Регионализација Србије баца сенку и рађа сумњу да ће државни ресурси који ће бити усмерени на политику децентрализације бити искоришћени да Динкић направи нову политичку странку

Србија је држава са највећим регионалним разликама у Европи. Између најразвијенијег и најнеразвијенијег управног округа разлике су седмоструке, док су разлике на нивоу општина још веће. Поједини крајеви Србије полако почињу да одумиру, остају прво без деце, па без младих и на крају без становника уопште. Просечан приход грађана Београда већи је 19 пута од прихода грађана Бора, а један Новосађанин зарађује 15 пута више од грађанина Лесковца.

Садашњи систем доводи до тога да богате општине у Србији постају још богатије, а сиромашне још сиромашније. Продубљивање регионалних разлика не утиче само на животни стандард становника, већ и на демографске показатеље у појединим областима. У АП Војводина, свих седам округа има негативан природан прираштај, док су у централној Србији, од 17 округа само два са позитивним прираштајем, и то Рашки и Пчињски округ, где је број новорођене деце већи од броја умрлих. Током транзиције, од демократских промена, разлике у регионалној дебалансираности Србије су још више порасле. Највеће разлике се односе на демографске карактеристике, људски и образовни потенцијал, привредну структуру и ефикасност, као и услове социјалне и економске инфраструктуре.

Србија је држава са највећим регионалним разликама у Европи.
Поједини крајеви Србије полако почињу да одумиру.

Војводина је добила одређена овлашћења у односу на остатак земље.
Оваква ситуација у којој на делу територије постоји децентрализација док у је већи део државе централизован дугорочно је неодржив.

Упркос томе, ниједна власт од 2000. године се није усудила да спроведе децентрализацију, не само због сложености процеса, већ и због тога што се у тренутним околностима питање децентрализације и регионализације често изједначава са сепаратизмом, што не значи да и тога помало нема. Регионализација је предвиђена и важећим уставом, који, поред Аутономне покрајине Војводине и Косова и Метохије, дозвољава и оснивање нових аутономија, али за сада је то само могућност, без перспективе да ће у догледно време неки регион ово уставно право и да искористи. У међувремену, Војводина је добила одређена овлашћења у односу на остатак земље, тако да је Србија тренутно централизовано-децентрализована држава, унутар које постоји АП Војводина, која је једини дефинисан регион, поред Косова и Метохије које је ван контроле државе. Оваква ситуација у којој на делу територије постоји децентрализација док у је већи део државе централизован дугорочно је неодржив.

Динкићев програм

Влада Србије је почетком марта усвојила програм за подстицање равномерног регионалног развоја у 2010. години, вредан 100 милиона евра. Овај програм је промовисао министар економије и регионалног развоја Србије Млађан Динкић. Наравно, програма не би ни било да на њему није инсистирао управо Млађан Динкић, коме је равномерни регионални развој постао политички програм, а он је веома вешт и способан када државним новцем финансира своје политичке активности. Како је Србији преко потребан равномерни регионални развој, Динкић је спојио, како то народ каже, “лепо и корисно”. Елем, како год дошло до усвајања владиног програма, Динкић је најавио да ће “тај програм помоћи запошљавање и оживљавање производње у најсиромашнијим општинама у Србији”.

“Седамдесет милона евра биће намењено за покретање производње у 40 најнеразвијенијих општина, са степеном развоја нижим од 50 одсто просечне стопе развоја у Србији, а најбољи начин да се програм реализује је да стратешки партнери предложе Министарству економије план за улагање у неко од предузећа у неразвијеним општинама”, казао је министар Динкић. Ова изјава министра регионалног развоја прошлог петка деловала је као већ виђено. Исти износ за исте намене Динкићево министарство уложило јуна 2007. године. На које су пројекте паре отишле нико не зна, али јасно је да у неразвијеним крајевима Србије видљивог напретка нема.

“Седамдесет милона евра биће намењено за покретање производње у 40 најнеразвијенијих општина”, казао је министар Динкић.
Исти износ за исте намене Динкићево министарство уложило јуна 2007. године.
На које су пројекте паре отишле нико не зна, али јасно је да у неразвијеним крајевима Србије видљивог напретка нема.

Ипак, можда се нешто променило. Дуго чекани Закон о регионалном развоју усвојен је коначно је у лето 2009. године. И овај закон је усвојен на пристисак и захтев Динкића, односно његове странке Г17, која је део владајуће коалиције. Закон још увек није донео било какву благодет за неразвијене крајеве. Питање несразмерног развоја унутрашњости Србије и већих центара као што су Београд и Нови Сад, с горчином се у унутрашњости назива “београдизација”, па се овај Закон о регионалном развоју види пре свега као прави тест спремности централних власти да иду даље од пуке административне поделе коју Закон предвиђа. Иза великих и, по многима, преурањених очекивања, стоји кључно питање – финансијске добити од претприступних фондова Европске уније, једном када Србија постане ЕУ кандидат.

Према тврдњама из Г17 плус, оваква регионализација није политички мотивисана, већ су поменути региони „статистички” и формирани ради распоређивања новца из фондова ЕУ.

Да Динкић није једини политичар који је схватио какав политички капитал може да се стекне на питању регионализације доказује и чињеница да је председник Србије и председник владајуће Демократске странке Борис Тадић недавно актуелизовао проблем централизације и најавио промене Устава које би требало да омогуће децентрализацију и регионализацију и равномерни регионални развој, који су по њему “предуслов будућег развитка земље”. Основу за регионализацију Србије представља Стратегија просторног развоја Србије, коју је урадило Министарство за просторно планирање и животну средину, а коју је Тадић недавно означио као “политички програм развоја Србије у наредних 11 година”. Недавно је Тадић на једној од седница Главног одбора Демократске странке посебно похвалио министра Оливера Дулића због усвајања ове Стратегије. Циљеви Стратегије и стварања региона, како је наведено, требало би да буду уравнотежен регионални развој, већи степен конкурентности, функционална интегрисаност у окружење и одржива животна средина. Према овом документу, регионализација Србије би требало да се одвија у две фазе – прва ће бити завршена до 2013. године, а друга 2020. Први конкретан корак у регионализацији Србије направљен је када је Законом о регионалном развоју које у Србији је формирано седам еврорегиона: Војводина, Београд, западни, источни, централни и јужни регион и Косово и Метохија.

Статистички региони или „еврорегиони“, бар за сада, неће имати регионалне власти биране на непосредним изборима.

Спремни за европски новац

Према тврдњама из Г17 плус, оваква регионализација није политички мотивисана, већ су поменути региони „статистички” и формирани ради распоређивања новца из фондова ЕУ. Наиме, од кандидата за чланство у ЕУ се очекује да у периоду од две године, после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању, унутрашњу поделу на регионе ускладе са регионализацијом Европске уније. Статистички региони или „еврорегиони”, бар за сада, неће имати регионалне власти биране на непосредним изборима. Оваква регионализација не подразумева никакве аутономије, већ обележавање општина и градова који улазе у оквире надлежности регионалних агенција које ће координирати своје пројекте са Београдом и приступним фондовима Уније. Еврорегиони нису административне територије и немају правни субјективитет, али ће сваки имати своју јавну агенцију за регионални развој која ће бити задужена за спровођење политике регионалног развоја.

Изнад регионалних, предвиђена су још три нивоа националних агенција које ће спроводити и контролисати исту област.
Над регионалним агенцијама, комплетан надзор и контролу имаће и Влада Србије и њене институције, тако да „статистички еврорегиони” неће имати аутономију над средствима која буду била одобрена из ЕУ фондова за регионалне пројекте.
Колико год се залагао за децентрализацију, када је у питању подела пара – Динкић је увек био за централизацију, посебно када новац иде кроз министарства која контролише његова странка.

Изнад регионалних, предвиђена су још три нивоа националних агенција које ће спроводити и контролисати исту област. Над регионалним агенцијама, комплетан надзор и контролу имаће и Влада Србије и њене институције, тако да „статистички еврорегиони” неће имати аутономију над средствима која буду била одобрена из ЕУ фондова за регионалне пројекте, пошто ће Влада задржати за себе последњу реч. Средства добијена на овакав начин биће највероватније усмеравана и трошена на сличан начин као средства из Националног инвестиционог плана. Колико год се залагао за децентрализацију, када је у питању подела пара – Динкић је увек био за централизацију, посебно када новац иде кроз министарства која контролише његова странка.

На први поглед, статистичке регије се праве да би у њих стизао новац из поменутих фондова. Међутим, иако је реч о статистичком разврставању, последице једном уведене класификације могу бити многоструке. Статистички региони ће бити корисници средстава из европских фондова, али би требало да сами развијају регионалне програме и пројекте који се финансирају тим новцем, што подразумева развој одговарајућих административних капацитета и способност за програмирање и за финансијски менаџмент. На тај начин, статистички региони би требало да постепено науче да управљају сами собом, да би затим послужили као основ за будуће политичке регионе. Наиме, према плану, око 2020. године, статистички региони би требало да добију административни и политички статус. Према том решењу, на централном нивоу би највероватније остали: безбедност, монетарна политика, унутрашњи и спољни послови, представљање грађана Србије у свету, дипломатски и међународни односи с другим државама, макроекономска и фискална политика, с тим да би се њен један део пренео на регије. То би требало да значи да ће Србија од 2020. бити подељена на више аутономија, премда је за овакво решење потребна промена Устава, о којој је говорио и председник Тадић.

Пројекат регионализације Србије је очигледно озбиљно замишљен и испланиран, али за сада није јасно у коју сврху. Пре свега, пример земаља попут Пољске и Бугарске говори да новац из Европске уније никако не значи да ће доћи до равномерног регионалног развоја. Упркос издашним донацијама из фондова, Пољска на пример није успела да смањи заостатак неразвијених сиромашних источних региона. Најновија студија Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) показала је да се разлике у богатству и развоју региона у Пољској не смањују, већ се и продубљују – пет источних војводстава Пољске производи само 15,4 одсто бруто друштвеног дохотка земље (БДП), док су 1995. године стварала 16,9 одсто, док Мазовјецко војводство, Шлезија, Великопољско војводство и Доња Шлезија стварају укупно 59,2 одсто БДП-а. Упркос новцу из ЕУ фондова, друга нова чланица ЕУ Мађарска има веће регионалне разлике од Пољске, док је у Бугарској велика већина региона такође и даље неразвијена. Занимљиво је да веће регионалне разлике од Пољске има чак и Белгија.

За успех регионализације у Србији, потребни су квалитетни и обучени кадрови и менаџери, а велики проблем је то што их тренутно има само у Београду и Војводини који имају капацитете за ове потребе. Није тешко претпоставити да ће, у ситуацији када остали региони углавном немају професионалне кадрове за планиране надлежности, Војводина и Београд (Пољски пример), још више одскочити од остатка Србије, а када и ако статистички региони прерасту у политичке, око 2020 године, Србија ће постати савез два развијена и пет неразвјених региона, чији ће интереси бити често међусобно супротстављени.

Док власт чека да равномерни регионални развој плати Европска унија, могла би сама да учини неке ствари за које јој није потребан ни закон, ни стратегија. Зашто Генералштаб не би био премештен у Ниш, што би довело до доласка неколико хиљада официра са породицама у овај град? Зашто министарство за пољопривреду није у Новом Саду, на територији житнице Србије а министарство образовања у Сремским Карловцима? Могу се и седишта неких јавних предузећа изместити из Београда, попут некада државног НИС-а. Да ли је проблем да седиште ПТТ-а буде у Нишу (садашњи директор је из Ниша) или Телекома у Крагујевцу, или Железнице у Ваљеву или Ужицу?

Политички мотиви

Док власт чека да равномерни регионални развој плати Европска унија, могла би сама да учини неке ствари за које јој није потребан ни закон, ни стратегија. Зашто Генералштаб не би био премештен у Ниш, што би довело до доласка неколико хиљада официра са породицама у овај град? Зашто министарство за пољопривреду није у Новом Саду, на територији житнице Србије а министарство образовања у Сремским Карловцима? Могу се и седишта неких јавних предузећа изместити из Београда, попут некада државног НИС-а. Да ли је проблем да седиште ПТТ-а буде у Нишу (садашњи директор је из Ниша) или Телекома у Крагујевцу, или Железнице у Ваљеву или Ужицу?

Тешко је поверовати да у српској причи о регионализацији нема политичких мотива као што актуелна власт тврди. У Београду је недавно покренута иницијатива за оснивање Уније националних, регионалних и локалних странака, група грађана и појединаца која ће се залагати за децентрализацију земље и равномерни регионални развој. Иницијативни одбор чине Млађан Динкић, лидер Г17 Плус, Верољуб Стевановић, председник Заједно за Шумадију, Бошко Ничић, председник Живим за Крајину, Мирко Тодоровић, власник модне куће Тодор, Горан Паскаљевић, редитељ и Предраг Марковић, издавач. Како сазнајемо, требало је да у овом одбору буде и Миодраг Бабић, који стоји иза регионалне странке у Вршцу и концерна Хемофарм. То је вероватно и разлог сукоба између Фонда за развој и концерна Хемофарм. Наиме, Фонд је одбио да концерну Хемофарм да кредит иако је овај концерн испуњавао све услове. Пошто је Бабић одлучио да не буде део ове Уније, очигледно није било ни кредита. Све ово баца сенку и рађа сумњу да ће државни ресурси, који ће бити усмерени на политику децентрализације, бити искоришћени да Динкић направи нову политичку странку.

Динкић је рекао да у Србији тренутно не постоји ни једна политичка странка која се бави питањем равномерног регионалног развоја, већ да је већина политичких програма базирана само на питању приступа земље Европској унији.

Основни циљеви ове политичке организације, према његовим речима, биће “истинска децентрализација земље која подразумева враћања имовине локалним самоуправама, већа овлашћења општинама, као и да се средства претприступних фондова ЕУ преусмере у мање средине”.„Правимо нешто што је много чвршће од коалиције, али што није нова политичка странка”, додао је Динкић. Будући политички савез, како је навео лидер Г17 Плус, има намеру да сарађује и са партијама Расима Љајића и Сулејмана Угљанина. Пошто где год има Динкића има и политике, јасно је да је он одлучио да искористи проблем децентрализације за своју нову странку. Буде ли успео у томе, овај Динкићев потез ће моћи да се назове маестралним. Наиме, Динкић је једини политичар у Србији који тренутно размишља неколико година унапред.

Када је приликом прављења Владе, у лето 2008. године, Динкић поред економије тражио да добије и ресор регионалног развоја, никоме од његових будућих коалиционих партнера вероватно није падало на памет шта би он радио са тим ресором. Динкић је прво добио ресор, а потом је извршио притисак да се усвоји Закон, а потом да се обезбеде средства и усвоји све што је неопходно како би имао са чиме да располаже.

Зашто то Динкић ради? Његова странка, Г17 имаће проблема са цензусом уколико самостално изађе изборе. Његов лични имиџ као и имиџ странке није баш најбољи. Зато им је потребан редизајн, а регионални развој се наметнуо као веома добро решење. Наиме, од када су уведени директни избори за градоначелника, у Србији је победило неколико локалних лидера који су формирали озбиљне регионалне покрете. То су Драган Марковић Палма у Јагодини, Верко Стевановић у Крагујевцу, Горан Јешић у Инђији, Горан Кнежевић у Зрењанину, Бошко Ничић у Зајечару… Гласање за ове локалне лидере показује фрустрацију становништва централизацијом и потребу да имају јаку локалну власт.

Потенцијал међу бирачима који се противе централизацији је вишеструко већи. Тога је Динкић свестан те је направио одличну рачуницу. Ако Динкићева странка може сама да добије неколико одсто гласова на изборима, потребни су јој још и гласови десетак локалних лидера и странака бошњака како би њихова коалиција добила више гласова од неопходних пет одсто, што је изборни праг за улазак у скупштину. Дакле, Динкић политичку идеју има, а пошто је мајстор да за своје политичке идеје подржи државним средствима, то је управо учинио. Динкић је себи обезбедио одличну стартну позицију пред нову политичку трку, а после уласка у парламент биће пожељан коалициони партнер свима – од ДС-а до СНС-а. Уколико, успут, успе да учини нешто и за неразвијене регионе, тим боље.

Текст преузет са сајта www.icp-co.com, 26. 3. 2010.