовином и капиталом, а то значи непријатно одлагање потрошње (штедњу) и уклапање појединаца у привредни процес где се приход остварује тржишно корисним радом.

Пропагандна коалиција тзв. “цивилног друштва” и новосадске бирократије, уверила је грађане да је истинит парадоксални став, како ће увећање регионалне (државне) и невладине (парадржавне) бирократије обезбедити трајно запошљавање, раст стандарда и развој.

Пошто је у Војводини, као и у остатку Србије, намерно развијано зависништво као политичка идеологија[11], лаковерни верују у парадокс да грађанима одговара гомилање функција бирократије и да ће они тако лакше редистрибуирати стране “милости”. У то име, док се у канцеларијама војвођанских бирократа гомилају фотеље, грађани заведени аутономашким популизмом гомилају регионалне и “евроунијалне” заставе на улицама у славу обнове бирократског поретка.

Познато је да регионални проблем може да буде третиран и као парадокс[12], али то само по себи никако не значи да он треба да остане парадокс. Парадокс сам по себи никако није решење нити циљ. Докле год траје прилив незарађених “новаца” у Војводину, аутономашки популизам ће уверавати присталице у своја парадоксална решења. Чим прилив “туђих новаца” престане, биће јасно како је “гомилање функција” још једна у низу аутономашких превара. Генерација која је одбацила борократски поредак војвођанских аутономаша крајем осамдесетих, била је свесна овога. Међутим, наредна генерација је одбила да јој верује, и пожелела да оствари бирократски сан руководства једне Покрајине СФРЈ. Нажалост, буђење из аутономашког сна биће скупо и болно.

Упутнице:

[1] Вукмировић, Ђорђе, Нема више две фотеље, Вечерње новости, 11. 1. 2010.

[2] Симић, Ј: У војводини траје дилема о сукобу интереса, Вечерње новости, 16. 2. 2010.

[3] ДСС оптужује покрајинске функционере за сукоб интереса, РТВ, 21. 1. 2010.

[4] Стевановић Д: Уставни закон чува фотеље, Вечерње новости, 6. 11. 2006.

[5] Војвођани у страху од нових избора, Данас, 16. 2. 2010.

[6] Одлука војвођанског парламента не обавезује Агенцију, РТВ, 244. 3. 2010.

[7] Одлука војвођанског парламента не обавезује Агенцију, РТВ, 244. 3. 2010.

[8] Војводину ипак чекају ванредни избори, Дневник, 7. 4. 2010.

[9] Полиција боље радила док је била покрајинска, Дневник, 7. 4. 2010.

[10] С. Пуалић Шперо: Уз “мерцедес” десет фотеља, 8. 4. 2010. ; И. Живановић: Случај социјалисте Живорада Смиљанића, Данас, 7. 4. 2010.

[11] Ковачев, Душан: Зависништво као савезништво, НСПМ, 19. 1. 2008, доступно овде.

[12] Оцић, Часлав, Увод у региономику, знамен, Београд, 2003, стр 11.