Често се каже да народ има власт какву заслужује. Ова тврдња је само делимично тачна. Делимично, јер не узима у потпуности у обзир узајамно деловање које се непрестано одвија између једног народа и његове елите. Ако је тачно да народ бира своје политичаре, тачно је и да политичка елита може обликовати расположење народа

Из дана у дан слушамо информације које су за сваког човека, још увек заинтересованог за судбину сопственог народа и државе, застрашујуће. Из прошлонедељног узорка вести можемо на пример сазнати да је актуелни председник републике изјавио да би усвајање скупштинске резолуције о Сребреници ојачало кредибилитет Србије. Неко би се ипак, могао упитати какав уопште кредибилитет може имати држава која није способна да заштити своју територију и своје грађане и шта ту може променити један апсолутно неморалан чин издвајања жртава једних у односу на друге? Такође смо чули прошле недеље да је неколико страних земаља одлучило да преко својих амбасада у Београду оформи неформалну групу под називом „пријатељи Санџака” која би помагала том делу Србије. Неко би опет могао помислити да таква иницијатива у потпуности излази из уобичајене дипломатске праксе и да представља класичан вид мешања у унутрашње послове једне државе. С обзиром на наша досадашња искуства са разним сецесионистичким покретима, могли бисмо се запитати и да ли је таква иницијатива добронамерна? Чули смо коначно и да влада Војводине захтева разговоре са председником владе Србије ради боље расподеле средстава из националног инвестиционог плана. Неко би се и овде могао упитати зашто су једној невеликој држави уопште потребне две владе?

ПОИГРАВАЊЕ СА ДРЖАВОМ

Слична питања међутим у овој земљи скоро да више нико не поставља. А ко би и могао? Актуелна власт, са председником републике на челу, управо је та која се овом државом из дана у дан поиграва и која са неизмерним талентом урушава саме темеље српске државности. Иако изгледа невероватно, актуелна власт је директан саучесник у сецесији дела државне територије. Она је та која је дала легитимитет европској мисији ЕУЛЕКС на Косову и Метохији и потом бесомучно лагала да се ради о једној статусно неутралној мисији. Да ли је потребно понављати да мисија, чији је експлицитни и званични задатак да помогне сецесионистичким властима у изградњи „правне државе”, по дефиницији не може бити „статусно неутрална”. Лаж о ЕУЛЕКСУ је једнака лажи која гласи да су европске интеграције и сецесија Косова и Метохије два одвојена питања. На срећу, разни европски званичници су ту да нас подсете да у ЕУ нећемо ући док не будемо нормализовали наше односе са Косовом у духу добросуседства. Ова је власт омогућила и опскурним аутономашима да приону изради статута наше северне Покрајине. Ови су то брже боље искористили и у статут унели одредбу по којој Војводина представља „саставни део јединственог културног, цивилизацијског, економског и географског простора Средње Европе”, тек толико да сви они који су наивно мислили да је Војводина саставни део Србије схвате да су били у заблуди. Иако је ова одредба избрисана приликом „правно-техничке” редакције Статута, она указује на намеру са којом је Статут писан као и правац за будућност. Ово је и Влада која промовише спољну политику која се, ослањајући се на све (фамозна четири стуба), у суштини не ослања ни на шта и представља чисту бесмислицу. Коначно, ово је власт која је обећавала хиљаде нових радних места, милијарде евра страних инвестиција и бесплатних акција за грађане.

Само народ који је уморан и који је изгубио сваку амбицију може изабрати председника каквог данас имамо.

Сасвим логично, резултати су поражавајући. Другачије и не може бити када државу воде људи без идеје и визије и када се државотворна мисао сведе на јефтину, и сада већ помало отрцану, фразу по којој ЕУ нема алтернативу. Констатовати наш суноврат није, међутим, довољно. Неминовно се поставља питање како су људи који до те мере урушавају државне темеље уопште дошли на власт и још се на власти одржавају?

Лаж о ЕУЛЕКСУ је једнака лажи која гласи да су европске интеграције и сецесија Косова и Метохије два одвојена питања.
На срећу, разни европски званичници су ту да нас подсете да у ЕУ нећемо ући док не будемо нормализовали наше односе са Косовом у духу добросуседства.
Ова је власт омогућила и опскурним аутономашима да приону изради Статута наше северне Покрајине.

У ВРЕМЕНУ КОЈЕ ИСТОРИЈА НЕ ЗАПИСУЈЕ

Често се каже да народ има власт какву заслужује. Ова тврдња је само делимично тачна. Делимично, јер не узима у потпуности у обзир узајамно деловање које се непрестано одвија између једног народа и његове елите. Ако је тачно да народ бира своје политичаре, тачно је и да политичка елита може обликовати расположење народа. Проблем се јавља када настане историјски тренутак који истовремено избаци на површину један уморан народ и једну недораслу елиту. То је управо феномен који нам се догађа последњих година и чију кулминацију данас доживљавамо. Наиме, колико је очигледно да нам државу воде дилетанти, толико је и неспорно да су грађани ове земље данас уморни, дезоријентисани и делимично равнодушни према основним националним питањима. У таквим околностима, не треба да чуди што имамо власт какву имамо. Само народ који је уморан и који је изгубио сваку амбицију може изабрати председника каквог данас имамо. Само дезоријентисан народ може поверовати да компромиси са историјском истином и прихватање непостојеће одговорности за југословенску трагедију могу допринети бољој будућности. Само народ без самопоуздања може веровати обећањима о бољем животу који треба да нам обезбеди неко споља, било да је то ЕУ или чак НАТО који се супротно здравом разуму помињао последњих недеља као савез који може допринети економском просперитету.

Данас живимо у временима која историја обично не записује. Исувише је малих људи, исувише је мало амбиција, исувише је ничега да бисмо ишта памтили. Срећом, времена су пролазна. Баш као што је узајамно деловање једног народа истрошене националне енергије и једне недорасле елите довело до суноврата који проживљавамо, тако ће и један отрежњени народ и озбиљна политичка елита омогућити препород. Због тога је од животног значаја да данас, када већина политичких странака политику нема, а неке од њих политику чак радикално мењају зарад доласка на власт, на политичком спектру опстану странке које истински баштине државотворну идеју. То је први и нужни услов српске обнове.

Доћи ће нове, мање размажене генерације које се већ навикавају на животну борбу и схватају да се за бољу будућност морамо изборити сами и да нам је нико споља неће осигурати. Схватићемо коначно да нема бољег живота без снажне државе.

Други услов се тиче самог народа. Потребно је наиме да се грађани отрезне и такву политичку опцију у једном тренутку препознају као једину могућу ако желимо да изградимо озбиљан колективни пројекат. Другим речима, потребно је да звони за крај великог одмора на који смо као народ и држава отишли. Наведено отрежњење ће се неминовно десити. Делимично зато што ће катастрофални резултати делегитимисати „рад” и „идеологију” актуелне власти. Делимично зато што ће се временом увидети да живот на Западу нимало не личи на живот из телевизијских серија. Делимично зато што ће доћи нове, мање размажене генерације које се већ навикавају на животну борбу и схватају да се за бољу будућност морамо изборити сами и да нам је нико споља неће осигурати. Схватићемо коначно да нема бољег живота без снажне државе. Када ће се тачно ова два услова поклопити, питање је историјског тренутка. Сва је прилика да је он много ближи него што се већини данас чини.

Магазин “Печат”, бр. 104, 4. 3. 2010.

Милош Јовановић је члан Управног одбора Фонда Слободан Јовановић