Видео снимак трибине Фонда Слободан Јовановић: “Како се односимо према нашим херојима и жртвама рата“. Трибина је одржана у задужбини Илије М. Коларца, 25. 3. 2010. године у Београду.

Учествовали су: Золтан Дани, бивши командант 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО, који је оборио “стелт”, др Раде Рајић, пуковник у пензији и др Миле Савић, професор универзитета.

Погледајте видео записе са трибине Фонда:

I’ve noted the interview given by the Italian Ambassador to Pristina, who also functions as EU envoy to the north. He emphasized a less confrontational approach to the north focusing on improving the daily lives of the people. The Ambassador will reportedly open the Europe House someplace in north Mitrovica on March 26. (Its location seems not entirely clear to the locals but the common suspicion is apparently that it may be co-located with the police.) Finding ways to help the locals in an ethnically divided environment, without running into political issues related to status and the desire of each community to gain or hold their ground, will be a challenge. But the effort is worth making and hopefully he will draw on the expertise and connections of the local UNMIK office to navigate the difficult waters without provoking further conflict (such as over renewed construction in Brdjani).

The question facing the EU in the north is, however, much broader. Although it seems that the EU has decided to leave aside the EUSR’s northern strategy, everything it does in the north potentially raises status issues. This is especially true of EULEX. WAZ quotes an unnamed Brussels source saying that it is not enough for EULEX “to have just a symbolic presence in the north as it was until now. All 27 EU member countries support EULEX and there shouldn’t be difference in the work of EULEX between the north and south banks of the River Ibar.” But there is a difference. As the locals see it, on one side of the River it is independent Kosovo and on the other it remains Serbia.

EULEX officials reportedly have decided to take a higher profile at the two boundary crossings in the north with “checks … to secure the highest level of security and to make sure that materials that could pose threat to security in Kosovo are not brought in at these crossings.” These checks would be carried out by “EULEX, KPS, and customs officials.” Two potential issues here: 1. Whose customs regulations and officials would be used – Kosovo government personnel and law or internationals using UNMIK regulations? 2. Would the personnel sent to the Gates include Kosovo Albanians? Use of Kosovo Customs regulations or officials at the Gates would not be status neutral. And it was the appearance of Kosovo Albanian police at the Gates on February 19, 2008 that was the proximate cause for their being attacked.

The WAZ sources apparently suggested that “several important EU capitals still fear that Serbia is intent on creating problems in Kosovo rather than looking for pragmatic solutions.” But perhaps it is this impatience with Belgrade’s understandable defense of its position on Kosovo, and the resultant wish to somehow force events, that remains the greatest threat to peace and order in Kosovo and to the EU’s own efforts to win hearts and minds.

Any progress on the courts would also require decisions on which law and what court to use. Allowing time for Ambassador Giffoni to try his approach without the complications of further one-sided actions from EULEX might make most sense. This goes as well for how the new construction season is handled in Brdjani.

The WAZ sources apparently suggested that “several important EU capitals still fear that Serbia is intent on creating problems in Kosovo rather than looking for pragmatic solutions.” But perhaps it is this impatience with Belgrade’s understandable defense of its position on Kosovo, and the resultant wish to somehow force events, that remains the greatest threat to peace and order in Kosovo and to the EU’s own efforts to win hearts and minds.

Outside The Walls

Персонализација сваке жртве НАТО агресије и њихово очување у живом сећању залог је наше будућности. Безименост жртава не може створити ништа друго до нашу сопствену безименост у заједници модерних народа. Зато сви јуначки страдали официри, подофицири, војници као и добровољци Војске Југославије, без обзира на националност и веру, заслужују дивљење, пошту, памћење и славу, оценили су учесници трибине Фонда Слободан Јовановић „Како се односимо према својим жртвама и херојима рата” која је поводом 24. марта, годишњице НАТО бомбардовања, одржана у Коларчевој задужбини.

Указујући на речи руског писца Александра Зиновјева да је бомбардовање СРЈ од стране Североатлантске алијансе у току последње године другог миленијума „несумњиво једна од најсрамнијих страница историје западног друштва”, др Раде Рајић, пуковник у пензији истакао је да је наша војска, и поред бројних проблема успела да сачува оперативну способност и јуначки одолева колико је могла уз релативно мале губитке у људству и техници у односу на оне које су нам планирали „натовци”.

- Поносни смо што смо на пољу националне и војничке части учинили све колико се те 1999. могло. Потрудимо се да нико не заборави породице пострадалих и палих, рањенике и оболеле. Очувајмо међусобно поштовање, уважавање, част и достојанство – поручио је Рајић.

О томе да ли и колико садашња држава Србија поштује своје жртве постоје различита мишљења, али је др Рајић истакао да се од земље која се налази у бројним проблемима условљавања и притисака, тешко може очекивати потпуно вредновање својих палих.

Пуковник Золтан Дани: "Ми смо само бранили своју отаџбину."

- Можемо ли од ове државе тражити да одједном исправи све историјске и политичке грешке претходних генерација, поготову у ситуацији у којој се сада налази. Тешко, уколико се на пример, у обзир узме и чињеница да је у данашњој најгледанијој домаћој телевизијској серији шајкача, један део наше народне ношње који је из славне српске војске преузет за успомену и дивљење њеном делу, представљена на најнеугледнији начин. У прилог тежини иде и амнестија оних који су напустили државу и побегли пред или у току мобилизације 1999. године као и урлици савремене потрошачке цивлизације: само једном се живи, удри бригу на весеље! Надајмо се да нисмо дотакли морално дно из кога повратка нема. На то нас обавезују не само сви наши великани и преци већ и сви цивили и војници страдали у рату 1999. године – рекао је Рајић.

Иако је осамнаест секунди било потребно да са саборцима 27. марта уђе у историју као човек који је први успео да обори такозвани невидљиви амерички бомбардeр Ф117 а, Золтан Дани, бивши командант 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО ВЈ, је истакао да су се у те секунде слиле године вежбања, велика храброст војника али и тимски рад.

- Ми смо само бранили своју отаџбину. То смо урадили из огромне љубави према домовини и великог осећања патриотизма. Зато понављам да тада нисмо учинили ништа посебно. Данас је на жалост, друга прича. Сада се омладина хвали колико је срећна што ускоро неће морати да иде у војску, брани своју земљу… – оценио је Дани.

Миле Савић:
“Однос према сопственим жртвама показује да ли и колико поштујемо вредност људског живота, имамо самопоштовања.
А без самопоштовања борба за признање од стране других нужно је осуђена на неуспех без обзира колико им се додворавали.”

А управо оне који су животе дали за Србију те 1999. године, сматра др Миле Савић, професор универзитета и директор Канцеларије Фонда Слободан Јовановић, многи посматрају као успутну штету. Када треба да покажемо поштовање и саосећање са сопственим жртвама, сматра, са многих страна нам се то представаља као израз заосталости и недостатак свести о будућности.

- Неће бити да је тако. Однос према сопственим жртвама показује да ли и колико поштујемо вредност људског живота, имамо самопоштовања. А без самопоштовања борба за признање од стране других нужно је осуђена на неуспех без обзира колико им се додворавали. Персонализација сваке жртве НАТО агресије и њихово очување у живом сећању залог је наше будућности. Безименост жртава не може створити ништа друго до нашу сопствену безименост у заједници модерних народа.

Војислав Коштуница у разговору са Золтаном Дани.

Једно је сигурно, НАТО неће ни жалити ни славити нити жртве нити хероје своје агресије, као што ни нас неће ценити више уколико се сами одричемо самопоштовања – закључио је Савић.

Пуковник Дани даје интервју Фонду Слободан Јовановић

Видео запис интервјуа Фонда Слободан Јовановић сa пуковником Золтаном Дани:

Пуковник Раде Рајић: "Поносни смо што смо на пољу националне и војничке части учинили све колико се те 1999. могло"

Разговор након одржане трибине

Учесници трибине Фонда Слободан Јовановић, 24. 3. 2010. године.

Стари Грци су имали изреку: Препусти другом оно што имаш и бићеш прихваћен. Србији се посрећило да данас има премијера који је најдоследнији поштовалац те грчке мудрости. Мирко Цветковић је то претворио у доследни „ларпурлартистички гандизам”. Више ми, а вероватно ни он, не знамо где су границе његове намере „да буде прихваћен”. Ко год и кад год буде писао историју овог периода неће моћи а да не уочи да је Србија на крају прве деценије XXI века добила демократског владаоца који је отишао толико далеко у „демократизацији” своје улоге да се, углавном, није петљао у свој посао. Готово да је искључио могућност да себе доведе у ситуацију да сам одлучује о било чему. Последњи такав пример доведен је до савршенства: а тиче се тренутка кад се нашем премијеру јавило да „Телеком треба продати ове године”.

Наравно, ту постоји образложење. Цветковићевско, ауторитативно, дакако. Биће прихваћено и од оних који су јавили премијеру „да је тренутак” да објави благовест, а и од купаца, који су свима познати сем тендерској комисији, или како ће се већ звати група људи којима ће премијер дати овлашћења да „спроведу одлуку”. Дакле, драги читаоче, цитирамо ту мисао, што би рекао концептуални уметник Жика Обретковић, „у целини и целости”: „Мислим да држава треба да настави процес приватизације јавних предузећа, поготово у областима где је конкуренција већ уведена. То је суштина јер ако држава остаје у тим гранама онда она прави највећу дисторзију тржишта.” Е, баш ме занимало да ли ће стићи приговри на ово савршенство од образложења.

„Прочитах на ћирилици, па ко велим – не разумем. Пребацих на латиницу, па опет не разумем. Мора бити да нисам довољно паметан да то разумем”, пише у коментару један читалац „Политике” где је објављен интервју. Што ти је наш човек. И кад не разуме напреже се. „Поштовани г. председниче, зашто Вам се жури да распродате још и то мало сиротиње што Србија има? Од претходних приватизација, кад сте и Ви учествовали, има доста негативних ствари које сада испливавају на површину! Документујте све Ваше тврдње! Очигледно је да то нисте у стању, па ова журба код сваког изазива подозрење. Па, покажите још шта сем журбе…”

Показује се, на нашу неописиву жалост, да су ретки су становници Србије који разумеју премијерову генијалну „филозофију приватизације”. „Што би Пироћанци рекли ‘сигурно вам гу татко оставио, чим гу ви продавате’ “. Еј, бре, не продаје се крава која даје највише млека! То вам је рекао онај сељак пре десет година.” Е, тужна Србијо! Још увек мислиш да је сва памет овог света скривена испод сеоског гуња. Та светина, која се разуме у економију ко премијер у аграгне констелације, зна бити баш проста: „Продајте и нас! Онда сте решили све проблеме!”, написаће неки нетолерантни евроскептик, сигурно противник свега прогресивног.

Замислите где би премијер стигао кад би слушао овакав народ! Замислите да Ангели Меркел сад овако приговарају њени грађани.

Или, рецимо, одмах скоче синдикати. Прост свет који још увек живи у старим категоријама, кад је власништво над нечим била нека вредност. Озбиљан капитализам ради с „дериватима”, транспонује знање у капитал и права је штета да се ми не укључимо у ту хипербудућност. А власништво ћемо да препустимо Немцима, Французима и иним, па нек они гледају шта ће с тим. Ајде кад ће Ангела Меркел моћи овако мирно да распродаје оно што добро ради. Кад ће она бити у прилици да се окуша у експерименту нерезонског деловања. А и кад ће моћи да као српска влада пусти мозак на пашу па да само слуша савете најдобронамернијих институција на свету. „Мислим да постоји таква (да се прода Телеком) препорука од Међународног монетраног фонда, као и неких кругова Европске уније, јер је вероватно да на том простору постоје заинтересовани купци.” (Горан Николић, сарадник Института за европске студије)

Е, па ајде сад ти буди у кожи Мирка Цветковића па одби такав труст добронамерних мозгова. Питао бих ја оног сељака што одбија да прода најбољу краву шта би рекао да му је његов сеоски кулак објаснио да је боље да такав потенцијал буде у великој штали, а не да лешкари на крају села. Постоје „савети” који се „не одбијају”. То Мирко зна. И зато је он власт, а ми, „ми смо само стока једна”(Јесењин)

Додуше, увек се и међу поштеним народом који уважи премијерово несумњиво знање нађе тушта и тма недоговорних реалиста. „Правило је да се најбоље грло у стаду никада не продаје у време кризе”, рећи ће Данило Шуковић, директор центра за истраживања при ИДС. „Не делим мишљење премијера”, јавиће се економиста Љубомир Маџар, чији је углед у нашој јавности заиста добро котиран. „Ако ће се од продаје Телекома финансирати благи пораст зарада и пензија, онда је то сулудо”, оглашава се економиста Зоран Попов. “Држава треба да сачека са продајом бар четири до пет година, да се ситуација на тржишту смири и земља уђе у период просперитета.” И тако трућ-трућ а Мирко, брзак један наш, не часи ни часа. Три дана пошто је објавио шта би требало, већ заказује састанак Владе да се то процеуира. Није наш Мирко наше судство па да развлачи…

„Ако ће се од продаје Телекома финансирати благи пораст зарада и пензија, онда је то сулудо”, оглашава се економиста Зоран Попов. “

Понекад се, ипак, треба упитати да ли је стари Хегел поставио аксиом тврдњом да сваки народ има премијера каквог заслужује. Ма, има ту нешто. Јунг је тврдио да „друштво очекује, штавише, мора очекивати од сваке јединке да што савршеније игра намењену јој улогу. То значи да неко ко је свештеник мора не само да извршава објективно своју званичну функцију, него и да у свако доба и у свим околностима, без оклевања, обавља улогу свештеника.” Шта је намењена улога нашег премијера Цветковића? Па то да нас води, у складу са својим уставним овлашћењима, свакако није. Наш Миркан ће се у послове спољне политике упетљати само по позиву, за војску не хаје, правосуђе није његово поље интересовања, полиција – таман посла; европске интеграције и наука ни случајно, поред живог Боже; култура, спорт, дијаспора – ма шта вам пада на памет; понекад стави шлем и прошета с Мрком Коридором 10; а Млађа, док компонује за музичаре из региона, одобри му да јави како је криза прошла, али да грађанима од тога неће бити боље… (Што је истина, наравно.)

„Правило је да се најбоље грло у стаду никада не продаје у време кризе”, рећи ће Данило Шуковић, директор центра за истраживања при ИДС.

Чак ни у оваквој држави то није нормално. Има се утисак како снимамо за Candid Camera classics и да ће се негде на крају појавити насмејани Алан Фант и најавити екслузивни прилог: „А сад, Оно што се одувек мислили да је немогуће радити с неким народом, а ипак се дешава, итекако! Народ из прилога који следи нису окупирале неке трупе, али његов ум свакако јесте окупиран… Сваки пут кад смо испоробавали колико они могу да издрже силовање њиховог здравог разума, неки из наше екипе су говорили да то не треба ни пробати јер ће се народ разљутити и све поразбијати и тако нам упропастити прилог. Међутим, ми смо сваки пут послушали оне који су тврдили да се може ићи даље. И били су у праву!” Онда иде епизода у којој наш премијер, смирен и разложан каквог га је Бог дао, објашњава оном гуравом сељаку како се, увек и пре свега продаје крава која даје највише млека… На зиду плакат с грчким словима, иза његовог рамена нека краткоошишана глава, група замишљених младаца с гитарама и бубњевима и жена у униформи као што носе оне Немице у серију „Ало, ало”… Премијер је обећавао сељаку „леба без мотике”, а кад је овај питао „па, где то има”, Мирко декларативно као Мојсије говори „па, у предприступним фондовима, слепче један, сви сељаци у Европи то знају и тамо највише жању”, а она жена у униформи се неодређено насмешила…

Премијер је обећавао сељаку „леба без мотике”, а кад је овај питао „па, где то има”, Мирко декларативно као Мојсије говори „па, у предприступним фондовима, слепче један, сви сељаци у Европи то знају и тамо највише жању”…

Онда сам се пробудио. Имао сам утисак да сам присуствовао још једном историјском договору народа и његових вођа пред још једне историјске демократске, ванредне изборе. Било ми је једино чудно што „Фијат” нико није помињао. Ваљда је онај баја у џемперу одјурио у Русију, у неки град коме се ови нису могли сетити имена. А шта ће нам он кад је ту „Дојче Телеком”.

И тако. Народ „окупираног ума”, до год не подивља, кизира, мучи се, шкргуће зубима, одмахује главом… Очајава. „Е мој Цветковићу, сама сам подигла двоје деце од војне пензије, једно завршило факултет у року и већ ради, друго на пола студија са просеком 9,5, А НИШТА НИСАМ ПРОДАЛА, СВЕ САМ САЧУВАЛА. А ви из владе распродајте по Србији као да је коров у питању, а не муком стечено. (Биљана Николић)

„Да продамо, Јано душо, само да играааааааамо.” (Александар)

„Ускоро ће доћи време да се на продају стави Народна скупштина, па бар да се прода с онима унутра.”

„Кад смо при продаји, зашто да не продамо и самог Мирка Цветковића?” (Петер РВ)

„Плашим се будућности. Толико.” (Владимир 78)

Да сам на месту Мирка Цветковића и његове екипе плашио бих се будућности више од Владимира. Изгледа да гувернер Јелашић слично осећа и управо се искрцава с брода.

УНС-у је вероватно познато да “Политика”, чији је сувласник држава Србија, по преком поступку отпушта запослене. Синдикати у Политици упозорили су да је отпуштање запослених спроведено на незаконит начин. Незванично сам обавештена да сам и ја на списку за отказ “као технолошки вишак”. Затражила сам од главног и одговорног уредника Политике Драгана Бујошевића и руководства Политике увид у податке ко је, када и на основу којих критеријума одлучивао о мени. Нисам добила одговор. А онда ме је надређени уредник 3. марта 2010. обавестио да му је Драган Бујошевић забранио да даље објављује моје текстове. Исти уредник пише да му је жао, да не зна како је до тога дошло и да би таква одлука морала да буде званично саопштена, али то није у његовој надлежности.

То је један од доказа да је циљ чистке у Политици кажњавање неподобних новинара, у мом случају због ставова изражених у текстовима и упозорења упућених уредништву због непрофесионализма у раду. Главног и одговорног уредника Политике сам више пута упозорила на цензурисање и прекрајање мојих чланака од стране појединих уредника, као и на објављивање нетачних или фабрикованих информација. На писма (нека је примио још прошлог јуна) није одговарао, али је у децембру издао саопштење да мени увек одговара на писма, што је лаж. Од колега из “Политике” сам сазнала да су они који су упозоравали на лошу праксу у вођењу новине такође били изложени дискриминацији али и претњама да ће бити пребачени на лошија радна места. О свему томе сам обавестила и председницу Управног одбора “Политике а.д.” Соњу Лихт и директорку Миру Глишић-Симић. Обе су се завиле у мук.

Иако сам само две године уназад добила награду Политикине куће као најбољи новинар, од тренутка када је пре више од годину дана функцију главног и одговорног уредника преузео Драган Бујошевић, онемогућено ми је писање коментара и аналитичких текстова. После новембра 2008. године дато ми је на знање да се новом уредништву не свиђају моји критички текстови ни о словеначкој а још мање о српској политици.

Иако сам само две године уназад добила награду Политикине куће као најбољи новинар, од тренутка када је пре више од годину дана функцију главног и одговорног уредника преузео Драган Бујошевић, онемогућено ми је писање коментара и аналитичких текстова. После новембра 2008. године дато ми је на знање да се новом уредништву не свиђају моји критички текстови ни о словеначкој а још мање о српској политици.

Укидање радног места дописника из Словеније има и политичку позадину јер је уследило после притисака словеначке политике на највише представнике српских власти. Политички врх Словеније, незадовољан мојим извештавањем о темама које оптерећују билатералне односе, пријављивао ме је руководству Србије уз захтев да ме се ућутка. Неки моји текстови нису само цензурисани, него и дописивани. Моји захтеви Драгану Бујошевићу да објави исправку тих и других објављених неистина као и нетачних текстова које је Политика преузела од агенција – нису уважени. Сад је то ескалирало у Бујошевићеву забрану да ми се објављују чак и вести, упркос чињеници да су моји текстови били међу најчитанијима.

Пад тиража Политике последица је и описаних злоупотреба, а најодговорнији за овакво стање – Соња Лихт и Драган Бујошевић – још увек обављају своје функције иако је Политика под њима поново постала новина која објављује панегирике власти уз цензуру текстова за које уредништво сматра да могу наштетити актуленој влади или неком од крупних власника капитала. Уместо критичког мишљења и истраживачког новинарства у Политику се вратио дух подложништва, корупције и конформизма.

У децембру сам за укидање радног места дописника из Словеније сазнала из новина, захваљујући јавном саопштењу неких колега из Политике. Одупрла сам се притиску којем су у Политици били изложени новинари и уредници сличних професионалних биографија и опредељења а који су отерани из редакције 1. јануара 2010. Потом сам дискриминисана и приликом прераспоређивања “вишка” новинара на друга радна места унутар Политике.

Радно место дописника у Љубљани је једино радно место у иностранству које Политика укида. Вођство Политике ми је ускратило одговор на питање зашто “технолошким вишком” проглашава новинара који је недавно проглашен за најбољег новинара компаније (у Политику сам прешла 2006. из Времена, а 2008. ме компанија проглашава најбољим новинарем Политике за 2007. годину). У 2008. добијам повељу УНС за допринос “новинарству без граница” а 2009. за извештавање из Словеније награду “Златно перо” коју додељују српски књижевници и дијаспора у Словенији. Зар је могуће да за мене која сам за Политику извештавала и о великим међународним аферама које су потресле неколико држава у региону – више нема места у Политици?

Укратко, децембра 2009. сам била изложена притиску од стране руководства Политике да се “самопрогласим” технолошким вишком. Као мамац ми је нудило да одмах после прекида сталног радног односа наставим хонорарну сарадњу са Политиком – на истом послу дописника из Словеније! Што доказује да је укидање радног места лажно и да нисам “технолошки вишак” већ руководство Политике жели да ми одузме социјална права која ми као запосленом припадају да би тако лакше цензурисало моје текстове или ме избацило из предузећа. Руководство Политике је планирало да ме као незапослену пребаци на терет државе а уједно да и даље користи мој рад “под шифром коју би знао само надређени уредник” и све то преко Ауторске агенције у којој је тада власништво имао и премијер Мирко Цветковић. Вођство Политике ме наговарало и да фалсификујем (антидатирам) документ, у супротном остајем и без отпремнине.

У “Политици” сам у последње четири године открила бројне теме непознате широј јавности, нпр. о словеначким разлозима за непотписивање тзв. социјалног споразума, плану признања Косова по инструкцијама америчке владе, “избрисанима”… Објавила сам и садржај више тајних докумената словеначких власти у вези Косова. У Словенији сам као дописник Политике била изложена бројним нападима, фебруара 2008. и медијском линчу.

Један сам од два новинара Политике који је потписао петицију за референдум о уласку Србије у НАТО. Други новинар је већ избачен из Политике. Чистка у Политици коју спроводе пријатељи председника Србије и о којој је Борис Тадић детаљно обавештен, имаће последице за слободу медија.

Демократске вредности не бране се једноумљем, лажима и цензуром. Зато молим УНС да својим утицајем, а ако буде потребно и јавним реаговањем – осуди притиске на новинаре Политике и шиканирања којима сам и лично изложена у Политици.

С поштовањем,
Светлана Васовић-Мекина, дописник Политике из Словеније и члан УНС-а

УНС је позвао главног и одговорног уредника “Политике” Драгана Бујошевића да објасни статус дописнице из Словеније Васовић-Мекине.
Колико зна, рекао је Бујошевић, Васовић- Мекина је технолошки вишак, али да би требало да проверимо у надлежној “Политикиној” служби.
Такође, Бујошевић је рекао да је урадио све што је било до њега, људски и крајње фер, и да је Васовић-Мекина прекинула комуникацију, односно престала да одговара на његове маилове.

УНС је обезбедио правну помоћ колегиници Васовић-Мекина.

Удружење Новинара Србије

In 1991 the North Atlantic Treaty Organization was a nominally defensive military bloc with sixteen members that, as the cliche ran, had never fired a shot.

In 1991 the Socialist Federal Republic of Yugoslavia was the only simultaneously multiethnic and multiconfessional nation (entirely) in Europe, consisting of six federated republics with diverse constituencies.

By 2009 NATO had grown to 28 full members and at least that many military partners throughout Europe and in Africa, the Caucasus, the Middle East, Asia and the South Pacific. Next month NATO is to hold a summit in Estonia to be attended by the foreign ministers of 56 nations. Last month a meeting of NATO’s Military Committee in Brussels included the armed forces chiefs of 63 nations, almost a third of the world’s 192 countries.

By 2008 the former Yugoslavia has been fragmented into six recognized nations (the former federal republics of Bosnia, Croatia, Macedonia, Montenegro, Serbia and Slovenia) and a semi-recognized province of Serbia, Kosovo.

By 2009 NATO had grown to 28 full members and at least that many military partners throughout Europe and in Africa, the Caucasus, the Middle East, Asia and the South Pacific. Next month NATO is to hold a summit in Estonia to be attended by the foreign ministers of 56 nations. Last month a meeting of NATO’s Military Committee in Brussels included the armed forces chiefs of 63 nations, almost a third of the world’s 192 countries.

By 2008 the former Yugoslavia has been fragmented into six recognized nations (the former federal republics of Bosnia, Croatia, Macedonia, Montenegro, Serbia and Slovenia) and a semi-recognized province of Serbia, Kosovo.

Until the end of the Cold War and the dissolution of the Warsaw Pact and the Union of Soviet Socialist Republics in 1991, NATO had never staged operations outside the territory of its member states.

In 2004 it ran eight operations in four continents, including a training mission in Iraq and combat deployments in Afghanistan. The first former Yugoslav republic, Slovenia, was inducted into NATO in that year along with six other Eastern European nations in the bloc’s largest-ever expansion.

The Alliance’s first three military operations, however, all occurred in the former Yugoslavia. In 1995 NATO launched Operation Deliberate Force against the Republika Srpska with 400 aircraft and over 3,500 sorties and stationed troops in Bosnia afterward.

In 1999 it unleashed the relentless 78-day Operation Allied Force air war against Yugoslavia and in June of that year deployed 50,000 troops to Kosovo.

Two years later it sent troops to and initiated the first of several operations in Macedonia following an armed conflict in that country.

The three interventions preceded September 11, 2001.

After NATO invoked its Article 5 collective military assistance clause following the latter date, NATO Partnership for Peace affiliates as well as full member states started to deploy troops to Afghanistan.

After the U.S. and British invasion of Iraq two years following that, soldiers from Bosnia, Croatia, Macedonia and Slovenia were deployed to the war zone in that nation to prove their loyalty as NATO candidate countries. Montenegro did not gain its Western-backed independence until 2006, but has already been levied for troops for the Afghan war. Croatia was rewarded with full membership in 2009 and Macedonia would have accompanied it into the ranks of the world’s only military axis except for the lingering name dispute with Greece.

In the post-Cold War epoch the former Yugoslavia has been the laboratory for global NATO, its testing ground and battleground, the prototype for the disintegration of nations and for their transformation into economically nonviable monoethnic statelets and Western military colonies.

The NATO military command in charge of the Balkans, Allied Joint Force Command Naples formed in 2004, oversees the eleven-year NATO military operation in Kosovo, Kosovo Force (KFOR), and has a headquarters in Bosnia and in Macedonia and a new military liaison office in Serbia. (Croatia and Slovenia are now full members.)

In December of 2008 the complete transfer of contributing states’ troops from Iraq to Afghanistan began and there are now military personnel from five of the six former Yugoslav republics – Bosnia, Croatia, Macedonia, Montenegro and Slovenia – committed to NATO in the world’s longest active and deadliest war theater.

In the post-Cold War epoch the former Yugoslavia has been the laboratory for global NATO, its testing ground and battleground, the prototype for the disintegration of nations and for their transformation into economically nonviable monoethnic statelets and Western military colonies.

The NATO military command in charge of the Balkans, Allied Joint Force Command Naples formed in 2004, oversees the eleven-year NATO military operation in Kosovo, Kosovo Force (KFOR), and has a headquarters in Bosnia and in Macedonia and a new military liaison office in Serbia. (Croatia and Slovenia are now full members.)

In addition to the Adriatic Charter initiative launched by the United States in 2003, which successfully prepared Albania and Croatia for NATO membership and is currently doing the same for Macedonia, Bosnia and Montenegro with Serbia and Kosovo to follow, the Allied Joint Force Command Naples is the major mechanism for recruiting troops from former Yugoslav republics for wars abroad. Particularly for that in Afghanistan, but the Naples command also operates the NATO Training Mission – Iraq in Baghdad.

Considered by many observers as a major architect of the breakup of Yugoslavia, Richard Holbrooke, now U.S. Special Representative for Afghanistan and Pakistan, delivered an address in the Persian Gulf state of Qatar last month in which he “drew parallels between the Bosnian war and
the onslaught against the Taliban in Afghanistan,” and said:

“The U.S. has led and won similar wars in Kosovo and Bosnia with the support of the international community. And we are very optimistic about Afghanistan too.” [1]

In the same month the parliament of the Republika Srpska passed a law allowing for a referendum on its current status within Bosnia – two years after the U.S. and almost all its NATO allies supported and recognized the secession of Kosovo from Serbia – and U.S. Secretary of State Hillary Clinton reacted by stating that the Barack Obama administration does “not want to see any moves to break up Bosnia,” and to insure the integrity of Bosnia (and breakaway Kosovo also) she “reiterated Washington’s support for EU and NATO integration of Western Balkans countries, Serbia included.”

“But the NATO piece of it, I’m watching very closely because…we want Bosnia-Herzegovina to feel like they’re welcome.” [2]

Also in February, U.S. Assistant Secretary of State for European and
Eurasian Affairs Philip Gordon sounded the same theme while speaking at the Harvard Kennedy School. In a presentation called The Obama
Administration’s Vision for Southeastern Europe, Gordon said “To fully achieve European and therefore American security, we believe that peace and stability should not only extend across northern and central Europe, but also southeastern Europe,” with special emphasis on “Serbia, Bosnia and Herzegovina, and Turkey.” [3]

Earlier this month former NATO secretary general George Robertson joined the chorus pushing the Alliance’s absorption of the Balkans: “Serbia can offer a lot….I believe it wants to become a part of [the] European mainstream rather than to stay on the margins. All the neighbors of Serbia will be members of the EU and NATO. I am convinced that all the Western Balkan countries will be part of the Alliance in ten years.” [5]

Serbia, by far the most populous of all former Yugoslav states with more than 7 million citizens, is receiving the most attention from NATO at the moment.

In completing the incorporation of all of Southeastern Europe into the U.S.-dominated military bloc, the current American administration would put the capstone on “the historic project of trying to bring democracy to the whole of Europe.”

In particular, “the Obama administration will seek to position Bosnia for future membership in the European Union and NATO,” and in reference to Serbia, “The door to NATO membership is open”.”

According to Harvard’s daily student newspaper, Gordon noted in his speech that “yesterday marked the second anniversary of Kosovo’s independence: a sign that progress has been made.” [4]

Earlier this month former NATO secretary general George Robertson joined the chorus pushing the Alliance’s absorption of the Balkans: “Serbia can offer a lot….I believe it wants to become a part of [the] European mainstream rather than to stay on the margins. All the neighbors of Serbia will be members of the EU and NATO. I am convinced that all the Western Balkan countries will be part of the Alliance in ten years.” [5]

Serbia, by far the most populous of all former Yugoslav states with more than 7 million citizens, is receiving the most attention from NATO at the moment.

Mary Warlick, newly appointed U.S. ambassador to the nation, recently “announced that the door of NATO membership is open to Serbia” and  said “the United States fully supports the European and Euro-Atlantic aspirations of Serbia and is doing all it can to facilitate Belgrade’s efforts in this direction.” [6]

Her comments were reiterated by NATO’s Supreme Allied Commander Europe, the U.S.’s Admiral James Stavridis, who in early February visited Serbia’s capital “to establish personal relationships and strengthen cooperation and partnership” and meet with the nation’s president, defense minister and chief of staff of the armed forces. (NATO opened a military liaison office in Belgrade in December of 2006 when Serbia joined the bloc’s Partnership for Peace program.)

Stavridis’ NATO delegation was briefed “on the progress and continued
efforts to professionalize the Serb military” and “participated in the annual National and Armed Forces Day reception.” [7]

Last year the pro-Western government of President Boris Tadic signed an Individual Partnership Program with NATO.

Recently the public affairs chief of the Serbian Ministry of Defense announced that a “Serbian mission [to] NATO will be officially opened by the beginning of June, which is in accordance with participation in the program Partnership for Peace,” and will be staffed by six officers. [8]

On the same day, and to provide a blunt indication of what further NATO integration means, a Serbian news source disclosed that troops from the nation are being readied for peacekeeping deployments in Uganda, Lebanon and a third nation as yet unidentified.

Whereas “the participation of the Serbian Army in international peace operations has until now been limited to sending observers and medical experts,” the country’s armed forces have “organized courses [for] which Serbian experts will be enabled to participate in infantry units and mine clearing units.”

Moreover, military analyst Aleksandar Radic said “NATO and the EU follow the participation of countries in peacekeeping missions very closely. The countries in our region have understood that and started participating in these missions in order to gain a reference for joining international organizations.” [9]

Serbian soldiers are inching ever closer to the Afghan war theater.

Last month the results of a TNS Medium Gallup poll in Serbia showed that “only 20 percent of Serbian citizens would support NATO accession, which is four percent less than last year.”

But not with the support of their countrymen.

Last month the results of a TNS Medium Gallup poll in Serbia showed that “only 20 percent of Serbian citizens would support NATO accession, which is four percent less than last year.” [10]

In tandem with moves to drag Serbia deeper into the NATO nexus despite widespread popular opposition, Brussels and Washington are consolidating their hold on the other three former Yugoslav republics not yet full NATO members: Bosnia, Macedonia and Montenegro.

NATO Secretary General Anders Fogh Rasmussen and a delegation of the permanent representatives of all 28 member states arrived in Bosnia on March 23 to consult with leaders of the nation on a Membership Action Plan, “an essential stepping stone on the road toward alliance membership.”

A senior official in Bosnia’s Foreign Ministry announced that “We expect that Bosnia will be invited to join [the] MAP in Tallinn,” [11] a reference to the NATO foreign ministers meeting in Estonia on April 10.

Earlier this month the chairman of the Council of Ministers of Bosnia and Herzegovina, Nikola Spiric, visited NATO headquarters in Brussels to meet with Rasmussen and to address the North Atlantic Council.

“NATO Allies thanked Mr. Spiric for the invitation extended to the North Atlantic Council to visit Bosnia and Herzegovina later this month and looked forward to the next meeting of NATO Foreign Ministers in April, when the Membership Action Plan for the country will be discussed.” [12]

A week earlier a high-level NATO delegation headed by Admiral Mark Fitzgerald, commander of Allied Joint Force Command Naples, arrived in the Macedonian capital of Skopje to meet with Prime Minister Nikola Gruevski, Defense Minister Zoran Konjanovski and chief of the Army General Staff Miroslav Stojanovski and discuss the Army of the Republic of Macedonia’s “contribution to the ISAF mission in Afghanistan, the achievements of the Republic of Macedonia in the implementation of reforms and the participation in the command structure of the Alliance as well as ARM’s progress in the application of the NATO operation skills concept.”

The delegation also inspected a military base in Krivolak where Fitzgerald and his colleagues were “introduced to the new training capacities and the project of its development into a regional center.” [13]

On February 22nd Boro Vucinic, Montenegro’s defense minister, visited NATO headquarters and met with Deputy Secretary General Claudio Bisogniero. The latter “reaffirmed NATO’s willingness to continue providing relevant assistance and expertise to Montenegrin authorities” and “expressed satisfaction with Montenegro’s decision to become a contributor to the ISAF mission in Afghanistan.” [14]

In mid-March Admiral Fitzgerald was in Montenegro and at a press conference expressed his satisfaction at his host nation’s movement toward the North Atlantic bloc, stating “he had witnessed a significant improvement in the past two years,” and said “Montenegro had demonstrated it was a ‘responsible and reliable partner’ in the membership process.”

Speaker of the Parliament of Montenegro Ranko Krivokapic said that NATO membership was a “national priority” and that for the Alliance “it is also strategically important to have this part of the Adriatic coast integrated into the NATO structure.” [15]

On March 22 NATO’s KFOR launched five days of exercises throughout Kosovo in conjunction with the European Union’s EULEX (European Union Rule of Law Mission in Kosovo) and the separatist Kosovo Police Service (KPS).

The drills are headed by NATO commander Markus Bentler.

In an allusion to Kosovo’s ethnic Serb minority that KFOR, EULEX and the KPS are training to subjugate in common, a KFOR statement on the exercises said:

“KFOR will handle its force in Kosovo very flexibly and determinedly. The aim of these operations is to strengthen the capacities of KFOR, EULEX and the Kosovo police so that they could respond to any scenario that brings security into question.” [16]

The putative president of the Republic of Kosovo, Fatmir Sejdiu, recently returned from NATO headquarters and a meeting of the bloc’s North Atlantic Council – usually reserved for the ambassadors of full member states – where he had updated those envoys on the “general evolution in Kosovo, Kosovo’s objective [of making] further progress and, especially, its ambition to become a member of NATO.”

In completing the fragmentation of Yugoslavia NATO removed a crucial impediment to its expansion into a global military force. In its place it has acquired seven new members and candidates and as many potential sites for training camps, air and naval bases, and transit points for moving troops and weapons to new war zones on three continents and in the Middle East.

Sedjiu had also “thanked the North Atlantic Council ambassadors for all the support that NATO has [provided] and is providing to Kosovo and has expressed the commitment of our institutions to an active partnership and close cooperation with NATO.”

At a press conference in Pristina after his return, he spoke of his offer to make members of the Kosovo Security Force, a NATO-trained national army in embryo, available for “NATO peacekeeping operations.” [17]

….

In 1991 the Socialist Federal Republic of Yugoslavia, and from the following year onward the Federal Republic of Yugoslavia, presented an obstacle to NATO’s drive to the east – the former Soviet Union and Asia – and to the south – the Middle East and Africa.

In the story of Aesop’s a bundle of sticks tied together could not be broken but, once separated, each could be easily snapped in two.

In completing the fragmentation of Yugoslavia NATO removed a crucial impediment to its expansion into a global military force. In its place it has acquired seven new members and candidates and as many potential sites for training camps, air and naval bases, and transit points for moving troops and weapons to new war zones on three continents and in the Middle East.

1) Tanjug News Agency, February 17, 2010
2) Tanjug News Agency, February 26, 2010
3) Harvard Crimson, February 16, 2010
4) Ibid
5) Tanjug News Agency, March 11, 2010
6) Radio Serbia, February 5, 2010
7) NATO Public Affairs, February 16, 2010
Radio Serbia, March 22, 2010
9) Blic, March 22, 2010
10) Tanjug News Agency, February 11, 2010
11) BalkanInsight, March 23, 2010
12) North Atlantic Treaty Organization, March 3, 2010
13) Makfax, March 16, 2010
14) North Atlantic Treaty Organization, February 22, 2010
15) Xinhua News Agency, March 18, 2010
16) Tanjug News Agency, March 22, 2010
17) President of the Republic of Kosovo, March 22, 2010

Australia.to News

Погледајте видео запис:

Read the rest of this entry »

Прва тачка заједничког програма треба да буде да само целовита Србија са својом јужном покрајином може да уђе у ЕУ. Ако је СНС са овим сагласан, можемо да наставимо да пишемо и остала заједничка начела. Тако је Војислав Коштуница, лидер ДСС, одговорио на понуду Томислава Николића да СНС, ДСС и НС почну да пишу заједнички програм за “будућу Владу Србије”.

Read the rest of this entry »

Преузмите текст у PDF верзији за штампање: Овде

Када је још у раној „трудноћи” Устава из 1974. године група интелектуалаца, углавном правника, подигла глас против овог злог „порођаја”, Јосип Броз је био жив и такорећи потпуно здрав. У његовој једнопартијској и неслободној јавности, њихов усамљени вапај за државну будућност Србије је био попут шапата у олујној грмљавини ноћи. Безидејна и хипнотисана гомила, на челу са Савезом комуниста Србије, славила је рођење свог новог државног „мезимчета”. Наздрављајући, скоро нико није знао ко је историјски отац овог уставног Франкенштајна и само су ретки наслутили његову праву природу. Није честито прошла ни деценија и по, а у души Србије је због тога пукао „чир” и њен гнев се пролио улицама. Тада је у бесу и буци (како то увек бива!) рођен један други сатрапски режим, који је и поред често добрих намера, убележен као недорастао пред државним и демократским изазовима судњег времена. Зато је неславно изгорео у октобарској обавештајној револуцији, остављајући иза себе гареж пропасти и пепео издаје. Србија је закорачила у Ново доба, наивно верујући да су сви њени крупнији историјски неспоразуми са Западом изглађени и да се српски брод овим измирењем коначно отиснуо ка својој рајској земљи.

Исти комесари и њихова деца из отетих дедињских вила у улози страних добрих слуга и домаћих злих господара. Овога пута „порађају” мали устав из ’74., у виду новог Статута Војводине и медијском артиљеријом затрпавају наше парче слободног неба у покушају да нас убеде како је Статут директно у складу са Уставом Србије и њеним државним интересима.

Овога пута није честито прошла ни пуна деценија, да би сваком мислећем човеку постало јасно како смо уместо краја одисејског лутања доспели на почетак нове балканске драме. Запад је само наставио историјски план на истом месту на коме су појединачно некада његове водеће силе застале. Зато се данас, унутар наше државе, многе појаве огледају у искривњеним огледалима из периода „меког комунизма”. Исти комесари и њихова деца из отетих дедињских вила у улози страних добрих слуга и домаћих злих господара. Овога пута „порађају” мали устав из ’74., у виду новог Статута Војводине и медијском артиљеријом затрпавају наше парче слободног неба у покушају да нас убеде како је Статут директно у складу са Уставом Србије и њеним државним интересима. Ангажују и неке окупиране интелектуалце, попут Слободана Вучетића, да у јавности подрже Статут. Наравно, никако писаном правничком аргументацијом (како је једино могуће за уставоправну материју оваквог значаја!), већ површним изјавама како је ”Статут у складу са Уставом”, које ургентно и некритички преносе сви окупирани медији на челу са Блицом и Б-92.

И опет, као и те несрећне седамдесет и неке, исти интелектуалци који су се побунили против тадашњег Устава, сада дижу глас против овог војвођанског Статута. Уз друге водеће стручњаке из уставноправне области пишу петиције јавности и жалбе Уставном суду, образлажући на папиру сваки члан, сваку реченицу, свако неуставно слово у Статуту. Принципијелно раде исто што су радили и пре три и по деценије. И имају скоро исте противнике као и тада; ако не исте очеве, онда бар њихову крвну и идеолошку децу. Једном речју, све је толико слично да чак и најнаивнијима постаје јасно: немогуће да је само пука случајност у питању.

Кратка историја Војводине

Аустријско царство се током своје историје суочавало са губицима територија на европском северозападу и покушајима компензација на европском југоистоку.
За ово друго су често имали подршку оних великих сила које су им одузимале делове територија на северозападу.

Термин ”Војводина” први пут долази у нашу писану јавност 1848. године, када се у Сремским Карловцима окупља група угледних и мислећих Срба. Они тог 15. маја захтевају од Бечког двора формирање ”Србског Војводства” или ”Србске Војводине”, као облика националне и културне аутономије српског народа на челу са војводом Шупљикцем. Дакле, од самог почетка је кристално јасно да је реч о српском националном пројекту унутар аустријског, односно Аустроугарског царства. Током своје дуге и славне историје Аустријска (Хабзбуршка) монархија је, уз благослов Свете столице, све до свог распада често носила барјак ”апостолске државе”. Тај барјак ће Ватикан кроз историју, сходно односу моћи и богатства, предавати у руке како Наполеонове Француске, тако и уједињене Немачке, да би данас завршио у гвозденим шакама САД (о чему ће бити нешто више речи у даљем тексту). Значи да више није чак ни битно да апостолска држава буде претежно римокатоличке вере и традиције, већ да буде на врху светске пирамиде моћи и да је на истом интересном курсу са Ватиканом. Таква држава тада Папи незванично признаје улогу ”духовног оца западног хришћанства”, а ватикански бискупи постају иза завесе битни играчи на политичкој и историјској позорници. Овакви невидљиви и веома чврсти савези враћају римску курију на трон утицаја, док апостолској држави дају могућност контроле значајног броја верника, и што је за њу још битније, дају јој, под плаштом новог духовног консензуса, огроман геостратешки утицај. У јеку забрињавајуће индивидуалне дехристијанизације западне културе и у време њеног видљивог опадања моћи, покушај обнове духовног консензуса је покушај спашавања нематеријалне суштине као контрапункта аномаличном претварању свега у робу.

Аустријско царство се током своје историје суочавало са губицима територија на европском северозападу и покушајима компензација на европском југоистоку. За ово друго су често имали подршку оних великих сила које су им одузимале делове територија на северозападу, што чини и суштину доктрине Чезара Балба. Али сужавањем на северозападу и ширењем на југоиатоку, Царство се суочава са сталним захтевима негерманских народа, прво за аутономијама, а онда и за вишеетничким државним уређењем. Тако мађарски народ у једном тренутку постаје конститутиван и држава мења назив у Аустроугарска. У исто време постоји веома снажан словенски покрет за формирањем трећег, словенског конститутивног ентитета у царству.

Године 1891., Папа издаје енциклику ”Rerum novarum” у којој се залаже за Италију као скуп региона, насупрот тежњи гарибалдијеваца који Италију виде као централизовану монархију.
Намера Свете столице је јасна, њена моћ је у самом срцу католичке територије битно умањена уколико је држава централизована са јаким монархом на челу.

Али покрет од 15. маја 1848. године из Сремских Карловаца и његов захтав за ”Србском Војводином” је искључиво, како и сам назив говори, српски национални и културни пројекат. Тако су и сам назив Војводина, као и захтев за аутономојим, базично и логично саставни део напредовања идеје Слободе и Државе код Срба. Деценијама су српски национални прваци из Војводине сањали снове о назависној српској држави и чинили темеље те грађевине. Њихови захтеви за аутономијом у оквиру бечког Царства су били теоријски максимални захтеви у оквиру постојећих историјских околности. Српски народ је у тој апостолској држави увек страховао за свој биолошки опстанак и очување сопственог идентитета због несхватљиве верске нетолеранције католичке власти и католичке већине. Тек се формирањем сопствене државе тај страх ублажио, бар унутар њених граница. Тада и престаје логична потреба за постојањем аутономије Војводине, јер су идеја Слободе и Државе код српског народа нашли своје отелотворење у једном. Данас у свету постоје аутономије углавном на верској или етничкој основи. У случају Војводине не постоје такви разлози. Усамљени су случајеви да постоје посебни аутономни статуси неких територија као што је Баварска унутар Републике Немачке. Али, Немачка је масивна и снажна држава по свим параметрима и Баварска има, поред католичког становништва унутар махом лутеранске Немачке, и веома богату државотворну традицију. Војводина је далеко од тога, има већинско српско становништво и представља део српске националне идеје. Чему онда аутономија, ако она није у српском националном и државном интересу?

Ватикан води, више подземном него видљивом дипломатијом, непрестану борбу за ”регионализацију” као вид разводњавања државне моћи и утицаја.

Где год се укаже прилика, није чак битно ни да ли је држава претежно католичка.
Таква пракса има за циљ да стрпљиво и неприметно кроз време Папа постане једини снажан духовни ауторитет у равнотежи политички слабих и економски просперитетних региона.
Своје намере Света столица потврђује читав век касније када Папа Војтила издаје нову енциклику ”Centessimo anno’ са истим порукама.
Текст је потпуно усаглашен са, у широј јавности добро познатом, Карнеџијевом задужбином, чији су прваци били Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Шефер и Абрамовиц.

За посматрање савремених догађаја из правога угла неопходно је враћање у историјску ризницу, да би се тако разјаснила права природа многих појмова који су данас некритички постали доминантни и за које је и сама помисао о сумњи у њихове добре намере постала јерес. Тако је данас света реч постала термин ”регион”, као и све што циљно и колатерално иде уз ову новоговорну мантру. Али од очију и ушију широке јавности затамњена је молекуларна суштина овог новокомпонованог термина, чије значајно историјско утемељење почива од пре више од једног века. Године 1891., Папа издаје енциклику ”Rerum novarum” у којој се залаже за Италију као скуп региона, насупрот тежњи гарибалдијеваца који Италију виде као централизовану монархију. Намера Свете столице је јасна, њена моћ је у самом срцу католичке територије битно умањена уколико је држава централизована са јаким монархом на челу. Зато се залаже за регионализацију у којој централна државна моћ слаби, јер је држава замишљена као скуп приближно једнаких и прилично аутономних региона, па је врхунски ауторитет Папе поред духовних, неопходан и у скоро свим световним питањима, да би био централна кохезиона сила такве регионалне конфедерације.

У овом историјском циклусу Ватикан губи битку, Италија као и скоро све европске државе постаје централизована и продемократска монархија, али стратешко поље промишљања римокатоличког вођства је увек много дуже од једне историјске епизоде. Од тада Ватикан води, више подземном него видљивом дипломатијом, непрестану борбу за ”регионализацију” као вид разводњавања државне моћи и утицаја. Где год се укаже прилика, није чак битно ни да ли је држава претежно католичка. Таква пракса има за циљ да стрпљиво и неприметно кроз време Папа постане једини снажан духовни ауторитет у равнотежи политички слабих и економски просперитетних региона. Своје намере Света столица потврђује читав век касније када Папа Војтила издаје нову енциклику ”Centessimo anno” са истим порукама. Текст је потпуно усаглашен са, у широј јавности добро познатом, Карнеџијевом задужбином, чији су прваци били Медлин Олбрајт, Ричард Холбрук, Шефер и Абрамовиц. Очигледно је на основу ових непобитних историјских факата да у новијој историји постоји јасна и свеобухватна политичка сагласност између САД-а и Ватикана, дакле наизглед противречан савез између највеће светске војне силе и најутицајније светске верске империје. Како је то могуће?

Развојем технологије у преносу информација и нарочито брзом експанзијом интернета као суштински демократског медија, многи невидљиви и брижно прикривани историјски савези постају приступачни јавности, неупоредиво брже него што је то било у целокупној прошлости.
Тако сада недвосмислено знамо да су од 1968. до 1983. године трајали тајни преговори између САД-а и Ватикана на тему даљег уређења света, нарочито ширег европског простора.

Преговоре води у име Ватикана Фрањо Шепер, префект конгрегације у Риму и ранији загребачки надбискуп, а у име САД преговоре води аустријско-немачка масонерија, конкретно Курт Бареш, велики мајстор велике аустријске ложе. Као симболички датум коначног договора и стварања нове Свете Ајилансе можемо узети 7. јун 1982. године, када се у приватној папској библиотеци тајно састају папа Војтила и тадашњи председник САД Роналд Реган.

Развојем технологије у преносу информација и нарочито брзом експанзијом интернета као суштински демократског медија, многи невидљиви и брижно прикривани историјски савези постају приступачни јавности, неупоредиво брже него што је то било у целокупној прошлости. Тако сада недвосмислено знамо да су од 1968. до 1983. године (пуних петнаест година!) трајали тајни преговори између САД-а и Ватикана на тему даљег уређења света, нарочито ширег европског простора. Циљ је био да се разреше многа спорна питања и направи заједничка платформа за деловање у будућности. Тако је Ватикан одустао од праксе ниподаштавања масонерије и јавно је скинуо анатему са овог езотеричног покрета, који је дубоко уткан у историју и саму суштину моћи САД-а.

Многи римокатолички свештеници тада улазе у масонске ложе, нарочито на нижим нивоима. Ватикан тада прихвата и многе друге демократске мантре против којих се кроз дугу историју борио, а за узврат добија прилику да уз САД постане невидљиви креатор Новог светског поретка. Ове деценију и по дуге преговоре води у име Ватикана Фрањо Шепер, префект конгрегације у Риму и ранији загребачки надбискуп, а у име САД преговоре води аустријско-немачка масонерија, конкретно Курт Бареш, велики мајстор велике аустријске ложе. Као симболички датум коначног договора и стварања нове Свете Ајилансе можемо узети 7. јун 1982. године, када се у приватној папској библиотеци тајно састају папа Војтила и тадашњи председник САД Роналд Реган. Папа постаје духовни отац западног хришћанства, а САД постаје апостолска држава у новој светској мисији освајања света. Разговору присуствује и саветник Председника САД Ричард Ален, који изјављује да је успешно окончан ”највећи тајни састанак свих времена”. Тада се потврђује ”регионализација” као суштински интерес ове две светске империје, ватикански интерес је повратак духовне моћи у расцепканим деловима држава, а амерички лежи у овој духовној потпори за неоимперијализам кроз форму Новог светског поретка. Тако америчка спољнополитичка доктрина о ”равнотежи слабих” изнад којих су само САД као несумњиви суверен, заокружује и свој идеолошки смисао.

Пројекат одмах подржавају многи европски католички интелектуалци, спуштају га на територијални ниво, свако по свом локалитету, водећи само рачуна о интересима римокатоличке курије.
Тако аустријски интелектуалци Арнолд Зупан и Ерхард Бусек састављају пројекат ”Заједница држава средње Европе” као систем сродних СРЕДЊОЕВРОПСКИХ КУЛТУРА, које се базирају на више-језичности, добросуседству, мултикултуралности и обавезном укидању националних ознака, аутохтоних националних традиција и привилегија.

Пројекат одмах подржавају многи европски католички интелектуалци, спуштају га на територијални ниво, свако по свом локалитету, водећи само рачуна о интересима римокатоличке курије. Тако аустријски интелектуалци Арнолд Зупан и Ерхард Бусек састављају пројекат ”Заједница држава средње Европе” као систем сродних СРЕДЊОЕВРОПСКИХ КУЛТУРА, које се базирају на више-језичности, добросуседству, мултикултуралности и обавезном укидању националних ознака, аутохтоних националних традиција и привилегија.

Двојица поменутих интелектуалаца су након уласка Аустрије у ЕУ морала (као и многи други) да се званично одрекну претходне доктрине о повратку Аустријске царске моћи. Али су зато кроз регионализају пронашли нови пут остварења претходних снова. Овога пута мање агресиван и скоро невидљив, али истим координатама означен. Региони би требали да знатно смање утицај матичних држава и да што више неутралишу аутохтоне народе у сопственим државама. Заправо да пониште важећи европски концепт нација-држава и да од нација које су до сада биле јединство језика направе сурогат нација као јединства културе. Тако би се стварала једна нова експериментална подручја у којим би најважнији циљ био генерисање нове пограничне и блендерски измешане културе.

Почетком деведесетих управо из католичке Баварске, из њене економске и културне престонице Минхена, настаје пројекат ”Друштва југоисточне Европе’‘ о Војводини као ”еврорегиону”.
По њиховој замисли овај експериментални регион би поред територије садашње АП Војводине садржао још 3 жупаније југоисточне Мађарске и 4 румунска округа.
Имао би око 5,2 милиона становника и чинио би експерименталну државу-регију као показни пројекат будућег европског уређења.

Овакав пројекат је и у интересу великих европских сила попут Немачке, јер оне због огромне сопствене моћи и генетске дисциплине, сличне експерименте неће толерисати унутар својих граница. Са друге стране веома радо ће подржавати и финансирати такве пројекте у слабим и сиромашним државама, нарочито у њиховом окружењу. Тако ће размекшати границе које им спутавају ширење економске и политичке моћи и извозити сопствени културни образац у циљу меке окупације других култура. Зато није случајно да почетком деведесетих управо из католичке Баварске, из њене економске и културне престонице Минхена, настаје пројекат ”Друштва југоисточне Европе” о Војводини као ”еврорегиону”. По њиховој замисли овај експериментални регион би поред територије садашње АП Војводине садржао још 3 жупаније југоисточне Мађарске и 4 румунска округа. Имао би око 5,2 милиона становника и чинио би експерименталну државу-регију као показни пројекат будућег европског уређења. У таквом региону доминантна улога је предвиђена за католичко становништво, а Папа је духовни отац такве новокомпоноване и до бесвести разводњене параевропске културе.

Сада је и слепом видљиво да је читав реторички и појмовни корпус око аутономије Војводине, којим смо рафално обасути путем медија и који је уграђен у текст новог војвођанског Статута, у ствари континуитет политичке борбе на овом подручју у последња, скоро, два века. Јасно је и да сви кључни термини (добросуседство, еврорегион, вишејезичност, мултикултуралност, интеграције, војвођанска посебност) нису производ никакве нове и универзалне европске систематизације, већ су кукавичија јаја из старих рецепата. Њихов настанак и њихова права природа постају јасни само кроз познавање повесних чињеница и кроз разумевање филозофије историје. Разумљиво је и зашто све тако неодољиво подсећа на догађаје из средине седамдесетих година прошлог века.

Културни рат као одговор

Наша политичка елита (читај власт!) је вољно или из нехата у рукама страних обавештајних служби, ендемски је корумпирана и често је ближа вратима издаје него бедемима државних интереса.
Зато од ње не можемо очекивати националну стратегију за Војводину.

То исто су знали и осећали интелектуалци који су се побунили средином седамдесетих година прошлог века против тадашњег Устава, у сличној атмосфери живимо данас.

Из свега је кристално јасно да је Војводина замишљена као експериментално подручје за увођење хибридне културе која би, временом, породила хибридну војвођанску нацију или би бар произвела њену велику посебност у односу на матични српски народ. Крајем осамдесетих година, српски народ је кроз такозвану јогурт-револуцију у Војводини већ дао свој одговор на такву замисао.

Али овакве битке се воде деценијама, понекад и кроз читав век, и да би се обезбедио повољан историјски исход неопходна је јасна национална стратегија и гвоздена дисциплина у њеној реализацији. Ова стратегија настаје најчешће као производ политичке елите, јер је логично да само она има путем власти такву моћ, да је у стању да утиче на поменуте пројекте и процесе. Ређе, таква стратегија настаје из самог друштва, односно од стране народне интелигенције.

Ми, нажалост, имамо полтичку елиту која није у стању да гледа унапред дуже од једне недеље и чије је образовање испод националног просека. Наша политичка елита (читај власт!) је вољно или из нехата у рукама страних обавештајних служби, ендемски је корумпирана и често је ближа вратима издаје него бедемима државних интереса. Зато од ње не можемо очекивати националну стратегију за Војводину. Такав подухват мора настати као теоријска и практична делатност назависних интелектуалаца и сродних националних удружења. То исто су знали и осећали интелектуалци који су се побунили средином седамдесетих година прошлог века против тадашњег Устава, у сличној атмосфери живимо данас.

Доношењем Статута отпочео је културни рат у Војводини и наша заветна обавеза је победа у њему.
Иако термин ”културни рат” изворно потиче од именице ”култура”, а историјски још из времена Бизмарка, за његово разумевање и правилно лоцирање подручја борбе неопходно је да ову кованицу разумемо на савремени, много комплекснији начин.

Битка за Војводину је пресудни историјски тест за српски народ и од њеног исхода ће зависити његова даља судбина: победа би значила стабилизацију и очување, пораз би водио до амбиса безначаја и нестајања. Она се неће водити на бојном пољу и бојевом муницијом, водиће се кроз културни простор и писаним речима. Доношењем Статута отпочео је културни рат у Војводини и наша заветна обавеза је победа у њему. Иако термин ”културни рат” изворно потиче од именице ”култура”, а историјски још из времена Бизмарка, за његово разумевање и правилно лоцирање подручја борбе неопходно је да ову кованицу разумемо на савремени, много комплекснији начин.

Тако, поред елитистичке уметности и институција за њену подршку, под речју ”култура” подразумевамо и много, много шире: традицију, писмо, обичајност, популарну (масовну) културу, економију, религију, исхрану, спорт…једном речју све оно што чини српски национални ИДЕНТИТЕТ! Уколико овај изворни културни идентитет наметнемо као најјачи културни образац на сваком педљу територије данашње АП Војводине и ако га очувамо као национални духовни консензус, сва је прилика да ће од ”војвођанске посебности и културе” остати само оно што и треба да буде: блага етничка специфичност унутар наше народне културе. Подразумева се да културе осталих народа који живе у Војводини морају остати заштићене у изворном облику уз помоћ наше државе, која мора законски и организационо да чува њихове културне аутономије. То је једини прави начин очувања културног богатства Војводине, њене мултинационалности и добросуседства. Никако кроз вештачки војвођански идентитет, а на штету српског народа.

Време ја да национална интилигенција напусти, толико дуго чуване, позиције мазохистичког вапаја и да са новим оптимизмом крене на терен.
Ништа није готово и ништа није изгубљено, битка је тек отпочела.

Да би се остварила помињана стратегија одбране националног идентитета у Војводини (која би требала да представља утврђење у културном рату) неопходно је да српска национална интилигенција учини први, одлучујући корак. Његов смер је окренут ка самопрекорачењу, односно ка победи против сопствене апатије, безнађа и очаја. Време ја да национална интилигенција напусти, толико дуго чуване, позиције мазохистичког вапаја и да са новим оптимизмом крене на терен. Ништа није готово и ништа није изгубљено, битка је тек отпочела. Тек у блату и прашини терена, тек у зноју сопственог лица, српска национална идеја пуним смислом снабдева наше животе. Војводина је практично део Београда, она је и географски и културно једна целина са Београдом, у њој живи око 70 % српског становништва које има веома снажну традицију чувања српског националног идентитета, и то у туђим државама. Како је онда могуће да се данас апокалиптички сагледавају ствари из београдских салона и кабинета? Зашто је кукњава постала савремени национални одговор на реалне историјске изазове? Како је могуће очекивати победу у културном рату када још у „свлачионици” себе проглашавамо губитницима? Која је то још битка у историји добијена академским комформизмом? Када ће се појавити неки нови Светозар Милетић који ће бити спреман да иде до краја и који ће ”између бола и ништавила бирати бол”?

Након постављања националне стратегије за одбрану српског идентитета у Војводини и снабдевена новом храброшћу која ће се потврђивати на терену, национална интилигенција мора још много тога преиспитати у самој престоници. Овако организована Србија, у којој се сав значај, моћ и новац сливају у њен главни град, више подсећа на пројекат „београдског пашалука” него што је то било која велика сила спроводила кроз историју. Таквом саможивом политиком и таквом себичном расподелом од стране Београда, рађају се опасни и, нажалост, оправдани анимозитети широм Србије који су усмерени ка престоници. Али се под плаштом ове често оправдане аргумензације о нужној брзој и бољој прерасподели комплетних државних ресурса, понекад крију и подмукле намере о стварању парадржавних творевина на нашој територији.

Докле год је Србија овако асиметрично уређена- новац и моћ у Београду, а по Србији практично ништа- дотле су аргументација и популарност ових, у основи сепаратистичких порука у Војводини, у процесу јачања.
Зато из саме престонице, из срца Београда, мора хитно кренути иницијатива за патриотском децентрализацијом (деконцентрацијом) државне управе, многих државних институција и културних манифестација.

У случају војвођанског Статута могу се препознати такве намере. И докле год је Србија овако асиметрично уређена- новац и моћ у Београду, а по Србији практично ништа- дотле су аргументација и популарност ових, у основи сепаратистичких порука у Војводини, у процесу јачања. Зато из саме престонице, из срца Београда, мора хитно кренути иницијатива за патриотском децентрализацијом (деконцентрацијом) државне управе, многих државних институција и културних манифестација. Конкретно, то значи да би се из Београда ТРЕБАЛО ИСЕЛИТИ много тога што не мора нужно да буде у њему, и да се затим то исто, плански уравнотежено, пребаци широм Србије. Србија је мала држава и јасно је да чак и пола министарстава не мора да буде у престоници. Лако и брзо би се стизало до Београда на неке седнице и обавезе које су тамо фиксиране, не би се изгубило на ефикасности Владе.

Али замислимо, с друге стане, шта би за Крагујевац значило да се тамо нађе Министарство правде (због Сретењског устава из 1835. г.), а за Ниш Минитарство туризма и угоститељства и рецимо Генералштаб! Шта би за Зрењанин значило Министарство пољопривреде, а за Нови Сад стално место потпредседника Владе Србије! Шта би за Врање значило да се реорганизовано Удружење књижевника и Национални савет за књигу пребаце тамо (због Борине родне куће), за Шид да добије, рецимо, седиште Националног савета за сликарство (због Саве Шумановића), а да у Сремској Митровици, на пример, буде адреса Националног савета за археологију (Сирмијум)! Да у Сремским Карловцима буде најелитнија државна гимназија, у Неготину музичка академија (због Мокрањца), а у Ужицу-Мокрој Гори Академија за режију! Колико још има стотина институција на буџету које су ширем аудиторијуму непознате, а које су непотребно смештене у Београду? Шта би за Куршумлију, Блаце, Прокупље, Пирот или Књажевац значило да се те институције плански полако премештају на њихову територију! Ови примери само показују нужност и неопходност овакве ПАТРИОТСКЕ ДЕКОНЦЕНТРАЦИЈЕ и показују како је она могућа уз постојање стратегије и добре воље београдске бирократије. А где су још спортске, културне и друге могуће значајне промене у наведеном смеру!

У таквој атмосфери и многи војвођански градови би добили део државних привилегија, и самим тим, повећао би им се углед и поправила финансијска ситуација. Аутономашко-сепаратистички аргументи би видно спласнули, а и сам Статут би, чак и у оваквој форми, у пракси битно ослабио. Свим грађаним који не живе у Београду би постало јасно да Србија брине о њима на конкретан и осмишљен начин и да се труди да живот на читавој њеној територији добије пуни смисао. Тако би се много лакше и ефикасније водила национална политика. Најопаснији аутономашки аргумент о ”новцима који иду у Београд” би био анулиран.

Српском народу у Војводини предстоји дугачак и напоран културни рат који се води на идентитетском пољу.
Свако удружење, сваки назив, сваки наслов који у себи садржи реч ”Србија” и њене придевске варијације постаје важан чинилац у одбрани идентитета.

У самој Војводини потребно је учврстити или формирати низ националних институција, удружења или манифестација. Без обзира што би такав пројекат изискивао одређена улагања, неопходно би било да све значајне српске институције (било државне, било да то нису) имају своје канцеларије на територији северне Покрајине. Тако би биле директан и активан конкурент свакој иницијативи прављења војвођанске нације и спречавале би да се она подмукло и „испод жита” ствара од српске супстанце. Уколико би се од осталих нација на војвођанској територији правила посебна експериментална нација, утолико је присуство српских институција у Војводини драгоценије (без обзира што се оне налазе и у Београду, удаљене само стотинак километара).

Српском народу у Војводини предстоји дугачак и напоран културни рат који се води на идентитетском пољу. Свако удружење, сваки назив, сваки наслов који у себи садржи реч ”Србија” и њене придевске варијације постаје важан чинилац у одбрани идентитета. Образовни програми и медији ће, уз популарну културу, бити подручја најжешће борбе у наредним деценијама у Војводини. Пошто је Законом о преносу надлежности на Покрајину некритички пребачено много више надлежности него што је то било неопходно, укидање (измена) овог закона постаје велика политичка обавеза патриотских странака у Србији. Јер ако се то на време не учини постоји оправдана бојазан да ће се у школама, на територији северне српске Покрајине, Карађорђе изучавати као терориста који је напао легитимну турску власт и да ће се Гаврило Принцип окарактерисати као клерофашиста који је пуцао у европски вредносни систем. У медијима је, под хитно, неопходно направити јаку регионалну телевизију са српским садржајем, на којој би радиле све водеће звезде и која би се бавила војвођанским темама, али из српског угла. Она би морала да буде веома модерна и у сваком смислу софистицирана, конципирана тако да привлачи и остале народе са територије Покрајине. Зато је веома важно инсистирати на матичном идентитету и матичној култури посебно свих народа који живе у Војводини, да се и код њих не би развијао осећај ”војвођанства”. Мађарима треба озбиљно помоћи да буду оно што и требају да буду- Мађари, Словацима да буду Словаци, Шокцима да буду Шокци и наравно, Србима да буду Срби, да не би били ”војвођани”.

Мађарима треба озбиљно помоћи да буду оно што и требају да буду- Мађари, Словацима да буду Словаци, Шокцима да буду Шокци и наравно, Србима да буду Срби, да не би били ”војвођани”.

Новим војвођанским Статутом је предвиђено да се без референдумске сагласности грађана Покрајине не могу мењати њене границе. То значи да ако грађани Панчева референдумом одлуче да се припоје Београду, коначни суд о томе би морали да дају сви гласачи у Војводини, што је практично неизводљиво. А Београд и Панчево су градови који сваким даном полако постају јединствена целина. Потпуно је нелогично и у пракси нефункционално да се ова целина разбија административним границама и да унутар ње важе различити прописи. Панчевци немају много заједничког са Новим Садом, док са Београдом имају пуно тога: школе које су похађали, факултете на којима су студирали, послове и радна места на које одлазе, позоришта, стадионе и ресторане које посећују и, наравно, још сијасет примера из свакодневног живота на ову тему. Пресликана је ситуација и са многим другим ”војвођанскиким” општинама у близини Београда, као што су Стара и Нова Пазова, Инђија, Опово, Рума и друге.

Грађани поменутих општина су већ у великом губитку од тренутка проглашења Статута, јер су за основне здравствене, школске и пословне потребе упућени на Нови Сад, са којим имају врло некомформну и заобилазну комуникацију. Да не говоримо о томе што се код њих већ полако ствара нови анимозитет, овога пута усмерен ка Новоме Саду. Тачније речено ка његовој новоформираној бирократији, бар подједнако неефикасној и арогантној. Зато је за ове градове, а нарочито за Панчево, поред сопственог развоја много сврсисходније да свој напредак вежу за нужни процес ширења наше престонице. Пошто Београд мора да се шири и развија, најлогичнији пут је у правцу панчевачке општине, где је преостало највише неискоришћеног простора. Београд би, за узврат, из свог масивног буџета морао уложити значајна средства за еколошке захвате у Панчеву, јер је то не само у интересу овог града, већ и у интересу свих Београђана. Тако би и Панчевци, у самом старту, много добили потенцијалним удруживањем, јер би тако решили свој круцијални проблем и видно побољшали квалитет живота у свом граду. И замислите сада да референдумска одредба из Устава постане административна кочница уједначеном развоју. Та одредба о непромењивости покрајинских граница без претходног референдума је најспорнија одредба у иначе спорном Статуту и она мора бити оборена на Уставном суду Србије, ако је у овој држави преостало право, бар у најелементарнијем облику.

Ваља напоменути да реализација националне стратегије у Војводини и тамношњи културни рат неће проћи без сијасет противника и њихове масивне антикампање.

Код оних градова (општина) у Војводини који географски и саобраћајно не инклинирају Београду у значајној мери, али који су на мапи културе јединствено подручје са српском престоницом, потребно је учинити додатни напор за учвршћивање српског идентитета. Уместо да се, као у случају сремских градова, ствари препуштају инерцији и таворењу, јер се подразумева да је реч већ о српском културном простору, било би пожељно да се свуда по тим местима оснују подружнице српских културних клубова (СКК). Можда би и Матица српска могла да преузме ову капиларну мисију организованог очувања и јачање српске културе. На челу би морали бити признати интелектуалци из тих крајева, попут Синише Ковачевића (који је из Сремске Митровице) или попут академика Чедомира Попова, који је већ на челу Матице. Српски културни клубови би, с једне стране, чували традицију и развијали утицај српске елитистичке културе, док би с друге морали развити и програме популарне културе, која у модерно доба постаје све значајнији фактор у борби за утицај. То значи да би се преко њих, перманентно, одвијале активности за које би Београд давао пуну подршку: округли столови, трибине, посела, медијска гостовања, концерти, књижевне вечери, манифестације, изложбе и слично. Поред СПЦ која је најзначајнији кохезиони фактор у нашем народу, потребна је и јака грађанска организација за очување духовног консензуса. СКК као нестраначко и непрофитно удружење, које полази од програма очувања и развоја свих традиционалних вредности, може одговорити на изазове ове сложене мисије и тако спречавати даљу фрагментацију и банализацију наше целокупне стварности. Не само у Војводини и не само у читавој Србији, већ свуда по Европи и по кугли земаљској, остаће само они народи који су у стању да одбране аутентични дух и тако очувају свој идентитет. А без сопствене јаке и целовите државе тај задатак је много, много тежи.

Главна намера српских противника биће да се кроз окупирану медијску јавност створи утисак да управо из Београда дувају аутономашки ветрови. И да је све то у складу са европском регионалном политиком, односно да је нужна децентрализација практично исто што и лагано одумирање матичне државе.
Зато им је, као и њиховим претходницима из 74., неопходно идеолошко покриће.
Први су инхибицију Републике Србије вршили преко комунистичког „серума”, други то раде путем европејског „опијума”.

На самом крају, ваља напоменути да реализација националне стратегије у Војводини и тамношњи културни рат неће проћи без сијасет противника и њихове масивне антикампање. Пошто располажу неупоредиво већим новцем, и пошто ће им у разградњи српске националне идеје тихо и скоро неприметно (али богато!) помагати многе државе из окружења, морамо бити спремни и на горку чињеницу да ће приличан број њихових помагача пристићи управо из Београда! Јавиће се многи продуценти, режисери и глумци да за велике паре снимају филмове и серије о ”војвођанству и војвођанима”, пронаћи ће се многи интелектуалци да кроз окупиране медије, попут неславног Слободана Вучетића, естрадно реагују на озбиљне теме.

Једном речју, у тој оркестрацији која ће се великим делом одвијати на терену популарне културе, главна намера српских противника биће да се кроз окупирану медијску јавност створи утисак да управо из Београда дувају аутономашки ветрови. И да је све то у складу са европском регионалном политиком, односно да је нужна децентрализација практично исто што и лагано одумирање матичне државе. Зато им је, као и њиховим претходницима из 74., неопходно идеолошко покриће. Први су инхибицију Републике Србије вршили преко комунистичког „серума”, други то раде путем европејског „опијума”. У оба случаја се инсталирањем меких тоталитарних идеологија покушава разградити матична култура аутохтоног народа на његовој територији. И у оба случаја је јерес и сама помисао о сумњи у светлу будућност на крају пута. Али и поред лоше тренутне ситуације и огромних проблема са којима смо суочени, и поред тихе издаје и великих пара којима се она финансира, који је други смисао наших живота сем борбе? Реч ће донети победу: била је на почетку и остаће на крају.

Будућност Европе у наступајућој постамеричкој ери, у којој се формира нова политичка и финансијско-економска архитектура, лежи у приближавању Русији У светским медијима, политичким и стручним анализама будућност ЕУ поново је актуелна тема. Концепција устројства Уније доживљава сумрак. Извесност те кризе отвара могућности за стварање другачијег светског поретка, а то – када је реч о народима и државама, значи да би требало (ре)дефинисати и поново тражити своје место у њему. На срећу, европски интелектуалци то већ раде.

Државе у опадању

Подаци демографа и економиста су драматични и захтевају ново устројство ЕУ. Према пројекцијама демографа број становника у Европи ће опасти за 7 – 8 одсто, а БНД, за 20 одсто, што ће, према садашњим мерилима, бити ниво кинеског дохотка. У Француској то значи да ће се број становника у наредних неколико деценија смањити на око 70 милиона, а већина омладине неће бити европског, већ арапско-афричког порекла. Тако мисли и Даниел Корски („Foreign Policy”), који истиче чињеницу да је у Европи 1900. године живела четвртина становништва Земље, 1950. године око 15 одсто, а сада седам одсто. Очекује се да ће до 2050. године тај проценат опасти на пет одсто. БНД ЕУ са 28 одсто светског БНД 1950. године пао је на 21 проценат 2009. године, а претпоставља се да ће до 2050. године бити умањен на 18. Зато Корски ЕУ и САД назива „државе у опадању”!

Француски аутор Александар Латса (Geostrategie.com) износи занимљиву тезу да је у наступајућој постамеричкој ери будућност ЕУ у приближавању Русији!

Битан аспект уништавања Европе је политика њене регионализације: овај процес Американци и њихови експоненти представљају као прогресивну политичку појаву, иако је он у суштини усмерен на слабљење ЕУ.

Заправо у постамеричкој ери формира се нова међународна архитектура, како политичка, тако финансијско-економска.

Агресивни англосаксонски образац социјално-економског развоја почео је да сам себе уништава, а на другој страни уздиже Кину, Индију, Русију, Бразил – чији положај очевидно не одговара њиховој економској моћи, те ствара полицентрични свет.

Како подаци говоре, народи старе Европе су у својеврсној „метастази”, пре или касније отићи ће у други план. Занимљиво је размотрити и какву ће улогу у новом поретку имати народи Европе.

Александар Латса сматра да је најбоља шанса за бег из самоубилачког „атлантског” курса, проширење сарадње са Русијом! Двојац Европа – Русија могао би, сматра он, да поправи економску ситуацију на континенту и оствари значајан допринос многополарном и полицентричном свету.

У вези са тим, излазак из ЕУ и повратак националном суверенитету није решење, иако је јасно да Унија у читавих 99 одсто своје структуре није савршена. Брисел није ништа друго до филијала америчке партије, која посматра Европу као своју колонију. Американци, желећи да сачувају своју доминантну улогу, не желе да Европа ојача, постигне јединство и откаже своје учешће у америчким незаконитим војним кампањама, као и да јој се дипломатски супротставља. Због тога Американци гурају свог тројанског коња у ЕУ – Турску, која треба да унесе додатни раздор и дестабилизује европско јединство.

Други аспект уништавања Европе је политика њене регионализације. Овај процес Американци и њихови експоненти представљају као прогресивну политичку појаву (регион је обавезан да постане финални субјект европске политичке интеграције), а у суштини је усмерен на слабљење ЕУ. У таквим регионима нема економске независности ни војног суверенитета. Задивљујућа али и опомињућа појава је да баш регионалисти највише желе проширење НАТО-а и евроатлантских интеграција. Тако се бриселски комесари јављају као најватренији заштитници америчких интереса у Европи. Европа коју води Брисел због тога је против јачања и независности ЕУ од САД.

Агресивни англосаксонски образац социјално-економског развоја почео је сам себе да уништава, а на другој страни уздиже Кину, Индију, Русију, Бразил.

Међутим, у новом постамеричком свету који се формира, најважнији задатак ЕУ је да обезбеди свој систем одбране. У том смислу, предлог председника Дмитрија Медведева о формирању паневропског система безбедности (као замена НАТО-у) представља за Европу веома занимљив и важан пројекат.

Нови свет без НАТО-а

НАТО је инструмент поробљавања Европе – био и остао! У том смислу његово ширење, које се правда „страхом од Русије”, само је наставак америчке политике – поделе континента, овог пута пред руским границама.

У Европи 1900. године живела је четвртина становништва Земље, 1950. године око 15 посто, а сада седам посто. Очекује се да ће до 2050. године тај проценат опасти за још два процента

ЕУ је пришла НАТО-у, а Русија је створила Шангајску организацију сарадње (ШОС), чији је циљ супротстављање Американцима и НАТО-у у Азији. Такође, ширење НАТО-а довело је до зближавања Русије и Кине.

Амерички наступ на Истоку (од Берлина до Кијева) могуће је пратити у две етапе. Године 1996. створили су организацију ГУУАМ (у коју су ушли Грузија, Узбекистан, Украјина, Азербејџан и Молдавија у жељи да се наводно „извуку” из постсовјетског пространства после распада савеза и на таласу урушавања руске државе. После пропасти организације ГУУАМ, кампања је добила нову форму (ГУА – Грузија, Украјина, Арктик). Тако се десио и конфликт Грузије (читај САД) са Русијом, који је САД изгубио.

У овој америчкој политици окруживања, блокаде и дестабилизације постоји неколико циљева:

- Контролисати Црно, Каспијско и Балтичко море које представља основу за транзит између Истока и Запада;
- Контролисати будуће енергетске коридоре (гаса и нафте);
- Максимално проширити НАТО-а на Исток, у срце Евроазије, како би се сузбила сфера утицаја Русије (у заграничју и посебно Европи), а такође спречити утицај Кине у Централној Азији.

Тако се види да Американци и Руси, заправо, нису прекинули конфликт започет 1945. године завршетком Другог светског рата, него да он и даље траје.

Наиме, ако се ЕУ „одреже” од Русије у цивилизацијском, геополитичком и енергетском плану, при чему нови зид неће ићи кроз Берлин, већ Украјину, онда је перспектива поделе континента на римокатолички и православни део, са свим последицама неког химеричког „сукоба цивилизација” – како је то својевремено описао Хантигтон.

У случају описаног развоја ЕУ ће се наћи у конфликту са државама и организацијама који имају више од трећине становништва, 32,3 одсто територије Земље, 20 одсто светских резерви нафте, 38 одсто гаса, 40 одсто угља и 50 одсто урана. То значи да би свеколика штета, а посебно економска била на страни старе Европе.

Европа има потребе за Русијом, пре свега, због њених енергетских ресурса, а покушај САД-а да Русију замени Турском као транзитном земљом енергије („Набуко” уместо „Јужног тока”) и учешће у ратовима за енергију није адекватна алтернатива. За ЕУ енергетска безбедност је једнака националној безбедности. А неки аутори сматрају да је данас за Европу гас важнији од демократије.

Савез Европе и Русије

Осим тога, говори се (на пример, Карел Долејши из Чешке) о 10 кључних слабости Европске уније (и Запада). То су: даљи пад конкурентности европских роба и услуга; са војног аспекта Запад се нашао у слепој улици; Запад је заменио своје „органско” јединство, како је то рекао Е. Диркем, са протезом. Наиме, солидарност у ЕУ после деценија неолибералне пропаганде је постала механичка и неделотворна; ЕУ располаже постратовским механизмима решавања социјалних питања који блокирају неопходне промене; најслабија тачка западно-европске цивилизације је породица, где самоактуелизација чланова породице потискује друге њене функције; после револуције у пољопривреди, систематски се трују људи разним хемикалијама; демографска ситуација је веома критична и представља слабу тачку ЕУ; у ЕУ је „потрошена” свест о заједничкој судбини западноевропских народа, док код других региона ова свест јача, ограничени ресурси ЕУ нису довољни за издржавање постојећег становништва.

Ради се о реализацији идеје коју је пре више од једне деценије изложио руски геополитичар А. Дугин, да би Русија требало да понуди пре свега Немачкој, потом Француској и Италији, заједничку експлоатацију Сибирских богатстава, пошто сама Русија то не може.
То би требало да буде основа уједињења континента, али, расуђује Дугин, Европа мора да се одрекне САД-а.

Европи је потребна руска енергија, људски ресурси (140 милиона), огромна територија (17 милиона квадратних километара) и излаз на Тихи океан. Благодарећи томе Европа може постати играч из прве лиге, посебно због „брзоразвијајуће” Азије. Такође, Русији је потребна Европа, како због извоза тако и због куповине технологија и коришћења људских ресурса за борбу против „беле куге”. То су, дакле, закључује Александар Латса природни савезници. Овај савез представља политичко-економски императив и том смо дужни да стремимо, посебно јер и Руси и Eвропљaни припадају истој хришћанској цивилизацији – због тога је будућност Европе у Русији!

Енергетика доприноси не само очувању екологије и климе, већ и рационалном коришћењу ресурса. Међутим у Евроазији гас и нафта, али и електрична енергија, посебно атомска, јесу кључ политичког утицаја на геостратешком нивоу.

Гас и нафта добијају на значају, јер је у ЕУ планирано да се већина атомских и неке хидро централе затворе и пређе на обновљиве изворе енергије.

Ради се о директиви ЕУ „Large Combustion Plant Directive”, која предвиђа затварање електричних централа од 2015. године. („The Wall Street Journal”).
У Француској, Немачкој и Италији оваква свест је све присутнија. То најбоље сведочи бивши немачки канцелар Шредер: „Ми смо дужни да будемо партнери Русије, ако желимо да се користимо огромним ресурсима Сибира. Ако ми нећемо, Кина хоће”! Зато се предлаже формирање ‘Савеза Европе и Русије’, а осим економске и интеграције људских ресурса, из Европе се инсистира и на енергетском савезу. Ради се о реализацији идеје коју је пре више од једне деценије изложио руски геополитичар А. Дугин, да би Русија требало да понуди пре свега Немачкој, потом Француској и Италији, заједничку експлоатацију Сибирских богатстава, пошто сама Русија то не може. То би требало да буде основа уједињења континента, али, расуђује Дугин, Европа мора да се одрекне САД-а.

Печат, бр. 106, 18. 3. 2010.