Велики привредници ће прегурати кризу, али мали тешко. Косово као независна држава неће моћи да постоји. Read the rest of this entry »

Лидер Г17 плус Млађан Динкић одговоран је због катастрофалне економске ситуације у земљи и непримереног понашања у Скупштини. Питао бих Г 17 плус: који су то њихови резултати, осим што су изгласали сепаратистички Статут Војводине и задужили земљу преко сваке мере?

Крајње је време да се расправља о деструктивном учинку Млађана Динкића, каже у разговору за Курир потпредседник ДСС Милош Јовановић. Најављујући покретање “интерпелације” против министра економије, Јовановић каже да је лидер Г17 плус одговоран због катастрофалне економске ситуације у земљи и непримереног понашања у Скупштини.

Јовановић: Кривимо га за лажна обећања о 1.000 евра за бесплатне акције. Сви се сећамо крагујевачког “чуда”, а уговор с “Фијатом” је веома неповољан по нас. Његова прича о регионализацији, којом се разбија земља, плод је политикантских разлога и жеље да по сваку цену сачува фотељу.

Тражите расправу о Динкићу зато што мислите да је најслабија карика у Влади?

Јовановић: Она толико предано урушава државу у сваком сегменту да је у том мору дилетантизма тешко рећи ко је најслабија карика. Акценат је на Динкићу зато што је он министар економије. Притом се и крајње непримерено, заправо бахато, понашао у Скупштини када се сукобио с народним послаником. Тиме се препоручио да се о њему расправља.

Када очекујете да ће бити покренута та расправа?

Јовановић: Сада са НС и СНС разговарамо о прецизној формулацији питања, на које Влада има рок од 30 дана да одговори, након чега ће се расправљати у Скупштини.

Г17 плус тврди да ДСС напада Динкића јер је фрустриран и има проблеме у својим редовима?

Јовановић: Никад нисмо били мирнији, стрпљивији и уверенији да смо у праву. Освежили смо и подмладили Странку, пуни смо самопоуздања, снаге и енергије.

Да ли је проблем ДСС импотентност политике њиховог лидера, као што тврде у Г17 плус?

Јовановић: Питао бих њих: који су то њихови конкретни резултати, осим што су изгласали сепаратистички Статут Војводине, донели Декларацију о Сребреници, којом су нас све осрамотили и задужили земљу преко сваке мере?

Чиме ћете привући бираче?

Јовановић: Најлакше је обећати нешто, али треба то и остварити. Ми смо за озбиљан рад, а бољитак ће онда неминовно доћи.

Како ћете издејствовати изборе кад власт поручује да ће изгурати цео мандат?

Који су то њихови конкретни резултати, осим што су изгласали сепаратистички Статут Војводине, донели Декларацију о Сребреници, којом су нас све осрамотили и задужили земљу преко сваке мере?

Јовановић: Сталним указивањем на погубност њихове политике, нашим акцијама и парламентарним средствима.

Шта спаја, а шта раздваја Војислава Коштуницу и Томислава Николића?

Јовановић: Не познајем Николића. Са Коштуницом имам част да сарађујем.

Смета ли вам сарадња Маје Гојковић са Г17 плус?

Јовановић: Не.

Да ли је Вуку Јеремићу место код Коштунице, као што тврди Горан Јешић?

Јовановић: Не, јер се ДСС, осим што је причао, и борио за Космет.

Неки ваши посланици се жале да не виђају Коштуницу?

Јовановић: Могу само да се насмејем. Недељно на састанку Председништва Странке виђам бројне посланике.

Јесте ли ви будући председник ДСС?

Јовановић: Беспредметно је постављати то питање.

Прича се да вас Коштуница припрема за наследника?

Јовановић: Таква тема није на дневном реду.

Постоје озбиљни планови босанских муслимана и дела великих сила ка унитаризацији БиХ и смањењу надлежности РС.

Састајете ли се са њим у његовој викендици у Белановици?

Јовановић: Никада нисам био у Белановици. Председника Странке виђам на  састанцима Председништва Странке.

За вас је усвајање Декларације о Сребреници “озбиљна политичка, историјска и морална грешка”?

Јовановић: Неморално је раздвајати жртве. Тиме смо ставили печат на верзију југословенског распада: да су Срби криви за све. Теже је бранити након овога Републику Српску и српски народ у окружењу.

Од кога мислите да браните РС?

Јовановић: Постоје озбиљни планови босанских муслимана и дела великих сила ка унитаризацији БиХ и смањењу надлежности РС.

Никад нисмо били мирнији, стрпљивији и уверенији да смо у праву. Освежили смо и подмладили странку, пуни смо самопоуздања, снаге и и енергије.

Како то да је ДСС задовољна прелиминарним резултатима избора у Аранђеловцу, иако је освојила мање него прошли пут?

Јовановић: Резултат који је остварила ДСС далеко је од квалитета и амбиције Странке која може и урадиће много више. Али, с обзиром на ниво демократије у Србији када је локал у питању и наш медијски положај, не можемо бити апсолутно незадовољни постигнутим исходом.

Како коментаришете то што је косовско регулаторно тело прекинуло везе српских оператора телефоније?

Јовановић: Није ми уопште јасно зашто се актуелни председник Борис Тадић ишчуђава над наведеним догађајима и над реакцијом Еулекса. Па све је ово директан резултат његове и Јеремићеве политике. Они су доводећи ЕУЛЕКС на КиМ постали саучесници у изградњи сецесионистичке државе. Просто, сви ту раде свој посао. Албанци спроводе своје законе, Еулекс им помаже, а немоћна Тадићева Србија све то гледа понављајући бесмислене фразе.

Милош Јовановић је члан управног одбора Фонда Слободан Јовановић

“Курир”, 28. 4. 2010.

«Нико не тражи да Србија формално призна Косово, али очекујемо да се постигне “modus vivendi”. Бундестаг је недавно изнео став да ће подржати српски захтев за пријем у Европску Унију», рекао је Др Андреас Шокенхоф, заменик шефа посланичког клуба немачке Демохришћанске странке који је 29. априла, у београдском Медија центру, заједно са партијским колегом Михаелом Брандом, учествовао на парламентарном округлом столу у организацији Фондације Конрад Аденауер.

Говорећи о актуелној политичкој ситуацији у Србији и њеном придруживању Унији, Шокенхоф је истакао да ће због финансијских разлога ЕУ одустати од групног пријема нових чланица, те да ће процесе водити појединачно са сваком земљом – кандидатом. Заказивање тачног датума уласка Румуније и Бугарске у ЕУ била је, како је рекао, грешка.

На питање представника Фонда Слободан Јовановић да прокоментарише изјаву, коју је пре неколико месеци дао немачки амбасадор Волфрам Мас, о српској интеграцији у ЕУ као „напорном маратону”, Шокенхоф је објаснио да је потребно знати да за сам процес ратификације Уговора треба око годину дана.

- Треба имати у виду и искуство других држава на путу интеграција. Преговори о придруживању могу да почну 2012. године. Не ради се ту само о српском интересу. Србија је кључна земља Западног Балкана и у погледу безбедности и у вези тога ћемо урадити све што је потребно”, нагласио је Шокенхоф, који је истакао и да подржава преговоре Србије са Косовом, али око практичних ствари.

- Косовским властима је јасно речено да њихова застава не може да буде испред зграде Уједињених Нација, нити да могу да имају своју војску. Али би била грешка да Србија у преговорима покреће питање статуса Косова – одговорио је Шокенхоф на питање новинара: шта ће бити уколико Србија остане истрајна у својој политици према јужној Покрајини.

- Ни ми нисмо покретали спорна питања границе на Одри и Ниси – закључио је Шокенхоф.

Одлука да се Босни и Херцеговини понуди Акциони план за чланство у НАТО је, допустићете, и једини конкретни резултат дводневног неформалног сусрета министара иностраних послова 28 земаља – чланица НАТО у Талину, који је одржан 22. и 23. априла. За сада није реч ни о каквим роковима или гаранцијама пријема бивше југословенске републике у Северноатлантску алијансу. Међутим, сада се Босна и Херцеговина сматра званичним кандидатом за улазак у НАТО, престигавши у том погледу, поред осталих, Украјину и Грузију. Ови последњи нису добили Акциони план чак ни онда, када је за ту идеју активно лобирала администрација Џорџа Буша.

Шта је разлог за такву одлуку (која се по утврђеној у Бриселу традицији усаглашава са шефовима одбрамбених ресора) и шта то доноси Балкану? По први пут од 1999. године, када је авијација НАТО бомбардовала Југославију, ми смо сведоци директног мешања тог војно-политичког блока у балканске послове. Јер чак je и пријем 2009. године Албаније и Хрватске био лако предвидив, и није нарочито променио војно-политичку ситуацију на Балкану, имајући у виду начелне прозападне приоритете обе државе.

У случају са Босном и Херцеговином, пак, ситуација је кудикамо сложенија и опаснија – поред осталог и по Русију. О целовитости и међународној одрживости те бивше југословенске републке данас се може говорити са великом резервом. Три државотворна народа – муслимани, Хрвати и Срби – нису кадри да израде ни усаглашени нацрт унутрашњег уређења, нити пак консолидовану спољну политику. То је очигледно потврдио дуготрајни скандал око задржавања у Лондону бившег члана председништва Босне и Херцеговине, муслимана Ејупа Ганића, кога оптужују за организовање напада на колону Југословенске народне армије 1992. године. Власти Сарајева предузеле су дипломатске напоре без преседана ради његовог ослобађања, у британску престоницу учестали су одласци високопостављених муслиманских функционера. За босанске Србе, пак, кривица Ганића не изазива сумњу, а влада Србије затражила је да се он изручи Београду, пошто он, осим босанског, има такође и српско држављанство. Исто су толико дијаметрално супротни погледи страна на перспективе уставне реформе у самој Босни и Херцеговини. Муслимани, и са одређеним резервама Хрвати, подржавају наметани од стране Европске уније и НАТО нацрт ригидне централизације државе са истовременим лишавањем босанске Републике Српске овлашћења, фиксираних у Дејтонском мировном споразуму из 1995. године. Један од муслиманских лидера, шеф Колективног председништва Босне и Херцеговине, Харис Силајџић, са високих међународних трибина позива на укидање Републике Српске, јер је она, тобоже, продукт «етничког чишћења» што, узгред речено, наилази на прећутно одобравање западних држава -гаранта дејтонског уређења.

По први пут од 1999. године, када је авијација НАТО бомбардовала Југославију, ми смо сведоци директног мешања тог војно-политичког блока у балканске послове. Јер чак je и пријем 2009. године Албаније и Хрватске био лако предвидив, и није нарочито променио војно-политичку ситуацију на Балкану, имајући у виду начелне прозападне приоритете обе државе.

У октобру 2009. године Запад је предузео први покушај да „прогура” антисрпски нацрт централизације Босне и Херцеговине. Управо су тада западни емисари на челу са Високим представником међународне заједнице у Босни и Херцеговини, аустријским дипломатом Валентином Инцком и шефом шведског МИП Карлом Билтом на сав глас изјављивали да Босна и Херцеговина са својим садашњим политичким и административно-државним уређењем не може рачунати чак ни на улазак у Европску унију.

Међутим, две рунде преговора представника САД и Европске уније са лидерима босанских партија у натовској бази „Бутмир” код Сарајева (на који Русија, иако гарант Дејтонских споразума, није позвана) окончане су без резултата због принципијелног става кога се држе босански Срби. Након тога су у штабу НАТО и ЕУ узели „тајм-аут” и приступили разради заобилазних путева решавања проблема. Још пре пар месеци подвргавана оштрој критици босанска државност одједном је и за тили час „сазрела” до Акционог плана за чланство у НАТО. А имајући у виду да прижељкивано чланство ипак захтева да се унутрашња и спољна политика земље уреде по западном обрасцу, муслиманске власти фактички су добиле „карт-бланш” на самосталну употребу силе против Републике Српске. Сада ће се (нарочито после неуспеха „бутмирског процеса”) сличне акције квалификовати не као атак на основе дејтонског сређивања, већ као основана и законита тежња да се испуне одреднице Акционог плана за чланство у НАТО. Другим речима, властима Сарајева предложено је да обаве „прљави” и, највероватније, крвави посао сопственим снагама, након чега оне могу рачунати на пуноправно чланство у Алијанси. Али – ипак тек теоријски, имајући у виду, благо речено, сумњиву репутацију Сарајева у очима Европе. По признању бившег босанског министра иностраних послова Младена Иванића, „доживљавање те земље још увек је толико лоше, да озбиљни инвеститори неће ништа да ризикују”. Са њим се слаже бивши министар финансија Републике Српске Светлана Ценић: „Какве инвестиције ми можемо очекивати када наши политички лидери шаљу сличне веома лоше сигнале свету и једни другима?”.

Још пре пар месеци подвргавана оштрој критици босанска државност одједном је и за тили час „сазрела” до Акционог плана за чланство у НАТО. А имајући у виду да прижељкивано чланство ипак захтева да се унутрашња и спољна политика земље уреде по западном обрасцу, муслиманске власти фактички су добиле „карт-бланш” на самосталну употребу силе против Републике Српске. Сада ће се (нарочито после неуспеха „бутмирског процеса”) сличне акције квалификовати не као атак на основе дејтонског сређивања, већ као основана и законита тежња да се испуне одреднице Акционог плана за чланство у НАТО.

У највећој мери је индикативно, да је одлука талинског сусрета шефова МИП земаља-чланица НАТО, обелодањена само два дана након изјаве премијера Републике Српске Милорада Додика, у којој је он критиковао одбијање Европске уније да Босни и Херцеговини одобри макар обећани безвизни режим. „Мишљења сам да односи са ЕУ преживљавају кризу. Одбијање да се одобри безвизни режим грађанима државе, која је испунила све постављене услове, појачаће ионако преовлађујуће евроскептично расположење”, – истакао је он. Према томе, док Европска унија наставља да према Босни и Херцеговини спроводи ригидни курс, НАТО стимулише Сарајево статусом свог кандидата,управо као да се ради о разним државама.

Та противуречност је, међутим, само привидна. У датом случају обе организације делују синхронизовано као два института који стоје на стражи интереса архитеката „новог светског поретка”. „Зелено светло” муслиманским властима од Алијансе представља директно стимулисање планова Сарајева за насилну ликвидацију босанске Републике Српске и алузију на то, да ће натовски контингенти у случају неопходности пружити Силајџићу и компанији неопходну војну помоћ. А скептицизам Европске уније није ништа друго до умирујући гест у страну сопственог јавног мнења „јединствене Европе”: при сваком развоју догађаја немирна Босна и Херцеговина наћи ће се иза гвоздене шенгенске завесе. А када насељени Србима региони Босне и Херцеговине буду „очишћени, када остану без држављанства и претворе се у обесправљене општине, визни режим ће се моћи либерализовати. НАТО ће поново исказати своју одлучујућу улогу на Балкану, Европска унија ће се истаћи по регионалном програму „стабилизације и придруживања”, „Српска Ојкумена” биће још више поткресана, а Русија ће опет остати без својих савезника. Зар то није тријумф нове стратешке концепције НАТО, која је подржана ове недеље на том истом талинском сусрету?

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ – старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радиостанице «Глас Русије»

Фонд Стратешке културе

Стално се ових дана питам шта би на све ово рекао Хенри Г. Франкфурт. Рецимо: на изјаву нашег потпредседника Владе који снимљен „на лицу места”, тамо преко Океана, јавља како ће „нас Светска банка подржати са 570 милиона долара”. А не, то не припада корпусу важних чињеница да „Србију сустижу дугови ‘до грла’”. Тј. „да се Србија од 2000. године задуживала по милијарду еура. Тако је, прецизније, с 11,65 милијарди еура вањског дуга (који сеже у јавни и приватни сектор) постала дужником укупно 22,93 милијарди еуровалуте”(Нови лист). Што значи да се опасно приближава „зони високо-задужених држава”. Али то никог са оним потпредседником Владе, као једним од креатора овог „српског чуда”, на челу, уопште, не узбуђује. Кад се додатно задужујеш, то је у српском јавном говору, подршка. И то каква! Србија би требало, да као после освојеног неког светског шампионата, изађе на улице и прослави повећање задужења. А да наш потпредседник дође, са аеродрома директно, на терасу Старог двора и да заједно прославимо уз песму и игру до зоре.

Или рецимо, кад директорка Канцеларије Владе Србије за европске интеграције, на очигледно заостајање у нашем „баш убрзаном прикључивању” ЕУ, истрчава у јавност и славодобитно јавља да је „Србија спремна за упитник Европске комисије и наш интерни договор је да покушамо да направимо пресек и будемо спремни у мају’”. И то, очигледно као одговор на сазнања да су „државе чланице ЕУ наговестиле да би поново могле одложити процесуирање захтева Србије, за које Београд очекује да ће се десити у јуну. Разлог је намера Србије да пред Уједињеним нацијама покрене питање статуса Косова”. (Waz EUobserver)

Није, наравно, наша Влада једина која производи ове изванредне пируете у јавном мњењу, али нико се с највишим властима не може мерити по генијалности и количини тих „деривата”. Ево примера од којег се сваком наивном грађанину „леди крв у жилама”, јер он пред оваквим проналасцима остаје без речи. Он се никад тога не би сетио. „Дисквалификујући председницу Врховног суда, СНС жели да прибави јефтине политичке поене неизабраних судија и тужилаца”, јавља нам министарка правде поводом расправе која је у јавности покренута преласком бившег генералног секретара председника Републике Владимира Цвијана у опозицију. „Шаље се јасна порука”, јавља нам министарка, „да Шарићи, Суботићи и остали могу мирно да спавају ако та странка евентуално дође на власт.”

Он се годинама бавио „интерпретацијама Декартовог рационализма и онога што се данас зове ‘Франкфуртов контрапример’ (Frankfurt counterreexmples) који се односи на ситуације у којима особа није могла да поступи другачије него онако како јесте, иако је могла слободно да бира”.

Али млађана министарка није усамљени јахач на тим опасним стазама демонизовања опозиције. И сам Председник „свих грађана” је о опозицији говорио као о групама и људима којима се не сме дозволити да поново дођу на власт јер су они показали шта знају. По тој логици превремени избори за које је скупљено и милион потписа грађана не долазе у обзир, а ако је опозиција таква како ју је Председник ауторитативно описао – онда се може размишљати и о томе да ли су нам ти смешни радови са убацивањем папира у кутије, уопште, потребни. Бар до 2020. године, до кад се спрема „план” за коначни спас Србије.

Не, ови наступи не могу бити просто изливи бруталне нетрпељивости од појединаца из странака које себе доживљавају као једине демократске организације. Иза тога стоји систем и отуд је то само „дериват”. И као такво ово понашање је подложно филозофском или социолошком посматрању. Не може да се сагледа на појединцу. Зато се и питам шта би на све ово рекао Хари Г. Франкфурт, амерички модерни филозоф на пољу „филозофије ума и акције”. Он се годинама бавио „интерпретацијама Декартовог рационализма и онога што се данас зове ‘Франкфуртов контрапример’ (Frankfurt counterreexmples) који се односи на ситуације у којима особа није могла да поступи другачије него онако како јесте, иако је могла слободно да бира”. Франкфурт је пре неку годину (2005.) објавио по обиму невелик спис, који је преведен и код нас под насловом „О просеравању” (On Bullshit).

Франкфуртова опсцена иронија се односи на ситуацију у којој се налази савремени човек кад мора о свему да прича, иако често о теми суштински зна врло мало или готово ништа.
„Томе веома блиска чињеница произилази из врло распрострањеног уверења да сваки одговорни грађанин у демократији мора да има мишљење о свему.”

Франкфуртова опсцена иронија се односи на ситуацију у којој се налази савремени човек кад мора о свему да прича, иако често о теми суштински зна врло мало или готово ништа. „Томе веома блиска чињеница произилази из врло распрострањеног уверења да сваки одговорни грађанин у демократији мора да има мишљење о свему , или бар о свему што се односи на вођење послова његове земље”. Тако народ, а тек како они који узимају слободу да га воде „у светлу будућност”. „Подручје рекламе и односа с јавношћу, и данас с њима чврсто повезана област политике, толико су препуна примера просеравања да могу да послуже као његове најнеспорније и најкласичније парадигме”, налази професор Франкфурт. „А у тим подручјима има врхунски префињених мајстора који се – уз помоћ напредних и захтевних техника истраживања тржишта, испитивања јавног мњења, психолошких тестирања итд. – неуморно труде да сваку реч и слику произведу тачно онако како треба.”

А шта политици треба? Посебно политици у кризи. Технички речено спиновање, благо речено фризирана истина, реално – раскошне лажи.

Политика је, иначе, делатност где се претеривање и неодговорно обећавање подразумева. То му дође као део уговора између гласача и политичара да се мало „лажуцка” и помало „крадуцка” од стране оног „ко на брду бар имало стоји”. Ко ће слушати чисту фактографију и ко ће пред будућношћу стајати без „мало јачег оптимизма”. Постоји мера ствари, која је опет психолошка, одређена стотинама инпута, али гласач мора да може да подноси ова искривљења. Да му се не смучи и не доведе до презасићења. Јер, кад се пређе та граница, гласач више уопште не слуша шта говорник прича, а сигурно „зна” да је то лаж. Ми смо бар два пута били сведоци тог друштвеног стања. Једном кад се урушавало југословенско социјалистичко самоуправно друштво, а други пут кад је Слободан Милошевић дошао до стања да је потпуно истрошио, иначе раније, свој изузетни кредибилитет. Кад власт изгуби поверење (уосталом као и човек), онда више углавном није важно шта прича. Актуелна власт није далеко од колапса поверења.

Последица је то за наше просторе незабележене симбиозе саветника – префињених зналаца „напредних и захтевних техника истраживања тржишта, испитивања јавног мњења, психолошких тестирања итд.”, власника медијске индустрије и владајуће гарнитуре окупљених у штабу код нашег Председника Републике. Окупљање таквих група на једном месту и оно што преостаје од Истине претвара у „новопродукт” који су наше баке и деке звали „шарене лаже”. Ту се сваки дан наручују „велики послови” – реконструишу железнице, хапсе мафије, искорењује се корупција, подиже стандард, отварају „сигурне куће”, бране права понижених, брине се о повређеним животињама, уводи друштво у нове сфере стварности…

Тако се експресно лиферују „чуда над чудима”, а обични живот, ружан и тужан, гура се иза кулиса као ентитет недостојан интересовања „произвођача” паралелне стварности. Спин-доктори не подносе свакодневицу, мусава лица, дроњке као заштиту од кише и зиме. Ту је важнији избор клијентове данашње кравате него елаборат који би у неком догледном времену елиминисао поплаве у пола Србије. У том пројекту је важнија симулација будућег моста у фото-шопу него избор фирми које ће пројектовати и изводити радове.

Кога занима истина у друштву које је реалности одавно окренуло леђа. Убрзано стижемо до ситуације коју је Орвел регистровао у распадима који су потресли Шпанију у време велике рецесије и чувеног грађанског рата: „Врло рано у животу приметио сам да у новинама догађаји никад нису тачно описани, али сам тек у Шпанији видео новинарске извештаје без икакве везе с чињеницама, па чак и без везе за коју постоји назив ординарна лаж.”

И медијима је лакше, и на крају јефтиније, да „креирају” приче које „раде посао” какав се од њих очекује. Зато не само да се ствара преколорисана ружичаста слика стања у Србији, него се пажљиво избегава право извештавање о дубини Велике кризе на Западу. Кад с берзе стигну неки наговештаји „оздрављења” томе се придаје извишена пажња. Прогнозе и анализе које доказују да је „излаз из кризе” далек а пут компликован и дуг, углавном се третирају као неумерено „црњење” које читаоци или гледаоци нерадо плаћају. Кога занима истина у друштву које је реалности одавно окренуло леђа. Убрзано стижемо до ситуације коју је Орвел регистровао у распадима који су потресли Шпанију у време велике рецесије и чувеног грађанског рата. „Врло рано у животу приметио сам да у новинама догађаји никад нису тачно описани, али сам тек у Шпанији видео новинарске извештаје без икакве везе с чињеницама, па чак и без везе за коју постоји назив ординарна лаж.” А тада је спин-докторинг био у повоју. Живимо у добу кад се са индустријом „спиновања” једино може мерити успон мобилне телефоније.

Метастаза наступа кад лаж постане друштвена константа, а истина реликт прошлости.

Иначе, спиновање у Србији се – по узору, пре свега, на Блеров модел – претворило у службену доктрину највишег ранга. Ангажују се приватне агенције да креирају амбијент за спровођење најважнијих државних послова. Како је “блеровски хиперпрагматизам” завршио у Великој Британији познато је. Прилично неславно и међу лабуристима и у британском јавном мњењу. Народ на крају схвати да се спиновање не маже на лебац и од њега се не добија холестерол. Оно јесте, кад се пажљивије погледа, само део општег стања духа „просеравања” (On Bullshit). „Једна од најистакнутијих одлика наше културе је да има много просеравања. Сви то знају и свако од нас даје свој допринос.” Као паукова мрежа оно обавија друштво и гура га у дуго боловање. Метастаза наступа кад лаж постане друштвена константа, а истина реликт прошлости. Јер „немогуће је да неко лаже осим ако мисли да зна истину. Просеравање не захтева ово убеђење. Зато особа која лаже реагује на истину и у том смислу јој исказује поштовање.” И поштен човек и лажов имају однос према истини „за (про)сероњу, опет, ништа од тога не важи: он није ни на страни истине ни на страни лажи. Он се уопште не концентрише на чињенице, као што то чине поштен човек или лажов, осим можда ако су оне битне за његову потребу да се извуче оним што говори. Није га брига да ли ствари које изјављује описују тачно стварност. Он их једноставно бира или измишља да би послужиле сврси.”

Свака сличност са стањем у данашњој Србији је случајна. Кад би видео Србију изблиза Хари Г. Франкфурт би схватио у трену да је и супер-просеравање стварност овог доба. Чак и у земљи у коју суперкапитализам није ни завирио.

Има једна америчка песма о помало раскалашном старом морнару коме једна „лепа млада дева” цвркуће: „Ко ми то куца на врата?” Одговор је: „То сам само ја, преко седам мора, Барнакл сам Бил, морнар.”

То ме је подсетило да НАТО куца на врата лепе младе Србије од 2003. године, након што је само четири године пре тога покушао да уништи целу српску „кућу” (и успут изгубио невидљиви авион).

Како је то сулудо! Управо у тренутку када се Алијанса толико труди да добије стратешки драгоценог новог члана, њена шездесетједногодишња палата почиње да се круни!

Холандија, чартер-чланица НАТО-а, најавила је у фебруару да ће овог лета повући 2.000 својих војника из Авганистана. Канада, која има 2.800 војника у Међународним снагама за безбедносну помоћ (ИСАФ-у) (прим. прев. мисији у Авганистану), повући ће се 2011. године, упркос молбама Обамине администрације.

Упркос томе што је Немачка својим војницима у северном Авганистану (4.415) забранила да учествују у борбама, четрдесет двојица су погинула. У овој држави воде се мучне дебате око тога да ли Немци уопште треба тамо да се ангажују.

Како је то сулудо! Управо у тренутку када се Алијанса толико труди да добије стратешки драгоценог новог члана, њена шездесетједногодишња палата почиње да се круни!

Пре две године, Француска, Турска и Италија такође су одбиле да пошаљу своје трупе у борбене зоне јужног Авганистана. Ово је навело Роберта Гејтса, америчког секретара за одбрану, на опаску да би НАТО могао да постане алијанса „у којој су неки партнери вољни да се боре и изгубе живот како би се заштитили људи, док други нису”.

Ситуација се није побољшала. У недавном говору на Националном универзитету одбране, Гејтс се пожалио да је „демилитаризација Европе – где се велики делови јавности и политичке класе противе војној сили и ризицима који уз то иду – прешла пут од благослова у двадесетом до препреке постизању стварне безбедности и трајног мира у 21. веку”. НАТО се суочава, рекао је, „са врло озбиљним, дугорочним системским проблемима”.

Само пет од 28 чланова савеза троше најмање два одсто бруто домаћег производа на одбрану, колико налажу правила НАТО (једино САД троше више од четири одсто). Вашингтон ће можда мало утешити чињеница да су малене Црна Гора и Македонија, у тежњи да се придруже Алијанси, дале допринос ИСАФ-у, од 31 и 160 војника. Али, тешко да ће то надокнадити губитак трупа из Канаде и Холандије, које су биле верне чланице НАТО-а од његовог оснивања.

Кад је Мадлен Олбрајт посетила Москву у фебруару, наговестила је да би НАТО могао да замени УН у безбедносним операцијама. „Разговарамо о томе како можемо да дођемо до неког механизма координације за све различите организације које постоје на свету.” Она је додала да је питање „која организација може највише да промени ствари” и презриво одговорила: „Иако веома ценим УН, знам шта оне могу, а шта не могу.”

У међувремену, изгледа да је притисак НАТО-а да прогута комаде бившег Совјетског Савеза, који је почео 2004. године, престао. У децембру су министри иностраних послова земаља Алијансе одбили да позову Украјину и Грузију у чланство. Осим тога, страначка коалиција која подржава новоизабраног, проруски настројеног председника Украјине Виктора Јануковича најавила је да ће забранити земљи да се придружи било ком војном савезу.

Ендру Баћевић, универзитетски професор у Бостону, објавио је есеј у коме тврди: „САД би требало да ураде оно незамисливо: да допусте НАТО-у да се развије у европску организацију којом управљају Европљани у циљу задовољавања европских потреба, подржавајући безбедност и благостање целовите и слободне Европе – и у већој могућности да управља сопственим пословима.”

Из Немачке је дошао захтев бившег министра одбране Фолкера Ријеа да „се отворе врата НАТО-а за улазак Русије” јер „како је сада устројен није дорастао својим задацима”.

Рекао бих да су дани раста Алијансе одбројани; дани њеног смањивања се ближе, упркос предвиђањима да израста у „глобални НАТО”.

Кад је Мадлен Олбрајт посетила Москву у фебруару, наговестила је да би НАТО могао да замени УН у безбедносним операцијама. „Разговарамо о томе како можемо да дођемо до неког механизма координације за све различите организације које постоје на свету.” Она је додала да је питање „која организација може највише да промени ствари” и презриво одговорила: „Иако веома ценим УН, знам шта оне могу, а шта не могу.”

Чини се да је то сцена на коју неки у Србији желе да њихова земља ступи – НАТО којим управљају САД, који ће заменити УН у неким функцијама баш када Алијанса почиње да се распада.

Дејвид Бајндер је бивши дугогодишњи дописник „Њујорк тајмса” из Европе и са Балкана

Политика, 28. 4. 2010.

Пошто је и овог пута у Новом Саду и читавој Војводини изостао било какав отпор против притиска нових “фотељаша” да  “сукоб интереса” буде решен тако што ће се дозволити гомилање њихових функција, показало се како је републичка Агенција једина која још има могућности да се супротстави злоупотребама аутономашке бирократије заклоњене иза популистичке флоскуле о “децентрализацији”. Read the rest of this entry »

Председник ДСС Војислав Коштуница у интервјуу за „Ало!” тврди да је актуелна власт погубна за Србију јер је за непуне две године свог мандата успела да опустоши привреду, рашири незапосленост, беду и сиромаштво. Коштуница каже да су пољуљане државне институције, нарушен територијални интегритет земље, да је усвајањем Статута Војводине створена држава у држави, а предложеном регионализацијом наставља се процес дезинтеграције Србије изнутра. Read the rest of this entry »

Транзиција у корист своје штете!

Србија се после петооктобарских промена 2000. одлучила за погрешан модел реформи. Узроци колапса српске привреде крију се у погрешној економској политици, а њене промашаје само је јасније показала светска економска криза, каже за НТ др Јован Б. Душанић, професор у Београдској пословној школи. Сјај и беда бећарске економије – држава је годинама само распродавала очевину и задуживала се,а све то одмах проћердала за „бољи живот”, каже за НТ економиста Јован Душанић

Да ли су невоље у српској привреди последица светске економске кризе или неких других фактора?

Душанић: Уколико анализирамо економску политику и погледамо резултате који су у Србији постигнути до избијања светске економске кризе, лако ћемо закључити да се у погрешној економској политици крију фундаментални узроци колапса српске привреде, а светска економска криза их је само показала у јаснијем светлу. Уместо да се посвети изградњи адекватне институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавине права и стварању оптималних услова за конкуренцију и дугорочно одржив привредни раст, српска власт се после 2000. определила за економску политику која се показала изузетно неуспешном у свим државама где је до тада примењивана.

Економска политика се базирала на Вашингтонском договору – неолибералном програму реформи који су сачинили Међународни монетарни фонд, Светска банка, Министарство финансија САД и УСАИД, и чији су основни елементи стабилизација, либерализација и приватизација.

Шта је последица такве политике?

Душанић: Стабилизацију су, углавном, свели на стабилан курс динара, тачније политику прецењеног курса динара која поскупљује домаћу робу на иностраном тржишту и дестимулише извоз, а подстиче увоз, пошто страна роба постаје јефтинија. Радикална либерализација која је спроведена одмах на почетку ДОС-ове власти допринела је додатном „гушењу” домаће производње – просечна увозна царинска стопа сведена је на једноцифрену (у кратком року је смањена на трећину), а укинута су и готово сва ванцаринска ограничења. Стабилизација и либерализација, како су спровођене у Србији, довеле су до „гушења” домаће производње и обарања вредности наших предузећа. Тако су домаћа предузећа у условима масовне приватизације прешла у руке нових власника по изузетно ниским ценама, па су, добрим делом, у праву и они који говоре о распродаји државне имовине. Поред тога, наши реформатори су се определили за модел приватизације продајом у коме се остварени приходи, углавном, не користе за привредни развој него за текућу буџетску потрошњу.

До 2008. године огромне количине новца су ушле у Србију. Шта се десило са њима?

Душанић: До избијања светске економске кризе већина друштвене имовине је распродата и најатрактивнији део, такозвано „породично сребро”, прешао је у руке странаца. Спољни дуг, који је крајем 2000. износио мање од 11 милијарди долара (и поред отписа 4,7 милијарди долара) већ је у 2008. достигао 30 милијарди долара.

Економска политика се базирала на Вашингтонском договору – неолибералном програму реформи који су сачинили Међународни монетарни фонд, Светска банка, Министарство финансија САД и УСАИД, и чији су основни елементи стабилизација, либерализација и приватизација.

- Србија је забележила девизни прилив од преко 30 милијарди долара само по основу приватизационих прихода и нових задуживања у иностранству. Приближно исти износ прилива забележен је по основу девизних дознака из иностранства. Тај прилив је, уместо у развој привреде, највећим делом био усмерен у потрошњу. У свим годинама од 2001. потрошња је у Србији већа од БДП-а (једноставно речено више трошимо него што стварамо). Тако је у 2006. потрошња била за невероватних 35 одсто већа од БДП-а. Држава се годинама понашала као сеоски бећар који ништа озбиљно није радио осим што је распродавао очевину и задуживао се код комшија и све то одмах „протраћио за бољи живот”.

Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. био мањи од две милијарде долара годишње, у првој половини 2008. износи месечно више од једне милијарде долара. Број запослених у Србији је 2007. године и у апсолутном износу мањи него 2001, а индустријска производња је за 4,75 одсто мања него 1998.

Спољнотрговински дефицит, који је у Србији до 2000. био мањи од две милијарде долара годишње, у првој половини 2008. износи месечно више од једне милијарде долара.

Како објашњавате брзи привредни раст после 2000?

Душанић: Према подацима Европске банке за обнову и развој, у периоду 2000-2007, од 29 земаља у транзицији 14 је имало виши, а три земље сличан раст БДП као Србија. Овакав раст БДП-а је више него скроман, имајући у виду изузетно ниску статистичку основу са које се стартовало после великог пада БДП-а у деведесетим годинама, те великих девизних прилива кроз приватизацију и нова задужења и скидање економских санкција и нормализацију односа са светом. Поред тога, и сама структура раста БДП-а показује да са 80 одсто у том расту учествују сектори трговине, саобраћаја и финансијског посредовања – сектори који се по својој природи не сматрају моторима раста и самим тим не обезбеђују стабилан дугорочан и одржив економски раст. Циник би рекао да, мада је домаћа производња добрим делом угушена, БДП расте из године у годину јер велике количине увозних роба треба превести (раст саобраћаја), продати (раст трговине), а становништву масовно одобравати кредите да би је купили (раст финансијског сектора).

Јасно је да је катастрофално стање у српској привреди последица, пре свега, погрешне економске политике коју годинама спроводе владини економски „експерти”, а светска економска криза само је допринела да слика српске економске реалности у 2009. буде још суморнија.

Истина да је инфлација од 40 одсто, колико је износила 2001, у наредним годинама смањивана и у 2007. сведена на око 10 одсто. Међутим, тешко је сматрати и то неким успехом пошто се Србија на листи Светског економског форума, сачињеној по висини инфлације у 2007, налази на неславном 124. месту од укупно 131 рангиране земље.

Из свега до сада реченог јасно је да је катастрофално стање у српској привреди последица, пре свега, погрешне економске политике коју годинама спроводе владини економски „експерти”, а светска економска криза само је допринела да слика српске економске реалности у 2009. буде још суморнија. Уместо ранијег скромног раста апсолутни пад БДП и броја запослених, индустријска производња је мања за 12 одсто, површине засејане пшеницом су најмање од Другог светског рата и два пута мање него 1990, бруто инвестиције су смањене за 25 одсто, извоз робе и услуга за 22 одсто, а увоз опреме за 40 одсто, те репроматеријала за 16 одсто, спољни дуг је порастао на 33 милијарде долара, рачуни 70 хиљада предузећа су у блокади, без исплата зарада ради више од 150.000 запослених.

Уместо ранијег скромног раста апсолутни пад БДП и броја запослених, индустријска производња је мања за 12 одсто.
Површине засејане пшеницом су најмање од Другог светског рата и два пута мање него 199о.
Бруто инвестиције су смањене за 25 одсто.
Извоз робе и услуга је мањи за 22 одсто.
Увоз опреме мањи је за 40 одсто, а репроматеријала за 16 одсто.
Спољни дуг је порастао на 33 милијарде долара.
Рачуни 70 хиљада предузећа су у блокади.
Без исплата зарада ради више од 150.000 запослених.

Али Србија је имала мањи пад БДП-а у кризи него велики број других европских земаља?

Душанић: Мањи пад БДП-а у Србији, на почетку светске кризе, од многих развијенијих земаља, исто тако није последица адекватних мера којима је српска влада успешно „парирала” светској економској кризи, него слабости наше привреде. Пре свега због малог обима производње и њене лоше структуре и изразито малог извоза. У опсежном истраживању које је урадила група словеначких економиста, констатује се да је најозбиљнија последица глобалне кризе био изненадни колапс светске трговине, који се догодио између трећег квартала 2008. и другог квартала 2009, те је пад светске размене био много већи од пада БДП-а. Због тога су глобалном кризом највише биле погођене земље које су велики извозници и произвођачи роба трајних потрошних и инвестиционих добара. Из података о рецесији које они наводе видимо да је пад БДП-а у другом кварталу 2009. у односу на претходну годину износио у Немачкој 7,1 одсто, у Шведској 7,0 одсто, а у Србији 3,5 одсто и Македонији 1,4 одсто. Неће бити да су српски економски функционери били много успешнији у ублажавању последица светске економске кризе од економских експерата влада Немачке и Шведске, и да су веће умеће, чак и од наших, показали владини економски функционери Македоније, а нарочито Албаније, која је забележила пад БДП-а од само 0,7 одсто.

Обе ове актуелне тврдње, да је светска криза одговорна за проблеме српске привреде и да се српска власт успешно носи с њеним последицама, исто тако су тачне колико и тврдње потпредседника економског дела српске владе, које смо од њих слушали на почетку светске економске кризе, да ће нас глобална криза заобићи и да она, чак, представља нашу развојну шансу.

Тврдње да је светска криза одговорна за проблеме српске привреде и да се српска власт успешно носи с њеним последицама, исто тако су тачне колико и тврдње потпредседника економског дела српске владе, које смо од њих слушали на почетку светске економске кризе, да ће нас глобална криза заобићи и да она, чак, представља нашу развојну шансу.

Српска влада најављује нови модел развоја заснован на извозу и производњи. Да ли је то сада могуће?

Душанић: ММФ и високи владини функционери економске политике у Србији сагласни су да је „исцрпљен досадашњи модел развоја”, те да су неопходне корените промене у економској политици.

Они нам то, напокон, саопштавају после десет година досадашњег модела развоја који су упорно форсирали. Како ће изгледати нова економска политика нисмо могли да сазнамо од креатора (ММФ) и реализатора (високи владини функционери) досадашњег модела развоја, али се јасно види да наши реформатори и у време светске кризе настављају са распродајом „породичног сребра” и задуживањем у иностранству. Истина, обећавају да ће на тај начин прикупљена средства усмерити за развој земље, а не у текућу буџетску потрошњу, како је то чињено до сада. Поред тога, држава ће се много активније и директније укључити у привлачење иностраних инвестиција. Први конкретни пример те нове политике јесте продаја „Телекома”, где ће држава од већинског постати мањински власник, и заједничко улагање са „Фијатом” где ће држава бити мањински власник.

Сматрате да је државна политике привлачења инвестиција лоша. Зашто?

- Даћу конкретан пример. У децембру 2009. председник Тадић отворио је у Прокупљу фабрику за производњу каблова за аутоиндустрију у оквиру немачке компаније „Леони”. На тој локацији раније је постојала фабрика азбестних производа „Фиаз”, која је овој немачкој компанији продата за 56 милиона динара или око 600 хиљада евра. Компанија „Леони” запослила је 350 радника, чија зарада износи 15.300 динара (око 160 евра) месечно, што је мање од 50 одсто просечне зараде у Србији. Влада Србије доделила је компанији „Леони” 6,5 милиона евра на име подстицаја иностраним инвеститорима и по 5.000 евра по новоотвореном радном месту.

- Није тешко израчунати да средствима, на име подстицаја иностраних инвеститора, државе Србије, тачније новцем њених пореских обвезника, немачка компанија „Леони” не само да одмах добија натраг средства која је платила за фабрику, него јој преостаје још новца којим може целу деценију да исплаћује зараде запосленима у фабрици у Прокупљу.

Како оцењујете најављену продају „Телекома”?

Што се тиче одлуке српске владе о продаји 40 од укупно 53 одсто акција „Телекома” које су у власништву државе, постоји много спорних питања. Јавност није упозната да је било ко урадио студију оправданости продаје природног националног ресурса који доноси загарантоване приходе, односно најпрофитабилнијег српског предузећа. „Телеком” се веома успешно бори на тржишту и успешно послује, и поред јаке конкуренције у мобилној телефонији. Потпуно се занемарују искуства других привреда у транзицији које су иностраним оператерима продале телекомуникације и где су нови власници, у већини случајева, као прве мере предузели смањење броја запослених и повећање цена телекомуникационих услуга.

Нема одговора наших власти ни на читав низ других питања, као што су – зашто продавати сада у време кризе када се не може постићи адекватна цена. Продајом 40 одсто акција фаворизује се немачки „Дојче Телеком”, који преко грчког ОТЕ већ поседује 20 одсто акција „Телекома”, и други потенцијални купци биће мање заинтересовани за учешће на тендеру, што ће оборити цену и Србија ће изгубити такозвану премију за преузимање, а процењује се да би тај губитак могао да износи неколико стотина хиљада евра.

Потпуно се занемарује безбедносни аспект, контрола података и прислушкивање, преласка телекомуникација у руке странаца.

Премијер је објаснио продају чињеницом да држава не треба да управља привредом.

Душанић: Ако је то тако, како онда објаснити чињеницу да су доминантни телекомуникациони оператори у државном власништву у многим модерним европским земљама са тржишном економијом. Уосталом, држава је раније продала „Мобтел” норвешкој државној компанији „Теленор”, која спада у ред светски најуспешних компанија у овој области. Тако смо кроз приватизацију нашу државну компанију, у једној од најпрофитабилнијих области привреде, препустили у руке државне компаније друге земље. Тешко је и овде видети било какву економску рационалност и елементарну здраву логику.

Држава наставља досадашњу економску политику и продајом „породичног сребра” настоји да дође до средстава како би се попуниле рупе у државном буџету, а продаја „Телекома” омогућава наставак досадашњег „бећарског живота” још за годину-две, а после ће на ред да дође ЕПС и још понешто, као на пример „Србијашуме“, „Србијаводе“…

Међутим, чини ми се да је објашњење за продају „Телекома” много једноставније. Држава наставља досадашњу економску политику и продајом „породичног сребра” настоји да дође до средстава како би се попуниле рупе у државном буџету, а продаја „Телекома” омогућава наставак досадашњег „бећарског живота” још за годину-две, а после ће на ред да дође ЕПС и још понешто, као на пример „Србијашуме”, „Србијаводе”… Међутим, од креатора и реализатора овакве економске политике у Србији никако да добијемо одговор на тако једноставно питање: а шта после – кад све распродамо?

Недељни телеграф бр 730.

Фонд Слободан Јовановић покреће на свом сајту серију интервјуа везаних за избор који је наметнут Србији : « ЕУ и(ли) Косово ?». Намера нам је да се обратимо познатим личностима из јавног и културног живота како би наша јавност могла да се упозна са најширом аргументацијом везаном за ово суштинско питање савремене Србије.

Домаћин: Фонд Слободан Јовановић

Гост: Небојша Малић, историчар, редовни колумниста сајта “Anti war”

Актуелна власт у Србији заступа становиште да „ЕУ нема алтернативу” и истовремено истиче да „никада неће признати независност Косова”. Узевши у обзир реалну политику ЕУ према Србији, да ли су по Вашем мишљењу ова два става противречна?

Малић: Апсолутно. То више није ствар нагађања. Бриселске бирократе су већ отворено изјавиле да ће признање Независне Државе Косово бити услов за пријем Србије у ЕУ (ако и икад до тога дође). Дакле, свако ко тврди да је Косово одвојено питање од ЕУ, напросто, лаже.

Званичници ЕУ о европским интеграцијама Србије и проблему решавања косовског статуса говоре као о два паралелна и комплементарна процеса, док српска власт још увек истиче да се ради о одвојеним процесима. Полазећи од тога, колико је одржива реторика која се исказује речима „и Косово и ЕУ” и у чему видите њен стварни смисао?

Прича да се може ићи у ЕУ и истовремено бранити Косово је апсолутно мазање очију народу, са сврхом да се једна штетна, послушничка, па што не рећи и издајничка политика представи као родољубива и прихватљива.

То је, значи, прича у истој категорији као и оне бесплатне акције од хиљаду евра које је, ето, некако појела маца.

Малић: То најбоље описује она народна изрека: “Да се Власи не досете.” Прича да се може ићи у ЕУ и истовремено бранити Косово је апсолутно мазање очију народу, са сврхом да се једна штетна, послушничка, па што не рећи и издајничка политика представи као родољубива и прихватљива. Чак су и у недавном демаршу упућеном Вуку Јеремићу, западне дипломате рекле да су толерисале “оштру реторику” према Косову само зато што су разумеле да она служи чисто за домаћу употребу. То је, значи, прича у истој категорији као и оне бесплатне акције од хиљаду евра које је, ето, некако појела маца.

Западни званичници све упадљивије повезују приближавање Србије ЕУ са њеним односом према једнострано проглашеној независности Косова. У овом тренутку се од Србије не очекује формално признање независности Косова, али се тражи успостављање добросуседских односа и решавање практичних проблема са Приштином. Да ли би Србија пристајањем на такав однос имплицитно признала независност Косова?

Могло би се рећи да је Србија већ имплицитно признала независну државу Косово, признавањем Еулекса и пристајањем да грађани Србије са боравиштем на Космету немају право на бели шенген.

Малић: Па могло би се рећи да је Србија већ имплицитно признала независну државу Косово, признавањем Еулекса (који је, да подсетим, посвећен стварању институција “државе Косово”, па самим тим не може бити “статусно неутралан” како нам лажу) и пристајањем да грађани Србије са боравиштем на Космету немају право на бели шенген. Спонзорима НДК јасно је да власт у Београду која отворено призна НДК ризикује насилни преврат. Зато све чине да до тог признања дође постепено и имплицитно.

С обзиром на то да су водеће земље ЕУ признале косовску независност, да ли очекујете да ће приближавање Србије ЕУ у једном тренутку бити условљено тиме да и Србија изричито призна једнострану и противзаконито проглашену независност дела сопствене територије?

Малић: Да. То уопште није спорно. Па, то већ сада и траже.

Просто речено, Србија ће у ЕУ ући тек онда када више не буде постојала, и када у њој више не буду живели Срби.

Да ли по вашем мишљењу, поред услова који се најчешће помињу у јавности, постоје и додатни услови које Србија треба да испуни пре интеграције у ЕУ, који би то могли бити услови и у кавом су међусобном односу?

Малић: Условима нема краја. Циљ ЕУ није само припајање Србије као извора природних богатстава, јефтине радне снаге и важног раскршћа путева, већ и трансформација Србије из једног традиционалног друштва у пост-модерну, пост-националну, пост-свесну аморфну масу с којом ће моћи да раде шта им је воља. Јуче је услов била смена Милошевића, па онда налажење Караџића, па сада хапшење Младића, па геј парада, па Сребреница, па Косово, па можда сутра и “независна Војводина” или “аутономна покрајина Санџак”, и ко зна шта све не. Просто речено, Србија ће у ЕУ ући тек онда када више не буде постојала, и када у њој више не буду живели Срби.

Ако се Србија нађе пред избором или признавање независности Косова или чланство у ЕУ, како ће по Вашем мишљењу определити власт у Србији и на чему заснивате такво уверење?

Људи из садашње власти сањају да буду Еурократе, недодирљиви комесари који би имали неограничену власт, без да ико може да их позове на одговорност.
За њих је ЕУ већа и боља визија некадашње СФРЈ, а они су у тој причи она нова класа, са свим привилегијама и повластицама.

Малић: Ова садашња власт? Апсолутно за ЕУ. Они сањају да буду Еурократе, недодирљиви комесари који би имали неограничену власт, без да ико може да их позове на одговорност. За њих је ЕУ већа и боља визија некадашње СФРЈ, а они су у тој причи она нова класа, са свим привилегијама и повластицама. Ово што је недавно рекао министар Јеремић, да ће Србија изабрати Косово у том случају, верујем да је то, пре свега, његов лични став.

Ако европске интеграције Србије буду условљене формалним или имплицитним признањем независности Косова, шта по вашем мишљењу треба да ради Србија?

Малић: Да пристојно, али одлучно, одбије тако дрску и непристојну понуду из Брисела.

Прича о интеграцији Србије у ЕУ је научна фантастика.
Из политичких мотива, ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку.
Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ.
Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.

Имајући у виду унутрашње стање ЕУ, независно од односа према Србији, проблеме везане за њено убрзано ширење последњих година, као и проблеме који се тичу буџетског дефицита у Грчкој, Шпанији и другим земљама, да ли ће ЕУ имати снаге и интереса да се шири досадашњим темпом и какве то последице може имати за интеграцију Србије у ЕУ у предвидивој будућности?

Малић: Искрено говорећи, прича о интеграцији Србије у ЕУ је научна фантастика. Из политичких мотива, ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку, али није још стигла да их “провари.” Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ. Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.

Постоји ли и треба ли по Вашем мишљењу да постоји алтернатива политичком ставу да „ЕУ нема алтернативу” и у чему би се она састојала? Шта би била алтернатива политици „ЕУ нема алтернативу” ако би сама ЕУ одложила пријем Србије на дуже или на неодређено време?

Не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу.
Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?

Малић: Да парафразирам Џона Кенедија, не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун? Прича о неопходности придруживања “европској породици народа” и одсуству алтернативе превише подсећа на нацистичке плакате из четрдесетих да би једна земља и један народ, који су толико пропатили под нацизмом, смели да је прихвате. Мени, рецимо, није тешко да замислим слободну и независну Србију, која би са ЕУ имала пријатељске односе – онда када њене чланице повуку признање НДК, дабоме – баш као и са Русијом, Кином, Индијом, САД, Израелом или исламским земљама. За разлику од неких народа у ближем окружењу, Срби никада нису имали традицију служења страним господарима, и не видим разлога да сада с тиме почну.

____________________

Погледајте још:

Срђа Трифковић о Косову и ЕУ: “Ни признање, ни интеграције!”

Никола Живковић о Косову и ЕУ: “Увек постоји резервна варијанта”

Душан Пророковић: “Став ЕУ према Косову и региону ће се мењати”

Дамир Мариновић: “Промене су на видику”