Фонд Слободан Јовановић покреће на свом сајту серију интервјуа везаних за избор који је наметнут Србији : « ЕУ и(ли) Косово ?». Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Душан Пророковић, сарадник на Високој школи за међународне односе и јавну управу у Прагу.

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Пророковић: С једне стране, закључак органа Савета министара ЕУ тзв. COREPER-a из јануара 2008. године дефинише ЕУЛЕКС као „мисију за надгледање и потпору” самопроглашене независности Косова, чиме се јасно и недвосмислено дефинише позиција ЕУ-бирократије у наредном периоду. Међутим, с друге стране, од фебруара 2008. године када су Албанци прогласили независност до данас ствари су се значајно промениле. Упркос пароли да „ЕУ нема алтернативу” можемо видети да се утицај чланица ЕУ у региону смањује, а да утицај САД расте. Тај утицај је додатно оснажен и стратешки учвршћен прихватањем самопроглашене независности Косова од стране водећих Западних држава. Можда звучи парадоксално, али чланице ЕУ су прихватањем косовске независности смањиле свој утицај у региону. Зато је за очекивати да ће се став појединих чланица ЕУ и према Косову, а и према региону мењати. Питање је само, колико ће се мењати и којом динамиком? С треће стране, безбедносно-политичка конструкција региона је неодржива. Са питањем Косова, са отвореним проблемима у БиХ, Македонији, потенцијалном унутрашњом нестабилношћу у Црној Гори и евентуалним порастом међуетничких тензија у Рашкој области и Војводини, Балкан може представљати само нову зону нестабилности и конфликата. Историја нас учи, да су нестабилности и конфликти на Балкану увек превазилазили регионални оквир и добијали шири међународни карактер. Зато је неопходно отворити нови круг разговора о томе како дефинисати нови оквир, односно нову безбедносно-политичку конструкцију региона која ће бити дугорочно одржива. У том смислу, у једном тренутку, пре или касније, морају се отворити и нови разговори о питању Косова. А шта може бити позиција Београда за неке нове преговоре, јесте питање које ће се отворити у догледној будућности и које се мора утврдити широким консензусом у Народној скупштини. Косовско питање „надживеће” и актуелну Владу и актуелну владајућу већину, као што је надживело и многе претходне владе и скупштинске већине, и зато нам је потребан један широки политички и друштвени консензус о томе. У овом тренутку је битно да се што више понавља да званични Београд „никада неће признати независност Косова”, а парола, намењена углавном унутрашњо-политичкој кампањи како „ЕУ нема алтернативу”, тачна је таман колико и тврдње неких Западних званичника да су одређене ствари у региону „неповратан процес”.

Приштина једноставно не може да функционише без договора са Београдом.
Ни економски, ни привредно, ни енергетски, ни саобраћајно.

Пут косовских Албанаца ка западној Европи не води преко Драча, већ преко Београда.

Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?

Пророковић: Очигледно је да су водеће Западне земље, пре свих САД и Велика Британија посматрале та два процеса као комплементарна још од 2000. године. Њихова тактика се мењала према томе ко је био на власти у Србији, али стратешки циљ је остајао исти. Косово је морало стећи некакав међународни статус, па макар и на силу. Као година уласка балканских држава у ЕУ све се више спомиње 2020. година, а до тада чак и у политички стабилним системима, а камоли на трусном балканском подручју може се још свашта десити. Нисам сигуран да ће за десет година ни ЕУ, ни Косово, ни међународни односи у целини изгледати овако како изгледају данас. Зато је и питање одрживости реторике „и Косово и ЕУ” депласирано.

У нашем интересу је пуна нормализација тзв. „техничких питања” са Приштином, али то не може бити на нашу штету.

Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признала независност Косова?

Пророковић: Приштина једноставно не може да функционише без договора са Београдом. Ни економски, ни привредно, ни енергетски, ни саобраћајно. Албанци данас говоре о томе како ће повезивање Драча и Приштине ауто-путем отворити нове перспективе, међутим, то је нереално. Пут косовских Албанаца ка западној Европи не води преко Драча, већ преко Београда. Зато им је у интересу да о тзв. „техничким питањима” отворе дијалог са Београдом. Тога су свесни и албански спонзори на Западу, па зато и врше притисак на Београд. Битно је рећи да било какви „међувладини” односи између извршних органа у Београду и Приштини, значе de facto признавање или тзв. „опозиво” признавање Косова. То себи можда могу да дозволе државе које нису званично и „неопозиво” признале независност Косова, попут Шпаније, на пример, али то себи не сме да дозволи Србија. У нашем интересу је пуна нормализација тзв. „техничких питања” са Приштином, али то не може бити на нашу штету. Зато преговоре о „техничким питањима” треба условити претходним преговорима о „статусним питањима”.

Иако су пуноправне чланице ЕУ, и Румунија, и поготово Бугарска стално се сусрећу са неким новим, додатним условима које пред њих поставља Европска комисија.

С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?

Пророковић: До сада се могло чути и прочитати више предлога о томе, како одобровољити Србију да de facto или de jure прихвати независност Косова. Нема сумње да ће се и даље појављивати нове идеје. Без обзира на притиске који постоје и нове које треба очекивати, најбитније је да Србија не попушта, као и да се чвршће политички и привредно везује за савезнике на међународној сцени који наше ставове подржавају.

Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?

Пророковић: Иако су пуноправне чланице ЕУ, и Румунија, и поготово Бугарска стално се сусрећу са неким новим, додатним условима које пред њих поставља Европска комисија. И то није ништа чудно. Сталним условљавањима, ЕУ ће гледати да заштити неке своје стратешке или текуће интересе. На нама је да дефинишемо сопствене интересе и да знамо шта је граница испод које се не иде, по било коју цену.

ЕУ данас није исто оно што је била пре две деценије, када су неке друге земље бившег „Источног блока” започињале своје придруживање Унији, тако да ни ефекти нашег придруживања не могу бити исти.

Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?

Пророковић: То пре свега зависи од тога ко би био на власти у тренутку када би се то питање поставило. Мада сумњам да ће се такво питање поставити пред српске политичаре у догледној будућности. Они који подржавају косовску независност вршиће притисак на Београд да барем имплицитно призна независност Косова, али заузврат ће нудити низ других, ситнијих уступака. Улазак и пуноправно чланство у ЕУ сигурно нам нико неће ни понудити у скорије време.

Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?

Поред Лисабонског споразума, постоји и документ који се назива Лисабонски циљеви, усвојен пре деценију, а дефинисао је циљ ЕУ да постане први извозник производа и услуга у свету до 2010. године.
ЕУ није избила на прво место, него је изгубила и друго место које је пре десет година држала.
Ово је велики стратешки промашај који се не може сакрити агресивном пропагандом и боље него било шта друго показује у ком смеру се ствари крећу.

Пророковић: И без тог условљавања мислим да Србија у доброј мери треба да преиспита досадашње ефекте онога што се дешавало од 2000. године до данас, а што евро-ентузијасти воле једноставно да називају-евроинтеграцијама. ЕУ данас није исто оно што је била пре две деценије, када су неке друге земље бившег „Источног блока” започињале своје придруживање Унији, тако да ни ефекти нашег придруживања не могу бити исти. Чак и да нема отвореног „косовског питања” у односима између Београда и Брисела, било би више него корисно направити једну свеобухватну анализу о томе шта и куда даље. Очигледно је да су ефекти нашег десетогодишњег интегрисања далеко од очекиваних, а исто тако очигледно је и да ентузијазам унутар саме ЕУ за даља проширења новим чланицама јењава.

Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?

Европска привреда је данас мање конкурентна него пре десет година, а с обзиром на опште статистичке показатеље, за очекивати је да се такав тренд настави и у наредних десет година.
По економију Србије, чија је спољнотрговинска размена са готово три четвртине оријентисана ка ЕУ, то може имати разорне последице.

Пророковић: Поред Лисабонског споразума, који је недавно усвојен, постоји и документ који се назива Лисабонски циљеви, усвојен пре деценију у главном граду Португала, а који је дефинисао да је циљ ЕУ да постане први извозник производа и услуга у свету до 2010. године. ЕУ не да није избила на прво место, него је изгубила и друго место које је пре десет година држала. Ово је велики стратешки промашај који се не може сакрити агресивном пропагандом и који боље него било шта друго показује у ком смеру се ствари крећу. Европска привреда је данас мање конкурентна него пре десет година, а с обзиром на опште статистичке показатеље, за очекивати је да се такав тренд настави и у наредних десет година. По економију Србије, чија је спољнотрговинска размена са готово три четвртине оријентисана ка ЕУ то може имати разорне последице.

Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?

Србија, пошто је већ чланица НАТО програма Партнерство за мир, треба да затражи и статус посматрача у Шангајској организацији за сарадњу.

Пророковић: Низом одлука које су доношене и спровођене у последњој деценији, Србија је себе довела у позицију у којој јесте. Данас смо скоро па потпуно-финансијски, привредно, војно, политички и образовно-научно зависни од Запада, иако наш однос са тим истим Западом оптерећује низ отворених питања из блиске историје, и иако су ефекти те сарадње далеко од очекиваних.
У последњих неколико година, на таласу политичке сарадње око питања Косова, створен је оквир за даље унапређење односа са Русијом, али се он недовољно користи. Без сумње, то би могао бити и „алтернативни правац” за продубљивање будуће политичке и привредне сарадње. Мислим да чак, у светлу текућих односа и будућег вероватног стратешког партнерства између Русије и Немачке, Београд јачањем својих односа са Москвом, вероватно, може ефикасније заштити и своје интересе у Берлину, који све више постаје центар политичког одлучивања у ЕУ. Што се војне сарадње тиче, мислим да Србија, пошто је већ чланица НАТО програма Партнерство за мир, треба да затражи и статус посматрача у Шангајској организацији за сарадњу.

_____________________

Погледајте још:

Срђа Трифковић о Косову и ЕУ: “Ни признање, ни интеграције!”

Никола Живковић о Косову и ЕУ: “Увек постоји резервна варијанта”