ПОСЛЕ ПРЕДСЕДНИЧКИХ ИЗБОРА У УКРАЈИНИ: ТЕКТОНСКИ ПОРЕМЕЋАЈ НА ГЕОПОЛИТИЧКОЈ КАРТИ ЕВРАЗИЈЕ НА ШТЕТУ НАТО-а И  САД

Одлучујући глас против НАТО-а

Изборна комисија Украјине прогласила је, 14. фебруара, Виктора Јануковича победником друге рунде врло тесних председничких избора. Јанукович је победио бившег премијера и подстрекача “наранџасте револуције”, Јулију Тимошенко. Супротно “спину”, којим Вашингтон покушава да те догађаје одене у позитивно рухо, исход избора је дефинитивно  означио смрт много извикане “наранџасте” револуције.

Умесно питање у овом тренутку јесте: шта пораз украјинске наранџасте револуције значи за будућност Срца Евроазије (Eurasian Heartland), како је тај регион назвао британски геополитичар Халфорд Макиндер (Halford Mackinder)? Још важније је питање: шта тај пораз значи за  20-годишње настојање Пентагона да, у оквиру страшног и преамбициозног програма Вашингтона за тоталну, глобалну доминацију ослаби и, на концу, обогаљи Русију као војну силу?

Да бисмо схватили дугорочан значај украјинских избора за будућу, глобалну, геополитичку равнотежу моћи, вратићемо се првобитној наранџастој револуцији из 2004. године. Кандидат за председника републике је тада био Виктор Јушченко, човек кога је својеручно одабрао Вашингтон, нарочито неоконзервативци око Бушове владе, у настојању да Украјину истргну из сплета тесних историјских и економских веза с Русијом и да ту земљу преведу, заједно с Грузијом, у табор НАТО-а.

Економска и политичка географија Украјине

Украјина је стратешки важна и за НАТО и иза Русију.
Она не само да се, са источне стране, непосредно граничи с Русијом, већ и њеном територијом проходи највећи део руског природног гаса ка западној Европи.
Тим путем протиче 80% гаса који Русија извози и на којем зарађује доларе, што је од животне економске важности за Русију.

Један једини поглед на мапу биће сасвим довољан да се схвати колико је Украјина стратешки важна и за НАТО и иза Русију. Она не само да се, са источне стране, непосредно граничи с Русијом, већ и њеном територијом проходи највећи део руског природног гаса ка западној Европи. Тачније, тим путем протиче 80% гаса који Русија извози и на  којем зарађује доларе, што је од животне економске важности за Русију.

Можда једнако важно за Русију, у смислу њене способности да одржи веродостојан систем одбране од НАТО-а, који је све више опкољава, јесте и могућност коришћења црноморске  луке Севастопољ, базе Црноморске флоте Русије. Руска флота ту изнајмљује Севастопољ и још једну луку, Одесу, у оквиру државног споразума Русије и Украјине. Важност овог политички осетљивог,  билатералног споразума истиче 2017. године – сем ако у међувремену не буде продужен. После руско-грузијског сукоба у августу 2008. године, међутим, украјински председник Јушченко је почео да галами како би тај споразум требало што пре отказати. Москва би тиме била лишена своје стратешки најважније поморске базе.

У источном делу Украјине, на граници са Русијом, живи више од 15 милиона етничких Руса. Реч је о региону који буквално чини житницу источне Европе, поседујући једно од најплоднијих земљишта на нашој планети. Прошле године, Украјина је била трећи светски извозник житарица, одмах иза САД и ЕУ, а испред Русије и Канаде (1). Украјинска чувена црница, чернозем, која се сматра најплоднијим пољопривредним земљиштем на свету, покрива две трећине украјинске територије (2). Предео између река Дњепра и Дњестра је једино место на свету где ширина тог тзв. “слатког” црног тла достиже 500 км. Ово земљиште је изузетно важно зато што обезбеђује жетву високог квалитета и што чини део националног блага. Западним компанијама из домена агробизниса, попут Монсанта (Monsanto), Каргила (Cargill), АДМ и Крафт Фудса (Kraft Foods), иде вода на уста при помисли да би, по окончању унутрашње кризе у Украјини, то богагство могло њима пасти у руке (3).

Политичка база новоизабраног председника Украјине, Виктора Јануковича, је регион Доњецка у источном басену Доњецу или Донбасу.
То је најгушће насељен регион Украјине, центар металуршке индустрије и производње челика и угља, као и средиште научне и универзитетске делатности.

Политичка база новоизабраног председника Украјине, Виктора Јануковича, је регион Доњецка у источном басену Доњецу или Донбасу. То је најгушће насељен регион Украјине, центар металуршке индустрије и производње челика и угља, као и средиште научне и  универзитетске делатности. Процењене резерве угља у Донбасу су 109 милијарди тона, а ту су и знатне резерве нафте и гаса.

Украјина је уопште један од најбогатијих региона целе Европе кад је реч о природним богатствима, укључујући богатство у граниту, графиту и соли. Она је богат извор сировина за металуршку, порцеланску и хемијску индустрију, те за производњу керамике и грађевинског материјала (4).

Укратко, освајање Украјине те 2004. године био је улов велике стратешке, геополитичке важностиза Вашингтон чији циљ је оно што Пентагон назива “тоталном глобалном доминацијом” (full spectrum dominance) – а то је контрола целе планете: копна, ваздуха, океана и васионе. Као што је британски отац геополике, сер Халфорд Макиндер написао у својој веома важној књизи из 1919. године “Демократски идеали и стварност” (Democratic Ideals and Reality),

Срце Евроазије подразумева у целини Украјину и Русију. Одсекавши Украјину од Русије де факто државним ударом, званим наранџаста револуција, који је монтирала Америка, Вашингтон је учинио џиновски корак ка потпуној доминацији не само Русије и Срца Евроазије, већ и целе Евроазије, укључујући оно што би касније требало да постане опкољена Кина.

Онај ко влада источном Европом, он командује срцем континента,

Онај ко командује срцем континента, он командује острвом света:

Онај ко влада острвом света, тај командује светом. (5)

За Макиндера, Срце Евроазије подразумева у целини Украјину и Русију. Одсекавши Украјину од Русије де факто државним ударом, званим наранџаста револуција, који је монтирала Америка, Вашингтон је учинио џиновски корак ка потпуној доминацији не само Русије и Срца Евроазије, већ и целе Евроазије, укључујући оно што би касније требало да постане опкољена Кина. Зато није чудо што је влада Буша и Чејнија уложила толико напора да на власт постави свог човека, Јушченка, као председника и де факто диктатора. Његов задатак је био да Украјину уведе у НАТО. А шта ће он својим земљацима чинити, то Бушове планере није занимало.

Јушченко умало да успе у својој намери – и успео би да августа 2008. године није било лоше малерозне авантуре грузијског председника, својеручно одабраног у САД, Михаила Сакашвилија. Он је, само неколико недеља пре но што је требало да министри НАТО-а изгласају пријем Украјине и Грузије у НАТО, послао војску у рат са задатком да у крило Грузије поврати сецесионистичке регионе Јужну Осетију и Абхазију. Брз војни одговор Русије којом је грузијски напад осујећен, а Сакашвилијеве с брда с дола скупљене снаге до ногу потучене, истовремено је дефинитивно уклонио могућност да Немачка и друге чланице НАТО-а пристану на пријем поменутих двеју земаља у НАТО, јер би то значило да би касније могле бити уплетене у рат ради одбране Грузије или Украјине од Русије. (6)

Смисао наранџасте револуције

“Револуција” која је Виктора Јушченка довела на власт на таласу америчких долара и подршке невладиних организација (НВО), које финансира Америка, првобитно је замишљена у корпорацији РАНД коју, такође, финансира Вашингтон.

“Револуција” која је Виктора Јушченка довела на власт на таласу америчких долара и подршке невладиних организација (НВО), које финансира Америка, првобитно је замишљена у корпорацији РАНД коју, такође, финансира Вашингтон. РАНД је проучавао ројење пчела и неке друге, сличне појаве, па је резултате свог проучавања применио на комуникацију мобилним телефоном, поруке СМС и – грађанске протесте као тактику за промену режима и прикривен рат (7).

Као што сам прилично детаљно описао у својој књизи “Тотална глобална доминација: Тоталитарна демократија у новом светском поретку” (Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order), преображење Украјине из независне бивше руске републике у про-натовски, амерички сателит, остварено је такозваном “наранџастом револуцијом” 2004. године. “Револуцију” је надгледао Џон Хербст, који је маја 2003. године именован за амбасадора САД у Украјини – свега неколико месеци пре но што су догађаји кренули. Амерички Стејт департмент је овако, еуфемистички описао његову делатност:

Он је, током свог мандата, радио на јачању америчко-украјинских односа и настојао да допринесе организацији поштених председничких избора у Украјини. У Кијеву је био сведок наранџасте револуције. Пре тога, амбасадро Џон Хербст је био амерички амбасадор у Узбекистану, где је одиграо важну улогу у успостављању америчке базе за вођење Операције трајан мир у Авганистану (Operation Enduring Freedom in Afghanistan) (8).

Човек, кога је Вашингтон одлучио да подржи не би ли у Украјини променио режим на власти, био је Виктор Јушченко, 50-годишњи бивши гувернер Централне банке Украјине, “шпиц” тима који је у Украјини спровео дивљачку “шок терапију” Међународног монетарног фонда (ММФ), уништивши, у деценији 90-их, националну индустрију. Јушченков програм – програм ММФ – упропастио је судбину његових земљака. У оквиру тог програма, спроведеног 1994. године, Украјина је присиљена да дигне руке од контроле курса,  па је морала да допусти да курс националне валуте падне. Он је, као шеф Централне  банке, надгледао валутну потражњу, а последица свега јесте да је за само неколико дана цена хлеба скочила за 300%, цена струје за 600%, а јавног саобраћаја за 900%. До 1998. године, реалне плате су опале за 75% у поређењу са нивоом из 1991. године, када је земља објавила независност. Он је, без трунке сумње, заиста био Вашингтонов човек, задужен да чини све  што је Американцима требало да би у Украјини спровели оно што су хтели. (9)

Јушченкова супруга Катерина, грађанка САД рођена у Чикагу, била је функционер и у Регановој влади, и у влади Буша старијег, као и у Стејт департменту. У Украјину је дошла као представник фондације САД – Украјина, у чијем Управном одбору је седео Гровер Норквист (Grover Norquist), један од најутицајнијих конзервативних републиканаца у Вашингтону. Норквист, кога су у САД назвали “шефом тврдокорне деснице”, одиграо је кључну улогу у окупљању десничарских организација ради подршке владавини Џорџа Буша млађег. (10)

Јушченкова супруга Катерина, грађанка САД рођена у Чикагу, била је функционер и у Регановој влади, и у влади Буша старијег, као и у Стејт департменту.
У Украјину је дошла као представник фондације САД – Украјина.

У жижи његове лукаве предизборне кампање било је залагање за чланство Украјине у НАТО-у и Европској унији. У кампањи је коришћена огромна количина застава, постера, балона и других сличних стварчица наранџасте боје, што је медије неизбежно навело да свему томе надену име “наранџаста револуција”. Вашингтон је финансирао “продемократске” групе младих, које су одиграле нарочито значајну улогу у организовању огромних уличних демонстрација. Ти протести су на концу допринели да резултат спорних избора буде поништен.

У Украјини, покрет који је подржавао Јушченка деловао је под слоганом Пора (‘Време је’). Чланови тог покрета довели су из Тбилисија људе који су у Грузији били организовали “ружичасту револуцију”: председника парламентарног одбора за одбрану и безбедност Гивија Таргамадзеа, бившег члана грузијског Института слободе, и грузијску омладинску групу Кмара. Украјински опозициони лидери су се са Грузијцима консултовали по питању технике ненасилне борбе. Укључиле су се и грузијске рок групе Zumba, Soft Eject и Green Room, које су раније подржале “ружичасту револуцију”, одржавши 2004. године у Кијеву концерт подршке Јушченку. (11)

Фирма за односе са јавношћу (PR) Rock Creek Creative, са седиштем у Вашингтону, такође је одиграла значајну улогу у “брендирању” наранџасте револуције, постављајући на интернет вебсајт за подршку Јушченку уз лого наранџасте боје и пажљив избор тематских боја. (12)

Када је, 2004. године, Јушченко изгубио изборе у корист Виктора Јануковича, неколико елемената је допринело стварању утиска како је резултат био намештен, па је наводно зато била неопходна мобилизација становништва ради подршке захтеву за понављање избора. Користећи Пору и друге омладинске групе, а нарочито контролоре избора, и у координацији с најважнијим западним медијима попут CNN и BBC, организовани су нови избори на којима је Јушченко успео да  јануара 2005. годиине на једвите јаде избори врло тесну победу и да потом прогласи самог себе председником. Амерички Стејт департмент је за “повољан исход” избора потрошио 20 милиона долара. (13)

Оне исте невладине организације које су деловале у Грузији, биле су плодотворне  и у Украјини: Институт за отворено друштво (Open Society Institute) Џорџа Сороша (George Soros), Дом слободе (Freedom House) на чијем челу је у то време био бивши директор CIA Џемс Вулзи (James Woolsey), Национални републикански институт (National Republican Institute) и Национални демократски институт (National Democratic Institute). Према украјинским изворима, америчке невладине организације са седиштем у САД деловале су, заједно с конзервативном фондацијом САД – Украјина, широм Украјине тако што су подстрекивале протестни покрет група Пора и Знају и обучавале најважније посматраче избора. (14)

Kрајњи резултат овогодишњих избора у Украјини значи да су бирачи у огромној већини одбацили Јушченка, “јунака” наранџасте револуције, пошто је он добио једва 5% гласова.

Тек што је сео у председничку фотељу, Виктор Јушченко, Вашингтонов човек у Кијеву, одмах се латио кидања веза са Русијом, па је тако затворио транзитни гасовод кроз Украјину којим Русија шаље природни гас западној Европи. Вашингтон је то учинио да би чланице ЕУ, а нарочито Немачку, убедио како је Русија “непоуздан партнер”. Око 80% руског гаса извози се украјинским гасоводом, изграђеним у време Совјетског савеза, када су те две земље чиниле јединствену економску и политичку целину. (15) Јушченко је, истовремено, тесно сарађивао с председником Михаилом Сакашвилијем, Вашингтоновим човеком у Грузији.

Kрајњи резултат овогодишњих избора у Украјини значи да су бирачи у огромној већини одбацили Јушченка, “јунака” наранџасте револуције, пошто је он добио једва 5% гласова. После пуних пет година економског и политичког хаоса, Украјинци су јасно и гласно рекли да желе какву такву стабилност. Сем тога, анкете расположења грађана показују да се већина противи уласку Украјине у НАТО.

Западни медији приказују новог украјинског председника као неку врсту марионете у рукама Москве, али то нема никакве везе са стварношћу. Јануковича су, на изборима, подржали велики индустријалци зато што желе складне односе и са Европском унијом и са Русијом.

Јанукович је, непосредно после избора, најавио да ће своју прву званичну посету учинити не Москви, већ Бриселу ради разговора с водећим функционерима ЕУ. После тога ће одмах посетити Москву, где је председник Медведев сигнализирао жељу за бољу сарадњу постављајући новог амбасадора Русије у Кијеву. Именовање руског амбасадора било је доведено у питање вишемесечном политичком напетошћу у односима Јушченка и Москве.

Врло значајна је, међутим, Јануковичева најава да се у Бриселу неће састати с функционерима НАТО-а -  потпуно супротно неуморним напорима његовог претходника да, на инстирање Вашингтона, увуче Украјину у НАТО. Јанукович је, у интервјуу украјинским медијима, јасно рекао да неће настојати да Украјину уведе ни у ЕУ нити, пак – што је за Москву нарочито важно – у НАТО.

Јанукович је, уместо тога, обећао да ће се усредсредити на економску кризу и политичку корупцију у Украјини. Што се Москве, пак, тиче, он је додао да ће Русија бити добродошла у консорцијум који ће заједнички управљати украјинским делом гасоводне мреже, враћајући  на тај начин утицај Русије који су Јушченко и његов веома амбициозни премијер Јулија Тимошенко били покушали да потпуно елиминишу. Други важан сигнал, који није наишао на одобравање у круговима НАТО-а, била је његова најава да ће продужити важност споразума на основу којег Русија користи украјинску црноморску луку Севастопољ. Важност тог споразума требало је да истекне 2017. године. (16)

Нова геополитичка рачуница Русије

Јануковичеву победу су подржали најмоћнији домаћи бизнисмени, попут Рината Ахметова најбогатијег човека Украјине, милијардера који се обогатио на челику и фудбалу.
Као и Јанукович, и он потиче из источног дела Украјине, у којем је производња челика најважнија привредна грана.
Јануковича је подржао и Дмитри Фирташ, милијардер који се обогатио тргујући гасом, власник – заједно с руским Газпромом – компаније РосУкрЕнерго.

Јасно је зашто се Јануковичев огорчени противник, ветеран наранџасте револуције и бивши премијер Јулија Тимошенко жестоко супротстављала Јануковичевој политици – ако ни због чега другог, а оно зато што се бори за сопствену политичку амбицију и зато што, као што је познато, она не уме да губи. Када су украјински судови, у фебруару, одбацили њену жалбу, она је најавила да ће своју коалицију у парламенту искористити да би блокирала Јануковича. Нормално би било да је поднела оставку чим је Јануковичева победа (за милион гласова више) озваничена, као што је, 10. фебруара, новоизабрани председник од ње то и затражио. Одбила је да то учини. Њу су, иначе, док је била кандидат за председника, подржали канцелар Немачке Ангела Меркел и други лидеру ЕУ. (17)

Јануковичеву победу су подржали најмоћнији домаћи бизнисмени, попут Рината Ахметова најбогатијег човека Украјине, милијардера који се обогатио на челику и фудбалу. Као и Јанукович, и он потиче из источног дела Украјине, у којем је производња челика најважнија привредна грана. Јануковича је подржао и Дмитри Фирташ, милијардер који се обогатио тргујући гасом, власник – заједно с руским Газпромом – компаније РосУкрЕнерго. Његов трговачки бизнис је лани пресечен одлуком премијера Јулије Тимошенко.

Украјински парламент је, 3. марта, изгласао неповерење премијеру Јулији Тимошенко са 243 од укупно 450 гласова. То је било симболично звоно којим је означена смрт политичке групације Јулије Тимошенко, настале из наранџасте револуције 2004. године.

Украјински парламент је, 3.  марта, изгласао неповерење премијеру Јулији Тимошенко са 243 од укупно 450 гласова. То је било симболично звоно којим је означена смрт политичке групације Јулије Тимошенко, настале из наранџасте револуције 2004. године. Истовремено, тиме је створена могућност да се коначно изађе из пат позиције у којој се од 2004. године, одмах по окончању наранџасте револуције, налазе украјинске политичке групације. Лопта је сада, то је сасвим јасно, у Јануковичевом дворишту. (18)

Током друге половине деценије 90-их, пре но што је, заједно са другима, повела наранџасту револуцију, Јулија Тимошенко је била председник украјинске компаније Здружени енергетски системи, приватне фирме која се бавила увозом руског гаса. Москва ју је оптужила да је незаконито препродавала огромне количине украденог руског гаса и да на то није платила порез. Отуда њен надимак “гасна принцеза”.

Такође је оптужена да је давала мито свом политичком патрону, бившем премијеру Павлу Лазаренку у замену за пуну контролу над системом снабдевањем нације гасом. (19) Лазаренко је у Калифорнији (САД) осуђен на затворску казну због изнуђивања, уцене, прања “прљавог” новца, преваре и завере. У Украјини, пак, оптужен је за убиство. (20)

Под претпоставком да Јанукович сада почне да стабилизује земљу у складу са неутралном политиком, најављеном после пораза владе Јулије Тимошенко, Москва ће остварити велики преокрет на политичким тектонским плочама у Срцу Евроазије, чак и ако Украјина остане стриктно неутрална.

Пре свега, стратешко војно опкољавање Русије – настојањем НАТО-а да у своје редове увуче Украјину и Грузију – сада је сасвим сигурно блокирано и скинуто с дневног реда. Истовремено, Русија је обезбедила својој флоти прилаз Црном мору преко украјинског Крима.

Неутрализацијом Украјине је направљена огромна рупа у стратегији Вашингтона да потпуно опколи Русију. Њоме је разбијен географски полумесец НАТО-а, који је требало да се простире од Пољске, преко Украјине па до Грузије, на рубу Русије и њеног верног савезника Бјелорусије. Председник Бјелорусије, Александар Лукашенко, успешно је одолео покушају да се у његовој земљи изведе “ружичаста револуција” по украјинском моделу, одбранивши се од невладиних организација које финансира амерички Стејт департмент. Бјелорусија је и даље највећим делом централно планирана економија, што иритира владе западних земаља које имају слободно тржиште, нарочито САД. Бјелорусија је економски везана за Русију, са којом обавља половину своје робне размене, и нема намеру да уђе у НАТО или ЕУ. (21)

Овако измењена геополитичка конфигурација у средишњој Евразији после пораза наранџасте револуције, даје снажан замајац дугорочној стратегији Русије у домену енергије – стратегији коју бисмо могли да назовемо Стратегија север-југ-исток-запад.

Ф. Вилијам Енгдал (F. William Engdahl) је аутор књиге “Тотална глобална доминација: Тоталитарна демократија у Новом светском поретку (Full Spectrum Dominance: Totalitarian Democracy in the New World Order).

Превод: Светислав Максовић

The Global Research

Упутнице:

_____________

[1] Press Trust of India, 2009: Ukraine Becomes World’s Third Largest Grain Exporter, accessed in http://blog.kievukraine.info/2009_12_01_archive.html.

[2] Stepan P. Poznyak, Ukrainian Chornozem: past, Present, Future, paper of 18th World Congress of Soil Science, July 9-15, 2006, Philadelphia, Pennsylvania, accessed in http://www.ldd.go.th/18wcss/techprogram/P12419.HTM

[3] The American Chamber of Commerce in Ukraine, Chamber Members, accessed in http://www.chamber.ua/

[4] KosivArt, Ukraine Natural Resources, accessed in http://www.kosivart.com/eng/index.cfm/do/ukraine.natural-resources

[5] Halford J. Mackinder, Democratic Ideals and Reality, 1919, reprint 1942, Henry Holt and Company, New York, p. 150.

[6] F. William Engdahl, Ukraine and Georgia: Entry into NATO Put Off Indefinitely, December 4, 2008, in http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=11277

[7] John Arquilla, David Ronfeldt, Swarming and the Future of Conflict, Santa Monica: RAND, 2000.

[8] US Department of State, John E. Herbst Biography, accessed in http://www.state.gov/r/pa/ei/biog/67065.htm.

[9] Michel Chossudovsky, IMF Sponsored “Democracy” in The Ukraine, 28 November 2004, accessed in http://globalresearch.ca/articles/CHO411D.html

[10] Kateryna Yushchenko, Biography, on My Ukraine: Personal Website of Viktor Yushchenko,  31 March 2005, accessed in http://www.yuschenko.com.ua/eng/Private/Family/2822/.

[11] Wikipedia, Orange Revolution, accessed in http://en.wikipedia.org/wiki/Orange_Revolution.

[12] Andrew Osborn, We Treated Poisoned Yushchenko, Admit Americans, The Independent U.K., March 12, 2005, accessed in http://www.truthout.org/article/us-played-big-role-ukraines-orange-revolution.

[13] Dmitry Sudakov, USA Assigns $20 million for Elections in Ukraine, Moldova, Pravda.ru, 11 March 2005.

[14]‘Nicholas,’ Forces Behind the Orange Revolution, Kiev Ukraine News Blog , January 10, 2005 accessed in http://blog.kievukraine.info/2005/01/forces-behind-orange-revolution.html.

[15] Jim Nichol et al, Russia’s Cutoff of Natural Gas to Ukraine: Context and Implications, US Congressional Research Service Report for Congress, Washington, D. C. February 15, 2006.

[16] Yuras Karmanau, Half-empty chamber greets Ukraine’s new president, Associated Press, February 25, 2010, accessed in http://news.yahoo.com/s/ap/20100225/ap_on_re_eu/eu_ukraine_president

[17] Inform: Bloc of Yulia Tymoshenko Release # 134, EPP Throws Weight Behind Tymoshenko,  16 December, 2009, accessed in http://www.ibyut.com/index_files/792.html

[18] Stefan Wagstyl and Roman Oleachyk, Ukraine Election Divides Oligarchs, London Financial Times, January 15, 2010.

[19] TraCCC, Pavlo Lazarenko: Is the Former Ukrainian Prime Minister a Political Refugee or a Financial Criminal?, Organized Crime and Corruption Watch, Vol. 2, No. 2, Summer 2000, Washington D.C., American University Transnational Crime and Corruption Center.

[20] Ian Traynor, Ukrainian Leader Appoints Billionaire as his PM, The Guardian, 24 January, 2005.

[21] United States Embassy in Minsk, US Government Assistance FY 97 Annual Report, United States Embassy in Minsk, Belarus, 1998, http://belarus.usembassy.gov/assistance1997.html