Код Млађана Динкића никад се не смеју потценити две особине: његова бескрајна и необуздана љубав за власт и његова способност да на сто километара осети крв. Нико на нашој политичкој сцени у последње две деценије, а видели смо повелику и разнолику екипу, није имао и нема изражену „вољу за моћ” која би могла да конкурише Млађиној. Као што су се некад професионални револуционари опраштали од породица, професија, студија, другова, домовине а да би, као језуити, могли да се подухвате велике мисије у којој циљ оправдава и средства и жртве, укључујући и сопствено жртвовање, тако и Млађaн Динкић ступа кроз изазове на свом путу који сигурно води у неизвесност. И уопште није важно за шта ће се Динкић заузети, то ће увек бити свом снагом, без милости. Млађан сузама не верује. За њега су толеранција и демократија нужно зло, прекривачи испод којих се раде послови. Кад Динкићу нешто или неко стоји на путу ту нема олакшавајућих или извињавајућих разлога: не помажу ни подсећања на стара пријатељства, ни борба на истом фронту, ни позивање на моралне скрупуле.

Кад се и ово мало организације баци под ноге незадовољних и полугладних, чији број се убрзано приближава милионима – све ће се сручити у блато.
Да ли ће из каљуге опет однекуд изронити Млађан Динкић и одлучно и бескомпромисно се понудити да нас поведе у нову светлу будућност?
Једино то није сасвим искључено.

У ствари, у неком чврстом систему Млађан Динкић би био савршен извршни секретар, како се то звало на Истоку, или изасланик председника за специјалне задатке како је то представљано преко Атлантика, комесар широких овлашћења, у сваком случају. Ауторитет који би га послао на задатак имао би само да припрема прославу и црвене тепихе „пред градским зидинама” кад се Млађа буде враћао с трофејима и „пораженим снагама”, завезаних руку на леђима. За резултат не би требало да се брине. Могао би на њега да рачуна, готово не калкулишући ризик. Међутим, кад је Млађан стасао за државне послове овде је „банула” демократија, а она тешко, бар локално, обезбеђује такву врсту ауторитета. И Млађи остаје да се у таквој ситуацији сналази: да прво тражи савезнике, јаше са њима, да обезбеди неупитну полутранспарентну подршку споља, да на сав глас учествује у прављењу и стратегија и тактика, да подиже куле од карата, дели плен, али чим „осети крв”, осети да коалициона хорда клизи ка распаду он ће бити први који ће укочити доњу вилицу, стегнути зубе, пустити кроз свој мозак најбескруполозније мисли и – тражити „излаз”.

Тако је пао унезверени премијер Живковић који није знао шта га је снашло, тако су дељене 1000-евровске акције јавних предузећа, тако „Фијат” постаје Рт добре наде у време кад је светска аутомобилска индустрија преполовила производњу, тако је Закон о информисању „армиран” одредницама на каквим би нам и саудијски принчеви завидели, тако ће сада после продаје “Телекома” “дебеоградизација” постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.

Наравно, кад би Србија могла да седне на неки трг и да јој се исприповеда за шта се Млађа залагао, шта је причао и како је радио било би јасно да су беда јужних региона, огорчење северног дела и омрзнуће главног града – последица Динкићевих и динкићевских радова. Он се на процесима који су довели до тога свесрдно ангажовао, а многе одлуке је и лично подупро. Ко је овде био највећи заговорник либералног капитализма? Слабе државе, хипер-права за стране инвеститоре? Ко је тим људима на југу подизПосле продаје “Телекома”,  “дебеоградизација” ће постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.ао скијалишта и решавао „јужно питање” развојем туризма? И сам стајао на скије да личним примером докаже сву генијалност тог спуста у пропаст? Ко је овде свим срцем стајао иза све силе приватизација, чији је учинак такав да ће друштву требати деценије да стане на ноге? И по званичној статистици број штетних приватизација је непристојно висок, а некакав увид у реалне последице које су видљиве на сваком кораку као деиндустријализација Србије и губитак сваке орјентације и стратегије – показаће да смо суочени са дугорочном катастрофом. А најтеже последице овако слободних експеримената највидљивије су у најсиромашнијим деловима земље, којима ће да помогне баш стратег пропасти!?

Млађан Динкић заиста може да осети крв месецима унапред и стотинама километара далеко.
После свих промашаја и разочарења, и влашћу и опозицијом, и интеграцијама и декларацијама, и корпорацијама и синдикализацијама, грађани Србије ће, пошто немају странце као Швајцарци и Холанђани, започети да решавају своје проблеме – децентрализацијом.
Сами ће се похватати за гуше.
После денацификације, демилитаризације, деклерикализације, десребренизације – следи дебеоградизација.

Ко је под још „неразјашњеним околностима”, најсуровије и ивицом закона, гушио домаће банке које су и имале на уму развој неразвијених, и сва права и погодности напречац предавао страним банкарским системима, које је за развој Бабушнице брига колико Кока-колу за Бушмане из урнебесног а трагичног филма „Богови су пали на теме”? Ко овде контролише токове новца од 5. октобра 2000. године кад се пред Народном банком срео са дрчном Борком Вучић водећи екипу која је била опремљена као Прле и Тихи из „Отписаних”? Ко је мутио око Националне штедионице, а после – да се не би помислило да се од тога може имати и нека корист – служио новинаре и камермане кафом у распареним шољицама, у времену кад комплет шољица не кошта ни колико евро-дизел за Млађин долазак на посао? Кад би постојао „полиграф демократије”, и кад би му се веровало као оној справи која у бруталној ТВ-емисији „Тренутак истине” одређује да ли је одговор клијента „истина” или „не”, онда би Млађан Динкић био последњи међу Србима који би могао да води Партију региона или како ће он већ да назове своју коалицију пред ванредне изборе.

Али, Млађан Динкић заиста може да осети крв месецима унапред и стотинама километара далеко. После свих промашаја и разочарења, и влашћу и опозицијом, и интеграцијама и декларацијама, и корпорацијама и синдикализацијама, грађани Србије ће, пошто немају странце као Швајцарци и Холанђани, започети да решавају своје проблеме – децентрализацијом. Сами ће се похватати за гуше. После денацификације, демилитаризације, деклерикализације, десребренизације – следи дебеоградизација. Децентрализација је најсложенији од свих процеса довођења државе у равнотежу. У неким мирнијим временима озбиљни народи апотекарском вагом – сваки према својим државним традицијама, менталитетима и искуствима народа – меркајући околне прилике и међународне трендове вагају колико и како да се олабаве „односи по вертикали”. Кад се инструменти и права на одлучивање око тога дају Ненаду Чанку и Млађану Динкићу није тешко предвидети размере одмерености.

Кад се инструменти и права на одлучивање око тога дају Ненаду Чанку и Млађану Динкићу није тешко предвидети размере одмерености.

Тако децентрализација Србије има све шансе да се претвори у унутрашњи обрачун, до лустрације. После нереда стићи ће хаос. Неко ће као Наполеон пред своје босе, голе и гладне војнике изнад богатог Милана стати пред осиромашени, обезнађени и сломљени народ да му каже да негде још нечега има и да је време за „регионалну редистрибуцију”. Ту, одакле год се погледа, најлогичније изгледа да нас чека „марш на Београд”.

Ради се, наравно, о полуистинама и у крајњој линији о акцији која, изведена на Млађин начин, сигурно неће решити ни један проблем а створиће на стотине нових. Али кога је од „свесних снага” то брига. Млађана Динкића понајмање.

После продаје “Телекома”, “дебеоградизација” ће постати велико решење за Србију коју чека велико разочарање у очекивања од Европске Уније, велико измицање рамена „страних инвеститора”, велико суочавање са бедом и распадом.

Ето, није тешко предвидети: куда иде Србија. Ако је Ангела Меркел одбацила могућност да спашава Грчку – симболичну колевку Европе, ако је преважној Турској речено да улазак у Унију „не чека, нити се нада”, ако Њујорк тајмс најављује да евро клизи у пропаст а да би Немци могли да изађу из еврозоне, ако се Шпигл пита „да ли канцеларка напушта немачку послератну политику у којој јој је Европска Унија била важнија од унутрашњих разлога и мишљења јавног мњења”… Зашто би Немци одједном били болешљиви једино према „Србији на Истоку”? Могли би једино да буду добри па да нам скину још неки терет с плећа, да преузму Електродистрибуцију, рецимо. А за кандидатуру за улазак у ЕУ, да се сачека док се не разиђу црни облаци над еврозоном и још што-шта да се среди.

Долази време неспонтаног популизма у Србији. Као што је Александар Поповић још деведесетих говорио да је „овде могућ само цигански фашизам”, тј. да ми као земља између Запада и Оријента немамо способност да се организујемо као северни народи, онда није тешко предвиђати куда све ово води. Кад се и ово мало организације баци под ноге незадовољних и полугладних, чији број се убрзано приближава милионима – све ће се сручити у блато. Свима ће нам хладни кал сезати до грла. Да ли ће из каљуге опет однекуд изронити Млађан Динкић и одлучно и бескомпромисно се понудити да нас поведе у нову светлу будућност? Једино то није сасвим искључено. Јер за разлику од Јелашића који није “фајтер” већ само „експерт” који шије по поруџбини и кога валута увек више занима него власт, Млађан Динкић ће „све да да, само да игра”.