Александер Дорин је одрастао као син босанских родитеља, који су били поклоници Тита и Југославије. Крајем 2009. године објавио је књигу „Сребреница – прича једног салонског расизма”.

Српки парламент је прошлог уторка усвојио резолуцију којом се осуђује „српски злочин над муслиманским становништвом” у Сребреници јула 1995. године. Шта намерава влада Републике Србије да такав документ стави на гласање?

Сама влада не намерава ништа са том резолуцијом – она ни не стоји иза ње. Иза резолуције стоје САД и неке земље ЕУ. Они су ти који Србији одређују правац и који управљају владом. А она ради оно што се од ње тражи. Продаје Србију за малу цену и доноси овакве резолуције које понижавају српски народ. Али народ их и овако и онако не интересује, већ само сопствене позиције и богатство.

Србији данас правац одређују оне државе које су југословенске ратове планирале и крваво инсценирале. Резолуција је део дугогодишње демонизације Србије у грађанском рату, помоћу које те државе од почетка отклањају своју сопствену улогу и своје мотиве. Само због тога су САД и Немачка основале специјални суд за Југославију.

Али због чега ово селективно истицање једног догађаја из времена балкасног рата из 90-их година?

Од почетка кризе, почетком 90-их година, Запад је цртао слику злих Срба преваром и лажима. Остали учесници рата су сматрани као жртве. „Сребреница” је постала кључна реч у антисрпској хајци. Чак је био вршен притисак у име „међународне заједнице” на руководство босанских Срба како би потписали преварантски документ и тиме признали преовладавајућу и потпуно изопачену представу о догађајима у Сребреници. А сада се српско руководство извињава због тога што нису успели да спрече злочин. Апсурдно! Сребреница се налази у Босни, а не у Србији.

Званичне тврдње, по којима су Срби у Сребреници убили 8 000 босанских муслимана, су кроз ваше истраживање жестоко доведене у питање. Ваша скоро објављена књига је изазвала велику пажњу у Србији, као и књига вашег колеге Герминала Цивикова. Зашто се те нове чињенице упорно игноришу?

Такозвани суд у Хагу се практично ослања на изјаве сведока Дражена Ердемовића у суђењу против Срба у случају Сребреница. Цивиков указује на озбиљне противречности, несагласности као и на обичне лажи у његовим многобројним исказима и тако демонтира најважнијег сведока хашког суда.

У мојој књизи се налазе чињенице које доказују да се овај „масакр” није десио као што се то константно тврди. Ова октривања, која све више излазе на видело, су захвално дочекали у Србији неки независни медији и велики део становништва. Про западњачка влада са Борисем Тадићем на челу, као и организације и медији којима се управља из иностранства, нису заинтересовани са овакве чињенице. Али су они ти који одређују правац.

Зар није било писмених протествовања упућених Тадићу?

За Фонд Слободан Јовановић превела Светлана Максовић

Било их је. Страни новинари, интелектуалци и публицисти су потписали петицију против резолуције јер она нигде не спомиње ужасне злочине које је починила муслиманска војска над српским живљем у области Сребренице.Такође се сакривају све разумне сумње о верзији масакра и догађај се означава као „геноцид”. Многи потписници су стручњаци за Балкан, захваљујући којима су откривене многе лажи НАТО руководстава о рату у Југославији. Неки од њих су сами проучили догађаје из Сребренице и припадају онима који се усуђују да нападну ову „свету краву” коју је изродио запад.

Али за то није брига ни Тадића нити оне који вуку конце на западу. Међутим ниједна империја не траје вечно. Сигуран сам да ширењем истине доносимо важан допринос за будућност.

За Фонд Слободан Јовановић са немачког превела  Светлана Максовић

ЈунгеВелт