Српска култура у раљама политичких комесара

У политици постоје ствари о којима се говори и на којима се ништа не ради, као што постоје и ствари на којима се ради и о којима се не говори. Ако бисмо у складу са овим класичним мерилом оцењивали нашу културну политику, онда бисмо политику идентитета – као оглашени циљ наше државне политике – могли назвати политиком која постоји само на речима, али не и на срцу. Политика међурегионалне сарадње делује, пак, као политика која постоји и на речима и на срцу. Но, у нашем схватању међурегионалне сарадње постоји нешто о чему се не говори, али на чему се непрестано ради. То је обнављање оног распореда културних сила који нам је завештало титоистичко југословенство.

О томе сведоче нека сасвим узгредна обавештења. Шта нам открива сазнање о одлуци организатора сајма књига у Лајпцигу „да ангажују Алиду Бремер, слависткињу, преводиоца и агента, родом из Сплита” као лобисту и куратора наступа Србије на Лајпцишком сајму?[1] Посебно је занимљива Политикина одредница о томе да је Алида Бремер „родом из Сплита”. Какво је то сазнање? Оно је наизглед безначајно. Јер, какав је значај вести о томе где је рођен селектор наступа Србије? Та вест, међутим, еуфемистички открива како постоји југословенски садржај у наступу Србије на Лајпцишком сајму. Јер, овакво обавештење више скрива него што открива. То је сасвим у складу са познатом технологијом испражњавања потенцијално неугодних садржаја из јавне свести: чињеницу која има расветљавајући карактер треба тако јавно представити да изгледа како је поменута, иако је све што је расветљавајуће из ње ишчезло.

Наглашавањем свог неповољног положаја у хрватској средини, она ствара услове да – као заточник титоистичког југословенства – постане арбитар у српским пословима: да хрватску културну политику продужи другим средствима.
То је квалификује за куратора у наступу Србије на Лајпцишком сајму 2011. године.

Алида Бремер  је – 1992. године – у немачком листу Die Neue Gesellschaft, Frankfurter Hefte објавила текст о новијој српској књижевности. Тај текст је пренет у НИН-у. У том тексту Алида Бремер је оцењивала српску књижевност у складу са политичким очекивањем публике: очекивањем које је обликовано у складу са немачким медијским и политичким третманом српских тема у 1992. години. Она је, такође, своје ставове обликовала у складу са дугорочним настојањима хрватске културне политике: прећутала је сваку одговорност титоистичких решења за југословенски распад, посредно и неистинито сугеришући како су та решења била прикладна и демократска; издвојила је и оценила најзначајније српске писце у складу са политичком коректношћу и у складу са хрватском културном политиком, не поменувши Црњанског и Селимовића; похвалила је писце који су критиковали српску политику; обележила је провинцијализацију Београда; минимализовала је размере геноцида у Независној Држави Хрватској; максимализовала је четничке покоље у Другом светском рату. Читав тај текст подразумева уобичајену палету мотивâ који одређују хрватску културнополитичку оптику.[2]

У једном разговору из децембра 2006. године, Алида Бремер себе овако описује: „Још док сам студирала у Београду (хм, и то је енигматично и не ријетки су се питали има ли неких мрља у мом подријетлу кад сам могла ‘тамо’ студирати – да су случајно читали НИН када ме је у њему раскринкао Никола Милошевић, и он наравно узвикујући оно обвезно ‘who the fuck’ и додајући да се ‘иза њемачког презимена крије Хрватица’, онда се не би наравно питали, него би ме можда чак предложили за неки орден).”[3] Њено објашњење усмерено је против хрватских политичких неистомишљеника: оно је тако постављено да делује као реакција на сумњичења о њеном недовољном хрватству. Јер, као одговор на хрватска сумњичења, Алида Бремер истура оптужницу коју је наводно против ње подигао Никола Милошевић: у НИН-у, у Београду, 1992. године. Све је у њеном распоређивању аргумената карактеристично испремештано до непрепознавања стварности, у мери да делује безначајно, премда је вођено ка одређеном циљу и утолико није бесмислено. Отуд долази питање: колико неистина може стати у једну недовршену реченицу Алиде Бремер?

Прихвативши да овакав арбитар обликује лик српске културе и књижевности на Лајпцишком сајму, српска државна и културна политика 2010. године свесно приања уз хрватско трибалистичко становиште које је обликовало лик наше књижевности још 1992. године.
Сама та чињеница више говори о колонијализованој природи наше културне политике као елементу државне политике идентитета од било каквих графикона, прерачунавања и доказивања.

Јер, она открива одлучујуће настојање: потребно је да се од сужња претворимо у слуге.

Прва неистина је, дакле, да је било ко – у српској јавности – раскринкавао Алиду Бремер, да се било ко бавио њеним политичким и националним припадништвом. Сáма полемика била је, наиме, последица њеног политичког оптуживања Николе Милошевића, који је – иако изразити критичар ауторитарног режима – понео одређење националисте. У тој оптужби треба препознати начело по којем делују садашњи политички комесари, полицајци духа и инжињери људских душа, сва она мисионарска интелигенција коју Ноам Чомски назива секуларним свештенством. То начело гласи: никакав човеков критички став није довољан, ма колико да је аутономан, ако не одговара циљевима што их секуларно свештенство намеће јавној свести. До чега то доводи? До карактеристичног изокретања чињеница и околности: увек се представљају као они који су нападнути, који су угрожени, иако управо том симулацијом непрестано нападају и угрожавају људе чија схватања осуђују. Секуларно свештенство обележава као преступ пуко јавно постојање људи чија размишљања доживљава као опасност по себе. Одатле проистиче значајна последица: да би престали да буду опасност по секуларно свештенство, ти људи – ма колико да су великих интелектуалних и моралних вредности – не треба јавно ни да постоје.

Друга неистина пребива у њеној сугестији како је у свом критичком одзиву Никола Милошевић било шта узвикивао. Када човек прочита ове[4] или било које друге његове полемичке текстове, лако уочава да никаквих афективних излива у њима нема.

Трећа неистина састоји се од тврдње да је Милошевић узвикивао нешто као „оно обавезно ‘who the fuck’”: он никада никога није ниподаштавао нити вређао, па ни Алиду Бремер.

Четврта неистина је да је њему сметало хрватско национално порекло Алиде Бремер: он је сазнање о том пореклу употребио да би обележио становиште Алиде Бремер као хрватско трибалистичко становиште. То је потпуно у складу са начином на који је он разумевао ствари у својим теоријским књигама. Тај начин подразумева да се приватни моменти доводе у везу са духовним ставовима у оним случајевима када су ти моменти способни да расветле нелогичности самих ставова. Тако Стаљиново понашање у духу магичних ритуала из грузијских предања представља само секундарно документ о грузијској култури, док примарно обележава психолошку основу диктаторових поступака.[5] Као његов бивши студент, Алида Бремер је ово морала знати.

Има Јован Дучић, међутим, прави стих о томе: Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Како разумети политички и национални смисао овог стиха?
Сужањ је човек који ради оно што мора.
Слуга, пак, оно што мора не ради само зато што мора него превасходно зато што воли: понекад би он могао и нешто друго у животу радити.

Да би, дакле, објаснио како Алида Бремер нелогично и неистинито ствара слику о српској култури и о њему, Никола Милошевић је секундарно указао на њено хрватско порекло као моменат који илуструје примарну околност да она оцењује ствари са хрватског трибалистичког становишта: „није реч ни о чијем хрватском пореклу, као што није реч о Хрватицама и Хрватима уопште, већ о једној сасвим конкретној Хрватици, Алиди Бремер, која упркос свакој логици и упркос неким елементарним чињеницама, настоји да све Србе претвори у усијане националисте, сасвим у духу оне пословице која каже да су у ноћи – у ноћи националистичких предрасуда – све краве црне.”[6] Да је његово настојање било баш такво, да се интелектуалном ставу прикључио и особен лични морал, стварајући далекосежан пример филозофског ethos-а, показује нам сазнање о томе да је у време „кад је Шешељева власт бесправно одузела стан хрватској породици Барбалић”, Никола Милошевић „био међу оним малобројним учесницима протеста пред домом Барбалића у Земуну” и да је „при том држао и говор против тог варварског чина”.[7]

Пета неистина налази се у ретроспективном прећуткивању: у жељи да уверљиво оцрта српску културну и политичку сцену као унисону, као сцену на којој сви узвикују „оно обвезно ‘who the fuck’”, Алида Бремер не наглашава да је она – на тој истој сцени, у том истом граду, у истим новинама, у исто време – не само оптужила Николу Милошевића него му и узвратила полемичким одговором.[8] Број њених и његових текстова био је изједначен. Она, дакле, није била ни на који начин ускраћена да каже своју реч. То значи да су – иако то више није иста држава – њена права поштована на аутентично демократски начин. У истој држави, титоистичкој Југославији, та права нису била поштована на тај начин, па је у загребачком Оку, 1983. године, Николи Милошевићу ускраћена могућност да образложи природу своје критике лењинизма: редакција Ока одбила је да објави његов одговор на оптужбе.

Није само занимљиво него је и знаковито да о овом ускраћивању Алида Бремер ништа не каже својим немачким читаоцима када помиње Милошевића као противника „властољубивих комуниста од Москве па све до Београда”.[9] Остаје упечатљиво да она простирање властољубивих комуниста окончава баш у Београду. Јер, то је  у највећој сагласности са хрватском културном политиком која 1992. године учествује у обликовању међународне свести о хрватско-хришћанском „рату против српског комунизма”.[10] Тој идеји она прилагођава чињенице из прошлости, па простирање властољубивих комуниста окончава баш у Београду, иако су власти у Загребу – а не у Београду – онемогућиле да се појави Милошевићева критика лењинизма.

Одлучујуће је питање, међутим, зашто Алида Бремер уопште кривотвори садржај своје полемике са Николом Милошевићем? Зато што жели да себе легитимише у очима својих хрватских неистомишљеника. У њеној сугестији налази се претпоставка: да су они знали како је била оптуживана у Београду, дали би јој орден. Када им у години 2006. то саопштава, она их посредно подсећа на своју истрајну приврженост ономе што јој они негирају: то је приврженост хрватској културној политици. Неистинитим приказом прошлих догађаја, она ствара сугестију о својој хрватској правоверности. То је препоручује за куратора Хрватске на Лајпцишком сајму 2008. године. Наглашавањем свог неповољног положаја у хрватској средини, она ствара услове да – као заточник титоистичког југословенства – постане арбитар у српским пословима: да хрватску културну политику продужи другим средствима. То је квалификује за куратора у наступу Србије на Лајпцишком сајму 2011. године. На делу је двострука стратегија: док у хрватском простору осведочено заговара хрватско становиште, дотле у српском простору то становиште приказује као југословенско.

Прихвативши да овакав арбитар обликује лик српске културе и књижевности на Лајпцишком сајму, српска државна и културна политика 2010. године свесно приања уз хрватско трибалистичко становиште које је обликовало лик наше књижевности још 1992. године. Сама та чињеница више говори о колонијализованој природи наше културне политике као елементу државне политике идентитета од било каквих графикона, прерачунавања и доказивања. Јер, она открива одлучујуће настојање: потребно је да се од сужња претворимо у слуге. Има Јован Дучић, међутим, прави стих о томе: Пре свачији сужњи нег ичије слуге. Како разумети политички и национални смисао овог стиха? Сужањ је човек који ради оно што мора. Слуга, пак, оно што мора не ради само зато што мора него превасходно зато што воли: понекад би он могао и нешто друго у животу радити. Слуга себе поистовећује са својом улогом: сужањ има свест о свом сужањству. Јер, сужањ зна шта јесте: слуга од себе крије оно што постаје. Sapienti sat.

Печат, бр 111, 23. 4. 2010.

Упутнице:

[1] „Буђење раног пролећа, у Лајпцигу”, Политика, Београд, субота 13. март 2010. године, културни додатак, 4.

[2] Алида Бремер, „Нација у прози”, НИН, Београд, број 2174, 28. август 1992. године, 36-38.

[3] „Alida Bremer: Joyce nikada ovo nije radio”, www.mvinfo.hr.

[4] Никола Милошевић, „Хрватски трибализам госпође Бремер”, НИН, Београд, број 2175, 4. септембар 1992. године, 37.

[5] Nikola Milošević, Šta Lukač duguje Ničeu, II, Slovo ljubve, Beograd, 1979, 182, 198.

[6] Никола Милошевић, „Предрасуде Алиде Бремер”, НИН, Београд, број 2178, 25. септембар 1992. године, 41-42.

[7] Никола Милошевић, Политички споменар од Броза до ДОС-а, Информатика, Београд, 2006, 60.

[8] Алида Бремер, „Српски трибализам господина Милошевића”, НИН, Београд, број 2177, 18. септембар 1992. године, 40-41.

[9] Алида Бремер, „Нација у прози”, 37.

[10] Semjuel Hantington, Sukob civilizacija, preveo Branimir Gligorić, CID – Podgorica, Романов – Бања Лука, 2000, 313.