Наставак преговора с циљем налажења решења које би било засновано на заједничком суверенитету или суверенитету преклапања могао би бити једини пут за избегавање даљег застоја, обнављања сукоба или директне поделе Косова.

Ако послушате хор негативних гласова из Приштине – састављен од Албанаца и представника Квинте (САД, Велика Британија, Италија, Француска и Немачка, укључујући ЕУ и НАТО) – рекло би се да би споразумно решење за статус Косова било најгори могући исход. Сви они енергично одбијају предлог Србије да се преговори обнове нешто касније ове године након објављивања одлуке Међународног суда правде о независности Косова. Али зашто су – у 21. веку и у самом срцу Европе – водеће западне демократије учврстиле своје редове против преговора о коначном статусу?

Кратак одговор би био да Европљани као да не знају шта друго да ураде, обзиром да је њихов покушај да дефинишу исход путем одредбе био неуспешан. Чини се да је Балкан одувек производио “превише историје” како би је остатак континента могао конзумирати. Неспособност Европе да 1991. године помогне Југославији да ублажи суноврат омогућило је да се сукоб у тој земљи претвори у етничко ратовање. Пропуст да снажно интервенише и хитно заустави покољ цивила у Босни и Херцеговини – а посебно у Сребреници – и даље прогања Европу. А чини се да је Европа и даље под чинима Балкана и да је одлучна за (надамо се) последњи чин распада ове бивше државе Балкана.

Косовско питање има дубоке корене. Још откада су Француска револуција и Наполеон показали свету реалност “нације”, доказало се немогућим зауставити њено ширење. Свака група која почне да себе посматра као народ – углавном дефинисан у односу на оно “што ми нисмо” – вероватно ће у неком тренутку захтевати аутономију или независност. Са ишчезнућем “божанског права”, политичка моћ је легитимизована на основу “народа”. Иако се то може манифестовати у виду држављанства или класе, најмоћнији захтеви су они који почивају на крвним везама. Међутим, онда када такви захтеви поприме широко прихватање унутар групе, веома је тешко превазићи их или их гурнути на страну. У том смислу, независност Косова је била неминовна после 1999., а закаснела до 2008. године, упркос суздржаним захтевима Албанаца за ослобађањем од међународног туторства које је трајало сво то време. Међутим, мешање народа на Балкану под отоманским Турцима – укључујући и на Косову – довело је то тога да је фиксирање граница сложено, те је једноставно одвајање стога немогуће.

Велике силе – сачињене од свих шест земаља Контакт групе (земље Квинте и Русија) – нису 2007. године успеле да реше коначан статус Косова. Као одговор, Квинта је одлучила да нема потребе да се договара са Београдом, те је погурала тадашњег преговарача – бившег финског председника Ахтисарија – да осмисли “компромисно” пакет решење, на чијем су наметању потом инсистирали. Албанци нису били исувише одушевљени овим пакетом, јер је наизглед предвиђао снажан вид децентрализације за неке од не-албанских енклава, као и наставак међународне улоге у надгледању њихове независности. Сложили су се јер је то била цена подршке земаља Квинте за независност. Међутим, Срби су, тамо где су могли, а посебно на северу, одбацили тај пакет, јер је признавао независност и стављао их под власт Приштине. После изборног пораза Коштуничине Владе и формирања нове Владе од стране председника Тадића, ЕУ је мислила да ће добити помоћ из Београда у покушају присиљавања Срба да прихвате споразум. Но, чини се да је ЕУ опет потценила значај крвне повезаности, а не само политичку динамику коју она ствара. Тадић није могао допустити да изгледа као да одустаје од Косова, чак и да је то желео. Тактика застрашивања Европске Уније – која омогућава страшење Срба са југа да прихвате косовске институције, те којом се настављају напори да се исте наметну Србима на северу – додатно су умањиле његов простор за маневрисање.

Косовско питање има дубоке корене.
Још откада су Француска револуција и Наполеон показали свету реалност “нације”, доказало се немогућим зауставити њено ширење.
Свака група која почне да себе посматра као народ – углавном дефинисан у односу на оно “што ми нисмо” – вероватно ће у неком тренутку захтевати аутономију или независност.
Са ишчезнућем “божанског права”, политичка моћ је легитимизована на основу “народа”.

Значи, уколико се Београд и Срби на северу једноставно не предају, Квинта ће се наћи у незгодној ситуацији. Они држе Албанце под контролом – обзиром да су питања прекограничне миграције и криминал од суштинског значаја за Европљане – у великој мери обећавајући им да ће добити целовито Косово, што још увек не могу да испоштују. Стога они не могу приуштити да изгледа као да прихватају потребу за наставком преговора, нити могу да снажно реагују сваки пут када Приштина наговести иредентистичку агенду која ће подстаћи даље етничке поделе на неком другом месту.

Да будемо фер, неки би могли да посматрају преговоре само као даљи пут ка подели. Неки тврде да би преседан етничке поделе био лош за Балкан, као и нека друга места (упркос чињеници да је одвајање Косова само по себи управо једна таква подела). Али то је можда више показатељ недостатка инвентивности него неминовност. Преговори могу да понуде једини правац напред избегавањем даљег застоја, обнављања конфликта или изравне поделе.

Мишљење које се све чешће јавља унутар ЕУ, иако је још увек у мањини, подржава даље преговоре, можда у контексту заједничког приближавања Србије и Косова ка чланству у ЕУ. Недавно се појавио предлог могућег решења у виду конфедерације кантона.

Мишљење које се све чешће јавља унутар ЕУ, иако је још увек у мањини, подржава даље преговоре, можда у контексту заједничког приближавања Србије и Косова ка чланству у ЕУ. Недавно се појавио предлог могућег решења у виду конфедерације кантона. Иако можда није практично само по себи, тај предлог отвара могућност да се потражи формула за заједнички, или суверенитет преклапања. Могло би бити корисно размотрити мировни споразум из 1998. године којим је коначно запечаћен вишевековни сукоб и рат између Еквадора и Перуа око територија на који су обе земље полагале право. У џунгли натопљеној крвљу војника обе земље, оне су прихватиле аранжман понуђен од стране посредника којим је површина од једног квадратног километра на месту најжешће борбе (Тивинца) на перуанској страни границе – те у сред би-националног парка мира – додељена Еквадору као не-суверено приватно власништво. То је омогућило Еквадору да подигне споменик и подигне своју заставу на месту на којем је страдао велики број еквадорских војника. Косово није парк у џунгли, али сваки будући преговарач би могао да покуша да размишља много шире и са више маште како би помогао двема странама да остваре споразум са којим би обе биле задовољне. (Амбасадор САД-а, Луиђи Еинауди, је имао инструменталну улогу у постизању договора између Еквадора и Перуа. Можда би га могли позвати да покуша поново.)

Самом одлуком Међународног суда правде, питање статуса, вероватно, неће бити решено. Преговори нису непријатељ. Обично инсистирање на томе како више нема о чему да се преговара, не сме да буде једини одговор Квинте. Да парафразирам стихове Елвиса Косте Костела, шта је толико лоше у миру, дијалогу и разумевању?

Џерард М. Галучи је бивши амерички дипломата. Служио је као регионални представник УН-а у Митровици, на Косову, од јула 2005. до октобра 2008. године. Виђења исказана у овом тексту су у потпуности лична и не представљају став било које организације. Анализе господина Галучија о актуелним дешавањима можете прочитати на http://outsidewalls.blogspot.com