- Jan Bankroft: Neophodno je da sve strane istraže svoje istorijske role i odgovornost – ne samo tokom ranih 90-ih, već i dublje u prošlosti …
Tri koincidirajuća slučaja – uvodno izlaganje Radovana Karadžića pred međunarodnim tribunalom, hapšenje Ejupa Ganića u Londonu i ismevanje Bernara Kušnera u odgovoru na pitanje novinara povodom navoda o trgovini ljudskim organima – još jedanput su ilustrovala stalne tenzije između potrebe da se, s jedne strane, priznaju svi zločini počinjeni u bivšoj Jugoslaviji, i, s druge strane, percepcije o relativizaciji tih zločina.
Ni teorija ni praksa ne dopuštaju jasno rešenje za prevazilaženje tih dilema, ali transformacija sukoba zahteva razvodnjavanje kolektivizacije krivice da bi se prevazišla međuetnička paraliza i sprečilo da individualne žrtve ne dobiju pravo na pravdu samo zbog svog etnonacionalnog identiteta.
Ganić, ratni član predsedništva Bosne i Hercegovine, uhapšen je na osnovu srpskog naloga o ekstradiciji zbog optužbi za ratne zločine u vezi sa ubistvom 42 vojnika tokom napada na konvoj UN sa vojnicima JNA. Pritvaranje Ganića je izazvalo besne reakcije s raznih strana.
Haris Silajdžić, bošnjački član predsedništva BiH, brzo je reagovao izjavljujući da “to nije prvi pokušaj da se relativizuje i postavi jednakost krivica”, dok je Kristijan Švarc-Šiling, bivši visoki predstavnik u BiH opisao potez kao “pokušaj da se manipuliše istorija … koji takođe odslikava stalna nastojanja Srbije da izbegne krivicu za zločine počinjene tokom rata i zatraži deo odgovornosti od drugih jugoslovenskih republika”.
…isto važi i za članove međunarodne zajednice, čija uloga na Balkanu nije ostala bez posledica.
Autori ovakvih izjava smatraju da tražiti priznanje zločina protiv jedne strane u sukobu na neki način služi da se relativizuju zločini koje je počinila ta ista strana. Uobičajene dihotomije u ratu – “branitelji” protiv “agresora”, snage “dobra” protiv snaga “zla” – su, međutim, uvek previše površne da bi se shvatila složenost jednog građanskog rata kao što je bio onaj u Bosni i Hercegovini.
Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova i bivši šef UNMIK-a na Kosovu, na pitanje o trgovini ljudskim organima, odgovorio je vatreno, govoreći da “nema žute kuće, nema trgovine organima. Ljudi koji tako govore su propalice i ubice”.
Kušnerova gruba izjava je izjava čoveka koji veruje da je on sam u isto vreme i sudija, i porota i izvršilac, a ne čoveka koji bi trebalo da naglasi neophodnost pune i transparentne istrage.
Prevazilaženje ovih dihotomija zahteva da individualni zločini i individualne žrtve budu priznate bez obzira na etnonacionalni identitet. Ne učiniti to služi samo jačanju kolektivizacije zločina i produbljavanju etničkih podela. Neophodno je da sve strane istraže svoje istorijske role i odgovornost – ne samo tokom ranih 90-ih, već i dublje u prošlosti – da bi se izbegli izazovi istorijskog revizionizma.
To isto važi i za članove međunarodne zajednice, čija uloga na Balkanu nije ostala bez posledica. Tokom nedavne posete srpskoj enklavi Gračanica, Bernar Kušner, francuski ministar spoljnih poslova i bivši šef UNMIK-a na Kosovu, na pitanje o trgovini ljudskim organima – o čemu je prvo pisala Karla Del Ponte, bivši glavni tužilac Haškog tribunala, i o čemu upravo istražuje Savet Evrope – odgovorio je vatreno, govoreći da “nema žute kuće, nema trgovine organima. Ljudi koji tako govore su propalice i ubice”.
Kušnerova gruba izjava je izjava čoveka koji veruje da je on sam u isto vreme i sudija, i porota i izvršilac, a ne čoveka koji bi trebalo da naglasi neophodnost pune i transparentne istrage.
Međunarodni tribunal je trebalo da spreči kolektivizaciju krivice kroz individualizaciju odgovornosti i kažnjavanje za ratne zločine.
Međutim, kao što je često i slučaj na Balkanu, praksa nije ispunila cilj.
Međunarodni tribunal je trebalo da spreči kolektivizaciju krivice kroz individualizaciju odgovornosti i kažnjavanje za ratne zločine. Međutim, kao što je često i slučaj na Balkanu, praksa nije ispunila cilj: pravda nije ostala slepa, posebno ne po pitanju etnonacionalnih identiteta, i mnoge individualne žrtve su ostale nevidljive. Samo uzajamnim priznanjem svake žrtve rata u bivšoj Jugoslaviji, nezavisno od njihovog identiteta, mogu da se postave osnove za prevazilaženje i transformaciju međuetničkih podela.
Stalna tenzija između priznanja i relativizacije – koju je naglasio slučaj Ganić – dokazuje izazove na koje nailaze oni koji rade na tome da svi zločini i sve žrtve bude jednako tretirani.
Prevod: Fond Slobodan Jovanović
PRIJAVITE SE NA MESEČNI BILTEN