Колико има политичке мудрости и државничке далековидости у владајућој политици да ЕУ нама алтернативу, успостављеној пре две године у Србији? Можда се на први поглед може учинити да се ово питање злонамерно поставља јер се пред нашим очима већ у реалном животу урушава политика „ЕУ нема алтернативу”. То што је сам живот почео да даје јасан одговор на ову политику заправо додатно захтева да се види о чему је овде заправо реч.

Политика „ЕУ нема алтернативу” настала је на председничким изборима 2008. године, који су се одржавали у време када је већ припремљена завршница једностраног проглашења независности Косова. Да ли постоји још нека земља у свету која би баш у тренутку када се уз подршку великих западних сила организује проглашење нове државе на њеној територији расписала председничке изборе? Само одржавање ових избора представљало је поруку пре свега оним истим великим силама, које су стајале иза пројекта независног Косова, да један део власти у Србији има пречих и важнијих ствари од заштите територијалног интегритета земље.

Који су то пречи послови видело се у другом кругу председничких избора, који су се одвијали под слоганом „Освојимо Европу”. Дакле, истовремено док су најмоћније европске државе припремале завршни чин албанског освајања Косова, у Србији је на председничким изборима победила политика „ЕУ нема алтернативу”. Ово је био први доказ да је ова политика тренутно успешна, што наравно још не значи да у њој има политичке мудрости и државничке далековидости.

Убрзо затим председник Владе Војислав Коштуница вратио је мандат народу јер је на седници Владе, на предлог Министарства иностраних послова, прегласавањем председника Владе и министара из ДСС одбачен предлог да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом би било дефинисано да Србија у процесу европских интеграција може потписивати само споразуме који гарантују њену територијалну целовитост.

Парламентарни избори одвијали су се у борби два политичка начела: да ЕУ нема алтернативу и да Србија нема алтернативу. Листа за европску Србију доказала је своју веру и опредељеност у ову политику када је у завршници избора потписала ССП и са тада деветнаест држава ЕУ које су малтене дан пре признале постојање нове државе на тлу Србије. Такав пример добре воље и пријатељства према државама које вам скраћују територију за петнаест посто није забележен у историји цивилизованих држава и народа.

Председник Владе Војислав Коштуница вратио је мандат народу јер је на седници Владе, на предлог Министарства иностраних послова, прегласавањем председника Владе и министара из ДСС одбачен предлог да Скупштина Србије усвоји резолуцију којом би било дефинисано да Србија у процесу европских интеграција може потписивати само споразуме који гарантују њену територијалну целовитост.

Листа за европску Србију и њена политика „ЕУ нема алтернативу” освојила је највише гласова на изборима, што је био други доказ тренутне успешности ове политике, али још не и доказ политичке мудрости и државничке далековидости.

Из ове политике убрзо је природно следило признавање Еулекса, мисије која проистиче из Анекса 10 Ахтисаријевог плана, а која има јасан циљ да ствара државне институције независног Косова. Власт је уз празну причу о шест тачака представила прихватање Еулекса као дипломатски успех. Еулекс је дошао на Косово, а шест тачака привремено су живеле у режимској пропаганди.

Следећи корак у политици „ЕУ нема алтернативу” био је потписивање међународног споразума о признавању границе између Србије и Косова. Ово је био још већи дипломатски успех власти јер су заузврат укинуте визе за грађане који живе на делу територије Србије без Косова.

Из ове политике убрзо је природно следило признавање Еулекса, мисије која проистиче из Анекса 10 Ахтисаријевог плана, а која има јасан циљ да ствара државне институције независног Косова. Власт је уз празну причу о шест тачака представила прихватање Еулекса као дипломатски успех.

Следећи корак у политици „ЕУ нема алтернативу” био је потписивање међународног споразума о признавању границе између Србије и Косова.

Трећи корак који је ових дана дошао на дневни ред, а који природно припада политици „ЕУ нема алтернативу”, јесте успостављање добросуседских односа између Србије и Косова. Модел да Косово признамо као доброг суседа по угледу на споразум две Немачке, понудио је још током преговора 2007. године Волфганг Ишингер. Пошто је успостављање добросуседских односа сувише крупна ствар да би могла да се сакрије, власт се нашла пред крупним избором. Косово или јесте или није сусед Србије.

За државе ЕУ које су признале независност Косова и истовремено потписале ССП са Србијом нема никакве дилеме. Сагласно ССП Србија има обавезу да успостави добросуседску сарадњу са Косовом. Овај услов сваким даном све јасније и гласније се чује. А пошто за власт у Србији ЕУ нема алтернативу, шта друго може да се ради него да се спремно испуњавају сви услови.

Која држава је спремна да испуњава све услове које јој не постављају властити грађани него долазе споља? Ниједна. Која европска држава је успоставила политичко начело „ЕУ нема алтернативу”? Ниједна, осим Србије. Да ли нам ишта значе скорашњи примери ирског референдума и Клаусовог добијања гаранција за Чешку.

Која држава је спремна да испуњава све услове које јој не постављају властити грађани него долазе споља? Ниједна. Која европска држава је успоставила политичко начело „ЕУ нема алтернативу”? Ниједна, осим Србије.

После две године из власти долазе појединачни, додуше окаснели гласови да Србија има свој Устав и своје државне и националне интересе, па ће ако буде натерана да бира између свог и туђег интереса ипак пре изабрати властити интерес. То је прво јавно самопризнање да је политика „ЕУ нема алтернативу” лишена сваке политичке мудрости и елементарне државниче далековидости. Питање је сада, да ли је ово стварно и крај ове политике или громогласни параван за прихватање Косова као доброг суседа?

Данас, 16. 2. 2010.

Александар Никитовић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић