Фонд Слободан Јовановић | Трибина: Како се односимо према својим жртвама и херојима рата?

Трибина: Како се односимо према својим жртвама и херојима рата?

Персонализација сваке жртве НАТО агресије и њихово очување у живом сећању залог је наше будућности. Безименост жртава не може створити ништа друго до нашу сопствену безименост у заједници модерних народа. Зато сви јуначки страдали официри, подофицири, војници као и добровољци Војске Југославије, без обзира на националност и веру, заслужују дивљење, пошту, памћење и славу, оценили су учесници трибине Фонда Слободан Јовановић „Како се односимо према својим жртвама и херојима рата” која је поводом 24. марта, годишњице НАТО бомбардовања, одржана у Коларчевој задужбини.

Указујући на речи руског писца Александра Зиновјева да је бомбардовање СРЈ од стране Североатлантске алијансе у току последње године другог миленијума „несумњиво једна од најсрамнијих страница историје западног друштва”, др Раде Рајић, пуковник у пензији истакао је да је наша војска, и поред бројних проблема успела да сачува оперативну способност и јуначки одолева колико је могла уз релативно мале губитке у људству и техници у односу на оне које су нам планирали „натовци”.

- Поносни смо што смо на пољу националне и војничке части учинили све колико се те 1999. могло. Потрудимо се да нико не заборави породице пострадалих и палих, рањенике и оболеле. Очувајмо међусобно поштовање, уважавање, част и достојанство – поручио је Рајић.

О томе да ли и колико садашња држава Србија поштује своје жртве постоје различита мишљења, али је др Рајић истакао да се од земље која се налази у бројним проблемима условљавања и притисака, тешко може очекивати потпуно вредновање својих палих.

Пуковник Золтан Дани: "Ми смо само бранили своју отаџбину."

- Можемо ли од ове државе тражити да одједном исправи све историјске и политичке грешке претходних генерација, поготову у ситуацији у којој се сада налази. Тешко, уколико се на пример, у обзир узме и чињеница да је у данашњој најгледанијој домаћој телевизијској серији шајкача, један део наше народне ношње који је из славне српске војске преузет за успомену и дивљење њеном делу, представљена на најнеугледнији начин. У прилог тежини иде и амнестија оних који су напустили државу и побегли пред или у току мобилизације 1999. године као и урлици савремене потрошачке цивлизације: само једном се живи, удри бригу на весеље! Надајмо се да нисмо дотакли морално дно из кога повратка нема. На то нас обавезују не само сви наши великани и преци већ и сви цивили и војници страдали у рату 1999. године – рекао је Рајић.

Иако је осамнаест секунди било потребно да са саборцима 27. марта уђе у историју као човек који је први успео да обори такозвани невидљиви амерички бомбардeр Ф117 а, Золтан Дани, бивши командант 3. дивизиона 250. ракетне бригаде ПВО ВЈ, је истакао да су се у те секунде слиле године вежбања, велика храброст војника али и тимски рад.

- Ми смо само бранили своју отаџбину. То смо урадили из огромне љубави према домовини и великог осећања патриотизма. Зато понављам да тада нисмо учинили ништа посебно. Данас је на жалост, друга прича. Сада се омладина хвали колико је срећна што ускоро неће морати да иде у војску, брани своју земљу… – оценио је Дани.

Миле Савић:
“Однос према сопственим жртвама показује да ли и колико поштујемо вредност људског живота, имамо самопоштовања.
А без самопоштовања борба за признање од стране других нужно је осуђена на неуспех без обзира колико им се додворавали.”

А управо оне који су животе дали за Србију те 1999. године, сматра др Миле Савић, професор универзитета и директор Канцеларије Фонда Слободан Јовановић, многи посматрају као успутну штету. Када треба да покажемо поштовање и саосећање са сопственим жртвама, сматра, са многих страна нам се то представаља као израз заосталости и недостатак свести о будућности.

- Неће бити да је тако. Однос према сопственим жртвама показује да ли и колико поштујемо вредност људског живота, имамо самопоштовања. А без самопоштовања борба за признање од стране других нужно је осуђена на неуспех без обзира колико им се додворавали. Персонализација сваке жртве НАТО агресије и њихово очување у живом сећању залог је наше будућности. Безименост жртава не може створити ништа друго до нашу сопствену безименост у заједници модерних народа.

Војислав Коштуница у разговору са Золтаном Дани.

Једно је сигурно, НАТО неће ни жалити ни славити нити жртве нити хероје своје агресије, као што ни нас неће ценити више уколико се сами одричемо самопоштовања – закључио је Савић.