Ако је у мрачним дубинама колективног сећања овог града остало ишта од порука Душка Радовића, и ако он, уопште, више и у траговима личи на описе Белог града које су оставили Богдан Тирнанић и Момо Капор, онда ће Булевар краља Александра, бивши Булевар револуције, бити од нас презрених, уплашених, преварених, немоћних и отупелих преименован у  Булевар Рамба Амадеуса.

Испало је месеца фебруара, лета Господњег 2010. да је као један од ретких, овај часни Херцег-Новљанин устао у одбрану 330 платана (неки тврде и читавих 400) у улици која се у Београду, просто, зове  Булевар. Да се разумемо, да није дрворед у једној километрима дугој улици, за овај број дрвећа говорило би се да је  шума. А шуме се данас крче само у Амазону. И над том чињеницом „забринути” су сви, од Ала Гора до генералног секретара кинеске КП.

Над нашим платанима нема „забринутости”. С једнe странe су очајни и немоћни, а с другe  глуви и загледани у будућност, они који кажу „доста о прошлости, гледајмо напред” и сецимо. То је усуд платана у коме, вероватно случајно, има неке симболике. Те лепе биљке су „светосавци”: „предодређени” да буду западњаци за Исток, источњаци за Запад. У сваком од њих формула: orientalis+ occidentalis. У чувеном Елаборату стручњака са Шумарског факултета стоји „да готово сви примерци у зеленим површинама Београда припадају једном хибриду, вероватно субспонтано насталом од две основне врсте из рода платана, источног и америчког, западног платана. Овај мешанац, латински означен као Platanus x acerifolia (Ait) Willd., настао је, дакле, укрштањем Platanus orientalis L. и Platanus occidentalis L., што је изведено још у седамнаестом веку (вероватно 1640. године у Енглеској), али се о њему коначно и са сигурношћу могло говорити тек после 1919. године, кад је његова појава окарактерисана неким специфичним особинама престала да буде својеврсна загонетка за ботаничаре и биологе”.

Занимљив је и наставак овог пасуса Елабората, који је, иначе, сав скројен од циничних противречности. Дакле: „До тог времена (мисли се на 1919. кад нестаје загонетка) формирали су се, међутим, широм Европе многобројне репрезентативне индивидуе велике вредности, а међу њима и највећи и најстарији примерци у озелењавању све популарније нове врсте Platanus xacerifolia (Ait) Willd. Међу њима најпре треба поменути примерак из једног колеџа у Оксфорду који је достигао висину од читавих 50 метара и пречник на прсној висини од 190 цм. Поред много великих, познатих и врло старих примерака у многим земљама Европе, од којих су многи посађени очигледно још у време настанка овог хибрида, и који данас достиже висину од 40 метара и пречник готово 3 метра, треба свакако споменути и изванредно репрезентативну индивидуу ове врсте у Топчидерском парку, испред Милошевог конака, која се растући уз ивицу некадашње кречане, развила до огромних димензија и постала сама по себи вредност у парку.” Да су ове „изванредно репрезентативне индивидуе”, и оксфордска и топчидерска, допале оваквих експерата и оваквих урбанизатора потпуно је извесно да би њихов пепео одавно разнео ветар, а кише их упљескале у иловачу. Увек се нађу неке „реконструкције” и некави шићари.

Иначе, и пси луталице имају више шанси да се над њиховим животима неко замисли него ови ћутљиви хибриди. Платани умиру као сећања. Бришу се. Данас гледаш из трамваја зелене крошње, бела стабла и прија ти хладовина, сутра ти недостаје што тога нема али лакше се паркира, прекосутра нема ни паркинга, ни хладовине, нема ни сећања…

… и док ти градоначелник Ђилас објашњава како је за свако новопосађено дрво „обима 16 центиметара почетна цена 900 евра по комаду, а обима од 20 центиметара око 1.500 евра” ћутиш и тонеш у осећај немоћи, а демократија ти се чини као камена пустиња у којој је сваки напор узалудан. Некад се у Београду, за људе имобилисаних мозгова и емоција, тупих као смрт-лепак, говорило да су зомбији. И били су презрена мањина. А данас? Живимо ли ми то у Зомби Републици? Или је ово Зомби Планета?

Изгледа да исти овакав осећај имају и наше комшије Загрепчани, са својим (социјал)демократама. Реконструкција Варшавске улице изазива исти осећај. У почетку бејаху стабла, али после се, како пише колумниста „Јутaрњег листа” Давор Бутковић стигло до суштине. „Хрвати су увјерени да у овом друштву не влада ред, него неред. Увјерени су да их се стално вара, да постоје привилегиране касте, да правна држава не функционира, да правде, као такве, углавном нема и да не постоји јединствени, позитивни сустав вриједности, којег би се већи дио друштва требао придржавати.”

… и док ти градоначелник Ђилас објашњава како је за свако новопосађено дрво „обима 16 центиметара почетна цена 900 евра по комаду, а обима од 20 центиметара око 1.500 евра” ћутиш и тонеш у осећај немоћи, а демократија ти се чини као камена пустиња у којој је сваки напор узалудан.

Некад се у Београду, за људе имобилисаних мозгова и емоција, тупих као смрт-лепак, говорило да су зомбији.

Наш градоначелник Ђилас, с погледом човека који ће да исече коприве у дну дворишта, изриче поруку којој сасвим измиче логика одлучивања у било каквом демократском друштву: „Одлуку о сечи стабала у Булевару краља Александра није донео ниједан политичар, већ стручњаци.” Стручњаци, експерти, вештаци, консултанти, и ина братија не доносе одлуке. Они – кад онај ко одлучује то наручи и богато награди – испитују, процењују, посматрају, прегледају, прате и дају закључке у којима се углавном следи логика наручиоца. Јер, биће још послова. А они који праве бескорисне студије нису кооперативни. А шта ће наручиоцима бескорисне студије. Нису они независно судство, ако и тога више има. Правило је: стручњаци дају стручно мишљење, а о реконструкцији Булевара одлучују они које је народ овластио. Експертске процене могу бити различите, али одлука је једна. И не може се онај који одлучује бранити како су га они које је он унајмио лоше саветовали. То је уосталом јасно из тог чувеног Елабората који је, на крају, стављен и на сајт www.zelenilo.rs .

Занимљиво да једна институција на сајт ставља жврљан и подвлачен примерак. Са белешкама и сугестијама непознатог читача. Тако да на месту где је руком, вертикално исписано „ВАЖНО”, стоји: “У закључку о ревитализовању постојећег дрвореда треба подвући да је будућност дрвореда на Булевару краља Александра неизвесна из много разлога, али објективно и због релативно велике старости већине стабала и њиховог приближавања истеку тзв. хортикултурног века у оваквим условима.” „Релативно велика старост” је прилично релативна. „Понављамо”, пишу експерти, „најдужи период сврсисходне егзистенције дрвореда у овој улици по нашој процени јесте период од 10 година.” Пажљив читалац ће разликовати магловити појам „сврсисходне егзистенције” од, ових дана изрицаних, оцена о опасности по живот пешака у Булевару.

Све ово што се сад збива, наравно, мало или нимало има везе са здрављем несрећних платана. Они, као што је неко рекао ових дана, иду у рај, а за њихове душебрижнике видеће се. Па нису Срби пали с Марса, те су сад први пут угледали чудну појаву која се укопала у тле, набила зелену ћубу на десетине чудних руку и прстију, па нит збори нит ромори. Ако ова најмлађа генерација можда нема директно искуство, свака претходна зна да само шумокрадице секу дрвеће без икакве селекције. И да је таква сеча – грех. Праисконски грех. Нешто што постоји у човеку и од пре хришћанства. Никакав стручњак не би могао да наговори Градоначелника и човека који је директор „Зеленила Београд” да тако секу по својој шуми. Или око своје куће. Па, макар после овог мандата своје објекте реконструисали у Версајски дворац.

Под условом да су сви стари платани оболели, да су сви добили страшни свињски грип, никад не би умрли као „чета ђака у једном дану”. Не би, кад би тзв. хортикултурни век био разлог. Али, на брдовитом Балкану увек има виших разлога. У случају несретних платана егзекуција се покрива „реконструкцијом Булевара”. (Та чаробна реч реконструкција!) А шта све помислите кад чујете реч реконструкција: тендери, уговори, извођачи, подизвођачи, партијски пријатељи, „наши људи”, наше ћуди и навике, наклоности, поклончићи, провизијице, ревизијице… Што рече колега из Загреба, има ли ико у овом граду ко то види као „чист посао”? Неће бити, наравно, да је једини за то крив наш Градоначелник. Али наиђу тако времена кад… „Просвјед у Варшавској, неовисно о именима и каријерама организатора просвједа, изражава, заправо, дубоко незадовољство против садашњег стања у друштву: они који ће доћи на неке идуће демонстрације у Варшавској – а те ће демонстрације сигурно бити посјећеније од претходних – неће просвједовати због два или три стабла, нити због тога што се умјесто старих рушевина граде нове и луксузне куће, него због друштвене неправде и каоса, који јесу непријепорни, а које инвестиција на Цвијетном тргу сада, нажалост, симболизира.”

Наш министар екологије се на конференцију на Балију, „кључном догађају у области заштите животне средине”, залагао за „очување биодиверзитета”.
А кад се одмори од пута, са светским искуствима, вероватно ће одмах на Булевар – да легне на трамвајске шине са Рамбом Амадеусом.

Преписујем ове речи у којима читалац док чита о непознатој Варшавској види познати Булевар. Преписујем их зато што ми се чини да не бих тешко успео да то кажем тако уљудно и фино. А ми још увек живимо у периоду у коме се поруке размењују у пристојним формама. То што су се они сетили да „просвједују због два или три стабла”, док ми с источњачким миром ламентирамо над 300-400 стабала, да сам градоначелник или председник, не би ме уопште умирило. Напротив.

Наш министар екологије се на конференцију на Балију, „кључном догађају у области заштите животне средине”, залагао за „очување биодиверзитета”. А кад се одмори од пута, са светским искуствима, вероватно ће одмах на Булевар – да легне на трамвајске шине са Рамбом Амадеусом. Осим ако ми, обични гледаоци најважнијих вести, не разумемо садржај те крупне речи – биодиверзитет. Може бити да се то, у ствари, односи на те нове биљке које ће у Булевару бити сађене „у року од 180 дана”: „платан, сребрна липа, ситолисна липа, клен, млеч и јавор”. А ми нећемо дозволити да се нове биљке оптерећују „наслагама прошлости”. На гробљу старих и превазиђених хибрида насталих укрштањем Platanus orientalis L. и Platanus occidentalis L., дизаће се нова стварност. Плава као хоризонт наших евро-жеља. Уколико, опет се сетих колеге из Загреба, глупа народна маса не изгуби стрпљење и не поквари све.