Гост: проф. др Макс Оте, водећи „пророк” у свету финансија

Интервју водио: Никола Живковић

Ждери и буди прогутан

- Феудалци нашег доба су менаџери великих фирми, председници банака и директори концерна. Пре тридесет година менаџер је зарађивао тридесет пута више од обичног радника. Данас је тај однос 1 према 300

Професор Оте јесте веома тражена личност не само у свету медија – чест је гост на немачкој, аустријској и швајцарској телевизији, већ се његови финансијски савети помно ослушкују у свету финансија. То никога не зачуђује после његове књиге „Свету прети финансијски колапс” ( 2006, Берлин), која се појавила две године пре него што је финансијска криза заиста и захватила Сједињене Државе. После те његове прогнозе, многи га зову једним од „најважнијих пророка” или „водећим гуруом” у свету финансија, или „Crash-Prophet”. Он је невероватно „нормалан и обичан” човек. До њега сам дошао веома лако. Присуствовао сам његовом предавању које је организовало „Пруско друштво” у берлинском хотелу „Хилтон”. Није, наравно, потребно нагласити да је предавање било одлично посећено, а у публици су били представници из свих слојева немачког друштва. После предавања сам се представио и кратко, са свега неколико речи, казао што желим. Одмах је пристао на овај интервју.
Оте је рођен 1964. године у Швајцарској, у месту Плетенбергу, дипломирао је економију на универзитету у Келну, а докторирао на престижном америчком универзитету Принстон . Од 1998. до 2000. године предавао је на Бостонском универзитету. Поседује немачко и америчко држављанство, живи у Келну и отац је двоје деце.

Феудалци нашег доба су менаџери великих фирми, председници банака и директори концерна.

Пре тридесет година менаџер је зарађивао тридесет пута више од обичног радника. Данас је тај однос 1 према 300.

Ваша књига „Свету прети финансијски колапс” доживела је тираж од преко 300.000 проданих примерака, што за једну стручну економску студију представља управо сензационални успех. Ви сте, попут пророка, говорили о финансијском колапсу у Сједињеним Државама. Има ли у тој вашој прогнози места случајности или срећи?
Оте: Не, никако. Моја књига јесте резултат озбиљног, вишегодишњег рада. Пажљиво сам проучавао америчку економију, али и светску. У последње две деценије догодиле су се значајне промене. Многи, очевидно, то нису приметили. У свету су се, наиме, појавили озбиљни конкуренти америчкој привредној моћи: Бразил, Индија, а изнад свега Кина. У мом случају срећа, дакле, не игра никакву улогу. По природи ја сам иначе оптимиста.

Не слажем се са 95 одсто теоретских економиста, јер су они сувише заљубљени у математику, што потпуно разумем, но није у реду да су заборавили реалан, привредни свет.

Како објаснити чињеницу да у свету живи толики број финансијских експерата и добитника Нобелове награде из економије, па ипак нико од њих није предвидео финансијски крах америчког тржишта. Како то да је само професор Оте то могао да погоди?
Оте: Вероватно зато јер ја поседујем правилне предиспозиције. Не слажем се са 95 одсто теоретских економиста, јер су они сувише заљубљени у математику, што потпуно разумем, но није у реду да су заборавили реалан, привредни свет. Моје познавање ослања се у великој мери на политичку економију. Укратко, убеђен сам да далеко више можемо да научимо из историје, него да се бавимо теоретским, компликованим економским моделима. Већ негде од 1985. године почео сам да се бавим појавама финансијске кризе, а после тога и са питањем државних и приватних дугова. Овај феномен је нарочито присутан у Сједињеним Државама. Тамо је створена кућа, но не од солидног материјала, већ од карата. Довољно је да на дну извучете само једну карту, па да се цела зграда сруши.

Како ће се ствари даље одвијати? Рецимо, следећих пет или десет година.
Оте: Не знам. Ово нико не може да зна, јер много зависи не само од банака, индустрије, већ и од политике. У целој игри учествује много играча и зато је будућност тешко предвидети.

Многе ствари су данас чак и горе него 1929. године, рецимо, ниво државног задужења.
Друга могућност, да свет доживи „јапански сценарио”.
А то значи следеће: неће се поновити криза из 1929. године, но неће нам ни кренути набоље. Економија се налази у стању депресије, дефлације. Овај сценарио ми се чини највероватнијим.
Ми непрестано упумпавамо огромне паре у финансијски систем, но ништа не радимо да одстранимо ђубре које се накупило из претходног периода кризе.

Но, сигурно у вашој фиоци имате више сценарија?
Оте: Е, то је већ нешто друго. Најгоре што би свет могло да задеси, јесте светска привредна криза, какву смо имали године 1929. Да се она понови, за то постоје не мали изгледи. Многе ствари су данас чак и горе него 1929. године, рецимо, ниво државног задужења. Друга могућност, да свет доживи „јапански сценарио”. А то значи следеће: неће се поновити криза из 1929. године, но неће нам ни кренути набоље. Економија се налази у стању депресије, дефлације. Овај сценарио ми се чини највероватнијим. Ми непрестано упумпавамо огромне паре у финансијски систем, но ништа не радимо да одстранимо ђубре које се накупило из претходног периода кризе. И, најзад, трећи сценарио, а он је најповољнији: да две године имамо снажну рецесију, која би свету донела велики пораст незапослених, а то би опет повукло инфлацију и ако она износи десет одсто, тада би сви штетни вредносни папири били сами од себе уништени. Укратко, инфлација је мање зло и она значи да новац губи на вредности. Но, инфлација је добра за потрошача и привреда коначно може да се покрене. Дефлација је далеко опаснија, јер тада банке престају да посуђују новац, кредита нема ни за грађане, а ни за привреду и бележимо непрестани пад привредне производње, јер људи ништа не купују, јер немају новца и то поред чињенице да цене падају, али се зато смањују плате, а млади људи немају могућности да нађу посао. То је један ужасан зачарани круг. Дефлација на крају води до државног банкрота.

У сваком од ових сценарија неко прође боље, а неко лошије?

Када имамо инфлацију, најгоре прођу пензионери, али зато већина ипак живи прилично добро.
Протеклих година имали смо обрнуту ситуацију да су, наиме, највише били погођени млади људи и мала привреда.
Политичари се, због предстојећих избора, боје да крену са правим, радикалним мерама.
Далеко је за њих комотније да ништа не предузимају и зато је можда јапански сценарио вероватнији.

Оте: Тачно. Када имамо инфлацију, најгоре прођу пензионери, али зато већина ипак живи прилично добро. Протеклих година имали смо обрнуту ситуацију да су, наиме, највише били погођени млади људи и мала привреда. Но, политичари се, због предстојећих избора, боје да крену са правим, радикалним мерама. Далеко је за њих комотније да ништа не предузимају и зато је можда јапански сценарио вероватнији.
Да ли вас и политичари питају за савете?

Оте: Они ми се обраћају, али не директно, већ „иза завесе”.

Америчка влада пре неколико дана оптужила је немачку фирму „Дајмлер-Мерцедес”, да су у више од двадесет држава платили мито. Која је стварна позадина ових оптужби?

Оте: Реч је о привредном рату између Вашингтона и Брисела. У Америци њихово министарство спољних послова, те ЦИА, имају јасан заједнички задатак, да у свакој прилици и свим расположивим средствима подрже сопствену, америчку привреду. Сасвим је могуће да су се „Дајмлер” или „Сименс” служили митом. Но, то није само случај са Немачком, већ нажалост представља реалност и у многим другим државама. Но, и Сједињене Државе се такође служе недозвољеним средствима: оне земље које дају предност америчким фирмама, примиће од америчке владе помоћ у виду разних развојних пројеката и хуманитарне помоћи. А то и јесте једна врста мита, јер док је немачка помоћ у развоју сиромашнијих земаља стварна, америчка је скопчана са условима.

Да би НАТО нашао оправдање да је и даље потребан, ваљало је наћи неки разлог, „неко зло”.
И оно је пронађено.
То су били Срби.
И тако је НАТО одједном нашао оправдање да и даље има право да постоји, јер, ево, само је он у стању да изађе на крај са „злим Србима”, јер Европа се, ето, показала неспособном да сама решава проблеме у својој кући.
Тако су Американци и даље војно остали присутни у Европи, премда је пао Берлински зид и Варшавски пакт више не постоји.

Кина и САД данас делују као сијамски близанци. Колико ће да траје овај брак?

Оте: И једна и друга страна се до сада понашају прилично одговорно. Но, не треба да заборавимо да свет данас доживљава једну радикалну промену. Једна сила, Сједињене Државе, полако али неизбежно силази са светске позорнице, а друга, Кина, се појављује на хоризонту. Долази до трансфера привредне моћи: Вашингтон предаје штафету новој, надолазећој сили, а то је Пекинг. А као што знамо из историје, примопредаје штафете биле су увек веома опасне. Најчешће су у прошлости оне проузроковале ратове: поморска сила Шпанија уступила је место Холандији, а ова је онда прешла у руке Енглеске, а онда је из Енглеске прешла у власништво Америке. Више је него очигледно да ће моћ Сједињених Држава у свету и даље све више да слаби.

Сједињене Државе и НАТО водили су рат против Србије. Зашто је Запад уништио Југославију и бомбардовао Србију?

Политичари могу само да се служе реториком, но стварну моћ има привреда.

Оте: Балкански сукоб јесте једна веома сложена игра. У једну сам ствар, међутим, убеђен: не верујем да се сва кривица може приписати само једној страни, а у овом случају је то Србија. Када је дошло до распада Совјетског Савеза, па дакле и Варшавског уговора, а то је било почетком деведесетих година прошлог века, многи на Западу почели су гласно да се питају: Због чега НАТО уопште постоји? У питању је не само постојање НАТО-а, него и доминирајућа позиција Вашингтона у Европи. Да би НАТО ипак нашао оправдање да је и даље потребан, ваљало је наћи неки разлог, „неко зло”. И оно је пронађено. То су били Срби. И тако је НАТО одједном нашао оправдање да и даље има право да постоји, јер, ево, само је он у стању да изађе на крај са „злим Србима”, јер Европа се, ето, показала неспособном да сама решава проблеме у својој кући. Тако су Американци и даље војно остали присутни у Европи, премда је пао Берлински зид и Варшавски пакт више не постоји.

Имате ли и ви амбиције да се бавите политиком?

Оте: Мој отац се бавио комуналном политиком. До моје 21. године и ја сам веровао да ћу постати политичар. Данас сам далеко срећнији да сам подузетник, власник фирме, публициста, професор и економиста. Оно што ми смета у политици, јесте то да је човек непрестано присиљен да прави компромисе и то обично лоше. Сада немачки политичари, на пример, дижу буку против својих грађана који су ставили новац у швајцарске банке, или у банке у Лихтенштајну.

Шта је позадина ове акције немачке владе?

Наш државни апарат данас личи на феудалну поделу, коју диктирају и контролиши не политичари, већ привреда.
Да, ми данас у Немачкој имамо нови феудални систем.
Моћ банака је и даље огромна и неокрњена.
Феудалци нашег доба нису више војводе и грофови, већ менаџери великих фирми, председници банака и директори концерна.
То је наша водећа каста.
Политичари њима служе.
Та каста се понаша као чланови политбироа бившег Совјетског Савеза.

Ови немачки грађани који су, рецимо, свој новац ставили у швајцарске банке, да ли знате колико просечно новца они тамо држе? Ситне паре, између сто хиљада до пола милиона евра. Ретко ко у швајцарским банкама има више од један милион евра. Дакле, реч је овде о ситним прекршиоцима закона. Крупан немачки капитал уопште нема ни потребе да напушта Немачку. Зашто? Јер је закон скројен по њиховим жељама. Словом, овде
имамо само маневар политичара да се покажу да нешто раде за општу, народну ствар. Баве се споредним стварима јер немају снаге да почну са решавањем крупних државних и економских питања земље.

Зар данас, после ове финансијске кризе, политичари немају више моћи?

Оте: Ја то видим другачије, јер се моћ и даље налази не у рукама политичара, већ економије. Политичари могу само да се служе реториком, но стварну моћ има привреда. Наш државни апарат данас личи на феудалну поделу, коју диктирају и контролиши не политичари, већ привреда. Да, ми данас у Немачкој имамо нови феудални систем. Моћ банака је и даље огромна и неокрњена. Феудалци нашег доба нису више војводе и грофови, већ менаџери великих фирми, председници банака и директори концерна. То је наша водећа каста. Политичари њима служе. Та каста се понаша као чланови политбироа бившег Совјетског Савеза. Пре тридесет година менаџер је зарађивао тридесет пута више од обичног радника. Данас је тај однос 1 према 300. То, разуме се, није у реду и не сме да се толерише.

Што је проузроковало финансијску кризу у Америци?

Тржиште је за непостојеће, фиктивне производе створило исто такве, дакле, фиктивне цене и вредности.
На делу је била не стварна, него виртуална економија.

Тржиште је за непостојеће, фиктивне производе створило исто такве, дакле, фиктивне цене и вредности. На делу је била не стварна, него виртуална економија. Као што је почетком двадесетог века постојала златна грозница у Калифорнији, тако је грозница и то шпекулација са некретнинама захватила у наше време целу територију Сједињених Држава. Готово сваки грађанин у Америци могао је да добије кредит за једну или више хипотека на куће. У ову игру укључили су се у буквалном смислу грађани, дакле и власник пица ресторана, фризерка, водоинсталатер и секретарица. Сви су они куповали куће и у кратком времену их, уз велики профит, поново продавали.

Вас зову пророком финансијског слома. Да ли вам то прија?

Оте: Не, ја нисам пророк, већ сам 2005. године написао управо то што сам јасно видео. Сем тога, ја нисам био једини. Проблем је у томе да је предстојећи финансијски слом, поред мене, предвидео заиста мали број економиста. Просто су у том послу многи одлично зарадили, од централне и инвестиционе банке до контролних пореских инстанци и политичара. Сви они су тек године 2008. приметили да краљ заправо не носи ново одело, већ да је го. У наш компјутер и целокупно друштво ушао је један опасан вирус, а он се зове – вирус дезинформације.
Шта мислите под тим појмом? Како тај вирус дезинформације конкретно делује?

Тржиште је за непостојеће, фиктивне производе створило исто такве, дакле, фиктивне цене и вредности. На делу је била не стварна, него виртуална економија.Човек се пита да ли нису можда срећнији били грађани из оних прошлих времена, који нису примали никакве информације?

Али, колико сам информисан, моја немачка банка је по закону присиљена да ми пружи подробне информације за продукт који жели да ми прода, зар не?

Друштво пре личи на џунглу.
Ждери и буди прогутан.

Оте: Ту и лежи проблем, јер постоји разлика између информације и „информације”. Када ја муштерији пружам лоше и недовољне информације, онда је реч о свесној дезинформацији. Муштерија је засипана информацијама и тиме постаје све несигурнија, а ја таквој муштерији онда далеко лакше могу да продам моју робу. Проблем је у томе што политичари често имају добре намере, но немају моћи да те намере и остваре. Финансијски лоби је толико јак, а за противника има рецимо немачко министарство финансија, које је неупоредиво слабије. Резултат: сви добри предлози политичара у вези с реформом финансијског система онемогућени су већ на почетку. Понављам, политика је немоћна да се супротстави привреди. Министарства финансија или привреде реагују само на притисак лобија. Ко је јачи, тај добије највећи део колача.

Да ли да човек купи акције у западној Европи, Канади и САД, или ипак да изабере неку од земаља које много обећавају, рецимо, Индија?

Оте: Мој одговор: у Европи и САД. Далеко боље познајем велике, чувене старе фирме у Европи и Америци него неку у Индији која постоји тек неколико година. Данас постоји толико добрих акција на Западу.

А ако морате да се одлучите између Сједињених Држава и западне Европе?

Оте: Ја бих се одлучио за Европу и то зато јер велике европске фирме просечно поседују више сопственог капитала него сличне фирме у Америци. Поред Европе и САД, никако не смемо да заборавимо Јапан. Тренутно је берза у Токију једна од најинтересантнијих у свету.

Да ли могу да се очекују социјални немири, демонстрације или чак револуције?

Оте: У то не верујем. Ствар је данас далеко баналнија. Друштво пре личи на џунглу. Ждери и буди прогутан. До великих немира и револуција неће доћи. Та, нико није организован! Да ли сте знали да је вођа немачке левице Лафонтен био све донедавно члан управног одбора једне немачке банке и то „KfW-Bank”?

Испричали сте анегдоту да је један од највећих умова на пољу науке, Њутн, купио акције „јужног мора” и изгубио.

Оте: Он је умео да прорачуна кретања небеских тела, али не и „кретање људске лудости”.

По препоруци аутора, преузето из часописа НИН