Није с разумевањем примљена понуда нашег Председника медијима да буду “партнер демократске власти”. „После дужег времена се појави један критички текст усмерен ка ДС-у и одмах се сазивају конференције где се новинари испитују и држи им се ‘слово’ од стране великих ‘демократа’. Новинари морају да указују на чињенице, а не да пишу у корист власти! Медијски мрак влада!” То је један, од иначе истоврсних коментара на сајту Б92, на којем се углавном сусрећу они којима је Тадић ближи од бар две трећине наших политичких лидера. Има и тврђих порука: „Шта ви себи дозвољавате – не свиђа вам се тон којим је текст написан. Изволите сјахати с власти па пишите критичке текстове до миле воље!” Или: „Медији могу бити партнери само у системима који се заснивају на пропаганди и диктатури! У демократији, медији су слободни, самостални и критични. Тадићу, у каквом сте ви систему на власти?”

Па и болна компарације с недавном прошлошћу којих се партија која преферира евро-будућност грози. Прва: „Овај председник своје странке позива на укидање критике власти, јер то руши стабилност. А која то власт у историји не позива на стабилност? И што је власт гора више позива на стабилност, јединство… Овај предлаже да се ми сложимо, али по његовом… Прави комуниста!” Друга: „Избори 2012, а он на власти до 2020? Нисмо ваљда луди да им дозволимо, иначе све досад је било мед и млеко, а ова година биће тешка…!” Трећа: „Ово је невероватно. Ни Јосип Броз није правио веће планове од петогодишњих, а овај прави двадесетогодишњи…”(са сајта „Преса”)

Углавном је нејасно како је високо вођство ДС-а овако незграпно ушло у клинч с медијима и тако се изложило згражавању јавног мнења, које стално има дремајући гард.

Углавном је нејасно како је високо вођство ДС-а овако незграпно ушло у клинч с медијима и тако се изложило згражавању јавног мнења, које стално има дремајући гард. Нити је проф. Мићуновић човек без искуства, нити је „политком Партије” (како ју је назвао један колега) Нада Колунџија жена искрених излива осећања (jедино госпођа Чомић уме да се понаша као разредни старешина кога не може занимати шта мисле они из задњих клупа). Чудно. Можда људи у „медијском мраку” изгубе осећај за простор и сензибилност за одмереност. И откуд сад одједном „преломни тренутак у односима медија и Парламента”? Шта би се ту могло преломити? Кад би се странке из владајуће коалиције другачије односиле према Парламенту ту би се свакако уселило више демократске атмосфере и више закона који би имали везе с стварношћу него што сада личе на „шпанске кошуље” које се овде шију, а креиране су негде тамо. То што се Председник понео као ватрогасац није новост у његовој роли. Него, чудно је што му је уместо воде у прскалици – материја за распаљивање ватре. „Шта му би?”, питају се људи.

Додуше, ако ћемо право, Председник није рекао ништа што и њега и нас не окружује. Медији и партије на власти „партнеришу”, итекако. Стара прича о новинару као слободно-мислећем бићу одавно живи само у миту и изузецима. „Партнерише” се, наравно, са људима који знају то да цене – са власницима. Зар није Мардок јавно саопштавао за кога ће његови медији навијати у предизборној кампањи у Енглеској? Код нас су мардоци углавном анонимни, па се и не изјашњавају јавно. Али да се изјашњавају, у то нема сумње.

Јесте, што се тиче „класичног” разумевања улоге медија у демократским друштвима, ови наши грађани који „каче” своје поруке по електронским огласним таблама – без сумње су у праву. Историја је то добро просејала и успоставила ред. У једној доброј „Друштвеној историји медија” (аутори Бригс и Берк, издање „Клио”, Београд, 2006) могу се наћи два примера који јасно илуструју релацију. Један пример је – партнерски. Француски часопис Меркур Галан (Mercure Galant), основан 1672. године, водио га драматург Жан Доно де Визе, „махом (је) похвално приказивао поступке Луја XIV и победе његових трупа. Због те врсте пропаганде, уредник је од владе добио значајну пензију.” Други пример је – независни. Енглески часопис Спектејтор, почео да излази 1711. године, и „поноси(о) се својом независношћу. Сврха назива овог часописа је била да нагласи његово удаљавање од партијских политика и жеља уредника да борбу посматра а не да у њој учествује.” Историја медија је, претежно, подржавала овај други модел, а и кад се први легализовао углавном је бивао презрен. Међутим, ово је XXI век и поглед уназад, упркос миту о новинарској независности, открива да су многи „спектејтори” знали да „продају веру за вечеру”.

Године 1973. само је 15 одсто одговорило да готово нимало не верује штампи, а тај је проценат од тада прешао 40 одсто.” Факта се односе на сам крај XX века.

Почетком XXI века неповерење и даље расте.

Председник ДС-а је, подсећамо, на седници Главног одбора у Старој Пазови, рекао:”Без медија не можемо да креирамо развој друштва. Нама је потребна сарадња са медијима да бисмо послали поруку грађанима, због чега у овом тренутку тешко живе и каква им је перспектива.” Зачуђујуће прецизно!

Партија може тако утилитаристички да гледа на све друштвене вредности. То се обично јавно не прича, али се настоји чинити. Она има свој, партикуларни интерес. У овом случају „мало компликује ствар” што је председник ДС-а и председник државе. А обавезе човека у тој улози не би смеле да се поводе за партикуларношћу. Једном је председник Врховног суда САД-а Ворен Бергер у судском налазу написао: „Одговорна штампа је без сумње пожељан циљ, али њена одговорност није прописана Уставом и, попут многих врлина, не може се озаконити.(…) Новине су више од пасивне утичнице или проводници вести, коментара и реклама. Избор материјала који ће ући у новине (…) представља ауторитет и суд уредника на делу.” Написано 1974. године.

Наравно, да је и у Америци било и пре и после ових речи разних „партнерстава” с медијима. Али, прво, углавном се тим нико не хвали. А друго, то извесно носи тешке последице и по медије и по демократију. „На пример, на питање колико верују штампи, 23 одсто испитаника је 1973. године одговорило да јој веома верује… Већ крајем деведесетих, само један од десет испитаника рекао је да веома верује штампи. И обрнуто: 1973. само је 15 одсто одговорило да готово нимало не верује штампи, а тај је проценат од тада прешао 40 одсто.” Факта се односе на сам крај XX века. Почетком XXI века неповерење и даље расте. И то упркос томе што у Етичком кодексу друштва професионалних новинара стоји: „Новинари не треба да имају обавезе према било каквим интересима, осим према јавности да буде обавештена.”

У земљама које су прошле транзицију и које су неумерено много очекивале од „слободе штампе” резултати се, наравно, тешко могу упоредити са „колевкама демократије”. За саму дијагнозу стања (пре)узећу речи проф. Стјепана Маловића да смо се „ми изборили за слободу медија, а изгубили смо независност новинара”. Звучи као некадашњи Минимаксов „виц без везе”, али белодано је сваком ко скине црне наочаре с очију да „све благодети слободе медија, за које смо се у задњих петнаестак година доста дуго и доста напорно борили, сада уживају власници”. Професор предајe журналистику у Задру и Дубровнику, али као да прича о Београду, Новом Саду или Крагујевцу.

Процес претварања тзв. слободних новинара у најамнике у Србији је достигао сасвим озбиљан ниво.
Све што би могло да подражава то слободно деловање, данас се или бави другим послом или је друштвено маргинализовано.
Уопште, одумире идеја о слободном новинару.
Ради се по наруџбини.
И уче се новинари да је рад по наруџбини једино што се од њих очекује.

Кад погледате под „партнер” у речницима страних речи нађе се да би, за овај повод, најбољи синоним био – компањон. Кога би политичари данас у медијима налазили за компањеросе? Логично, најмање бедне новинаре, ту и тамо уреднике, а пре свега власнике. Процес претварања тзв. слободних новинара у најамнике у Србији је достигао сасвим озбиљан ниво. Кад је пре нешто више од годину дана умро Богдан Тирнанић, Београд и Србија су се и симболички опростили од ере тежње ка слободном новинарству. Све што би могло да подражава то слободно деловање, данас се или бави другим послом или је друштвено маргинализовано. Уопште, одумире идеја о слободном новинару. Ради се по наруџбини. И уче се новинари да је рад по наруџбини једино што се од њих очекује. Недавно сам разговарао с новинарком из једног студентског медија. Дошли смо до чињенице да они могу „сасвим слободно да раде своје прилоге, само да се никако не баве политиком”. Чиме су се млади новинари у време „Титове диктатуре” бавили него политиком? „Јуриш на небо” је био једини смисао тог ангажмана. Зато су их читали и новинари из „великих медија”. Тако су били селектовани за „велике редакције”. Није ваљало ако се „претера”. Следиле су смене уредника, чистке, притисци Комитета. Али, биле су то „часне ране јуначке”.

Данас више нема „ни чојства, ни јунаштва”. Сваки ризик је, просто речено, глупост. „За идеале гину будале”, више не звучи нимало субверзивно. Постигнут је идеал из Балашевићеве песме: сви су постали као Бане, добри син. Нација се сасвим прикључила друштву Великог брата: „Права моћ, моћ за коју се ми морамо борити и дању и ноћу, није моћ над стварима него над људима. Моћ се састоји у томе да се људски дух разбије на комаде а потом састави у жељени облик. Да ли ти сад бива јасно какав свет ми стварамо.” Како су само ове Орвелове речи пре три деценије деловале застрашујуће! А данас нам је Велики брат добри комишија из сигурне куће с телевизије. „РАТ ЈЕ МИР. СЛОБОДА ЈЕ РОПСТВО. НЕЗНАЊЕ ЈЕ МОЋ.” Кога то још данас скандализује. Једино можемо да додамо: ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА. Радити са Великим братом је част. И једино се исплати. Само ће будала данас пожелети да буде слободни новинар.

Једино је чудно што је Председнику излетело то „партнерство”, кад и он као и сви ми зна да „компањона” има и да криза на том плану није на видику. Напротив, Велика рецесија поспешује партнерства. Партнерства за друштво Великог брата. Али имамо ми ту још да учимо. И те колико. А они писци отровних коментара на сајтовима, углавном анонимни, само су ванбрачна деца оног неверног Винстона Смита из „1984″. И кад једном схвате да живе у заблуди остаће им или да се повуку у сиву масу или да пођу стопама „оца” у неизвесну будућност. Орвел нам је најавио Великог брата, али је оставио и извесну наду. За оне који не успеју да постану компањони!