Нешто се десило после рата председника Клинтона на Косову 1999. године: тај рат никад није окончан. Настављен је паљевином српске имовине, отмицом људи, бомбардовањем цивилних аутобуса који се крећу у пратњи војника НАТО-а и убијањем свег живог – од девојчица до 80-годишњака, уз понеког, ретког мировњака који би покушао да то спречи.

Крајем 1999. године, више високотиражних новина је пренело налаз да су се “масовне гробнице” у гнусном руднику цинка у Трепчи показале празним, баш као и стадион за који нам је било речено да је служио као концентрациони логор. Свако ко је прочитао ове накнадне извештаје могао је да сазна и да је “етничко чишћење” 800.000 Албанаца имало више везе с бомбама НАТО-а и наређењима Ослободилачке војске Косова (ОВК) него са срамном тврдњом како Србија настоји да из Покрајине истера 90% становништва.

Но, та бомбаста поратна прича утемељена је на трулом тлу. Нико, ниједан медиј, ниједна организација за права човека, ниједан пододбор америчког Конгреса није покренуо истрагу, а штампа је и даље терала по свом, вукући јавност за собом. Тако се и догодило да Американци не знају да су, само пар месеци пошто смо ми послужили као ратна авијација ОВК, албански побуњеници покушали да се дочепају Прешевске долине у јужној Србији и да су, почетком 2001. године, заподенули грађански рат у Македонији, која је, за време Косовског рата, прихватила 400.000 избеглица.

Истовремено, албански борци су почели да се отворено сукобљавају с војницима НАТО-а. Фебруара 2000. године, УН и НАТО на Косову издали су заједничко саопштење у којем се каже да “два млада француска војника, који су овамо дошли као припадници мировних снага, леже у болници, опорављајући се од прострелних рана које су им нанели управо они које су они дошли да штите”, пренео је Гари Демпси (Gary Dempsey) из института КАТО (CATO).

Један непристрасан обавештајац Мисије УН за Косово (УНМИК) објаснио нам је новембра прошле године:
“Ми смо оруђе у њиховим рукама, а кад им више не будемо од користи, окренуће се против нас.”

Један непристрасан обавештајац Мисије УН за Косово (УНМИК) објаснио нам је новембра прошле године: “Ми смо оруђе у њиховим рукама, а кад им више не будемо од користи, окренуће се против нас’”, додао је Демпси.

Марта 2000. године, “Вашингтон пост” је јавио: “Један високи функционер Пентагона упозорио је јуче да ће амерички војници на Косову, можда, морати да се туку са својим бившим савезницима, герилцима етничких Албанаца, који се поново наоружавају и прете прекограничним нападима на Србију. ‘То мора да престане, у противном ће доћи до сукоба Албанаца и КФОР-а (косовских снага НАТО-а)’”

Но, то се није догодило. Уместо тога, ми смо се пресаладумили и почели да на ствари гледамо на албански начин. Новембра 2005. године, CNSNews.com објашњава зашто: “Побуњеници су дигли у ваздух више возила у власништву УНМИК-а и Полиције Косова, што је УНМИК натерало да своје службенике упозорава да, пре но што упале мотор, добро провере да им којим случајем није подметнута бомба… Графити широм Косова упозоравали су: `УНМИК напоље!`… Косовске снаге НАТО-а су израдиле план за случај ванредних околности, назван `Операција уточиште` и намењен евакуацији странаца… Том Гамбил (Tom Gambill), бивши шеф за безбедност ОЕБС-а, уверен је да би фрустрираност Албанаца питањем независности могло да наоружане побуњенике наведе на савез са Ал Каидом. Обе те групе желе да уклоне међународно присуство на Косову, а за Ал Каиду се, уз то још, зна да је још раније настојала да дестабилизује Балкан… Те претње се минимализују, каже Гамбил, зато што “међународним чиниоцима не одговара таква криза баш у време кад они извештавају како Косово силно напредује’”.

Нисмо, дакле, желели да Албанци почну да убијају нас, па смо их пустили да и даље убијају Србе. Уместо да видимо шта ће се догодити ако кажемо “не” албанским захтевима и намерама, уз ризик да Американци притом схвате какви су им стварно њихови нови, најбољи пријатељи – што би, наравно, погоршало домаћу претњу терором – ми смо себи зајамчили већи, много тврђи, глобалнији проблем.

У гангстерском рају Косова, САД играју улогу час таоца, час гангстера.
Албанци дају ултиматуме нама, а ми дајемо ултиматуме Србима.
Наша влада следи албанску линију, а наша штампа следи линију владе.

Када се, 2008. године, Косово поново нашло на насловним страницама новина, неки су коначно почели да капирају. Марта 2008. године, професор права на Северозападном универзитету из Илиноиса (САД), Јуџин Конторовић (Eugene Kontorovich), написао је у листу “Њујорк сан” (New York Sun): “Важан састојак успеха Косова у остварењу самоопредељења је, чини се, њихова стална претња насиљем. Премијер Косова… је често упозоравао на `опасности` и `непредвидљиве последице` у случају да се покрајини не допусти да се отцепи… Исход тога је да су НАТО и Америка постали саучесници у комадању једне суверене државе коју су они претходно силом савладали… За међународно право, цео тај процес представља низ понижења… мировне снаге су таоци; а претња терором је добила превагу над суверенитетом држава”.

“Таоци”, то је најприкладнија и најпрецизнија реч којом се да описати Запад на Косову. Ако се било ко чуди што се влада Џорџа В. Буша придружила клинтоновцима у уверењу да је “независност једино могуће решење” и да “компромиса не може бити”, тај треба да зна да, у гангстерском рају Косова, САД играју улогу час таоца, час гангстера. Албанци дају ултиматуме нама, а ми дајемо ултиматуме Србима. Наша влада следи албанску линију, а наша штампа следи линију владе. Роберт М. Хејден (Robert M. Hayden) из агенције Јунајтед прес интернешенал (United Press International) омогућио нам је марта 2008. године да ту ствар мало боље сагледамо: “Проблем није што се ‘српски националисти’ супротстављају ‘Западу’, као што кажу они амерички новинари који Првом амандману (на амерички Устав) одају почаст понављајући као папагаји оно што каже Стејт департмент… Било је могуће да се са Србијом постигне политичко решење, али то није желела ни Клинтонова, ни Бушова влада”.

Наша војска се користи за спровођење директива ОВК и зато да се последњи од преосталих Срба натерају да прихвате нову стварност.

Слика постаје још јаснија ако погледамо питање “пропалих” преговора Београда и Приштине, на које је српска делегација долазила с листом разноврсних широких компромиса, а албанска делегација само гледала у своје часовнике. “Преговори” су пре сваке рунде саботирани – а и сам термин је стално био предмет редефинисања – па су г. Буш и државни секретар Кондолиза Рајс на послетку објавили да је крајњи исход независност.
Извод из Q&A (Питања и одговора) магазина “Тајм” (Time) из 1999. године јасно показује у коликој мери смо окренули леђа нашим првобитним циљевима: “Алијанса жели да Косово добије аутономију унутар југословенске федерације, али се противи пуној независности за коју се бори ОВК, страхујући да би настанак нове косовско-албанске државе још више дестабилизовао ионако већ крхак регион”.

Трупе НАТО-а се гомилају око северне Митровице па ћемо за неколико месеци бити очевици наредног ратног чина НАТО-а, предвођеног Американцима, против једног савезника који никада није био претња Америци.

Данас, међутим, чак је и језик обрнут наопако па се оно, за шта нам раније рекоше да ће дестабилизовати регион, сада промовише као нешто што нам баш треба ради “стабилизације” региона. И тако се наша војска користи за спровођење директива ОВК и зато да се последњи од преосталих Срба натерају да прихвате нову стварност.

Већина последњих Срба, који још пружају отпор, живе у последњем делу Косова где још није опасно бити Србин – у северној Косовској Митровици, дуж границе са Србијом. Тамошњи Срби су склони подели која би им омогућила да остану унутар међународно признатих граница њихове земље, Србије. Али албански “партнери” нам рекоше да подела не долази у обзир, иронично се позивајући на “територијални интегритет” – термин који наши лидери понављају за њима.

Уместо да укажу на ђаволске путе Косова ка државности, наше бирократе и медији указују на Београд као проблем зато што подржава северну Митровицу, где институције српске државе још постоје. Упозорени смо да је права претња одбијање Београда да призна отимање дела своје земље, окретање Србије ка Москви ради подршке и њено стварање “паралелних институција”. Врло сочна придика заиста, кад се зна да су баш паралелне институције косовских Албанаца на тлу српске државе довеле до сецесије.

Трупе НАТО-а се гомилају око северне Митровице па ћемо за неколико месеци бити очевици, без обзира на то да ли ће Београд на концу продати косовске Србе (та могућност увек вреба) или не, наредног ратног чина НАТО-а, предвођеног Американцима, против једног савезника који никада није био претња Америци. Силом ћемо наметнути границу коју, уосталом, признаје само трећина чланица УН, да бисмо ништа мање до нашим господарима обезбедили пуну територију онако како они то од нас траже.

Овога пута, међутим – док буду гледали наше војнике како “сузбијају” Србе – Американци би морали да ствари виде онаквима какве стварно јесте. А самим војницима би било паметно да схвате шта чине, шта својим рукама намећу. И када ексклузивне слике буду поново доспеле до наших телевизијских екрана, извештавајући о “дивљој српској реакцији” и циљајући да Србе прикажу као насилнике – што би требало да значи да је агресија која је изазвала ту рекацију, оправдана – Американци треба да ставе прст на чело и да се упитају како би они реаговали кад би њих неко натерао да се отцепе од своје земље зато што је нека етничка група постала већина на њиховој територији.

Фебруара 2007. године, Џим Џатрас (Jim Jatras), бивши виши аналитичар републиканског Спољно-политичког одбора Сената, упитао је једног Мађара, члана Европског парламента: “Зашто албанско насиље награђујете државношћу?” Одговор је био: “Зато што их се плашимо”.

____________________
Џулија Горин је специјалиста за балканска питања, ради бесплатно као консултантска чланица Америчког савета за Косово.

Washington Times

Превод за Фонд Слободан Јовановић: Светислав Максовић