Пали борци САД пред повратак у отаџбину
Током катастрофалног 20. века, све више становника oвog либерално-демократског света је дошло до следећег закључка: рат се не исплати и обично не успева. Као што је објаснио историчар Џемс Џ. Шихан у својој одличној књизи: „Куд се дедоше ратници сви?” (Where have all the Soldiers gone?), земље које имају највише могућности да користе силу ради спровођења својих политичких циљева, изгубиле су одушевљење за то. Временом су рату окренуле леђа.
Наравно, има и дуготрајних изузетака. Сједињене Америчке Државе и Израел су остали непопустљиви у одлучности да се користе ратом и докажу његову сврсисходност.
Европа је међутим, нешто друго. Европљанима се, још много пре сванућа овога столећа, ратовање сасвим смучило. Промена није била само политичке, већ и дубоко културне природе.
Колевка западне цивилизације – али и инкубатор амбиција које су модерно доба наквасиле крвљу – Европа је постала потпуно очишћена од “вируса рата”. Последица тога је да су данашњи Европљани, ма колико желели да троше паре за осавремењивање војних музеја или одржавање ратних меморијала, постали врло шкрти кад треба сакупити и наоружати војску ради ратовања.
Ова пацификација Европе ће се вероватно показати неповратном. Чак и кад би било могуће поново распалити склоност к рату народа попут Немачке и Француске, на пример, зашто би ма којој нормалној особи то уопште пало на ум? Зашто не дозволити Европљанима да се баве својим вечним пројектом европског уједињења? То их држи даље од несташлука.
Сједињене Америчке Државе и Израел су остали непопустљиви у одлучности да се користе ратом и докажу његову сврсисходност.
Европа је међутим, нешто друго.
Европљанима се, још много пре сванућа овога столећа, ратовање сасвим смучило. Промена није била само политичке, већ и дубоко културне природе.
Последица тога је да су данашњи Европљани постали врло шкрти кад треба сакупити и наоружати војску ради ратовања.
Вашингтону, међутим, тешко пада да прихвати тај изванредан поклон – добијен захваљујући и жртвама америчких војника – Европу која је положила оружје. Уместо тога, све америчке владе су терале, подстицале, наговарале и заплашивале европске демократије да преузму тежи део одговорности у одржавању светског поретка и у наметању либералних правила.
Конкретно, овај покушај потпаљивања ратничког духа Европе дошао је до изражаја у покушају да се НАТО преобрази из одбрамбеног савеза у оруђе за ширења власти. Циљ Вашингтона је следећи: претворити организацију инспирисану хладним ратом, чији циљ је био држати Немце на оку и Русе на узди, а Американце увек на врху, у пост-хладноратовски аранжман у којем ће Европа помоћи у учвршћивању америчког глобализма, али неће, наравно, имати права да ма шта каже кад је реч о формирању америчке политике.
Савезници се нису показали предусретљивим. Истина је да је НАТО порастао – пре 20 година је имао 16 чланица, а данас 28 – али је тај раст спроведен на уштрб кохезије. Некада је НАТО био организација знатних могућности, а данас личи на клуб у који малтене свако може да се учлани, попут недавних придошлица, јаких војних сила -Албаније и Хрватске.
Савезници се нису показали предусретљивим. Истина је да је НАТО порастао – пре 20 година је имао 16 чланица, а данас 28 – али је тај раст спроведен на уштрб кохезије.
Некада је НАТО био организација знатних могућности, а данас личи на клуб у који малтене свако може да се учлани.
Клуб који поставља тако лабаве услове за улазак на своја врата, тешко да може да улије поштовање чак и сопствених чланова. Договорени циљ НАТО-а у погледу трошкова за одбрану, на пример, чини тричава два процента бруто домаћег произвоида. Прошле године, тај услов су, сем САД, испуниле само четири чланице.
Врховни командант савезничких снага за Европу – данас, као и увек, амерички генерал – још увек величанствено председава војним седиштем НАТО-а у Белгији. Па ипак, SACEUR (Supreme Allied Commander Europe) има отприлике истo онолико моћи колико и председник једног универзитета осредње величине. Он није неко ко командује, већ неко ко је приморан да стално мољака. SACEUR, импресивна титула заостала из Другог светског рата, данас је само почасан назив, као што је Елвис „краљ”, а Брус „газда”.
Захтева повећање броја америчких војника у Ираку: Генерал Стенли Мек Кристал
Авганистан нам пружа један од најважнијих показатеља циља којем Вашингтон стреми у настојању да створи нов, снагаторски НАТО. Реч је о одлучујућем испиту после којег ће се знати да ли је Алијанса кадра да се бави мисијама великих размера и ван своје територије. После осам година, резултати су разочаравајући. Мало је било приговора на храброст и оданост војника НАТО-а, а много жалби на њихову малобројност и неадекватну опремљеност. Врло компликован фактор је склоност националних влада да намећу ограничења у погледу начина и места деловања својих снага. Последица свега је – дисфункционалност.
Када је прошле године процурела у јавност чувена анализа ситуације у Авганистану генерала Стенлија Макристала, већина посматрача се усредсредила на његов захтев за повећање броја америчких војника. Он је тим извештајем, међутим, упутио и оштар захтев за промене у међународним помоћним, сигурноносним снагама (МПСС). „МПСС мора да промени своје операционе навике… МПСС мора да промени свој начин деловања”, написао је. „МПСС-ови потчињени штабови ће морати да престану да воде одвојене кампање”. Амерички генерал није у учинку МПСС нашао баш ништа што би било вредно похвале.
Али Макристаловим намерама да поправи МПСС окомито се супротстављају две препреке. Прва је приоритет који европске владе дају политици социјалног благостања, при чему финансирање и оружаних снага пада у други план. Друга препрека је чињеница да европске државе нису нимало вољне да подносе жртве. Зато не изненађује млак и условљен одговор Европљана – пар батаљона овамо, неколико десетина инструктора онамо, понеко креативно рачуноводство да би се избројале јединице , приспеле пре пар месеци – и то је све.
То не значи да НАТО баш ништа не ваља. Он збиља наводи на помисао да је ослањање на Алијансу као снагу која ће помоћи да се, милом или силом, Авганистанци приведу модерности, паметно отприлико исто онолико колико би било паметно очекивати да “рат против дроге” умањи апетит света за разне забрањене супстанце. То се напросто неће догодити.
Макристаловим намерама да поправи МПСС окомито се супротстављају две препреке:
Прва је приоритет који европске владе дају политици социјалног благостања, при чему финансирање и оружаних снага пада у други план.
Друга препрека је чињеница да европске државе нису нимало вољне да подносе жртве.
Ако НАТО има неку будућност, онда треба да је тражи тамо где је и основан: у Европи. Основна мисија НАТО -а да гарантује безбедност европских демократија, није ни данас изгубила ништа од своје релевантности. Иако је совјетска претња нестала, остала је Русија. А Русија, иако више није војна супер ила, не може баш да се сврста као статус кво држава. Кремљ је пун горчине и озлојеђености, чему у великој мери доприноси ширење НАТО-а ка истоку.
Зато нек се НАТО бави тим својим новим (или старим) руским проблемом. Садашњи Европљани – па чак и Европљани који гаје изразиту аверзију према рату – потпуно су способни да организују одбрану потребну за уклањање доста умањене претње са Истока. Зашто онда да грађани Француске и Немачке не гарантују територијални интегритет Пољске и Литваније, уместо што се од Европљана тражи да преузму одговорност на сасвим другом крају света – одговорност коју не желе и не могу да преузму?
Као што је Никсон отишао у Пекинг, као што је Садат одлетео за Јерусалим, као што је Реган закључио да је Горбачов човек другачијег кова, Сједињене Америчке Државе би данас требало да се усуде да учине нешто што је незамисливо: дс допусте да се НАТО развије у европску организацију, којом би управљали Европљани да би служили европским потребама, подржавајући добробит целовите и слободне Европе, више него кадре да се носи са сопственим невољама..
Као и у случају Никсона, Садата и Регана, чим се то буде догодило, сви ће се одједном запитати: како се раније нисмо тога сетили?
Превод за Фонд Слободан Јовановић: Светлана и Светислав Максовић
Оригинал текста на сајту Foreign Policy
Војници НАТО у Авганистану.
ПРИЈАВИТЕ СЕ НА МЕСЕЧНИ БИЛТЕН