Јан Банкрофт: Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност - не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости ...
Три коинцидирајућа случаја – уводно излагање Радована Караџића пред међународним трибуналом, хапшење Ејупа Ганића у Лондону и исмевање Бернара Кушнера у одговору на питање новинара поводом навода о трговини људским органима – још једанпут су илустровала сталне тензије између потребе да се, с једне стране, признају сви злочини почињени у бившој Југославији, и, с друге стране, перцепције о релативизацији тих злочина.
Ни теорија ни пракса не допуштају јасно решење за превазилажење тих дилема, али трансформација сукоба захтева разводњавање колективизације кривице да би се превазишла међуетничка парализа и спречило да индивидуалне жртве не добију право на правду само због свог етнонационалног идентитета.
Ганић, ратни члан председништва Босне и Херцеговине, ухапшен је на основу српског налога о екстрадицији због оптужби за ратне злочине у вези са убиством 42 војника током напада на конвој УН са војницима ЈНА. Притварање Ганића је изазвало бесне реакције с разних страна.
Харис Силајџић, бошњачки члан председништва БиХ, брзо је реаговао изјављујући да “то није први покушај да се релативизује и постави једнакост кривица”, док је Кристијан Шварц-Шилинг, бивши високи представник у БиХ описао потез као “покушај да се манипулише историја … који такође одсликава стална настојања Србије да избегне кривицу за злочине почињене током рата и затражи део одговорности од других југословенских република”.
…исто важи и за чланове међународне заједнице, чија улога на Балкану није остала без последица.
Аутори оваквих изјава сматрају да тражити признање злочина против једне стране у сукобу на неки начин служи да се релативизују злочини које је починила та иста страна. Уобичајене дихотомије у рату – “бранитељи” против “агресора”, снаге “добра” против снага “зла” – су, међутим, увек превише површне да би се схватила сложеност једног грађанског рата као што је био онај у Босни и Херцеговини.
Бернар Кушнер, француски министар спољних послова и бивши шеф УНМИК-а на Косову, на питање о трговини људским органима, одговорио је ватрено, говорећи да “нема жуте куће, нема трговине органима. Људи који тако говоре су пропалице и убице”.
Кушнерова груба изјава је изјава човека који верује да је он сам у исто време и судија, и порота и извршилац, а не човека који би требало да нагласи неопходност пуне и транспарентне истраге.
Превазилажење ових дихотомија захтева да индивидуални злочини и индивидуалне жртве буду признате без обзира на етнонационални идентитет. Не учинити то служи само јачању колективизације злочина и продубљавању етничких подела. Неопходно је да све стране истраже своје историјске роле и одговорност – не само током раних 90-их, већ и дубље у прошлости – да би се избегли изазови историјског ревизионизма.
То исто важи и за чланове међународне заједнице, чија улога на Балкану није остала без последица. Током недавне посете српској енклави Грачаница, Бернар Кушнер, француски министар спољних послова и бивши шеф УНМИК-а на Косову, на питање о трговини људским органима – о чему је прво писала Карла Дел Понте, бивши главни тужилац Хашког трибунала, и о чему управо истражује Савет Европе – одговорио је ватрено, говорећи да “нема жуте куће, нема трговине органима. Људи који тако говоре су пропалице и убице”.
Кушнерова груба изјава је изјава човека који верује да је он сам у исто време и судија, и порота и извршилац, а не човека који би требало да нагласи неопходност пуне и транспарентне истраге.
Међународни трибунал је требало да спречи колективизацију кривице кроз индивидуализацију одговорности и кажњавање за ратне злочине.
Међутим, као што је често и случај на Балкану, пракса није испунила циљ.
Међународни трибунал је требало да спречи колективизацију кривице кроз индивидуализацију одговорности и кажњавање за ратне злочине. Међутим, као што је често и случај на Балкану, пракса није испунила циљ: правда није остала слепа, посебно не по питању етнонационалних идентитета, и многе индивидуалне жртве су остале невидљиве. Само узајамним признањем сваке жртве рата у бившој Југославији, независно од њиховог идентитета, могу да се поставе основе за превазилажење и трансформацију међуетничких подела.
Стална тензија између признања и релативизације – коју је нагласио случај Ганић – доказује изазове на које наилазе они који раде на томе да сви злочини и све жртве буде једнако третирани.
Превод: Фонд Слободан Јовановић
Извор: The Guardian
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН