Једна од највећих мистерија савременог света је питање: „Да ли је Србија у Европи?” То је као кад би се предузело велико научно истраживање да се коначно утврди – да ли је кажипрст поред палца. Или кад бисте с неким провели живот, па се на самртном часу питали је ли то истина, пошто немате ништа написмено од матичара у месној заједници, каже у интервјуу за Пресс недеље академик Матија Бећковић.

Због таквих научних радова, тврди он, уложено је толико енергије – да будемо Африка. А многи су већ толико намазани да их комотно можемо третирати као црнце, објашњава Бећковић и поново обећава да ће се својих ставова одрећи – кад буде млађи.

Постоје мишљења да је најбоља дефиниција српске политике о Косову: „Ћераћемо се још”. Да ли се слажете?

Бећковић: „Пољем беже два печена зеца, ћерају их два хрта одрта!” Та слика и та дисциплина није везана за једно поље и неку одређену географију. То је поглед на свет. Наш прилог будизму, највиши ступањ медитације…

Познати су ваши ставови о независности Косова. Међутим, у последње време дешава се да и они који су имали сличан став мењају мишљење. Можете ли да замислите ситуацију да и ви доживите ту врсту метаморфозе и да „прихватите реалност”?

Много енергије у Србији је уложено да будемо Африка, а многи су се на том пројекту већ толико намазали да их комотно можемо третирати као црнце.

Бећковић: У свакој строфи поеме „Кад будем млађи” обећавам да ћу радити на себи како бих се променио и свега одрекао – кад будем млађи.

А под којим условима бисте заокружили „да” на референдуму: „Да ли сте за то да Србија постане чланица НАТО-а”?

Бећковић: Радом на себи човек може догурати дотле да му је свеједно шта заокружује. Не би био први пут да вам неко толико одвуче пажњу на другу страну да заборавите где сте и о чему је реч.

Како реагујете на то што је бивши тајландски премијер Шинаватра добио држављанство Црне Горе, а ви, да бисте га имали, морате претходно да се одрекнете српског?

Бећковић: Као и у свему другом у животу, и ту је реч о сплету срећних околности. Једна од најређих је комбинација шине и ватре! Моје су биле: суза или мина; пут што себе прави или воз без шина?

У свакој строфи поеме „Кад будем млађи” обећавам да ћу радити на себи како бих се променио и свега одрекао – кад будем млађи.

Имате ли утисак да се о нивоу односа између Србије и Црне Горе више сазнало након отварања неколико криминалних афера, него после црногорског признања Косова?

Бећковић: Односи међу политичарима нису исто што и однос народа Србије и Црне Горе. Да ли је мање или више афера то, нажалост, неко други дозира. А народ, као народ, само ћути и гледа!

У једној од ваших краћих биографија на интернету, поред неколико уобичајених података, налази се реченица – „близак пријатељ Војислава Коштунице”. Да ли и ви сматрате да вас је то пријатељство обележило више од осталих?

Бећковић: Можда је то издвојено зато што је у наше време и пријатељство нешто што преко ноћи изумире. У сваком случају, и пријатељство је постало привремена и пролазна категорија која не траје дуже од интереса и функција.

Једни тврде да идеја монархије још није на прави начин представљена Србима, док други сматрају да је она превазиђена. Има ли кривице Крунског савета и у једном и у другом?

Данашња Србија је најбољи пример како као република изгледа неко ко република није био никад. То је република која се хвали и слави само оно што је постигла док је била краљевина. Највећи проблем је што имамо своју домаћу династију. Кад би макар Камила, ако не принц Чарлс, или Алберт од Монака, или бар Карла Бруни, или Дејвид Коперфилд били претенденти на српски престо, нација би се преко ноћи тргла!

Бећковић: Србија је свега осам векова била краљевина, што очигледно није било довољно да се идеја монархије добро представи и ухвати дубљег корена. Са републиком је, пак, обрнут случај. А није ни чудо, кад се зна да су краљевину основали Немања и Свети Сава, а републику Јосип Броз Тито. Тито је Стеван Немања Републике Србије. Кад је Србија постала краљевина, то је један од најважнијих датума њене историје, о коме су написане многе студије. Како је то престала да буде и остала гологлава није написана ниједна, као да није ништа ни имала, ни изгубила. А није јој пала само круна с главе, него и глава. Данашња Србија је најбољи пример како као република изгледа неко ко република није био никад. То је република која се хвали и слави само оно што је постигла док је била краљевина. Највећи проблем је што имамо своју домаћу династију. Кад би макар Камила, ако не принц Чарлс, или Алберт од Монака, или бар Карла Бруни, или Дејвид Коперфилд били претенденти на српски престо, нација би се преко ноћи тргла!

Писац Игор Мандић је недавно згрануо хрватску јавност изјавом да би Хрватска и Србија требало поново да направе федерацију. Како ви гледате на ту идеју?

Бећковић: Како би било да се ја тој јавности извиним место њега? Засад су за ту федерацију довољна нас двојица.

Како вам изгледа Београд без Моме Капора?

Бећковић: Виђам ових дана Мому Капора чешће него икад. Указује ми се сваки дан на сваком ћошку!

Као некадашњи новинар „Чика”, како посматрате таблоидизацију штампе, а неки кажу и целокупног живота у Србији?

Бећковић: И поред толике крви, расцопаних глава, сатара и секира, просутих мозгова и осуканих црева и наслова сложених из дрвених слова, типа: тебе па себе, па мене, па мајку, па прасе, па ишчупаше репу, тиражи су мали, чак и кад се деле бесплатно.

Јесте ли један од оних који прави слаломе по ТВ каналима покушавајући да избегне ријалити-шоу програме или их, напротив, гледате? Шта мислите о тој врсти забаве у Србији?

Бећковић: Увек са својим народом! Већ је проглашено за најпровиднију лаж кад неко каже да то не гледа. Уосталом, да ту нема нешто, не би небески народ случајно чучао у том јарку и ваљао се у тој каљузи. Коме би пало напамет да се брчка у блату да није научно доказано да је блато лековито!

Матија Бећковић је председник Фонда Слободан Јовановић

Прес, 28. 3. 2010.